HIPI PAULO KOELJO

AUTOR PRIKAZA – ŽIVKO IVKOVIĆ

LAGUNA, BEOGRAD  2018

Šetati ulicom sa predubedjenjem da izlozi ne nude (kao nekada) ono što bi skrenulo vašu pozornost, gurati tako i onda sasvim nenadano naleteti na knjižaru Laguna i u izlogu izloženom naslovu ‘ HIPI ‘ je valjda ono najlepše što se čoveku mojih godina može dogoditi. Sećam se singl, eks plej i folijanih vinilnih ploča iz druge polovine šezdesetih, pa onda rock magazina, sve sa ukusom relikivja, onih koje nismo mogli nositi kao ogrlice nego samo poneti kod drugara, ali, ta pomisao da u svojoj sobi imate sve naborjano, značila je da ste u sazveždju onih koji razmišljaju na isti ili gotovo istovetan način.  Poimanje hipi pokreta i rokenrola vezanih za naše, jugoslovensko podneblje se nekako  razlikuje od autorovog ovde jer, nalazii smo se u tom povlašćenom položaju, nismo bili zaludjeni  hrišćanstvom, te tako, Koeljova opaska o glupoj rečenici (religija je opijum za narod) i nema uporište u našem, pod petokrakom odrastanju.  Zahvaljujući tome, spoznali smo mngogo toga, saznali više, mada ću, usput, citirati Roberta Vilijamsa koji je govorio da, ukoliko postoji duša – moramo je osetiti, te, ako postoji bog – moramo ga videti, što se nikako ne rimuje sa autorovim mantrama i molitvama ovde, no, ako sve to ostavimo po strani, u naslovu ovom imamo jedno nezaboravno iskustvo na tom (moram to naglasiti) neuspelom pokušaju stizanja u Katmandu, valjda još uvek glavnom gradu Nepala. Autor je ovde, na krilima sopstvenih osećanja, objektivno sasvim pisao, te otuda i naslov, te sve to doživljavam samo kao jednu njegovu životnu epizodu, ali, ostaje to neslaganje oko vidjenja hipija, tamo u Južnoj Americi i Evropi. Imamo tako navode njegove o visokoj kotiranosti brazilskog pasoša na tim proputovanjima i crnom tržištu uopšte, ali ću dodati kako je jugoslovenski pasoš takodje vredeo pravo malo bogatstvo, imali smo tu slobodu kretanja kako  na istok tako i na zapad, mada, kapiram kako autor nije znao za taj podatak , a obzirom na nj. odrastanje u Južnoj Americi, to i ne začudjuje ne znam koliko. Provlače se ovde i dostignute seksualne sobode ondašnje, i te bi današnjim tin generacijama izlgedale prosto neshvatljive, pa, neka na tome i ostane, dug je put do Katmandua. Nismo slovili za Božju decu, poput autora ovde i po ubedjenju , ali smo više negoli ostali težili tom slobodnom duhu i kreativnosti, bežanju od uvreženog ili ukorenjenog, pogleda uprtog u novo, nedoživljeno ono, i kao da smo se plašili kako će nas to zaobići, hitali smo u svaku novotariju, gurali se prosto pred tim vratima precepcije, ubedjeni u prosvetljenost koja nas čeka iza tih, susret sa nespoznatim. Sve to se svodilo na isto, autor i družina ovde su kao Božja deca povremeno izgovarali te, kratke molitve na putovanjima, mi ovde smo priželjkivali Evropu na dlanu, autostopom naravno, (i uspevali) družili se. U priču je uključena i devojka iz Jugoslavije, po prirodi oprezna, ali, iskustveno nespremna na negtativan razvoj dogadjaja van matičnog kontinenta jer, putovati po zemljama Južne Amerike tada, u vremenu previranja i društvenopolitičkog haosa je podrazumevalo odredjeni rizik kog ona i naši junaci ovde i nisu bili ne znam koliko svesni.  Duge kose, specifičična, šarolika garderoba i rančevi sa potrepštinama za takva putovanja su više negoli alarm za sumnjičavost svakog pograničnog policajca i nj. doušnika jer, takav stil života su politički režimi doživljavali kao pobunu ili nespokoj u najmanju ruku te su sezlostavljanja hipija i zadržavanje bez razloga tako reći podrazumevala. Evropa je, naravno, bila mnogo liberalnija, pravi raj za hipije, Amsterdam, Pariz, London, Rim i brojne još destinacije uz sveprisutnu i kakvu-takvu ali tolerantnost i korekntost vlasti na medjudržavnim prealzima (propuštali su nas uz samo pogled na pasoše) je neuporediva sa više negoli neprijatnostima u Južnoj Americi. Devojka po imenu Karla, protagonistkinja inače, ovog romana je kroz hrišćanstvo, budizam, hinudizam, taoizam, i razne afriičke kultove pokušala da dokuči, nadje odgovore na pitanje o smislu života, zaključivši, na koncu, da se želja za znanjem nalazi u njoj, isključivo, te da joj tu nikakvo serviranje verskih koncepata i teorija neće vredeti. Medžik bus ruta (Amsterdam-Beč-Beograd-Istambul-Teheran-Kabul-Delhi-Katmandu) za samo sedamdeset dolara je privlačila, mamila prosto, na stranu su ostavljani svi mogući usputni problemi, strah od nemira u azijskim zemlajma itd. Stići na odredište, zacrtano tako je potislo strah i moguća iskušenja. Duhovna takozvana ruta, onih, željnih novih saznanja, prolaženja kroz do tada ne otškrinuta vrata percepije i stizanja na konačan cilj, uz, dilemu onu, sveprisutnu , ostati ili se vratiti. Bežanje od one, negativne, zle strane života i svakodnevice  zapadne civilizaciije, koje je u biti potrošačko, te dostizanja samo naizgled nedostižnog je praktično vera u sebe i tu nema mesta nedoumici.  Tako je i magični autobus krenuo iz Amsterdama, prošav dobar deo Evrope na tom, no ono što ovo putešestvije čini neizvesnim ali bitnim je svakako deonica kroz Jugoslaviju (Zagreb-Beograd-Niš). Dakle, SFRJ je slovila za nezaobilaznu na toj ruti, i kako to ovde stoji, država ni na istoku ni na zapadu, država izvan gvozdene zavese te je kao takva na izvestan način garantovala, ulivala sigurnost putnicima, ali je Paulu prizivala sećanje na njegovu devojku , Beogradjanku sa kojom je proputovao Južnu Ameriku. Vremena za medjusobno upoznavanje tokom putovanje je bilo na pretek, simpatije su prerastale u ljubavne veze, ali, sve je bilo podredjeno stizanju na cilj. Iznošenje zanimljivih detalja vezanih za istoriju zemalja iz kojih putnici dolaze takodje, pa tako imamo priču jednog Irca, po kojoj su Englezi u XIX veku ubacili izvesnu štetočinu u osnovnu, glavnu irsku namirnicu tada- krompir – i uspeli tako usmrtiti osminu populacije ili stanovništva tadašnjeg na ostrvu, uz epilog, po ko je oko dva miliona ljudi otišlo trbuhom za kruhom u USA. No, i tako destekovan narod je izmedju dva svetska rata uspeo izboriti nezavisnost i oterati britanske zavojevače. Sve u svemu, roman se svodi na dogodovštine nekolicine parova iz medžik busa sa zastajanjima u pojedinim državama i gradovima uz akcenat na Carigradu-Istambulu gde se putovanje glavnog junaka romana  završava iz razloga želje za proučavanjem sufizma (shvatanja kako reči nemaju moć opisa beskonačnosti). Karlu svoju, te 2005. godine, kada je ponovo boravio u Amsterdamu , na žalost nije našao, te je tako izostao onaj očekivani hepiend.

One Response to HIPI PAULO KOELJO

  1. Roker каже:

    Poštovani g. Ivkoviću sve čestitke za odličan tekst! Sve najbolje šabačkom rok spisatelju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.