Dodela nagrade „Biljana Jovanović“ za 2017. godinu

17. oktobar u 20 časova
Srpsko književno društvo, Francuska 7, Beograd

Dodela nagrade „Biljana Jovanović“ za 2017. godinu
Dobitnica: Mirjana Mitrović za roman Helena ili o nemiru

Učestvuju:
Dragana V. Todoreskov
Slađana Ilić
Slavoljub Marković
Mirjana Mitrović

Saopštenje žirija:

Žiri za nagradu „Biljana Jovanović”, koju Srpsko književno društvo dodeljuje za prozno, dramsko ili pesničko delo, objavljeno prvi put, koji je radio u sastavu: Slađana Ilić, Vladislava Vojnović i Dragana V. Todoreskov (predsednica), na sednici održanoj 26. aprila 2018. godine u najuži izbor uvrstio je romane Papirne disko kugle Dragoslave Barzut (Red Box, Beograd), Poslednja stanica Britanija Gorana Gocića (Laguna, Beograd) i Helena ili o nemiru Mirjane Mitrović (Laguna, Beograd). Posle diskusije odlučeno je jednoglasno da se nagrada Biljana Jovanović dodeli Mirjani Mitrović za roman Helena ili o nemiru.
U svom najnovijem romanu Mirjana Mitrović je rekonstruisala antički period i život carice Helene/Jelene, majke Konstantina Velikog. Kombinujući istorijsku građu sa fikcijom, autorka je uspela da čitaocima dočara uzbudljiv i intrigantan život Svete Avguste, prve rimske carice koja je primila hrišćanstvo i pronašla Hristov krst u Jerusalimu. Situirajući radnju romana na prostor Balkana, a posebno u antičke gradove Nais (Niš) i Singidunum (Beograd), Mirjana Mitrović oživljava jedno minulo vreme na živopisan način. Međutim, njenu pažnju privlači pre svega psihološki profil glavne junakinje. Iako pisan u trećem licu, zahvaljujući veštini pripovedanja Mirjane Mitrović, roman uspava da nam prenese Helenine strahove, strepnje, ljubavi, razočarenja, te da otvori i zatvori njen životni ciklus u kojem se smenjuju uloge žene, supruge, majke, vladarke. Na taj se način Helenin lik doima kao izuzetno moderan i za čitaoce prijemčiv. Mirjana Mitrović je na izuzetan način uspela zanimljivu priču (koja se danas, nažalost, sve više vezuje za atribute komercijalnosti) oblikuje umetničkim sredstvima lišenim patetike.
Mirjana Mitrović (Požarevac, 14. januar 1961) završila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je romane Autoportret sa Milenom (1999), Emilija Leta (2006, nagrada „Branko Ćopić”, najuži izbor za Ninovu nagradu), Mesečari iz Marguma (2009), kao i zbirku priča Sveto stado (1999).
Beograd, 26. aprila 2018.
Slađana Ilić
Vladislava Vojnović
Dragana V. Todoreskov, predsednica

Aleksandra Đuričić:

Ono što roman Mirjane Mitrović izdvaja od brojnih savremenih bavljenja istorijskim tematikom jeste univerzalnost psihološke karakterizacije jer njeni likovi su nesrećne majke, ostavljena deca, izneverene supruge, sumnjala i bezrezervni vernici, srebroljubivi crkveni oci i ulizice prestolu, karijeristi i očajnici koji se odriču svega materijalnog u potpunoj neizvesnosti da će ih nebesko i obećano nagraditi.
Tako ovaj roman nije još jedan pokušaj moguće a uvek nesigurne istorijske rekonstrukcije događaja, već psihološko senčenje mesta i uloge žene koja je bila i krčmarica i carica, podjednako razdirana nemirima posmatrajući svet i sa vrha i sa dna, (a)gnostički zapitana nad hrišćanskom dogmom koja se tek uspostavljala i još više nad postupcima svoga sina koji nije izbegao večiti usud da ga vlast promeni do neprepoznatiljivosti.
U svom uzaludnom traganju za utehom Helena se ne razlikuje od današnje žene u osvojenoj slobodi da misli kako oseća i oseća na način kako misli, slobodna i samostalna, što autorka postavlja i ostavlja kao ideal i smisao ljudskog postojanja. Dovodeći mnoge nametnute činjenice u sumnju i postavljajući pitanja o smislu svake dogme, ispoljila je ne samo originalnost i talenat za pregnantan dijalog u kojima junaci izražavaju piščeve stavove, već i hrabrost da izađe iz okvira svoje, uslovno, teme- pišući jednu moguću biografiju žene iz kasnoantičkog sveta koji se prelamao da postane hrišćanski, ispričala je istinu o sebi, o nama.

Reč dobitnice:

Dragi prijatelji, poštovane kolege pisci,
Od srca se zahvaljujem što je baš mojoj Heleni i meni dodeljena nagrada „Biljana Jovanović“. Zadovoljstvo je dvostruko. Prvo, jer nagradu dodeljuje moje Srpsko književno društvo, a biti na ovaj način pohvaljen u svom cehu, ima posebnu težinu, jer kolege vam vide i postavu i čvorove.
Obavezujuće je i ime, koje nagrada nosi. Biljana Jovanović u našoj književnosti liči na ona nebeska tela koja pulsiraju u svemiru i zbunjuju astronome. Biljana je rođena 1953. a umrla 1996. Bilo je moguće, ali je nikada lično nisam upoznala, mada sam je slušala na tribinama. Već nakon prvih izgovorenih rečenica, postajalo je jasno zašto je po objavljivanja svog prvog romana „Pada Avala“ dobila epitet beskompromisne buntovnice. Ostala je podjednako neodustajna u romanima, dramama, antiratnoj prepisci, do samog nepravedno ranog kraja. Biljanina proza je moderna i danas, mada je ona po preosetljivosti, po intenzitetu svakog reda na svakoj stranici, po brzini sagorevanja, zapravo bila umetnik u romantičarskom smislu, koji sme da greši, ali ne sme da bude ravnodušan. I upravo takva, Biljana Jovanović je danas negde u društvu sa junakinjom mog prvog romana, slikarkom Milenom Pavlović Barili i mnogobrojnim kratkovekim umetnicima koji su na ovom svetu, strategijom pustinjskih biljaka, morali brzo i burno da cvetaju.
Da Biljaninu prozu čitate nepotpisanu, mogli biste se zakleti da ju je napisala neka izuzetno nadarena spisateljica, rođena u 21. veku, ali sama Biljana ipak je ostala sa druge, možda bolje strane, provalije koja je deli od nas današnjih. U međuvremenu, od sredine 90-ih godina prošlog veka, dogodila se tehnološka revolucija, koja je celu našu humanističku inteligenciju, pa time i nas pisce, zatekla nespremne. Možda nas opravdava to što nam je pažnja bila fokusirana na ono što je gorelo u našoj kući, rušio se vladajući sistem, koji su jedni branili a drugi ljuljali, a država se razdruživala, uz herojstva i zločine, kako to inače biva na Balkanu. Ali kad smo posle kreščenda, konačno zakoračili u novi milenijum, svi smo se, i oni koji su ljuljali i oni koji su branili, obreli u sasvim izmenjenom svetu, podjednako poraženi i nepotrebni.
Taj bauk, koji se po zakonima globalizovanog sveta, ustoličio i kod nas, izraelski istoričar po imenu Harari, nazvao je dataizam. Među mnogobrojnim odlikama dataizma, Harari navodi odvajanje vrhunskog autoriteta od čoveka i njegovo ponovo odašiljanje u oblake (ovoga puta ne u rajske, već u virtuelne). Iz fikcionalne budućnosti u realnost stigla je i mogućnost hakovanja mozga, a nismo pošteđeni ni mi, čitaoci i pisci. Do sada, kaže Harari, čovek je čitao knjigu, a sada, dok čovek čita knjigu, knjiga čita njega.
Nema svrhe zaklinjati se da nikada nećemo na kindl. Dataizam je tu, u svim porama našeg života, uprkos tome što baš i nismo načisto šta da radimo s njim, kao ni šta on radi s nama. Na sličan način, rano hrišćanstvo je osvajalo rimsko carstvo, dok nije zaposelo sve ključne tačke, do samog cara i njegove majke Helene.
Radeći na ovom romanu, kao i na prethodne dve knjige, koje zajedno čine moju Rimsku trilogiju, ispitivala sam kako se čovek nosi s nemirom koji stvaraju takva, prelomna vremenima. Podjednako su bili zbunjeni antički ljudi, koji su se obreli u hrišćanstvu, koliko i mi, koji smo iz humanizma ugazili u dataizam.
Izgleda apsurdno, ali Harai kaže da je za snalaženje u dataizmu najvažnija emocionalna inteligencija, a to je s jedne strane tema za reforme obrazovanja, a s druge novi prostor za pisce i umetnost uopšte.
Kao jedan od mogućih putokaza, kandidujem završne reči iz romana „Psi i ostali“ Biljana Jovanović. One glase: „Pa će me Marina jednom dobro pretući da zapamtim šta se sme, i može i, slatki bože, a šta baš nikako ne sme i ne može…“ Ma kako se sistem, oličen u Marini, trudio da čoveku nametne ono što se sme ili ne sme, svaki misleći pojedinac, čak i u dataizmu, dužan je da te stvari preispituje i ako treba, prevrednuje. Do sada je to bilo pitanje intelektualne zrelosti i časti, a čini mi se da će u dataizmu to biti pitanje opstanka.
Sve vreme, pišući roman o Heleni, rvala sam se upravo sa pitanjima šta se sme i može, a šta se baš nikako ne sme i ne može, bez obzira na to koji izam je vladajući i koliko je stroga Marina. Ako hoće da opstane, čovek je dužan da se odupire hakovanju mozga, mada je cena visoka, uglavnom, kao u Biljaninom slučaju, nepravedno visoka.
Mirjana Mitrović

Mirjana Mitrović rođena je 14. januara 1961. u Požarevcu. Završila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Prvi roman Autoportret sa Milenom, objavljen 1990. u beogradskom BIGZ-u, bio je u izboru za Ninovu nagradu, a potom je doživeo više izdanja (2005. u „Narodnoj knjizi“, 2009. u „Laguni“). Roman, baziran na životnoj priči slikarke Milene Pavlović Barili, kritika je ocenila kao uspeo primer transponovanja biografije u umetničku prozu (Milisav Savić, Radivoje Mikić, Vladislava Gordić Petković, Slavica Garonja, Saša Ćirić, Aleksandra Đuričić…). Nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije.
Priče iz zbirke Sveto stado (1999) uvršćene su u antologije: „Oslobađanje lektire“ Igora Marojevića, „Antologija pripovedaka srpskih književnica“ Rajka Lukača, „Ovako je počelo“ Ljubice Arsić i Dejana Mihailovića, „Kraljica Lir i njena deca“ Ljubice Arsić, „Vrt nade“ Slavice Garonje. Priče su prevođene na grčki, čaški i bugarski.
Roman Emilija Leta (2006) dobio je nagradu „Branko Ćopić“ i bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Romanom Mesečari iz Marguma objavljenim 2009, nastavlja literarizaciju rimskog nasleđa na tlu današnje Srbije, započetu romanom Emilija Leta.
U izdanju Lagune 2017. objavila je roman Helena ili o nemiru, koji sa romanima Emilija Leta i Mesečari iz Marguma, na liniji supruga – ljubavnica – majka, zaokružuje priču o sudbini žene na našem tlu u prelomno doba kada je Rimsko carstvo bilo na izmaku a hrišćanstvo sticalo pravo građanstva, preispitujući teme koje se neposredno tiču savremenog tranzicionog čoveka – napetost između ambicije i morala, ljubavi i ličnog dostojanstva, strategija slabih i slabosti moćnih.
Roman Helena ili o nemiru nagrađen je nagradom „Biljana Jovanović“ za 2017.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.