Kosa Pakuševskij: PISMA IZ SIVOG KOFERA

Požutela hartija, iskrzana, pocepana na mestima gde je bila presavijena, a menjala je veličinu, prema potrebi, slova crvena, ne umem da odgonetnem čime je pisano, nekih slova nema jer ih je potrošilo vreme, jer su bila na mestu gde se stranica svodila na pola, potom na pola od pola.
Pismo mog dede iz Pariza, pisano tridesetih godina dvadesetog veka. Najstarije sačuvano pismo u familiji. Bolećivo i nekako mekano, ranjivo i čudno. Doteglo do novog veka, preživelo. Držim ga u rukama. Ne žurim da počnem sa čitanjem. Savijena sam nad starim sivim koferom svog strica i prevrćem mu uspomene, vojnički uredno složene. Sama sam. Mogu da otežem i da svakom papiriću dam vremena koliko hoću.
Kako li je preživelo ovo kuso pismo?! Zapažam da nema početka: „evo nas u Parizu, nešto se zakomplikovalo oko papira, pa sam, draga moja djeco, sa još dvojicom zemljaka, kod jednog našeg čoveka našao neku sobicu i odlučio da sačekam sve te zavrzlame da se riješe i onda, bude li bog milostiv, vraćamo se u Marsej i velikom lađom za Ameriku. Ne mogu da vas lažem i da vam kažem kako se radujem povratku u daleku zemlju kad znam da vas ostavljam same, jeste da su mi stričevići obećali da će vas paziti, da gladni nećete biti, a obećao je i ujak Crnja da će jednog, dragi moji sinovi, uzeti sebi i dati na neki zanat. Tamo, u toj Vojvodini, pričali mi ljudi, mnogo se bogatije živi, sve je ravno i pitomo, nije kao u našoj čemernoj Bosni.“ Onda se slova gube, kao da se napisano susrelo sa vodom, suzama možda!? … “nemojte, djeco moja, siročići moji, nositi zlu miso u svojim srcima, vaš otac mora nazad. Umrije vam majka, ja daleko, moje najstarije čedo, moja Marija, morade prebrzo odrasti i njena briga za vas učinila je njene lijepe garave oči previše tužnim i ja, eto, taj vir njenih očiju nosim u srcu i osećam neku ledenu jezu ko da me gledaju i kad radim i kad se borim sa nesanicom u ovom tuđem svijetu. Oprostite mi na ovim slovima koja moju dušu pokazuju bez skrivanja, mora da sam to u Čikagu naučio, tamo svijet ne šuti o nečem što ga boli, a u nas… Mnogo me posla čeka tamo. Naši ljudi samo dolaze i prvo im je mjesto moj restoran i sobe koje uzimaju kad stignu. Prgavi su i velike kavgadžije, planu začas, pa se posvađaju i potuku, i da nema mog Đuke, moje desne ruke, a on vam je materin dalji rod, ne znam kako bi s njima izlazio na kraj. Volim im se naći, pa to ti je, takav vam je ćaća, djeco moja, takav i… nije zaboravio kako je sa vašom materom došo u tu Ameriku željan svega. Ne dade nam se da zajedno podižemo svoju djecu i da vas gledam kako rastete. Ne dade. Prokleta tuga, ščepala je i doktori rekoše da je vodim kući. Ko da je kuća tu, eto skokom od Čikaga do… Djeco moja, raspekmezio sam se ko neka baba, ne zamjerite, ne plačite, sve ću vas sa sobom povesti kad tamo…“ Papir je neravno, iskrzano presečen tako da treći deo te stranice nedostaje. Okrećem pismo, sve teže je prepoznavanje slova : „gledaću da vam, čim neko od naših krene put naših krajeva, pošaljem zimskog ruva, srce me boli i duša mrači kad pomislim na to kako sam vas sirotinjski obučene zatekao, kako vam ni mjeru pravu nisam znao i kako ni ono što sam vam donio nije bilo od koristi. Praštajte, djeco moja mila.“ Slova više nisu vidljiva, nekoliko redova je precrtano, zamazano, a boja više nije crvena, sivkasto je, a ne liči ni na grafitnu olovku, jasno je samo ime u potpisu.
Dugo ćutim nad pismom. Kako li je stricu bilo važno i dragoceno kad je preživelo rat, sve ofanzive, kolonizaciju, menjanje kasarni u kojima je službovao, i evo ga, u koferu, u stričevoj kući u rukama unuke deda Đurine. Ispod pisma, na tvrdoj podlozi, nikako to ne bih mogla nazvati papirom, jeste neki karton, težak, star, danas bi ga krstili retro, ima takva dva kartona, pažljivo ih zagledam. Fotografije! Sećam se da sam ih jednom držala u rukama, da ih je stric donosio ne bi li, svi mi iz familije, videli „kako je on pljunuti otac“. Na jednoj piše nazad „Čikago, 1916.“ Smeđi tonovi pozadine. Moj deda i onaj daljni babin rođak su napred, između njih je moja baba. Svi su mladi. Na njima dvojici su lepa odela, košulje visoko zakopčane. Imaju i kravate, dedina je jednobojna, Đukina šarena. Dedini reveri od sakoa imaju dupli štep, kod rođaka Đuke nema štepova, kosa im je bujna, kod obojice razdeljak na istu stranu, deda ima brkove, ivicom kraja usana zavrnuti su na gore, blago je osmehnut, Đuka mnogo ozbiljan pa je usne nekako skupio i napućio, a ispod markantnih obrva oči gledaju, bar meni se čini, nekako milo. Baba, bože koliko ličim na nju, na tu rano umrlu moju babu Milicu, ima belu bluzu čija se čipkasta mekoća oseća sa te stare fotografije, ceo vrat je pokriven visokom kragnom, lice je nežno, pogled setan, kosa gusta, rekla bih da je svetlo smeđa, podeljena je na sredini i skupljena u punđu koja se vidi lepo jer je baba malo okrenuta ka dedi.
U maminom stomaku prešao okean moj stric, mamu nije ni zapamtio jer je ubrzo po porođaju umrla. Stvarno je pljunuti otac i za njim najviše plače moj deda, uspela sam da povežem reči ispod onih precrtanih redova pisma „moj mali Golub, moj Vote, moja je rana neprebolna. Mater svoju ni zapamtio nije“. Pažljivo gledam drugu fotografiju. „Čikago, 1920.“, piše na ovoj. Četvoro ih je na slici. Na levoj strani baba, u dugačkoj suknji sa visokim strukom, svetloj bluzi, za ruku drži devojčicu, u svetloj haljinici, ima bele cipelice i kratke bele čarapice, na glavi je šeširić ispod kojeg na sve strane beži kovrdžava crna kosa. Moja tetka Marija. Na visokoj stolici, uzanoj, liči na nešto na čemu se ovde kod nas drži cveće, sedi dečačić, nasmejan, plavokos, pantalonice su mu neke pumparice, a preko bele košuljice obučen mu je prsluk. Moj tata Stevan. Za rukicu ga drži deda koji stoji pored njega, uspravan, jednu nogu je malo isturio napred, obučen je u odelo, i vidi se lanac od sata kako visi iz nekog useka na prsluku ispod sakoa. Mlada porodica koja počinje da ostvaruje snove u dalekom, tuđem svetu.
Pažnju mi privuče parče stare hartije, otkinuto iz nekih novina, vide se slova. Na tom praznom polju neka beleška. Naša latinična slova. Bi mi jasno da ih je pisala ista ruka. „Djeco moja, po zemljaku iz Velikog Cvjetnića, šaljem vam ovo malo milošte. On će vam pomoći da to zamjenite za naše novce i potkrpite potrebe, bar za kruva da imate i uz kruva, Marija će znati što vam treba. Svaka mi je miso uz vas i duša mi plače što još uvijek nisam u stanju da vas sebi dovedem. Kako bi se ćaća ponosio da može da vas uvodi u poso i… Budite čestiti ka i dosad što ste bili. Grli vas vaš nujni otac“. Miris stare hartije, one novinske, pa još iz daleke Amerike, tera na kijanje. Užurbano, pa ipak previše pažljivo, prevrćem taj papirić tragajući za još nekim podatkom, možda datumom, ili mestom, ali ničeg nema osim „pioneer“, „sob“, „tramp“ i neke druge meni strane reči. Papiri, papiri, nikad kraja, sve je u vezi sa vojskom i pravilima, tekst neke zakletve i ordenje, pozivnice za obeležavanje raznih jubileja… O tome znam mnogo. Ja bih onih starih tragova, ne predajem se. Evo ga! Praistorija, rekla bi današnja deca. Preko cele koverte piše Depeša. Napisano crnim tušem. Otvaram papir. „Draga djeco Đurina, javljam vam da je vaš otac, predobri moj pobro, pogino u Parizu. Išli smo ulicom kad je jedan kamion pravo u nas. Đuro je pogino na mjestu. Saranili smo ga na nekom groblju, gde su vlasti dozvolile, ja i neki naši ljudi. Ja odo za Ameriku. Praštajte. Laka mu zemlja“. Godina je 1939. Telegram je poslat iz Pariza, preko Zagreba.
Podatke o američkoj fazi moje porodice, delić po delić, slagala sam u mozaik, zajedno sa bratom i sestrom, tokom celog detinjstva dok smo maštali o nasleđu iz Amerike. Opipljivo ništa sem fotografija i tih dedinih javljanja. Crveno pismo još uvek postoji, poslednji put sam ga čitala odmah po stričevoj smrti. Original fotografiju, onu iz 1916., čuvam , onu drugu čuva tetka Marijina ćerka. Deda je nekoliko puta dolazio u Bosnu, jednom se oženio mladom udovicom i ona mu je rodila Kosu, njeno ime mi dali, samo i ona je ostala bez majke, ubrzo. Njih zvali „Siročići iz Dukića drage“. A priče o restoranu i sobama za izdavanje koje je imao deda tamo, i snovi o nasleđu!? Vele da je stvarno tako bilo. Ujak Crnja je prvi otišao u Ameriku, vredan i čovek od akcije, bio je, onako krupan i stasit, tamnoput i sa obrvama poput šume, sa glasom pred kojim se stoji mirno, začetnik svega toga. Ali, voleo je kocku, i zbog nje pobegao iz Amerike pravo u Solunske dobrovoljce. Sve je ostalo Đuri i Milici. I kockarski dugovi. Pričalo se u familiji da je stric Golub našao dobrog advokata i da će se sve to vratiti porodici. Mukotrpno je bilo dokazivanje jer rodne listove donete iz Čikaga nije bilo moguće priložiti, pojela ih vatra u matičnoj crkvi u Bosni početkom Drugog svetskog rata. Onda je, opet priča, advokat ugovorio odlazak u Pariz sa jednim od dedinih zemljaka, onim što je poslao depešu, i baš tog proleća, pobratim je umro. Prestale i naše maštarije o nasleđu. Drug mog mlađeg sina, Amerikanac, pre petnaestak godina, javlja: „ Hej, Čed, našao sam ti u jednoj opštini Čikaga, u knjizi rođenih, Mariju i Stevana Dukića, pošalji dokument kojim potvrđuješ da si njihov unuk, i 80 dolara po jednom, i šaljem ti papire!“. Naravno, ponavlja se ista priča! Nema papira, nema svedoka, nema ničeg sem priča koje žive u familiji, i koju nastavljaju da neguju potomci, do dana današnjih.

2 Responses to Kosa Pakuševskij: PISMA IZ SIVOG KOFERA

  1. pisarovzora@g.mail.com каже:

    Kao I uvek divno sejo moje drugarice I drugarice moje Seje. Cekamo jos lepih prica koje su kolo tvojr, toliko I „nase“ ! 🍀📖📚♥️🔟🐝🐠

  2. Rada Dukić каже:

    Tvoja je priča prava slika jednog prohujalog vremena. I topla, i tužna, i nježna…kao bajka ispričana na nekom posijelu, oko nečijeg ognjišta, kad čuješ nečije ,,Šta bi dalje?, kad te uši zabole od želje da čuješ još, i još, i još i kad glavni junak i njegovi junaci s druge strane žive u duši njegovih slušalaca. Život teče. Diiivno!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.