Aleksa Đukanović: FRAGMENTI DNEVNIKA IZ GODINE 2017.

Februar 2017

11. februar 2017, podne

Osnovne pretpostavke oko Gogoljevog ludila ni do danas nisu u potpunosti utanačene. Ne zna se, dakle, zbog čega je Nikolaj Vasiljevič u sumanutom nastupu prezira spram svoga celokupnog dela, spalio nastavaka Mrtvih dušakoncem februara 1852. godine. Vodeći ruski psihijatri i psiholozi u socijalističkoj eri tumačili su da je Gogolj poludeo „videvši sva zla carizma i feudalnog uređenja“. Vladeta Jerotić govorio je da je Gogolj još u svom ranom detinjstvu imao niz traumatičnih događaja, među kojima i onaj u kome je od straha izgubio moć govora – i nije progovorio sve do šeste godine života; naime, pošto je Gogoljev deda bio bostandžija, neki su fakini i lopovi upali na njegovu njivu s namerom da pokradu par komada lubenica i dinja; matori Gogolj odlučno je branio svoje dobro – sa njim je u konobi bio i mali Gogolj – Nikolaj Vasiljevič. Kada je video kako se njegov deda i ova dvojica kradljivaca mlate motkama oko par dinja, mali je Gogolj pao u nesvest i izgubio moć govora. Međutim, Gogoljeve priče Šinjel, Portret i drama Ženidba  po bistrini jezika i čistoti stilaodaju utisak da ih je napisao jedan vrlo razuman i bistar literata, sve do 1836. i 1842. tj. do pojave Revizora i prvog toma Mrtvih duša. Po Nabokovu, ova je „poema“ (kako je Gogolj dao podnaslov Mrtvim dušama) „u pravom svetlu oslikala carsku Rusiju, kao i Revizor“. Nabokov je držao da su tri dela iz Gogoljevog opusa najvrednija, a da sve ostalo ne zavređuje pažnju, a to su: drama Revizor, priča Šinjel i roman Mrtve duše. Gogolj je punim i iskrenim srcem, pobožno i hrišćanski voleo Rusiju, a oslikao je u ovom romanu „galeriju nakaza“, kako je primetio kritičar Vitomir Vuletić. Korupcija, sveopšti haos, pometnja, izrabljivanje, ono što se danas zove „negativna društvena selekcija“ (poput onog filmskog prikaza Dušana Kovačevića u filmu Ko to tamo peva) sve je to Gogolj parodijski prikazao u ovom romanu, jer da nije bilo parodije, Mrtve dušebi po strahoti same tematike izgledale kao neki gotski horor–roman iz osamnaestog stoleća–Drakula, recimo, Brema Stokera.

Sva negativna primećenja u ruskom društvu na stranicama ovog romana oslikala su i šizoidnost samog Gogolja, čiji je najviši tvoriteljski produkt: gospodin Pavel Ivanovič Čičikov. Zbog ogromne, i reklo bi se – metafizičke ljubavi prema Rusiji, Gogolj je u Mrtvim dušama hteo da pokaže sve njene negativne strane, kako bi je od tih zala izlečio. Svojim genijem uspeo je ovu svoju zamisao da provede do maksimuma, čak i više. Tu leži temelj Gogoljevog strašnog kraja.

Kada je konačno postao svestan šta je uradio, i kako je nagrdio svoju voljenu Rusiju, Gogolj se prvo zaprepastio, pa potom kidnuo u Rim, i onda poludeo. Sa čime je usporediva ova pojava? Zamislite najvoljeniju osobu na svetu: majku, oca, dete, žensku, ljubavnicu, bilo koga bez čijeg prisustva ne biste mogli da zamislite život i onda zamislite kako tu osobu u nehatu, tokom čvrstog sna, nesvesti ili mesečarenja mlatite macolom u glavu, sanjajući da vas juri i opseda neka utvara; kada se probudite i pogledate šta ste uradili toj najvoljenijoj osobi, osećaj je isti kao kod Gogolja kada su mu stigli prvi napadi državnih cenzora i ruskih patriota. Kafka, na primer, u Pismu ocuvrši sličan poduhvat, ali vrlo svesno, ciljano, on želi da kaže isitnu svome ocu, ma koliko ona bila strašna, jer oca voli, i očaj ga guši što mu voljena osoba (u ovom slučaju otac) čini stvari zbog kojih nastaju neispravljive greške u čovekovom karakteru, pa samim tim i u životu. Kafka pritom, ne uzima u ruke malj, niti ludi.

A Gogolj je stvorio Čičikova, i taj junak nikada neće umreti, ma kojim ga maljem mlatili po glavi – onim od devet ili šesnaest kilogroma – i pritom taj imaginarni i sve češće realni lik naše stvarnosti neće ispuniti Gogoljevu zamisao – da svojim negativnim primerom postane lek za bolest društva; to saznanje je Gogolja odvelo u ludilo, i potom u smrt. Danas su Čičikovi masovna pojava, svuda ih ima; ja, evo recimo poznajem jedan primerak Čičikova i lično; živi u mom susedstvu; a verujem da i drugi poznaju svoje primerke; moj Čičikov, dotični B. T. je pravi prototip P. I. Čičikova – dugačka kreatura u svojim kasnim pedesetim koja poseduje na svom imanju sve realne gluposti Gogoljeve mašte i imaginacije, sve, sem „mrtvih duša“; ali to treba razumeti, davno je prošlo vreme feudalizma i trgovanja ljudima, kmetovima, tj. dušama, pa čak i onim mrtvim.21. februar 2017, šest ujutru

Skandinavsko jutro – bez snega, led, oštar vazduh. Na kapcima mi inje. Čvrst san; još čvršći snovi, kao na javi: metafizička polemika mrtvih i živih litearta za okruglim stolom.

Miroslav Krleža: „Vrijeme je da se uništi i spali najveća laž nad lažima, najveća laž sviju naših sakrosanktnih laži – laž hrvatske književnosti!“

P. P. Njegoš: „Nema crnjega ni strašnijega grijeha do rod svoj izdati!“

Miroslav Krleža: „Ja sam uvijek odvajao ono što pišem kao beletrista od onoga što sam paralelno u tim godinama radio politički, kao publicista, tj. vrlo konkretne stvari koje sam pisao i primenjivao, počevši od Husinjske bune, Hrvatske književne laži, i još prije, od 1917…“

A. P. Čehov: „Kratkoća je sestra talenta!“

Miroslav Krleža: „I ja sam uvijek zastupao stav: ako netko piše književno djelo neka piše artistički, to što piše mora imati književne vrijednosti, ako ih nema uzaludan mu je posao, bez obzira je li ili nije angažiran kao pisac…“

L. N. Tolstoj: „Svi srećni književnici liče jedan na drugoga, svaki nesrećni književnik ćaknut je na svoj način.“

Maksim Gorki: „Mudrost života je uvek dublja i veća od ljudske mudrosti!“

N. V. Gogolj: „Svi ste vi izašli iz mog šinjela!“

F. M. Dostojevski: „Svi smo mi izašli iz tvog šinjela.“

Maksim Gorki: „E, ako je Dostojevski izašao iz Gogoljevog šinjela, mi svi posle njega nismo omirisali ni njegove gaće, mislim na gaće Fjodora Mihailoviča, a kamoli da smo ušli u njegov šinjel, gunj, mantil ili što već, a još manje da samo iz njega izašli!“

Ivo Andrić: „Molim vas, gospodo, smirite se, dajte da vodimo razgovor u miru, bez nervoze, u toleranciji, razumnosti, jer nije bitno kazati uvek ono što mislimo, već ne kazati ono što se ne misli!“

Miloš Crnjanski: „Pisac mora imati snage da se kreće suprotno od matice svoga vremena!“

Mirolsav Krleža: „Roman o Londonu je bolji od Andrićeve Ćuprije, tim prije je više zavrijedio Nobela od Ive i tačka!“

Miloš Crnjanski: „U nas je samo Krleža ostvario svoj golemi opus!“

Ivo Andrić: „Ja sam bolji pripovedač.“

Danilo Kiš: „Ama, zašto se svađate, pa vi ste moji učitelji! Ja vas ne razdvajam!“

Peter Handke: „Umirite se Srbi, znajte da samo kontradiktornost vodi ka Istini.“

Miroslav Krleža: „Ja nisam Srbin.“

Tin Ujević: „Jesi, jesi, još kako si!“

Miroslav Krleža: „Nisam bre!“

Tin Ujević: „Jesi, jer si Hrvat, a Srbi i Hrvati su jedan narod.“

Miroslav Krleža: „E pa, prosim lepo, onda prihvaćam, jesam dakako!“

August Cesarec: „A i napisao si još 1918. da je tvoje uvjerenje od najranijega djetinjstva da su Srbi i Hrvati jedan narod. A posle si dodao da su Srbi i Hrvati ustvari jedna oveća kravlja balega koju je istorijski točak zaprežnih kola razdvojio po polivici, ali… to nije važno.“

Miroslav Krleža: „Zbilja sam to naškrabao? Moguće, ja sam znate, izlapeo. Mator sam, olinjali kurjak!“

Dobrica Ćosić: „Đavola smo isti narod!“

Antonije Isaković: „Slažem se u potpunosti sa Dobricom.“

B. Mihiz: „A ja sa Antonijem.“

Na kraju ove žučne rasprave pojavio se ni od kuda Radoje Domanović i sve ih strašno opsovao, veli, smeta mu galama, ne može da piše na miru. Delovao mi je pripit. I tu se san prekida. Sto je prazan, a stolica više nema. Biće da je Radoje Domanović prosvedovao jer nije imao gde da sedne, pošto je Krleža sedeo na dve stolice i nije hteo (ili nije mogao?) da se makne, a jadni Radoje nije smeo da mu se lično obrati jer je znao kakav je Krleža kad se rasrdi. O o tome bi najbolje mogao da svedoči Ivetković, direktor Izdavačke kuće Zora u kojoj je Krleža objavljivao svoja Sabrana djela tokom dvadeset godina. Kada je Krleža upitao Ivetkovića „zašto se kasni s njegovim knjigama?“, Ivetković mu je ladno kazao: „Neće svet propasti ako se ne štampaju vaše knjige!“ Krleža je tada sifonom tresnuo ovoga po glavi, i objavljivanje njegovih Sabranih djela u Zori je prekinuto. Krleža je tada prešao u sarajevsko Oslobođenje.


Maj 2017

1. maj 2017, dva izjutra

Došao je i maj, iliti svibanj, kako su Srbi pre Vuka nazivali ovaj mesec. Kiša lije, o suncu ni traga, vazduh je postao tako iznenadno leden kao ujesen. Danas, zbog ove kišurine, diljem Srbije nema prvomajskih uranaka, tj. nema kaznenih ekspedicija na šume, parkove prirode i druga zakonom zaštićena zelenila. Kada su za prošlogodišnji prvomajski uranak neki mladi prvomajevci pekli prasiće u Topčiderskoj šumi, jedan im je „razumni“ prvomajevac skrenuo pažnju da baš i nije kulturno seći mlade i tek zasađene borove za potpalu ako im je ponestalo ćumura, čak više, objasnio je tim klipanima da sirovo i zeleno drvo ne može ni da gori. Dobio je žarač pravo u čelo. Kaznena ekspedicija, dakle, sledi sutra, ako se ne nastavi ova kišurina.

„Svećenici u Hrvatskoj djeci za vaskrs pokazuju jaja“, piše Vedrana Rudan na svom blogu.

Vesti na tv: „Klinton (Bil i Hilari), Olbrajtova, Klark, Ivan Pavao II, misa za Stepinca, rehabilitacija Nedića, Priština, Haradinaj, Makron, Erdoganov pohod u Siriju, Alep gori, Bler savetuje pola evropskih ministara, Ravanica 2004, pad Vukovara, Račak, revizija Dejtona, Jasenovac kao golf teren, 40% plagiranih diploma u državi, itd. Itd.“ O, Bogo moj, smiluj se dušama njihovim!

5. maj 2017, pola sata iza ponoći

Ništa senzibilnije i sugestivnije u književnosti nisam pročitao od Šolohovljeve priče Crvotočina. Nikakva Ana Karenjina i njenih hiljadu i po strana, ni Bludni sin, ni Karamazovi, a jošte manje Kafka ili Manovi Budenbrokovi. Šolohov me je, ovom malom i mnogi će krivo reći „beznačajnom pričom“, osvojio za sva vremena. Na Krasnoj ploščadi, u Moskvi, grandiozna vojna parada. Trinaest hiljada soldata.

U Gogoljevoj mitskoj Malorusiji vlast uzeo glumac komičar Vladimir Zelenski. Porošenko izgubio izbore. Tram preti Venecueli: „Dajte naftu ili ćemo vas pretvoriti u Vijetnam!“ Maduro zove Ruse upomoć. Nove sankcije SAD Kubi. Još troje ruskih diplomata najureno iz Nemačke zbog špijunaže. Kraljica Elizabeta II vlada Britanijom već šezdeset i pet godina. Premašila je Franju Josifa, austrijskog cara i mađarskog kralja, koji je jedva sastavio šezdeset godina vladavine, i to nepune.

Solženjicinov Odjel za rak neumitno dokazuje koliko su srpski i ruski mentalitet slični, posebno u slučajevima panike.

Salman Rušdi na RTS 1; Putin sabira utiske od posete Srbiji 2014: „Хороший, хороший!“

28. maj 2017, deset uveče

Na Kosmetu opet bura.

Телеканал  Россия–РТР:  „… братья Сербы, албанскими бандиты, агрессия против Сербов… „

 BBC i CNNSerbian troops on combat alert after arrests by Kosovo police; Serbia puts troops on high alert near border with Kosovo after raids…

Tvrd je orah, voćka čudnovata, ne slomi ga, al zube polomi…

Jun 2017

20. jun 2017, jedanaest sati pre podne

Polagajući ispit pred punim amfiteatrom R. nije bio zadovoljan šesticom i profinom bezizražajnom facom, koja se na taj način branila i koliko je god  mogla, da ne plane i ne pokaže mu ono što je profa duboko u sebi držao i kao polukativirana bomba kuvao: „Šupljoglavcu jedan, društveni parazitu, tutu mraku, beskorisna maso, ti si arhi duduk, nisi ni peticu zaslužio, a od šestice si daleko kao Venera od Marsa!“ Ali profa je bio lepo vaspitani gospodin, pa mu je dao šesticu, bacivši mu indeks u ruke kao gladnom kučetu suhu kosku, samo da se oslobodi napasti. Ali da vidiš obrta! Ni R. nije bio zadovoljan. Iako nije znao ni za peticu, tražio je sedmicu. Ni manje ni više! Profa je prvo ćutao pomislivši da mu se pričinilo od umora, ali kad je R. ponovio svoj zahtev, profa je razrogačio oči i zablenuo se u njega. Onda je R. stao da zavija i cvili kao kuče i zapomaže da mu profa „pokloni“  sedmicu. Profesoru je tada, što se moglo videti i osetiti na trideset metara od njega, došlo da ovom zvizne jednu iza uva. (Sad se setih one scene na tv seriji Kamiondžije, kada Jarić T. Živadin polaže šesti i sedmi razred, padne na muzičkom i likovnom, a iz vladanje je bio najbolji–imao je trojuku!)

– Dajte mi profesore sedam!

– Molim?

– Dajte mi molim vas…

– Šta rekoste? Sedam?!

–A, molim vas dajte mi!

– Kolega, niste znali ni za ovo što ste dobili!!!

– A, dajte mi. Treba mi.

– Molim!?

– A, treba mi…

– Da li se vi to šegačite sa mnom?

– A, dajte mi.

– Šta je s vama? Ima još ispitnih rokova, možete poništiti ispit, polagati prekomisijom, imate prava na to, uostalom, jedna šestica i nije tako straš…

– A, treba mi. A, dajte mi.

– Pa i meni mnogo što šta u životu treba pa nemam. Izvolite šest.

– A dajte mi.

– Jeste li vi normalni?

– A dajte mi…

Profesor je škrgutao zubima, ali  kada je video kako se svi u amfitatru, koji je bio pun, smejemo kao ludi, i on je prasnuo u smeh, smejući se valjda i samom sebi misleći dokle je stigao da jednog magarca koji ne zna ni peticu čašćava sa šesticom, a on mu još njače i traži, ni manje ni više nego sedmicu!

Jul 2017

15. jul 2017, tri sata posle podne

U razgovoru sasvim slučajno, ne sećam se više ni zbog čega, pominjem Miloša Crnjanskog. „Ko je to?“, pita me T. razrogačivši oči i raširivši zenice. „Nije ti poznato ko je Miloš Crnjanski?“, upitujem je zaista iznenađeno. „Ne… nešto mi… ali ne mogu da se setim…“ Verovatno T. misli da Miloš Crnjanski vodi rijaliti program na Pinku. Čim se okreneš dupe ti je iza leđa. Ali ova ne zna ni gde joj je glava, koliko god da se okreće.

U Australiji besne požari. I kenguri skaču u more.
Gde su nestali Aboridžini? Bilo ih je dvadeset miliona u sedamnaestom. stoleću kada je otkrivena Australija. Sada ih ima par stotina hiljada. „Pa, izgoreli u požarima“, rekli bi engleski kolonisti.

Dnevna štampa (devet dnevnih listova) u proteklih nedelju dana, Bg., sveukupno, bilans: šest silovanja, tri ubistva, tri samoubistva, devetnaest pljački, i jedno gaženje, juče, na Novom Beogradu kod Piramide, onako, usput.

Kuda ide ovaj svet? Ovde potok, onde cvet…
Supersonični konkord sa sedam stotina putnika a pilotiraju dve šimpanze, pomoćni kopilot je orangutan, a asistira pavijan, rekao bi Krleža za današnji svet.

„Crno nam se piše, propasti nećemo“. „Uvek može gore“.
Sledih se od optimizma Nikole Pašića.



30. jul 2017, tri sata iza ponoći

Koliko je samo Vuk. S.  Karadžić bio revnosan jezikoslovac. Svaka mu čast! Njegova fonologija je za 10 +, zaista! Sve je Brkati podrinjac zapisivao, a najpre psovke, osladilo mu se valjda.  Šta Vuk piše o nama? Da vidimo: „Crven ban“, erotske narodne pesme, Prosveta 1979. Evo par pesmica što ih je Vuk prikupio i na svijet donio. Koja bi bila „najubojitija“? Evo par komada:

Seka
(18. str.)

Seka mete ulicu,
Natrćila guzicu,
Vidi joj se pika,
To je njojzi dika.


Ili ova:

Kukavica
(56. str.)

Sina riba pljuckavica,
malen kurac kukavica!

Ili možda ova:

Djevojci
(15. str.)

Oj devojko, srce moje,
Kad ti vidim sise tvoje,
Dreše mi se gaće moje.

Ili pak ova:

Ići će na Pazar
(59. str.)

Pička peče šarana,
Kurac gleda s tavana.
Uze pička lopatu,

Udri kruca po vratu.
Stade kurac plakati,
A pička ga tješiti:
„Šut, kurčiću, ne boj se,
Sutra jeste Vidovdan,
Ići ćemo na Pazar,
Kupićemo svilen pas,
Zavićemo kurcu vrat!“

Sjajan pogovor Blagoja Jastrebića naslovljen: Paganski izazov. Zašto „paganski“? Šta su onda ti „pagani“ za nas, danas? Gospoda s frakovima!


Avgust 2017

6. avgust 2017, oko ponoći

Pasje vrući dani. Danas se ništa posebno nije zbilo. Monotonija i dosada. Dan je od rane zore bio topao i lepljiv, vreo i užegao, a i bajat na neki način. Od ove neprirodne savanske sparine osećam se kao pčela koja se koprca pošto je upala u bure s rakijskom kominom.Trideset i devet je stepeni. Kao da je plus pedeset. Ljigava toplina bez daška vetra svakom živom stvoru odaje utisak kao da udiše peščani vazduh Sahare, Gobija ili Kalahare; ljudi hukću i žale se; već dvadeset i šest dana nije bilo kiše. Ni kapi. I vrane hukću.

Noći su još gore uz najezdu abnormalno velikih komaraca i smrdibuba, uz još pride nekih čudnih malih crnih bubica koje su za mene (a i svakog ko ih je primetio ovog i prošlog leta) novootkrivene. Ti mali krvožderi lete tako brzo kao muve a ujedaju kao pčele. Perfidne su: ne mogu se golim okom spaziti. Prvo zagolica, pa zacrveni, i tek onda zaboli. I dok se čovek osvesti ona ujede za drugu ruku. Sićušne su i brzo lete, okrukglastog su oblika i strahovito se skupljaju oko namirnica koje sadrže šećer. Liče na Glossinidae Glossina, iliti Cece muhu – samo pikolu, minijaturnu.

Juče, na zemunskom Keju čudna pojava. Sava i Dunav samo što ne proključaju. Galebovi ošamućeno lete suviše nisko iznad vode, a po koji se i sruči u vodu, ispečen kao fazan na nekom od večernjih banketa u Hajatu. Lete polako, prave nekoliko krugova nad kopnom, a onda se zalete u nebo da se vrlo brzo od oblaka ne vide, a potom kao vrelo kamenje, jedan po jedan, padaju u vodu, koja se puši. Glupe ptičurine. Golubovi su pametniji, kao i vrane, ne lete toliko visoko. Čista fantastika. Rušdijevski prizor.

10. avgust 2017.

 „Nisam skeptik, ali mi se terorije zavere sve više čine teorijama istine“, kaže mi M. i navodi svoje primere. „Primer br. 1“: američki neboderi su po žustrom i ubedljivom govoru M. „strategijski i smišljeno pravljeni toliko visoko da budu pogodni za samoubijanje“. Dalje, M. pojašnjava: „posle toliko decenija napredovanja američkog društva u svakoj sferi i oblasti, po pitanju obezbeđenja visina krovova, oni su, što bi Krleža rekao – na ništici. Američki neboderi se već osamdeset godina smišljeno prave toliko visoko da budu vrlo pogodni za samoubijanje, i dakako, podsticaj na suicid.“ Rečenica je ova, sama po sebi – nebulozna, to sam mu i ja kazao, ali na prvi pogled. Jer logika potkrepljena sa očima koje dobro vide i ušima koje dobro čuju govori sledeće: ispod tih velikih i moćnih građevina što su se prvi put posle Vavilona i egipatskih piramida toliko uzdigli u nebesa, nema travnjaka, reka, voda, jezera, čak ni zemlje, ili pak bilo kakvog „ublažavajućeg“ materijala ili podloge, već samo beton, asfalt i pločnik. Slučajno?

Poznat je zahtev gradonačelnika Vašingtona Benždamina Banekera starijeg, iz 1862. koji je molio američke građane da „ne izvršavaju samoubistva, (ako već moraju to da čine), vatrenim oružjem, već konopcem (bešenjem) ili skakanjem sa velikih visina, jer zbog Građanskog rata Vlada SAD nema dovoljno fabrika municije i oružja, pa je svaki metak zlata vredan!“

Logika razuma i zaključivanja nameće jedno primećenje, uprkos „nebuloznosti“ same teme: Velike zgrade stospratnice u Vašingtonu, Los Anđelesu, Bosotnu, Njujorku, Majamiju, Hjustonu, Las Vegasu, Dalasu i Detroitu, zaista su opasane betonom oko sebe, čak ni parkovi za decu ispod njih nemaju peska, već veštačku travu – tri santimetra veštačka poluplastika ofarbana u zeleno, a podloga gipsana ploča, a ispod nje beton. Ha!

22. avgust 2017.

Svršivši s čitanjem celoupnih dela Radoja Domanovića (tri debele knjižurine) na koncu došao sam do zaključka da smo mi Srbi najkontradiktorniji ljudi što hodaju ovim svetom. Ni sami nismo svesni koliko smo nesvesni o našoj svesti. Poredeći njega i njegovog savremenika Matavulja, Domanovićev opus, koji se temeljio na strašnoj negaciji prema Srbiji, mentalitetu ovoga naroda i prema Obrenovićima, isuviše pokazuje da književnost na koncu svega nije široka; naprotiv ona je, kada se sve njene niti svedu na kraju – jednoumna. Ta se jednoumnost pokazuje u jednom najpozitivnijem svetlu: jednostavnost, dakle istina. Umetnost. Jer umetnost je jedino ljudsko bavljenje u kome po prirodi posla spontano dolazi do istine. Hteo to autor filma, slike ili priče, ili ne. I to je dobro.

Posle Majkog prevrata 1903, Domanovićevo pero je utihnulo i presušilo; nije imao o čemu da piše; predmet njegove mržnje – Kralj Aleksandar Obrenović je otegao je papke, skupa sa svojom kraljicom – kada ih je pobesenela pobinjenička vojna hunta revolverima izrešetala a sabljama izmesarila i potom zviznula preko terase dvora. Toga dana i Domanovićev elan da piše je nestao; ubrzo je i sam Domanović umro. Sećajući se sada, šta sam onda pročitao u Domanovićevim političkim pamfletima (posebno u njegovim pismima koje je pisao ondašnjim njegovim drugovima piscima) koji su se uveliko prenosili i na njegove priče, mogu zasigurno i uvereno da iskažem da je Radoje Domanović bio suviše ogrezao u iracionalnoj negaciji prema Obrenovićima i tadašnjem srpskom društvu, koje je zaista imalo mnogo mana, ali ne toliko i takvih kako ih je Radoje opisao i „nadpisao“ u svom, kako danas kritičari kažu „satiričnom delu“. To je delo previše negatorski orjentisano. Kako u Dangi, Vođi, tako i u njegovoj prepisci sa Glišićem, Mataviljem i drugima. Iz te svoje averzije Domanović je, pored brojnih istinitih nedostataka kod Srba o kojima je s pravom pisao, dodavao i ocrnjivao sliku o tadašnjem srpskom društvu, tj. lagao je, i pored stvarnih nedostataka izmišljao je nove, praveći tako crnu sliku o Srbima kao “svinjarima”.

Septembar 2017

7. septembar 2017, podne

 Negde na ulazu u Beograd: bordo – crveni opel kadet. Ide 30–40 km/h. Za volanom neobrijana, i u kosu zarasla kreatura iskrivljene šije – do njega babac (najmanje devedeset godina). Babac čvrsto i samouvereno drži bočicu žućkaste tečnosti (rakija ili vermut 100%, ništa treće ne dolazi u obzir, jer samo vermut i dudova rakija mogu biti ovako nežno – žute boje). Babac pomalo nateže. Iza njih, na zadnjem sedištu, baškari se podeblja bela koza. Sedi sultanski u udobnom položaju i mekeće. „Slika nedelje“ za Politiku. Par excellence! Meeee!

18. septembar 2017.

Priča mi J. kako se neki naš sused davno (pre mog rođenja) zadavio palačinkom. Voleo je slatko. U stvari, voleo je da trpa šta bilo, a slatko ponajviše. Međutim jadni sused je imao organski problem, rođen je sa suženim ždrelom, tako da je morao polako da jede. Znajući da ne može da se uzdži od hrane njegovi su ukućani stalno pazili na njega da se ne zadavi u alavosti i da mu ta urođena mana ne dođe glave, jer je toliko voleo da jede da je ustajao krišom noću s planom da zauzme frižider i porazi ga do kraja, tj. isprazni ga. Čak je u gluvo doba odlazio kod drugih suseda i zvonio im na vrata moleći ih da ih pusti unutra da jede, jer su njegovi ukućani ugradili na njihovom frižideru bravu s katancem. Međutim, bilo kako bilo, taj je moj sused uhvatio svojih pet minuta: u nastupu pomame za hranom ustao je noću da ga niko ne opazi i krišom se ušunjao u frižider, to jest u kuhinju. Frižider je, ne zna se kako, obio, da se nikakva buka nije čula. Kada je ugledao palačinke za džemom od šumskih jagoda obeznanio se. Nije stigao da proguta prvu a strpao je u usta još dva komada. Osećao je na jeziku raposodiju svoga zadovoljstva od preslatkog džema. Ali džaba. Kada je video da je strpao tri komada u usta, koje nisu mogle da prođu dao se u žvakanje, ali i u dalje trpanje. A onda je „progutao“. Tačnije, mislio je da je progutao, jer je želeo još i još palačinki. Palačinke su stale negde ispod krajnika i ni makac dalje. Ni napred ni nazad. Počeo je krklja kada mu je ponestalo vazduha. Glasa nije mogao pustiti od zapušenog grla. Ujutru su ga našli već ohlađenog sa povećom nabudženom grudvom u grlu, poput malo veće lopte za kugle „za boćanje“, što je neverovatno ličilo na Bazedovu bolest. Prvo su ga budili, misleći da je zaspao, ali kada su videli da je tanjir sa dvadesetak palačinki prazan prestali su da ga bude. Ja to zovem: đavolji splet okolnosti. Rođen sa suženim ždrelom a voli da ždere, takoreći bez žvakanja, gutajući kao noj.

19. septembar 2017, oko ponoći

J. je izmislila novu reč: posle „MAREHUANE“ (umesto marihuane), „RINGITISA“ (meningitisa), i „PREZNANJA“ (umesto priznanja) J. je skovala i „ŠINZOFRENZIJU“ (umesto: šizofreniju) čuvši pogrešno na tv. J. nema Alchajmera, niti demenciju, reč je dakle, o urođenoj inteligenciji i afektnoj retoričkoj sposobnosti za konjugacijom slova i slogova. Šatrovački unazad pa poprečke.

28. septembar 2017, pola sata posle ponoći

Pričala mi je J. nedavno kako je pre nekoliko godina u ambulanti srela Boru Đorđevića. Kada ga je spazila zabuljila se u njega. Po njenoj priči ovako se zbilo:

B. Đ. : „Šta bleneš, baba?“

J. : „Jesi li ti Boro Čorbo?“

B. Đ. : „Jesam, pa šta?“

J. : „Auu što si propao i ostario…“

B. Đ. : „Nisi ni ti u cvetu mladosti.“

J. : „I kosa ti je kao od zejtina.“

B. Đ. : „Baba…“

J. : „I ugojio si se…“

B. Đ. : „Ajde baba ne lupetaj više…“


Novembar 2017

14. novembar 2017, podne

Borhes u svojim Razgovorima priča Ričardu Berginu: „Znate, želim da Vam kažem da neki ljudi nemaju smisla za književnost. Otuda oni misle, ako im se išta književno dopada, da za to moraju tražiti usiljene razloge. Na primer, umesto da se kaže: dopada mi se zato što je to priča koju pratim s interesovanjem, stvarno se zaboravim dok je čitam, razmišljam o likovima… Oni pokušavaju da misle da je sve to poluistina. Reći će: da, uživali smo u Vašoj priči, ali šta ste hteli njome da kažete? Odgovor je: nisam hteo ništa, hteo sam samu priču. Da sam mogao iskazati prostijim rečima, napisao bih drugačije. Ali sama priča treba da bude njena sopstvena stvarnost. Ljudi to nikada ne prihvataju. Oni vole da misle kako pisci ciljaju na nešto, a u stvari, čini mi se, da većina njih razmišlja tako (naravno, oni neće tako reći sebi ili drugima).“

Ovo H. L. Borhes govori o čitaocima 1967. godine.

Kakvo je stanje danas, 2017?

Tražeći nedavno u bilioteci pesme Tina Ujevića, bibliotekarka razrogačuje oči i pita me: „Šta će ti?“

Vrlo logično pitanje. (Šta će mi knjiga u biblioteci?)

Zaposleni diletanti u gradskim knjižarama ne umeju da ukucaju ime Aleksandra Solženjicina u računar kako bi se proverilo da li postoji nekoliko komada njegovih, knjiga.

Iz nekoliko puta: „S–O–Ž–L–E … „ Ne valja. Ponovo: „S–O–L–E… „ Pogrešno… Idemo iz početka, slovo po slovo: „S. O. L. Ž. E. NJ. I. C. I. N. Voala! Nema ni jedne njegove knjige od Terazija do Zemuna.

Jedna druga bibliotekarka preti svojim malobrojnim članovima: „Nema rondanja po knjigama!“

Dok jedna sasvim treća pojava od bibliotekarke spava na svom radnom mestu, i pritom tako životinjski hrkajući. „Sve u šesnaest“, što bi rekla moja baba.

Doskora su ljudi postavljali razumna, logična i krajnje podrazumevana pitanja onome koji nešto drži u rukama i čita: „Šta piše u knjizi? Kakva je? Hoćeš li mi je pozajmiti na čitanje kada završiš? Gde si je kupio?“

A odkosra ljudi postavljaju ovakva pitanja u istoj situaciji: „A, što si ti kupio ovu knjigu?“

Ilustrativniji primer: R. stoji okružen policama sa hiljadama knjiga. Okreće se, gleda, nije mu ugodno. Primećuje se da ga hvata lagana nervoza jer već nekoliko minuta nesvesno cupka u mestu. A onda progovara: „Joj, što bih ja sve ovo slatko zapalio.“

Među faza u odbojnostima spram knjiga, ali i etike i estetike u njoj, od čuđenja da neko drži knjigu u ruci do njenog paljenja na lomači, jeste vulgarizacija njenog imena. Ne postoji „knjiga“, već „knjižurina“. Dakle, kada čujete da neko kaže: „Poludećeš od tih knjižurina!“, znajte: taj nije daleko od piromanskog poduhvata da uzme šibicu u ruke; nauka do današnjih dana nije objasnila uzrok ovakog ovog nagona, ali ako ga ikada bude objasnila, ta će se bolest sigurno zvati: hronični neandertalicus!

Biografija —
Aleksa Đukanović, rođen 1998. godine u Beogradu. Strukovni je pravnik. Piše prozu, kratke priče, novele, eseje, kratke dramske komade, poeziju i filmsku kritiku. Prozu, eseje i kritiku objavljivao je u dnevnim listovima, književnim časopisima i veb portalima za umetnost i kulturu: Politika, Trag, Istok, Sizif, Kult, Ekerman, Prozaonlajn, Suština poetike, P.U.L.S.E, i u drugima. Stalni je saradnik časopisa Sizif i Kult. Trenutno je na četvrtoj godini specijalističkih studija Akademije poslovnih strukovnih studija u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.