Aleksa Đukanović: TRI PRIČE

EVGENIJE

SVIREPO UBISTVO U ZEMUNU

… Nezapamćeno zlodelo u Štrosmajerovoj ulici br. 26… već osuđeni robijaš

Evgenije Mikoljan (poreklom Cincarin iz Bosne I Hercegovine) izvršio je

nesvakidašnje umorstvo samo dvadesetak časova nakon što je pušten s

 višegodišnje robije zbog teškog ubistva s predumišljajem.

Naime, Evgenije Mikoljan (64) ubio je juče u ranim jutarnjim

časovima poštara Stefana Dudića zvanog Dunda (23) bez ikakvog povoda. Sve se

zbilo posle žučne rasprave kada je E. M. oštrim predmetom naneo više desetina

smrtonosnih udaraca poštaru S. D. u predelu vrata i nosa koji je potom izdahnuo. Ovaj

gnusni zločin E. M. izvršio je samo dan nakon što je izašao sa dvadesetogodišnje

robije na koju je osuđen jer je 1984. godine na još monstruozniji način lišio života

staricu Jelenu Japundžić (84) koju je prvo mučio, a potom zverski ubio

rasporivši joj utrobu nožem i potom je opljačkao. (…)

„Politika“, 12. str. 20. oktobar 1999, sreda

Ugledah neobičnu pojavu. Bio je neugledan i neobrijan sa omanjim koferčetom u desnoj ruci. Mantil plavi, zaprljan, na rukavima iscepan. Stajao je kao čirak, zverajući okolo kao da hvata zjale. Oči mu krvave. Uši velike. Crne. Donjom usnom čupka i gricka žućkasto-riđe tanke brkove i pljucka. Suvonjav, mršav, koža žuta – kao u mrtvaka.Učini mi se da mi liči na nekog.

Priđoh mu.

–Treba li vam šta? Mogu li pomoći? On me par trenutaka gleda kao krava mrtvo tele, a onda progovori, pomalo nerazumljivo:

– Ulica… Žarka Jelića?

Potvrdno mu klimnuh glavom:

–To je u mom pravcu. Pokazaću vam.

Krenusmo. On je ćutao. No, ja tu neprijatnu tišinu nisam mogao podneti.

– Koga tražite u ulici Žarka Jelića? On ćuti. Kao da me nije čuo. Možda i nije. Nešto, kao da nije sav svoj.

– Nisam vas ranije viđao?

On ćuti. Ćuti i žmirka očima. Ćuti. Pa kaže:

– Bio sam u zatvoru.

– U zatvoru?

– Na robiji.

– Na robiji… ste bili? Upitah opet. Ne znam šta mi bi, lepo je maločas rekao – na robiji je bio.

– Dvadeset godina.

Tajac. Opet ja:

– Uh, to je baš mnogo, dobro sad ste bar na slobodi… Izustih nekako polako.

Ćuti on. Ćutim ja. Tišina i u celom kraju. Ni cvrkut vrapca.

– A ovaj… zbog čega ste… ovo…

– Zašto sam robijao?

– Pa da, ovaj… Ako vam nije ugodno…

– Ubio sam babu. Reče hladno kao da reče: „Ubio sam muvu“.

– Babu?

– Babu.

– Svoju babu? Upitah ponovo.

–Ma ne. Kakvi svoju.

–Tuđu babu?

– Ja nemam babu. A i da imam zašto bih ubijao svoju babu?

– Ha! Pa da… A i zbog čega? Svoje se babe ne ubijaju!

Ne znam šta mi bi, ali uhvati me neki strah od ovoga.

– Ubio sam tu jednu staricu, pokvarenušu – svoju komšinicu. Tačnije: zaklao sam je.

– Kako…

Nisam pitao: „kako?“ radi načina, već nekako mahinalno, ne verujući šta čujem, a on mi odgovori direktno:

– Lepo brate. Nožem.

Gledam u njega otvorenih usta. A on govori smireno kao da opisuje neki lepi davni jesenji suton koji je proveo ugodno odmarajući se:

– Ma nije se opirala. Jok. Uopšte. Nije ni vrištala. Ma ni pisnula nije. Kažem ti. Samo se koprcala. Što je mlatarala nogama a bila debela kao džin! Morao sam prvo da je vežem… Nisam ni pobegao. Što da bežim? Lično sam pozvao policiju.To mi je uzeto kao olakšavajuća okolnost… Ali ništa nije dokazano.

Sledih se. (Koji me đavo nagna da ga ispitujem, te baba, te čija baba, te koja baba, uh!) Još kad reče da „ništa nije dokazano“ pa me pogleda onim manijačkim pogledom, došlo mi da uteknem negde – u zemaljsku rupu kao hrčak pred zmijom da se nabijem. Nedugo potom bez reči je sišao s puta i ušao u kuću koju je tražio.

Ja nastavih dalje kao u bunilu.  

*

Sutradan je policija protutnjala celim krajem. Čopor radoznalih suseda se okupio:

– Jeste li čuli, dragi Aleksa, kakva nesreća? Naš se Evgenije juče vratio s robije a odmah jutros zaklao poštara Dundu!

– Kako…

– Kažu viljuškom.

(I koji sad „naš“ Evgenije?)

Bilo je to i previše za mene.

Te noći sam spavao trinaest sati.

*

(Docnije sam saznao šta se zbilo i ko je „naš“ Evgenije. „Naš“ Evgenije je onaj od koga se nama, deci, dizala kosa na glavi u detinjstvu. U mojoj petoj godini desio se strašan zločin: naš sused Evgenije Mikoljan, koga ja skoro da nisam ni zapamtio, na monstruozan način ubio je jednu gojaznu staricu iz susedne ulice i opljačkao je. Osuđen je na dvadeset godina zatvora.

Onaj suvonjavi mršavi čiča plavog mantila i riđih brkova s kojim sam išao ulicom – bio je upravo Evgenije Mikoljan. Vratio se s robije odležavši punu kaznu. Nesrećnik: nije mu bilo suđeno da živi normalnim životom: sledećeg jutra sreo je poštara Dundu koji je isporučivao poštu. Kako je bilo tačno, niko ne zna ali povod da ubije Dundu bio je očigledan: mnogi su Dundu izvrgavali ruglu zbog velikog i krivog nosa iz koga je neprekidno curila slinasta i pihtijasta sluz koja je odvratno vonjala – bio je to Dundin hendikep od rođenja; ono što se priča je sledeće: kada je poštar Dunda zazvonio na vrata, Evgenije je ustao od obeda i došao da mu otvori: kada je ugledao Dundu počeo je da se grohotom smeje i da govori Dundi da bi trebao da „potkrati nos“ – Dunda se uvredio, besan, opsovao je Evgenija i tu je sam sebi presudio.

Evgenije je imao kratak fitilj – rekao mu je da malo sačeka i da nikuda ne ide, onda je potrčao u kuhinju, uzeo prvi oštar predmet sa stola koji je ugledao – viljušku, vratio se na vrata, i Dundu u dva tri poteza preklao – rezajući mu prvo nos, a prizor je bio jeziv.)

P. S.

Blizak rođak Evgenija Mikoljana – Nenad Rauković, zvani „Bulja“, inače ilegalni državljanin SAD, skoro dve decenije, i radnik na crno gradske čistoće grada Los Anđelesa, negde u isto vreme, 1998. godine, ubio je u SAD svoga oca Senada – kuhinjskom satarom na spavanju, jer ga je uhvatio u špajzu sa drugom ženskom osobom – švalerkom što ga je obesnelo, bila je to Nenadova lična prijateljica noći i ugledna prostitutka koju je redovno obilazio u sirotinjskim blokovima Pete Avenije, i od koje je, pored sveg zadovoljstva – dobio i triper. No, bila je to prevara i Buljine majke – debele Cece, što je bio dodatni motiv da Senad, Buljin otac, svrši svoj život sa satarom u glavi. Ovde je, dakle, reč o genetskom nagonu za ubijanje. Nenad Rauković Bulja (koji, iako je imao nadimak „Bulja“, nije imao veliku guzicu, već praznu glavu i deficit pameti – osnovnu školu nije svršio nikada došavši do šestog razreda, a odatle ni makac – što je odraz njegove dokazane i kasnije utvrđene blage retardiranosti) bio je brat po tetki Evgeniju Mikoljanu – stariji od Evgenija mesec dana. Obojica su imali crne risije oči, i nagon za ubijanjem od detinjstva: u petoj godini uhvatili su kućnu mačku i bacili je sa osmog sprata njihove zgrade – i mačka je, za čudo, ostala živa. Nakon toga, nalili su je rakijom, od čega je jadna crno-bela mršava mačka krepala. Bilo je to Buljino prvo umorstvo u životu, ali ne i Evgenijevo. Evgenije Mikoljan je u četvrtoj godini svoga života udavio svog psa Čarlija, tako što ga je vezao konopcem za trpezarijski sto, a potom mu nabacio plastičnu kesu na glavu koju je držao čvrsto za njegovim jadnim psećim vratom dok pseto nije lipsalo. Tada su je javile prve klice Evgenijevog zadovoljstva u ubijanju. Ubica se – kažu – rađa.

JADNO BIĆE

 – Ih! Ja ovo, zaista više ne mogu trpeti! I ja imam granice. Mislite li vi ženo božja da sam ja klozetarka? A vi? Da li ste vi žena ili životinja? Sramite se!

– Šta ti bre, hoćeš, bre, od mene?

– Ja? Ja, šta hoću od vas? Još se pravite ludi? Kako vas nije sramota? Ako ne umete da koristite toalet, idite u šumu, pa čučnite ispod drveta!

– Aman, bre, ženska glavo, da li si ti normalna?

– Ja? Ja da li sam normalna? I još ćete mene napraviti ludom! Godinama sam ćutala trpela, čistila, ribala, e sada više ne mogu! Dajem vam sada poslednje upozorenje! Userite se još jednom u kadu, popišajte se još jednom po pločicama, istresite još jednom sline u lavabo, bude li se još jednom sudopera zapušila od vaših noktiju, kunem vam se skratiću vas za glavu!

– Čekaj, čekaj, čekaj i čekaj! Polako more sa neosnovanim optužbama!

– Neosnovanim? Jesam li vas jutros uhvatila kako pišate u kadu?

 – Ja sam samo htela da vidim koje boje mi je mokraća…

– Molim! Unazad deset godina vi stalno pišate u kadu da vidite koje boje vam je mokraća!?  Hoćete li da izbije neka zaraza? Da poumiremo od kolere kao pacovi?

– Čuj bre, Tankosava, ja sam stara žena i trebala bi da spustiš ton kada govoriš sa mnom… A, uostalom, pišaćka nije otrovna, može ko rakija da se sipa na povredu protiv infekcije, može bre i da se pije! Šta si to učila u tolikim školama?

 – Sram vas bilo. Pijte, ako vam se pije. A da ne spominjem vaša govna, koja kada, serete, lete na sve strane!

– Gde lete?

– Juče sam jedva obrisala vaš izmet koji je prsnuo na zid, jer se skoreo i stvrdnuo!

– Kakav proliv, ja nisam kenjala već četiri dana.Ti izmišljaš!

– Ja izmišljam? Vi ste jedina starica na svetu, a možda i u celoj zemlji koja kenja u kadu, a šora u lavabo i kojoj šolja služi da se pentra na nju!

– Ja da se penjem na šolju?

– Da, vi se penjete, ostavljate blato na dasci!

– Tankosava, ja sam stara i nemoćna žena. Ja ne mogu ni da idem bez štapa, a ne da se penjem na šolju! Ako se nekad i popnem, to je zbog otežanog pražnjenja, imam ja Tankosava šuljeve ko klikere, i ne mogu srati ako ne čučnem, ali to vrlo retko.

– Sram da vas bude. U polje, u baštu, pod drvo, u žbunje, pa čučite! Penjete se, naravno da se penjete! Kakve ludosti pravite, da vas neko posmatra, odmah bi vas strpao u neku ludnicu!

– Ja luda?

– Da, vi!

– Tankosava, ti mene maltretiraš!

– Šta radim?

– Zlostavljaš me bre!

– Ja vas zlostavljam?

– Da, nego šta! I ja to ne mogu više da izdržim.To nema nigde.

– Mulka, ženska glavo, morate primiti na znanje da se ne možete penjati na klozetsku šolju i da ne možete vršiti nuždu u kadu i lavabo.

– A što?

– Aman bre Mulka, to rade samo životinje! Ne možete to više da radite!

– Tankosava, ja sam tako svikla i da menjam vala neću.

– I dalje gurate svoje?! Policiju ću ja zvati, nemam više snage. Slušaj sad: budem li te još jednom uhvatila kako se penješ na šolju, odmah zovem policiju, jesi li me čula, Mulka!

 – Takvog maltretiranja nema nigde. Ti nada mnom vršiš torturu. Ja sam stara, jadna, i nezaštićena žena. A nad nezaštićenim bićem – kažu bre – svako diza patku!

GORIVOJE

Gorivoje Rasić ima krivu glavu. Tako je rođen. Vratni i vilični deo, dakle, cela vilica i negde do nosa i ušiju – naginju ulevo, dok gornji deo od ušiju i nozdrva do čela i potiljka idu udesno – kao u Frankeštajna, što bi rekao mali Uroš.

Gorivoje ima i krive noge. Tako je hteo. Kada smo mu, kao malom, govorili, nemoj bre kriviti noge tako, iz zajebancije, hodaj kao i svi normalni ljudi, on je odmahivao rukom – uvek je voleo da liči na budalu – voleo je tako da hoda.

Međutim, ne samo što je voleo da bude budala, on je voleo da bude i vrlo glup – iz škole je iskakao kroz prozor, iako su ga učitelji mlatili sveskama po glavi, on je govorio: „E pa ne mogu da učim i u školi i kući!“ Da, jer da nije iskakao kroz prozor, on bi donekle znao, (jer bi to naučio) da ljudske kosti, kao mlade voćke, rastu onako kako ih mi oblikujemo. Kada je, nakon četrdeset godina, hteo da ispravi noge (pošto su ga prozvali Krivonogi), nije mogao – koske su same otišle tamo gde ih je on decenijama terao. Zato danas, kada hoda, mora polako da hoda, kako se ne bi sapleo – levo stopalo mu maksimalno ide udesno, a desno ulevo, tako da mu se levi i desni palac često dodiruju, a kako su veliki (Gorivoje nosi 47 broj cipela) on se često sapliće o njih i neretko pada – direktno na glavu – i tada nosem udara i lomi ga.

Gorivoje ima i veliki nos – a iz njega izviru milioni stabala zimzelene crne šume kojoj nema kraja – jer nikada nije sečena i uređivana. Brije se svakog prvog u mesecu – i to ako oseti da ga vaške ujedaju više no što može da podnese.

Gorivoje Rasić imao je rođaka Savu koji je voleo da igra šah, i pritom da strašno provocira protivnika svojim zlicama koje je redovno bacao pre no što protivnik povuče potez; šaputao je, onako, iritirajuće, na uho smetenom protivniku koji nije znao šta da povuče: „Ajde, ajde, bre, samo ga ti povuci, tu, tu, tu ti njega metni, pa da vidiš jada, sad ću ja tebe pojesti – sad ćeš ti videti kako će te mačak pojesti kad nemaš pojma magarcu pileći, ko da te je konj pravio, umesto mozga imaš surutku!“; i onda bi naravno od pometenog protivnika često – dobijao šahovsku tablu od tvrde orahovine – u glavu.

Kada bi jeo Gorivoje Rasić ne bi žvakao, već bi samo ubacivao kašikom u usta kao lopatom – gutao bi kao noj, a onda bi povremeno pustio krik sličan onom koji ispuštaju dinosauri kada bi se dohvatili dobre lovine – ali Gorivojev krik ne bi bio ispušten iz grla, i iz zadovoljstva, već iz muke želuca koji bi se posle neprekidnog ubacivanja nesažvakane hrane rastegnuo i zgrčio od nemogućnosti varenja.

Gorivoje je visok dva metra.

Gorivoje je težak jedva sedamdeset i pet kilograma žive vage.

Gorvoje ima gustu i masnu kosu ufrćkanu kao jeftine makarone sa sirom.

Gorivoje stalno bazdi na beli lukac.

Gorivoje voli mnogima da se uvlači u dupe.

Uglavnom onima koji ga podjebavaju, jer on je, ipak, strašljivac.

Gorivoje nema televizor.

Izbacio ga je. Kaže: „Koji će mi?“

Kuća Gorivoja Rasića liči na Hirošimu i Nagasaki nekoliko minuta nakon udara nuklearne bombe: od dnevne sobe do kupatila sve je u haosu: kao da je zviznula atomska ili hidrogenska bomba, eliminisala ljudstvo, ostavila neoštećene stvari, a sve razbucala i raznela: gaće i čarape na lusteru, luster pao iza sudopere, klešta i čekić u frižideru, a frižider okrenut naopačke pao iza čiviluka, a na čiviluku okačene suve crvene ljute paprike – a one delimično izgrickane od strane domaćih miševa koje Gorivojeve mačke odavne neće da jure i love, jer ih Gorivoje hrani mlekom.

Gorivoje ne pije alkohol, već isključivo sok od višnje.

Davi se u njemu.

Gorivoje je u trećoj godini prohodao, a tek u šestoj progovorio.

Prve reči su mu bile: „smuta“, „smuta“.

Gorivoje Rasić ne voli ljude.

Gorivoje je uglavnom ćutolog, ali je jednom prozborio jasno i glasno: „S ljudima je užeglo i s njima vonja“.

Gorivoje Rasić voleo je da glumi dobročinitelja. Voleo je svojim plavim opel-kadetom da poveze svaku babu koja bi išla pešice – ali samo ako je u društvu s nekim, tada bi se najljubaznije ophodio i pomagao tim starim stvorenjima – kada je to neko imao da vidi – a kada ne bi bilo nikog, onda bi starice marširao rečima da „on nije taksista koji prevozi matori ološ“. To su bile njegove reči. I njegova dela.

Gorivoje za svojih pola veka nije pročitao niti jednu knjigu u životu. Prema knjigama imao je prezir, govorio bi: „Kada uzmem da čitam to sranje ja odmah zaspim“.

Više od svih, Gorivoje je bio hipohondar.

Jednom kada je dobio neke bakterije u nosu, i kada je iz nosa počelo da mu zaudara – već je spremio konopac da se obesi – misleći da boluje od neke užasne i neizlečive bolesti.

Gorivoje je verovao u Boga, išao je čak svake nedelje u crkvu – i tamo bi popu Joci ljubio ruku i glumio vernika – a čim bi izašao van odmah bi cinično podjebavao mnoge (uključujući i popa Jocu, koga je olajavao da je debeo kao bure jer u vreme posta ne jede ribu nego krka prasetinu). Tako je jednom kod svojih rođaka u vreme obeda namerno prdnuo za stolom i grohotom se nasmejao, na iznenađenje cele familije. Svima je preselo – jer Gorivoje je imao bolesna creva.

Nekad se Gorivoje odmara u svojoj ležaljci iza kuće, i tada mnogi susedi čuju kako se po pola sata cereka naglas sam sebi, a potom se ućuti kao kakav namćor – i za to ima živih svedoka.

Mnogi kažu za Gorivoja da je „opaljen mokrom čarapom“.

Jednom je Gorivoje mokrio s mosta, na jednu staricu što se gegala ispod polako; koliko je smotan dokazuje i to – da nije uspeo da utekne, nego je čak bio prinuđen da matoroj babi da svoje podatke, a ona ga je tužila – i jadni Gorivoje je morao da plati štetu, tj. njegovu mokraću koja je zapljusnula babu po kosi i odelu.

Gorivoje ima pedesetak godina i preselio se iz grada u selo. Nije hteo da se venča i ima decu – naprotiv: kupio je stado koza koje mu pričinjavaju zadovoljstvo. Kozetinu ne jede, niti njihovo mleko pije – primenjujući zdravu neorgansku ishranu koja bi mu trebala garantovati da će poživeti najmanje 120 godina – što je njegov minimalni životni kriterijum. Avaj!

P. S.

(Još i ovo: Gorivoje Rasić neporecivo liči na Šćepanovićevog Gospodina Golužu, pljunuti je Goluža! Isti on! Književni likovi prave se – kažu – po stvarnim, i Gorivoje Rasić za to je nepobitni dokaz!)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.