LJILJANA PANTELIĆ NOVAKOVIĆ: DALEKO OD STVARNOSTI

Fotografija je skliznula između starih isečaka novina. Nije ni znala da negde postoji, zaboravila je da je ikada i postojala.
Na njoj je dominirala iznenadna zatečenost. Setila se, kako je napušteni čamac na usamljenoj obali, tremutak pre snimanja prosto mamio da primi nekoga.
I on je to i učinio. Ušao je i seo. Tek tako. Slučajno.
Osmeh?. Skoro neprimetan osmeh, upućen ka objektivu, imao je značenje jedne jedine reči. U tom trenutku, ona se pretvorila u poliglotskog maga koji čita govor lica. .Bez ijedne reči. Na njegovoj kosi,. titrao je zalutali zrak sunca Nestvarne foto boje neba i vode, plavile su se, i plavile svom snagom punoće svojih dubina. Pogled je naizgled, bio suviše blag da bi postavljao pitanje zašto to ona čini i kome je potrebno svedočanstvo o popodnevnom bekstvu iz obične svakodnevice. Duboko u očima se ogledalo prihvatanje i želja da ostane zabeležen retki trenutak, za koji se nije znalo da li će se ikada više ponoviti.. ..
Sa druge strane, senka koja je dodirivala ivicu čamca i oslikavajući vitku figuru, otkrivala je njenu blizinu, sa čuvenim idiot – om u rukama, pretkom svih današnjih ajpodova. Znala je koliko je sigurna beznadežnost snimka da ima bilo kakvu budućnost. Završiće među stranicama neke od knjiga. Mogla je to biti bilo koja sa police u njenoj sobi. Stan bez adrese, Nepoznati i grad, Ostaci dana. Nikako i nikada ni u jednom albumu.
No, konačno oslobođena, fotografija je stekla pravo da ispriča sve što ima. Sada je to mogla da učini jedino sećanjem. Pa i ono je jenjavalo, bledelo i brisalo se iz prošlosti, zadržavajući u sebi tek još po koji magličasti prizor.
Kraj puta su ostala kola. Nemarno parkirana, na brzinu napuštena. Umirena ravničarska reka bljeskala se poput ribe, koja se bacaka i pljuska po površini vode, pokušavajući da se otrgne sa udice. Talase su palile iskre sunčevih odsjaja. Mir je carovao nad pejzažom izvijenim pred njima kao umorna divlja zver, koja se sprema za odmor od letnjeg dana.. Potrčali su ukorak, skoro istovremeno. Zajednička tema, bolna tačka svakodnevice se izgubila u smiraju dana i oslobodila ih. Iznenada je uhvatio za ruku i čvrsto stegao, kao da se plaši da će mu pobeći. Privukao je uz sebe i ona je osetila kako se lagani drhtaj koji prožima njegovo telo prenosi na nju. Njen dlan je prineo licu, prevlačio ga po svojim usnama i pažljivo utiskivao jedan po jedan poljubac na svaki prst. . Mogla je da oseti kapi za koje nije znala da li se spuštaju sa njegovog čela ili klize ispod očnih kapaka. Zažmurila je i prepustila se. Šta će se dalje događati, bila je enigma koja se nikada nije ponavljala na isti način. Spontanost je bila odlika svih njihovih susreta i ona bi ih obuhvatala svom snagom, vladajući njima kao neprikosnoveni gospodar. Nije se imalo kuda. Nestajali bi u vlasti nepoznatih sila, čim bi se našli jedno uz drugo. Ovoga puta, sitan pesak je zaškripao i prateći obrise njihovih tela oblikovao toplu postelju. Kao da daju sve od sebe, poslednji sunčevi zraci, lebdeli su nad njima zaštitnički, u želji da ih ušuškaju i skriju pod svoje okrilje. U daljini, nebom se razlivao ružićati zalazak i gubio u izmaglici nad rekom. Bledi srp meseca najavljivao je kraj dana.
Fotografija je stajala na ivici tabernakla. Sećanja su se poput slapova prelivala jedno preko drugog i nestajala. Utonuvši u meku beržeru, ogrnuta nehajno prebačenim pledom, upijala je tamu koja se lagano prikradala i prodirala kroz proreze žaluzina, nečujno ispunjavajući uglove sobe. Iščezli dan, gubio se u prošlim vremenima. Daleko od stvarnosti.

DALEKO OD STVARNOSTI




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.