VLADIMIRCI – ROKENROL PRIČA (2. DEO)

Autor teksta: Živko Ivković

Kada sam krenuo u pisanje Vladimirci-Rokenrol priča i nisam imao neku jasnu, zaokruženu ideju vezanu za slaganje iste, ali nošen svojom nekom iskonskom ljubavlju prema najsvetijem mi, odlučio sam ovoj temi maksimalno se posvetiti, dati joj prioritet, izgurati je na jedini (za mene) moguć način koji ne podrazumeva ne znam šta i koliko od onog ofucanog novinarskog senzacionalističkokonvencionalnog prikaza od kojih uvek i po pravilu bežim, nego nošen na krilima činjenica staviti zainteresovanima nova saznanja na uvid, pri tom ne udaljavajući se od samozadate mi. To da li će pedantnost (do koje uvek držim) a pogotovo novi, istiniti detalji koji upotpunjuju ovu priču naići na prihvatanje, imati snagu intrigantnosti , na koncu i nije ne znam koliko bitno. Uglavnom novi detalji vezani za Vladimirci- Rokenrol priča do kojih sam došao svakako da zavredjuju iznošenje a sve iz razloga zaokruživanja urbane slike ili hronike ovog grada! Razgovori koje sam u proteklom periodu vodio sa djelatnikom lokalnog Kulturnog centra, Milanom Ćosićem (autor prve urbane hronike ovog grada (“Slovar varoši“) su i rezultiali tim novim saznanjima, tako da ću poći od Djordja Novkovića i saznanja da je rođen u ovom malom gradu 02. septembra 1943. godine u 22.00 h ! U Yu rock enciklopediji (uvid iz prvog izdanja) stoji tačan datum rodjenja, a na Vikipediji stoji 1941(3), dalje na internetu kao mesta rodjenja se navode i ona koja nisu tačna, Sarajevo i Šabac!

Vladimirci – 1962.godina

To da li više puta napisano (a neprovereno) dostigne postavljeni ili zadati ravnodušnosti efekat kod mogućih konzumenata pogotovo kada se radi o pisanoj reči sam u potpunosti svestan, te bih na gore iznesene podatke koji se tiču datuma, godine i mesta rođenja Đorđa Novkovića klavijaturiste, člana grupe „Pro Arte“, kompozitora ili skladatelja sa zavidnom karijerom, velikana jugoslovenske i hrvatske pop i zabavne scene, nosioca Porin nagrade za životno delo, jedanputa za svagda stavio tačku.
U prvom delu sam pisao o večernjim akustičarskim svirkama u centralnim delovima ovog grada, ali bez značajnog osvrta na mesta tih spontanih okupljanja mladih gde se uz gitaru ili dve ostajalo do kasnih večernjih časova, tako tipičnim za urbanija mesta Jugoslavije! Strit rock partiji su tako u ovom gradu ostali zapamćeni po zgradama ispred kojih su se i okupljali mladi počev od centralnog trema zgrade Sreske kapetanije (1851. godina, poznate iz pripovetke „Glava šećera“ pisca Milovana Glišića), zatim pred glavnim ulazom zgrade opštine(1906. godina), ispred brojnih izloga zgrade 1.Maj, na stepenicama zgrade Grozd, ispred glavnog ulaza u zgradu Posavotamnava, pred glavnim ulazom u zgradu Doma kulture, na stepeništu b strane zgrade Suda sreza Posavotamnavskog (1911. godina), na tremu ispred zgrade ‘Komiteta’ i na stepeništu zgrade Čika Budine pekare ili zadužbine Mije Hadžikostića iz 1924. godine. Imena i nadimci onih koji su svirkom na akustičnim gitarama oko sebe uek imali brojne spontano okupljene družine su Sava Glišić-Sava Grba, Mioljub Pavlović-Jaza, Marc Jevtić, Dragan Pavlović-Baron, Boža Radojčić-Boban i izvesni Miša Beogradjanin a kasnije i Darko Karaja te Ivan Bezumov! Na repertoaru pomenutih uličnih gitarista (i članova lokalnih rokenrol sastava) su bile uglavnom skinute tada aktuelne poprock stvari kao Lutka koja kaže ne (Mišel Polnaref), Ladi Madona (Bitlsi), Gloria (Dem), Kad bih bio drvosječa (verzija grupe Crveni koralji čiji opus je bio skinut u celosti), Džek Fleš (Stounsi), Osmijeh (Grupa 220), Uhvati vetar i Dona (Siluete), Sedeći na obali zaliva (Otis Reding) ali i autorska protestna (po ugledu na Novkovićevog Starog Pjera u izvedbi Ivice Percla) Neću u rat autora Bobana Radojčića i mnoge druge. Pod okriljem Gradskog kulturnog centra (Biblioteka Konak)1995. godine publikovana je druga song zbirka ‘Godine nemoćnih reči’ Miroslava Živanovića, bendlidera, tekstopisca, bas gitariste i vokalnog soliste grupe Delirium Maximum! Do nedavno je svirke po lokalnim kafeima (i Šabačkom letnjem festivalu) beležila i ovdašnja rokenrol grupa Nebitno!
Vladimirci 1965. godina

Ovim, „Vladimirci – Rokenrol priča“ svakako da nije iscrpljena-zaokružena, ali se iskreno nadam da sam, kao i uvek, dao svoj neki doprinos vezan za urbanu hroniku ovoga grada te da će budućim nekim sukscesorima koristiti.
A to što danas u užem gradskom jezgru, pored gore navedenih zgrada još uvek stoje vremešni i padu skloni stubovi nekada ispravne trotoarske i dekorativne rasvete koja poodavno podleže rekontrukciji je, po lokalnoj grupi sasvim Nebitno! Od one – „sija kao Vladimirci“, preostalo je sledeće- „sija periferija“!

U Šapcu, 09.01.2017. godine




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *