Aleksa Đukanović: DELO MIROSLAVA KRLEŽE U SRPSKOJ KULTURI

Vrijeme je, da se spali i uništi i razbije najveća

laž sviju naših sakrosanktnih laži,

legendarna laž nad lažima, laž

hrvatske književnosti!

Miroslav Krleža, Hrvatska književna laž,

Plamen, br.1, 1.januar 1919. str. 31-40.

Bauk Miroslava Krleže kruži nad Srbijom.

Pomenuti književno delo Miroslava Krleže ogromnoj većini današnje srpske čitalačke javnosti ravno je pomena imena Petera Handkea u BiH i Hrvatskoj, ili spomena romansijera Dobrice Ćosića u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Albaniji, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde su njegove knjige mnogi ekstremisti i fundamentalisti spaljivali krajem šezdesetih godina prošlog stoleća kada je napustio SKJ i prešao u disidentstvo plaćajući za taj svoj moralni podvig najveću moguću cenu –izopštenje iz društvenog života – upravo ono što je zadesilo Miroslava Krležu krajem tridesetih godina kada je iz svojih levičarskih, humanih i socijalnih pobuda i uverenja smogao snage da ustane i krikne protiv procesa koji je bio u povoju: da kultura ne može biti robinja ideologije, nijedne pa ni socijalističke u koju je Krleža iskreno verovao. Prvi i osnovni zazori prema delu Miroslava Krleže neknjiževne su prirode i potiču od onih najglupljih i najkretenskijih, dakle primitivnih i neznalačkih, da je Krleža „pisao na nemačkom“, da je „frankovac i ustaša“ pa do onih idiotskih da je „Krleža mrzeo Srbe“ pa do onih još idiotskijih zamisli u koje bez premca po svom idiotizmu spada i ova tvrdnja: da je svoju suprugu Leposavu Kangrgu (koja je bila Srpkinja) „prekrstio u Bela, jer nije hteo da je zove njenim srpskim imenom“; posle ovih javlja se sledeći stupanj negativnog raspoloženja spram Krleže koji, kao i ovaj gorenavedeni (koji je do ovoga istorijskog i kulturnog trenutka zaista najprimitivniji), jeste odraz sveopšte zatrovanosti srpske kulture od svih mogućih politka koje su harale ovim prostorom i na njemu napravile ogromne erozije. Današnja naša percepcija prema Krleži odraz je opijenosti i omamljenosti srpske kulture uticajima koji su toliko šizofreni i snažni da izazivaju ogromnu podeljenost i rascep u našemu mentalitetu, a stižu od mnogih inostranih književnih i kulturnih krugova (iznad kojih, na našu jadost i viševekovnu ćoravost, stoje još snažniji politički krugovi – i uvek su stajali) koji su, mislim, konačno danas, posle toliko vekova konačno uspeli da srpski i balkanski kulturni prostor porobe i učnine ga njihovom kolonijom – prostor koji se najviše nije dao i koji se borio i perom i umom. Mi smo danas pored svega, „postali kolonija i strane knjige“, kako je to svetli i vizionarski um Miloša Crnjanskog predvideo pre osamdesetak godina.

Sledeći otpor prema Krleži otpor je polučitalaca (jer je ovaj prethodni bio otpor onih koji ni slovo od njega nisu pročitali), dakle onih koji pročitaju knjigu napola, ili onih koji pročitaju dve rečenice ili dva pasusa, i na osnovu toga konstruišu i kraj, kraj koji nisu pročitali niti će. Oni o temi o kojoj bi polemisali poseduju poluznanje, koje je višestruko gore od neznanja, jer pruža osećanje sveznanja umu koji nije sposoban da racionalno prihvati i odbaci, razume i osudi, nego koji prihvata i odbacuje, „razume“ ili osuđuje samo po ličnoj želji i ukusu, pa stoga sve što je po njegovom ukusu valja, a što nije – to treba izbaciti iz lektire, povući iz knjižara i na koncu – spaliti.  Od toga i nismo suviše daleko. Jedna od poslednjih i najvećih lomača za knjige bila je ona u Berlinu 1933, kada su oni koji su imali jedan ukus (a zaseli su slučajem na tron vlasti i moći) uništavali sve ono što se njima ne sviđa, jer što nije po njihovom ukusu to i nije vredno. Takav jednoumni rezon predstavlja najveći vid primitivizma. Neshvatanje i nerazumnost drugog i drugačijeg mišljenja (pod uslovom da taj drugi ima mišljenje) jeste primitivizam svesti; suprotno od toga je stanje razumnosti, stanje intelektualne sposobnosti za racionalno rasuđivanje i razumevanje protivničkih argumenata, čak i njihovo prihvatanje ako su ispravni i tačni. Premda, nije svako za to sposoban. Iz prirodne potrebe prevazilaženja stanja primitivlja svesti kod razumnog čoveka javlja se potreba za znanjem, tačnije za sticanjem znanja. Kod primitivaca takav poriv ne postoji. Zato primitivac pročita knjigu napola, te dobije životinjsku snagu u sebi (jer osetivši iznenada da nije samo životinja koja jede i spava, već i da može potaknuti svoj dubokozapostavljeni intelektulani napon, on će pročitatti dve rečenice, i donekle će pročitano razumeti što rađa kod takvog čitaoca ogromnu energiju veštački dobijenu) i u stanju je da zbog tog animalnog u sebi savlada neku vrednu umnu glavu, kojoj nije ni do članaka. Naša je kultura prepuna takvih tipova.

Kada Krleža piše o Beogradu on u svome Dnevniku iz 1942. piše: „Moj lajtmotiv Dunavom 1912; u ovom gradu neće pobijediti civilizacija tako dugo, dok ne propadne Evorpa, jer mu Evropa ne da da se civilizuje“.

Kako reaguju na ovu rečenicu naši čitaoci?

Prva kategorija su neznalice. Oni koji su ogromnim delom duhom siromašni. Oni neće ništa od ovog pročitati, već će se raspitati kod drugih i tako zasnovati svoje (ne)mišljenje, koje je svakako negativno.

Druga kategorija su polučitaoci (potkategorija: primitivci). Oni će uzeti knjigu u ruke. Da, doista hoće. Oni će ovu Krležinu rečenicu pročitati, ali samo do pola; uzeće i čitati: „Moj lajtmotiv Dunavom 1912; u ovom gradu neće pobijediti civilizacija tako dugo…“ i tu će stati. Za njih nema dalje. Oni su pročitali šta su hteli, zadovoljili su svoj ukus i nema tog Boga koji će njih u suprotno uveriti. Oni će reći ono svima nama poznato: „Krleža je ustaša i frankovac! On ljaga Srbiju i Beograđane naziva necivilizovanom stokom!“ I pritom će zaškripati užasnim škrgutanjem zuba.

Treća kategorija su poluintelektualci. Oni će (shodno pozivu svoga posla) pročitati i polovinu drugog dela rečenice, malo više od ovih gorespomenutih. Dakle, oni će pročitati ovo: „Moj lajtmotiv Dunavom 1912; u ovom gradu neće pobijediti civilizacija tako dugo, dok ne propadne Evorpa…“ i oni ovde staju (primećujemo da su u čitanju odmakli malo dalje polučitalaca). Njihov je stav poluispravan, srazmerno onome što su pročitali. I oni će reći: „Krleža nit smrdi nit miriše. On ljaga i Evopu i Srbiju! Šta zaista misli taj prevejani Latin?“.

Četvrta kategorija su znalci svoga posla. Oni pročitaju celu rečenicu i sve razlože i rastumače te analizirano i dobijeno argumentuju i dokažu. Naravno krivo i pogrešno, kao i sve ranije tekstove koji su dopali pod njihovu kritičarsku sataru. Oni će pročitai ovu rečenicu i napisati čak i knjigu o njoj koja će svakako stilski i strukturno biti po svim književnim parametrima sjajna i bez greške. Oni ipak takođe greše. Umni jesu, ali ne i dubokoumni. Jer dubokoumnost je potrebna da bi se potpuno shvatila ideja i poruka jednog vrlo složenog, komplikovanog, kontradiktornog, i na kraju ipak, dubokoumnog stvaraoca. Oni i dalje greše. Zašto? Oni su vrsni znalci svoga posla, našli su poruku u toj rečenici, ideju, metaforu koju su sjajno raščlanili i objasnili, prepoznali su umetničku vrednost, ali opet govore krivo: „Krleža je bio antisrpski nastrojen, ovaj je njegov dnevnički zapis samo odraz na papiru jednog zastrašenog starca koji je u bojazni za svoj život od Pavelićevih ustaša (jer je bio komunista) podlegao svojoj patetici pa ipak kazao kako se za vreme rata osjećao Srbinom.“ I to je donekle tačno. Krleža jeste bio patetičan. I te kako je bio kada mu je malj Pavelićevih bojovnika visio nad glavom kao i nad nekoliko stotina hiljada Srba koji su na očigled civilizovane Evrope taj strašni malj i osetili, tako strašno da ćemo ga se sećati dok nas bude bilo. Ali ovi znalci svoga posla i dalje greše. Zašto? Da, pročitali su ovu rečenicu i objasnili  je onako kako bi je i sam Krleža objasnio da je živ. Pročitali su i njegove Dnevnike, pet debelih knjižurina. Pročitali su i Glembajeve, i novele i drame, par pesama i par eseja. Pročitali su pet, šest, deset ili dvanaest njegovih knjiga. I tu su stali, verovatno zamoreni čovekom koji je napisao osamdeset knjiga. Zato greše.

Na osnovu znanja iz tih dvanaest ili petnaset knjiga oni imaju ispravan sud u matematičkoj razmeri od dve šestine. Jer nisu pročitali ostalih šezdeset knjiga i ne znaju šta je u njima. Naravno dobija se odgovor svih odgovora: „Ko će, bre, da pročita osamdeset knjižurina?“ Odgovor je potpuno na mestu. Zasnovan na razumnosti, ne na primitivlju. Jer svakako da ima i boljih dela za čitanje od Krležinih pisama, vojno – analitičkih članka, manje vrednih pesama, čak i loših eseja, jer Krleža ima i takve pored brojnih genijalnih i zaista vrednih. Ali tu stupa na scenu motiv dubokoumnosti koji treba da nadvlada primitivlje. Dubokouman književni znalac, pročitavši petnaest ili dvadeset knjiga od autora koji ima osamdeset naslova, svojim dubukoumnim i racionalnim, ali i umetničko – intelektualnom nadarenošću formiraće ispravan književni sud o autoru, u ovom slučaju Miroslava Krleže, svojom nepogrešivom logikom i sugestijom matematički tačne pretpostavke. Dakle, to je ona četvrta manjinska kategorija srpskih književnih znalaca, kritičara i književnika kojima nije potrebno da pored dvadeset pročitaju i onih šezdeset knjiga pomenutog autora da bi imali ispravan stav o njemu, već na osnovu svoga dara i svoga iskustvenog rada mogu i na osnovu prve dve rečenice u svakoj od tih šezdeset knjiga, s nepogrešivom tačnošću oceniti i tih ostalih šezdeset manje vrednih i nepročitanih knjiga i zaokružiti svoje bavljenje tim autorom – ispravnim tumačenjem njega i njegovog dela. Međutim i ovi autori mogu nekada pogrešiti kada sude o Krleži, ne zbog svoje plitkoumnosti kao što to čine kritičari u prethodne tri navedene kategorije, već zbog svog ličnog i političkog stava, jer Krleža ni u kom slučaju nije bio apolitičan pisac.

Miroslav Krleža bio je autor čiji je opus bio u kompletnom sastavu zabranjen u aprilu 1941. kada je Nemačka okupaciona komanda u Beogradu sastavila spisak knjiga i autora koji se imaju zabraniti, uništiti i spaliti u svim bibliotekama okupirane Srbije. Na crnoj listi bile su tada sve Krležine knjige, sve do jedne. Iza njega, po cifri obeleženih dela za uništenje bio je ruski pisac Maksim Gorki. Iza njih dvojice bili su to još i Stanislav Vinaver, Branislav Nušić, Milan Kašanin o još nekoliko desetina autora i njihovih knjiga, domaćih i stranih autora, čije su knjige namenjene uništenju ipak dočekale kraj rata i oslobođenje, nedirnute, a tome imamo zahvaliti Komisiji koja je odugovlačila „sa radom“.

„Miroslav Krleža uglavnom se pozitivno izražavao o srpskoj kulturi“, primetio je srpski književni kritičar Vasilije Kalezić[1] . To potvrđuju i najveći srpski književni kritičari Nikola Milošević, Marko Ristić i Milan Bogdanović u svojim teorijskim i kritičarskim delima. Ističući veličinu i značaj Miroslava Krleže Nikola Milošević ga naziva „Dostojevskim“, međutim kako Krleža nije voleo Dostojevskog, a nije bilo ni zogdno pominjati ime velikog pravoslavnog psihologa ljudske duše uz ime jednog socijalističkog pisca, Nikola Milošević je dodao jedan mali epitet: „Dostojevski sa levice!“ Današnji srpski književnici ocenjuju vrednost dela Miroslava Krleže s nesmanjenom linijom divljenja, kao što su to činili Milan Bogdanović i Marko Ristić pre osamdeset, a Nikola Milošević, Vasilije Kalezić, Draško Ređep i Petar Džadžić pre četredeset godina. Vladimir Kecmanović autor jednog dostojevskijanskog romana srpske književnosti Feliks, kaže za Krležu: „Iako se s njegovim stavovima ne slažem, tehnika pisanja je maestralna.“ Jedan drugi pisac, pripovedač čije priče u čehovljevom lakom i milozvučnom stilu opisuju Beograd, Mihajlo Pantić, kaže za Krležu: „Krležine knjige će uvek zauzimati najvrednija mesta u mojoj biblioteci.“ Takođe, jedan od značajnih srpskih savremenih književnika Muharem Bazdulj, a istodobno i veliki poznavalac Krležinog dela, rekao je o Krleži: „Krleža nikada i posle svih nedaća, nije mislio da Mađari mogu biti bliži Hrvatima kao narodu od Srba“.

Krležina srbistika spada u red najvrednijih i najboljih književnih temata o Srbima i srpskoj kulturi, uz srbistiku Mickijeviča, Merimea, Leonida Andrejeva, J. V. Getea i Bernarda Šoa.

Krležini eseji o jugoslovenskim i srpskim temama zrače ogromnom erudicijom, velikim znanjem i svestranom upućenošću autora u događaje o kojima piše. Krležina književna tehnika u esejima između dva svetska rata često je napadajuća i obojena političkim Krležinim stavovima. Krleža je bio Jugosloven, republikanske orjentacije i strašno je grmeo protiv kralja Aleksandra Ujedinitelja, kao „samovoljca i diktatora“; ne sme se ipak zaboraviti, da Krleža nikada nije upotrebljavao teške reči za takvu Kraljevu politiku, poput „velikosrpske hegemonije“, Krleža nikada nije simpatisao ustaški pokret, niti bilo koji nacionalistički pokret u Hrvatskoj, kao i u Srbiji, izrekao je mnoge teške istine o Srbima, ali još teže o Hrvatima, zbog čega Krleža i danas ima status poluzabranjenog pisca u Hrvatskoj. U doba između dva svetska rata Krleža je snažno jugoslovenski opredeljen, bio je pacifista, antimilitarista, i pre svega pisac socijalne literature. Krleža u svojoj poeziji od 1914–1941. progovara o socijalnim problemima svih jugoslovenskih naroda, ne razdvajajući nijedan po nekom negativitetu ili po nekoj „višoj vrednosti“. Krleža snažno podržava opozicionu Srpsko–hrvatsku koaliciju Svetozara Pribićevića. Svoje pesme u tome periodu često posvećuje mnogim Srbima, svojim prijateljima Dragiši Vasiću, Marku Ristiću, Oskaru Daviču i Svetozaru Pribićeviću. Godine 1918. oduševljeno je pozdravio slom Austrougarske, a u svojoj memoarskoj prozi Pijana novembarska noć 1918, koju je pisao u osami, zatočen u Pavelićevom okupiranom Zagrebu 1942, on će iskreno i istinito napisati: „Moje je uvjerenje od najranijeg djetinjstva da su Srbi i Hrvati jedan te isti narod, ali da se taj narod pod uticajem raznih kultura i civlizacija u povijesti razdvojio i da svako političko nasilje i interveniranje u odnosu Srba i Hrvata može imati nesrazmerne posljedice po oba naša plemena.“ Nešto ranije 1917, Krleža se oduševio Lenjinom i Velikim Oktobrom, videći u socijalističkoj revoluciji končan mir među ljudima i kraj onog procesa što ga ljudi vode od kada su postali na zemlji: kako da jedni drugima ovladaju i kako da jedni drugima otmu hleb iz usta. Krleža traži „hljeb za svakoga“, Krleža pljuje po hrvatskom malograđanskom nacionalističkom mentalitetu i govori da „iz Hrvatske treba bježati kao kurve iz zapaljenog bordela“.  Krleža u svojim novelama takođe koristi napadajući ton, kao i u svojim esejima, kako bi čitaoca uvukao u svoju poetiku i zastrašio svojim tonom, a sve kako bi lakše i brže preneo i izneo svoje humanističke ideje. Krleža žestoko koristi napadajući stil kada govori o „svim našim nedaćama“, o fašizmu,  o „austrokroatima“, kakav je bio pukovnik Kvaternik koji je „1916 vješao ljude po Beogradu, a 1918. nazdravljao srpskim časnicima u Zagrebu kao osloboditeljima“, o socijalnim nejednakostima, o ustašama, o klasnoj borbi. Krleža se koristi starovremskim književnim tehnikama, on koristi bujni barokni stil, nalik na gotiku, što Krležu kao pisca najviše može objasniti i definisati kao mešavinu nekoliko uticaja: Augusta Šenoe – Getea – Balzaka, dakle u Krležinoj litearturi preovlađuje: istoricizam – konzervatizam – ironizam, kao preovlađujući motivi.

Srbi kao likovi u Krležinom delu, većinom su pozitivno prikazani, a posebno u Zastavama. Ovaj roman – reka nesagledivo široko odiše opisom Srbije s početka 20. stoleća, srpskom kulturom, da je Krleža u ovom svom poslednjem romanu kao piscac – hroničar, tj. svedok istorijskih događaja, bolje, objektivnije i jasnije izneo istoriju društvenih, političkih i kulturnih događaja u Srbiji od pada Obrenovića 1903. do kraja Prvog svetskog rata i nastanka Kraljevine SHS, nego što je to učinio najveći istoričar koga je imala Kraljevina Jugoslavija –Vladimir Ćorović u svojoj Istoriji Jugoslavije. 

Krleža se oduševljavao Radojem Domanovićem i „njegovom britkom riječju“, voleo je poeziju Vojislava Ilića, divio se Steriji i pozitivno se izjašnjavao o delu Matavulja, a Milovana Glišića je upoređivao sa Augustom Šenoom, ističući snagu Glišićevih pripovedaka;  u svojim mladim danima velikog srpskog pesnika Aleksu Šantića je lično posetio u Mostaru početkom dvadesetih, istodobno pišući hvalospevno o njegovim stihovima: „U Šantićevim stihovima živjela je jedina mati naša, Srbija, čijem smo Kralju svi mi u srcima našim pobožno stremili, da se iskrcamo preko, na njenu obalu, i poklonimo joj se.“ Nije lično voleo Vladana Desnicu, kao osobu, ali je nebrojeno puta govorio o njegovom delu s velikim simpatijama, Dragiši Vasiću posvetio je jednu od svojih mnogobrojnih pesama, a izražavao je veliko divljenje o putopisima Isidore Sekulić, dok je o prvim delima Dobrice Ćosića  (Daleko je sunce, Koreni i Deobe) govorio kao o „prvim posljeratnim velikim djelima jugoslavenske književnosti“. O Danilu Kišu imao je mišljenje najvećeg divljenja. O njegovom delu govorio je, kao o delu „najdarovitijeg i najboljeg savremenog jugoslavenskog književnika“. Neizmerno je poštovao ideje Dimitrija Tucovića i Svetozara Miletića.

Složeni lični odnosi između Krleže i Crnjanskog Krleži nisu smetali da se o Romanu o Londonu izrazi pozitivno i da ovaj roman nazove „romanom koji je zaslužio da se njegovom autoru dodijeli Nobelova nagrada za književnost“. Za Crnjanskog je rekao: „Piše mutno, ali sugestivno.“

Andrića nije podnosio, kao ni njegovo delo, kome je odbacivao svaku vrednost. Andrića je nazivao „unjkavim i kenjkavim bizantskim mediokritetom“; kao njegov antipod u tematskom, stilskom, pa i jezičnom smislu ova surova konstatacija može se razumeti sa stanovišta Krležinog eksplozivnog karaktera, ali ne i u istoj meri opravadati.

Godine 1931. Krleža je bio na Njegoševom grobu, na Lovćenu, sa suprugom Belom, gde je Velikom Vladici ostavio venac s natpisom: „Od pjesnika pjesniku“. Posle Drugog svetskog rata Krleža će biti laureat Njegoševe nagrade. Krležini Dnevnici svedoče o Krležinoj bliskosti sa srpskom kulturom kojoj je iskazivao veliku vrednost. Ako bi se matematski analizirala Krležina povezanost s Beogradom to bi onda ovako izgledalo: 60% svih njegovih bliskih poznanika i prijatelja bilo je u Beogradu. Njegov putopis Izlet u Rusiju izdat je u drugom izdanju na ćirilici u Beogradu u izdanju Nolita 1958. Drugo izdanje Zastava izašlo je opet na ćirilici u izdanju Nolita 1968. Krleža posebno brani srpsku kulturu u teškim i osetljivim pitanjima po Srbe. Njegovi eseji o freskama u srpskim manastirima na Kosovu i Metohiji pojavljuju je neposredno nakon odvajanja tzv. Makedonske pravoslavne crkve od Srpske pravoslavne crkve, kao izraz tihe i jasne solidarnosti sa Srbima, što sa tačke mnogih izgleda lažno i neistinito, ali je ipak istinito, ma koliko Krleža verovao u Lenjina i KPJ, Krleža je bio vrlo osećajan čovek, a kao takav – njegovo delo senzibilno je u daleko većoj dimenziji nego dela mnogih pisaca „mekih“ i romantičnih reči. Krleža piše o Prvom srpskom ustanku na njegovu stopedesetogodišnjicu, 1954. kada nikome od srpskih literata nije palo na pamet,  da napiše ijedno slovo ili zapetu u čast „srpske rebelije“, koju je Krleža nazivao „našom rebelijom“, rizikujući da dobiju optužbu za „velikosrpski hegemonizam. Učinio je to jedan Hrvat, Miroslav Krleža.

Pred Drugi svetski rat Krleža se snažno usprotivio svojoj Komunističkoj partiji Jugoslavije koja je pod direktivom iz Moskve govorila o potrebnosti ograničenja slobode umetnosti zarad socijalističkih ideja. Polemika koju je Krleža tada poveo sa Zogovićem, Đilasom i sa samim Titom, dovela ga je u poziciju da ga dojučerašnji drugovi odbace kao „trockističku gamad“, po rečima pisca Gojka Tešića. Godine 1941. Krleža dočekuje rat deprimiran, razočaran i očajan. Rat provodi u okupiranom Zagrebu u strogoj ćutnji; knjige mu se zabranjuju, preostali tiraži njegovih Sabranih djela u izdanju zagrebačke Minerve uništavaju se i spaljuju. Jedini razlog zašto ga ustaše nisu streljale kao Augusta Cesarca 15. jula 1941, jeste taj što su njegovu polemiku s KPJ pred rat ocenili kao njegovo odricanje od socijalističkih i jugoslovenskih ideala, što se naravno, kod Krleže nije desilo. Za te četiri godine samoće Krleža ne objavljuje i ne piše ništa, sem svog ispovednog Dnevnika. Strahuje za svoj život i živi zatvoreničkim životom, jedno vreme i u sanatorijumu njegovog prijatelja Đure Vranešića. Dva puta je hapšen i izvođen na fiktivno streljanje („Od straha, mislio sam da bi mi sve dlake s lobanje otpale, da sam imao kose“, rekao je docije Enesu Čengiću). U njegovom zagrebačkom Dnevniku iz 1942. i 1943. sseća se snažna potištenost, životna bezvoljnost, i patološka doza straha. Treći put, prestrašenog Krležu, 1943, opet odvode, ali ne na streljanje, već direktno kod Pavelića, koji ga pokušava pridobiti za sebe. To je onaj završni deo rata kada Nemačka posle Moskve, Staljingrada i Afrike na svim frontovima gubi rat, zajedno sa Italijom koja je već Saveznicima podigla belu zastavu. Pavelić tada Krleži nudi mesta direktora Nacionalne biblioteke i ministra kulture NDH, što Krleža vešto i u strahu odbija, pravdajući se da radi na nepostojećoj studiji o Anti Starčeviću. „Gledao sam samo kako da izvučem živu glavu od bezizražajnog i životinjskog pogleda toga kriminalca, koji je čekao svaki tren da me ščepa“, reći će Krleža pri kraju života svom prijatelju Enesu Čengiću.

Krležin potpis na Deklaraciju o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967. problematičan je i sumnjiv s više aspekata. Krleža nije bio inicijator tog dokumenta, već Matica hrvatska i Savez književnika Hrvatske, na čijim su čelima bili provereni i lojalni komunisti, što bi svakom logikom vodilo ka pomisli da je to plan „iz vrha“, tj. od Josipa Broza, jer je već deset godina pre tog događaja bilo mnogo problema u Jugoslaviji koji su zaista dovodili u pitanje opstanak čitave zajednice, i traženi su mnogi izlazi. Rešenje je, kao što je poznato, i pronađeno 1974. donošenjem Ustava koji je omogućio ustavni i legalni raspad zemlje na štetu samo jednog naroda – Srba, a koji je po pitanju slobode jezika i ovlašćenja republika apsolutno ispunjavao zahteve i Deklaracije i „Proljećara“. Krleža je svoj potpis odmah povukao (jedini je povukao svoj potpis od svih koji su ga dali) i nekoliko nedelja posle stišanja bure dao je svoju izjavu na Zagrebačkom književnom petku: „Srpski i hrvatski jezik su jedan jezik, koga su Srbi uvek zvali svojim srpskim imenom, a Hrvati svojim srpskim imenom“.

Krležino „prijateljevanje“ s Tuđmanom tokom sedamdesetih bila je velika zabluda od strane Krležine. „Krleža se radovao ljudima poput Tuđmana, intelektualaca i komunista koji su iz Beograda došli u Hrvatsku da pomognu dalji napredak socijalizma“, rekao je Predrag Matvejević. Treba spomenuti i da je Tuđman tada bio jugoslovenski general i istoričar, koji je u svojim knjigama pisao „da naši narodi ne mogu opstati ako su podeljeni, već ako su zajedno“, Tuđman u svojoj knjizi Rat protiv rata iz 1957. piše: „Za sve nedaće i probleme među našim narodima krive su crkve, a ponajviše katolička crkva!“ Međutim, posle ugušenja Maspoka 1971. i Tuđmanovog hapšenja, Krleža je i dalje održavao veze s njim, misleći da se Franjo Tuđman bori za demokratiju, sve do kraja osamdesetih, kada je, po sećanju Predraga Matvejevića Krleža zauvek raskantao sa tada već nacionalistički ostrašćenim Tuđmanom. Matvejević govori da je na jednoj večeri kod Tuđmanovih u stanu, raspravljajući o nacionalnim temama, Tuđman rekao o Bosni: „Mi ćemo pomaći granicu do Drine, kao što je bila Banovina Hrvatska!“ Krleža je preneražen viknuo: „Šta?! Zar opet da ratujemo sa Srbima, sa Bosancima?!“ Ustao je od stola i otišao. Matvejević kasnije svedoči i da mu je Krleža rekao svoje mišljenje o Tuđmanu: „Klonite se toga čovjeka! To je opasan čovjek!“ „Nije više htio ni da čuje ni da vidi Tuđmana“, piše Predrag Matvejević u pogovoru u svojoj knjizi Razgovori s Krležom.

Što se tiče negativnih Krležinih odnosa spram srpske kulture posle 1945, koji su zaista minorni, a koji se odnose na Krležin rad na iskrivljavanju nekih činjenica u Enciklopediji Leksikografskog zavoda, čiji je bio direktor, i u svojoj tvrdnji da Dubrovačka književnost nije srpska već hrvatska,  Krleža je, siguran sam, radio to po želji i naredbi tadašnje komunističke Brozove ideologije, u čijoj je nemilosti bio posle 1945. i polemike sa Titom, kada mu je sve bilo „oprošteno“. Jer, čovek, pisac, umetnik i erudita koji govori o srpskom narodu kao „najprosvećenijem južnoslavenskom narodu“ 1914, zasigurno nije svojom voljom negirao pravo toga naroda da svoje manastire i crkve zove svojim, srpskim nasleđem, a ne vizantijskim. Krležino negiranje Jasenovačkog genocida obična je izmišljotina i podvala. Krleža nikada ni javno, ni tajno, ni pisano, ni usmeno, nije rekao niti jednu reč koja umanjuje strahote ustaških zločina nad nevinim srpskim civilima, osim ove tvrdnje: „Jasenovac će se Hrvatima uvijek, kao utvara, vraćati, tačno u ponoć.“ Za sve vreme njegovog urednikovanja Jugoslovenskom Enciklopedijom, pod člankom „Jasenovac“, stajala je cifra broja žrtava: 700 000, od 1954. do 1990. kada se briše, i na njeno mesto stavlja procena Tuđmanovog Instituta za historiju radničkog pokreta iz 1971. godine od „70 – 80 000“ žrtava.

Krajem sedamdesetih godina dvadesetog stoleća, na pitanje Danila Kiša zašto Krleža nešto ne učini kako bi se stanje u Jugoslaviji i kulturi bar malo popravilo, kako u odnosima Srba i Hrvata, tako i po pitanju jezika i društvenih događaja i potresa, veliki jugoslovenski književnik koji je silom prilika bio dvorski pisac, slegnuo je ramenima i iskreno rekao: „Daniluška, šta može tu jedna starkelja da uradi, moje mješanje u te stvari ličilo bi na davanje šamara lokomotivi!“

Kao i svi veliki pisci, Miroslav Krleža bio je velika, složena i kontradiktorna pojava. Svako jednostrano i isključivo posmatranje Krležinog dela, posebno u srpskoj kulturi, poput onih starih idiotskih floskula „da je Krleža bio mrzitelj Srba“ odraz su primitivizma, i takvo rezonovanje pogubno je ponajviše za one koji tako gledaju i tumače, to jest za našu kulturu i literaturu. Ona misao Petera Handkea „da jedino kontradiktornost vodi ka Istini“, mora biti aksiom našeg književnog i umetničkog shvatanja svake pojave, pa i književnog dela velikog jugoslovenskog i hrvatskog književnika Miroslava Krleže.


[1] Vasilije Kalezić (1931-2018), bio je srpski književni kritičar i istoričar književnosti. Bio je direktor drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu od 1973-1980. Napisao je više esejističkih i studijskih vrednih knjiga o srpskoj i jugoslovenskoj književnosti, među kojima i ove:  Pokret socijalne literature (1975), U Krležinom sazvježđu (1982), Ivo Andrić u našim sporovima (1985), Đilas miljenik i otpadnik komunizma: kontroverze pisca i ideologa (1988), Ljevica u sukobu s Krležom (1990) i Sjaj i sjenke Ive Andrića (2000).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.