Miloš Nastić: NAUČNOFANTASTIČNI FILM

Nekada, prije možda samo par godina svi smo bili manje više inteligentni i normalni, a kroz svaki grad su se šetale zanimljive grupe ljudi. Takva je bila i moja grupa i moj grad. Ali gdje je сада ta grupa, taj grad? Gdje je cio jedan život? No, bez obzira na grupu, život ili grad, ovo je opet samo još jedna priča o običnom pojedincu, a moje pitanje jasno: Gdje si danas ti? Osim što si se najednom našao u ovoj priči i osjećaš neku čudnu asimetriju i nelagodnost vjetra koji unosi u tvoj u prvi mah jedan uređen i srećan životni akvarijum. A ti…ti ne znaš zašto bi ponekad prevrnuo taj akvarijum naopačke, razbio u paramparčad cio ovaj život i svaku sreću i istrčao u neki nov i eto samo tako hodao i hodao. Nije to sigurno zbog ove ili neke druge priče, mi smo tu samo da se malo poigramo, postavimo par pitanja, odlomimo ti komad od realnog, i to naravno kao i uvijek kratko, nećemo se dugo zadržavati. To je zbog nečeg dubljeg i drugog, što otvara kontekst nekih novih ozbiljnijih pitanja. Prvo npr. kada je i gdje sve nestalo? Zašto se više ništa i niko iz prošlog života ne javlja i ne postoji? Zašto su gradovi i ljudi poprimili drugi oblik? Zašto nisu to više ti ljudi, ti gradovi? I poslijednje normalno poimanje svijeta i pojava u njemu ugasilo se. Šta je razlog za utapanje u sivilo? I šta se danas zaista dešava u nekoj od virtualno ponuđenih stvarnosti pa i malo bliže, možda odmah prekoputa tog tvog „srećnog“ akvarijuma? Zašto više skoro niko ozbiljno ne sluša muziku ne ide u pozorište ili ne čita knjige? Osim možda samih umjetnika koji su obično zanesenjaci i duboko poremećene ličnosti pa stvaraju samo za sebe i to im je dosta, tek onako za njihove bolesne potrebe. Gdje se to svi užurbano i rastrzano mimoilazimo, tako da je i svaki prijatan susret postao ozbiljan naučnofantastični film. U skoro svakom gradu je postalo slično ( isto ), jurnjava, strah, opšta pomama i histerija. Naravno tako je i u Beogradu, i u ovom gradu svi su ludi. Zašto? Ima li odgovor ova priča na to, pa makar i djelimično? Naravno da ima, zato je tu a odgovor je opet prost. Zato što je danas na površini ostao najgori ljudski talog i šljam koji se halapljivo razletio na sve četiri strane tvog života. On možda i nije kriv pošto je sam od sebe i nesvijesno takav, zakoni fizike su neumoljivi, ali kao da je dugo čekao i čekao da ispliva i isplivao kao uinat baš sad kada si i ti tu, eto i on konačno dočekao svojih idiotskih 5 minuta. Oko tebe kao da više niko nije u stanju da normalno percipira jer i normalnih je nimalo ili sve manje. I tako svaki dan prisustvuješ nadmetanju u jednoj staroj disciplini, ko od koga? i koliko čega?…, može više da baci na onog drugoga. Takmičari se drže postulata ko tebe kamenom ti njega gredom, a kao jedinke su obično vrlo žilave i dugo traju, tek kada više zaista niko i ništa u blizini ne postoji počinju da pljuju na nebo ali tada nema više gdje pa se vraća na njih, i tu se otprilike okončava njihova zemaljska misija. Posle ih pakuju u plastične kese i na njih se više ne računa. Ali kasno! Do tada protekne neizbrisiv smrad kroz sve što ovde postoji, a ulice i životi posle njih i pored sve tečnosti ipak ostaju pusti i suvi. Na udaru su svi! Najviše oni koji su npr. odgajili i donekle zdravu djecu, oni koji pecaju, slikaju, šetaju pored rijeke, ili ti ne daj Bože pišu pjesme, takvi se smatraju apsolutno nepodobnim i pod hitno ih treba vratiti u prirodan tok. Od materijala ličnog nezadovoljstva, urođenih limita, beskonačne gluposti, otrova i smrada, sama od sebe postepeno i prirodno po principu sile mase i ubrzanja slaže se ova bomba ljudske atomske gube koja ima svoje pravilnosti i neumoljivo, brže od svjetlosti se pretače u eksploziju razjarene gomile koja bespoštedno razara svako normalno poimanje. I kada te još na sve to Eu i Mmf napadne sa lijevog a alava političareva nosurda sa desnog krila, bivaš do kraja raskomadan, razapet, dezorijentisan, pod ogromnim svakodnevnim pritiskom, i kao takav jednostavno „prirodno“ i „ti“ postaješ „oni“ ne znajući ni kad? ni šta? , ali trajno i zauvijek odvojen od svojih suštinskih shvatanja. Ovaj proces možda je samo na prvi pogled i za naivce prost. Ne! On je veoma složen, teče korak po korak, precizno i smišljeno a krajnji epilog je da jedinka ipak popušta i jedino vrijeme koje ima na ovoj planeti gubi iz ruku, poklanja gomili i na kraju dobija broj. A takvih brojeva je u ovoj zemlji negdje oko 5 miliona. Po mom dubokom ubijeđenju onima koji rade na svemu ovome ni sam sotona nije do koljena, a neko sve to itekako sistemski i planski radi. Odavno je poznato da ovdje naravno ništa nije slučajno i tek tako. A za šlagfort zvučaće možda kao najveći kontrast do sada ali razmislite. Možda je najgore od svega ako te „takvi“ kao njihov broj i zaposle u neku svoju modernu privatnu kompaniju i ti možeš da preživiš zahvalan do groba, ljubićeš im repove, leđa će postepeno da ti se krive od saginjanja, ruke da ogrube na svaku estetiku, mozak da se zaboravi a „plata“ za burek i jogurt zagarantovana već decenijama. Egzistencija najnižeg stepena, na nivou primata. Shvatate li snagu i te zamke i njenu masku i prepredenost? Sračunat je do najsitnijeg detalja, izuzetno opasan, smišljeno ubačen a podpomognut sirovim reklamnim primitivizmom današnji surovi kapitalizam u naš sve siromašniji život. Ali kako se do toga došlo? Kako smo to dozvolili? To ne znamo zaista ni ova priča ni ja. E to je na kraju tek od svih do sad pomenutih fenomena najveći naučnofantastični film! A šta smo samo sve izgurali MI…da bi na kraju tu došli. Kako to misliš mi? Pa mi poremećeni pošteni i kako da imamo više snage za bilo šta a kamoli za tamo taj tvoj neki rockenrol, pozorišta i druge sadržaje kojim si počeo priču. Dakle život posprema brutalno život. I šta da radiš ti sa početka priče sada sa vagonom stresa u tvom životnom akvarijumu? Pa iskuliraj broji do sto …, ili ne! Ček, ček ubij nekog još danas. Ma jok, brojaću do sto, ako i to nisam zaboravio, evo jedan, dva, tri …i broji broji broji broji broji i broji… I tu bi se možda ova priča i završila i bila bi jedno pola stranice kraća, ali šta da ti radim ipak nije. Želim na kraju da kažem da smo mi nekada zaista i postojali. Nismo znali recimo šta je to dnevnik? Kada i kako Tramp opšti sa Melanijom? Zašto postoji inflacija? Šta je bankomat? Ili ko je sad već pokojni Mlađan Dinkić, Marjanovići ili Milomir Marić? No sve u svoje vrijeme. Ne nije baš tako! Zašto sam morao da saznam? Ne miriš se ti sa početka priče vidim lako ipak ćeš danas ili nekoga ubiti ili će sve ovo da ode u nedogled, a tu se već stvara krug koji ja moram da prekinem, ako ništa makar zbog korektnosti čitalaca i zaista završim priču. Dakle evo ti riješenje a da ipak ne moraš izbrojat do sto a ne moraš nikog ni ubiti. Možda i ima nade, uložit ćemo jedan protest, običan protest, protest vremenu, protest životu, kaži sa mnom… Ja nisam kriv! Nisam kriv! Bunt! Bunt! Bunt! Ja se ne mirim!.. Ja! …Ups…konačno i…glas novog dana : “ Ama zalij akvarijum filozofe pusti priču“! Uh bio je ovo izgleda samo ružan san, neka čudna shvatanja, iz ko zna kog svijeta? Sa ovog sigurno nisu… Evo je opet moja realnost, ma super sam ja, biće tu opet i Tramp i Melanija, javiće valjda i za Dinkićevu godišnjicu, dok su Milomir i Marjanovići dvadesetčetvoročasovna sigurica, a ovo od gore ma bilo nekad, ipak sve u svoje vrijeme. I naš junak tiho uzima kofu sa vodom, nadvija se nad akvarijum, samo mora da požuri kroz pola sata počinje i dnevnik.

One Response to Miloš Nastić: NAUČNOFANTASTIČNI FILM

  1. Иван Деспотовић каже:

    Да, сада се иде слободом против слободе, а пре 30 год. је и научна фантастика имала хуманији смисао.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *