Aleksa Đukanović: DOBANOVAČKA NOĆ

putopisno–krležijanska poema u prozi

„Govoriti o starim sramotama uvijek je poučno…“

Miroslav Krleža

Siva se noć, utvarski, bez zvezda, obrušila na selo. Na svakoj je stopi svetiljka, a opet mrak. Gust, neproziran.

U potoku se oseća težak vonj krepale mačke.

Po vlažnim kanalima posle kiše, gonjaju se pobesneli kučići, valjajući se po blatu, poput kakvih izgladnelih krmčića – ne zaostaje ni njihov besni i iritirajući lavež, pomešan sa povremenim skičanjem i mučnim zauvijanjem, kao ni osetni trzaji (ne)ljudskih damrova: nečist, barbarski, i užegao vonj Borivojevih koza koji se širi po celom seocetu – kao kakva aroma sa bezbroj boleština i prljavština; Pavlovo, Mićkovo i Vukojicino pijansko horsko arlaukanje u totalnom delirijumu svunoć, pucnji iz pištolja i pušaka – na mačke i golubove, tek onako, usput, ex abrputo – valja se; neobuzdani skik pomahnitalih fakina, koji odmah, pošto pučki toranj otkuca ponoć, kao neobuzdane i raspojasane hijene izlaze iz svojih hladnih kućnih jazbina u formacijama diverzantskih „trojki“, te tako naoštreni, do besvesti tupavi i od svojih roditelja rođeni umno ograničeni, svunoć podmeću požare, buše automobilske gume, pišaju u bunare, i pljačkaju napuštene i samožive babuskere što primaju devizne penzije svojih mrtvih muževa koje su odavno ukopale.

Kamiondžije barbari iz Maroka, Bugarske, Makedonije i daleke nam Persije što prolaze i tutnje kroz mesto putujući kao mahniti dalje za novcem i profitom, za Mađarsku i Prag, vrše masovne nužde po cveću i uz dvorišne kapije – mozgova, naravno, pilećih i ušiju zalivenih večnim voskom oni se noću, u prenoćištu, zaključavaju u svoje kabine zajedno sa svojim uličnim prijateljicama noći, a meštani im se kao podle zmijetine redovito prikradaju, i ćorišu im benzin, misleći, dakako stočarski, da je to sve po PS-u njihovog palanačko-kosmopolitskog idiotskog mentaliteta.

Početak je jula; danju se smenjuju sparina i studen; noću navala nilskih komaraca i kineskih smrdibuba. Mačke, uvek gladnih očiju, preturaju po smeću i đubretu koje je posvuda okolo kontejnera, samo ne u njemu; pacovi, debeli i nabrekli defiluju uzduž i popreko ulica i imanja; kerovi razvlače crknute i ukvarene bačene piliće, te ih raznose čak do Save i Zemuna. U kereći izmet može se ugaziti na svakom metru. Ljudski je malo ređi, ali ne i redak – ima ga na svakih pet do deset metara, ali po žbunovima, uz trafostanice, bandere i jendeke. Tu i tamo se po koji pijanac pomokri po putu, na trotoar, ili uz banderu, neretko uz trafostanicu ili na ćupriju svoga suseda; što čitavu noć vonja i isparava na vinjak ili uvoznu šljivovicu, zavisno šta se oždrljekalo te noći.

A sve je kao u Bulatovićevom romanu „Crveni petao leti prema nebu“; likovi i slike, dobanovačko belo polje: džeparoši, zelenaši, šverceri, konjokradice, strujokradice, stanokradice, jajare, bezveznjaci, pijanice, prostitutke na svakom ćošku, a za njima i voajeri, piromani, moderni kulaci, erotomani, megalomani, agresivci i plašljivci, ubice i podoficiri Mamuzići, debilo-moroni rajani, kopilad, nedonoščad, zrikavci i debeloguzi, mršavci i pantljičarci, krivonoge kozarske moralne nakaze, zetovi pod tazbinskom papučom, velikonosate umišljene vazduhoplovne poreklom kusadačke veličine, unjkavi i kenjkavi papučarski i poltronski mediokriteti, utuljeni i opljačkani, debeli poštarski mišelinski krmci, ćelavci arogantni, Joce-hijene, lažni humanisti i volonterke „Crvenog krsta“ što javno pomažu starima, a potajno ih preziru kao đavole, kvazidileri, pijane mesarske i kasirske promukle ispičuture, ženske plavokose, crnokose i izbuljene poštarske komšijske i ostale usedelačke alapače i intrigašice guščijeg mozga, brojni mučibabići, tupavi krimo arsići, podlaci andrejićevci, neuravnoteženi vermazi, uspaljeni šimšovići, i ostali mulci – buka, skika, vrištanje i rika, pivsko nadmetanje, podrigivanje, opijanje i, dapače, razbijanje kioska, te kućnih i verandskih prozora što pucaju tako veličanstveno u million komadića, da bi svako poželeo da razbije bar po jedan u mesec dana!; silovanja, kidnapovanja, dilovanja i na koncu – masovno ritualno među ubijanje u oružanim obračunima kao u vesternu Johna Eliota Sturgesa iz 1957. – „Gunfight at the O.K. Corral“[1], (mada bi ovo dobovsko kvaziklanje više ličilo na Čalićev „Obračun u Kazino Kabareu“ iz 1993.) zbog preljube, zavisti, lepše bašte, veće trospratnice – to je pravi dobanovački divljozapadski požudni kontinuitet još od 1404. godine Gospodnje – pa sve do, evo, današnjih dana!

I još mnogo sličnih bašibozluka – pa onda kerovi, mačke, golubovi – sve laje, krešti, mjauče i arlauče skupa sa onim dvonožnim stvorovima – žiteljima ovoga dostojevskijanskog „Sela Stepančikova“, jer, Krleža je znao:

„Ljudi su više glupi i nesrećni nego što su krivi!“

(Ali, Krleža, je moliću lepo, ovo kazao pre sedamdeset godina!)

Čitavo Beograđe[2] tako provodi nesnosne julske noći noći.

S centra mesta, često, dubuko u noći trešti harmonika, rafalni i polurafalni pucnji iz pištolja i pušaka, kuknjava i grohotan smeh; svadba ili pogreb?

Često oboje u isto vreme.

U ataru, u kukuruznim njivama, bačene leševe crknutih svinja razvlače preostale lisice

i pokoji neucmekani jazavac. Krivolov u cvetanju; pljačke na svakom koraku, kockarnice, bordeli, kartanja, cerekanja u gluvo doba, mesečina i životinjski odnosi; Galovicom plove lešine kerova i mačaka, plastične boce, izbušene automobilske gume, plastične kante, smeće – i sve užasno vonja – a sve se to, gospodo draga, uliva u Savu – u kojoj se beogradska gospoda brčka još do početka maja!

Cigani, raspaljuju vatru pod mostom i peku na žaru pokradene kukuruze. I za sve to vreme lije kiša.

Ako pošten čovek u takvim uslovima uspe i da zaspi – makar zakratko, vrlo brzo pod nos mu dolazi svež miris vinjaka i šljivovice s ulice (tek izašlih iz uvećane bešike jednog od ovdašnjih pijanaca), pomešan sa aromom blata, blata u koga su do malope srali kučići i mačke; i ne samo to; iako mu je sluh dobar, on će zasigurno pomešati – zujanje gladnih i obesnelih komaraca koji doleću iz polja, od svinjskih lešina – sa specifičnim skičanjem pacova u vreme parenja. A, na kraju, kao šlag na kolač, osetiće vonj ekskrementa iz namerno otvorene septičke jame svoga suseda, koju mu je ovaj, naravno po pravilu, iskopao pod prozorom, te od buke i smradova neće moći zaspati, i uzeće olovku u ruke i napisat će jedan ovakav tekst. I kada ga završi i pogleda kroz prozor, videće da su mu smrdibube i puževi obrstili cveće.

A cela ova dobovska orgijanja počinju, zapravo, potkraj aprila čim otopli – čim prve tople sunčane zrake dozvole dotičnim žiteljima da se šetaju goli i bez odeće, busajući se crnim očalama kao da su na Havajima. I sve ovo traje do kraja septembra, dok sunce još žarko bije, i noću od deset pa sve do četiri ujutru, do prvih petlova – dok se ne poloče sva rakija; Dobovci onda izlaze na svoje terase i sa onom Gogoljevom porukom: „Smeh svaku boljku leči“ – cere se, škripe vilicama, kerebeče se, zevaju kao nosorozi, i arlauču – živinskim zvucima – „dok ne pocrkaju“ kako kaza Zoran Radmilović. A kada, po prirodi, naiđe jesen i prvi snegovi, letnja razuzdanost i euforija Dobovaca naglo se pretvaraju u svoju suprotnost: u tugaljivu bezvoljnost, potištenost i mračnost – koja zimi eskalira masovnim tučama i mlaćenjima u gradskom prevozu i opštom razularenošću: tada Dobovci masovno kradu struju, seku Zabran, kradu drva, uzurpiraju ulice i na raskrsnicama protivuzakonito prave razne skalamerije – fudbal na male goliće, bedaste koševe, pale opalo lišće i napoleonski seku preostalo drveće, a noću se, po rečima grobara Steve, okupljaju na groblju i tamo loču, duvaju hašiš i pevaju ratoborne pesme!

A dobanovačka letnja noć stoga je i puna: mase neiživljenih kretena što masovno masturbiraju po žbunovima, kenjaju uz crkvenu ogradu – i ždrakaju, po običaju nepisanom, popovu ženu (provodeći u delo onu Krležinu misao: „Svako preziranje spolnog zivota, svako onečišćenje istog pojmom nečist jest čak zločin spram života – jest onaj na vlastiti grijeh protiv svetog duha života.“) , a onda idu u čoporu kao ovnovi u noćne kavane – tačnije tajne bordele koji su zamaskirani kao domaćinski posedi (kuća na dva sprata, u dvorištu jedno stablo višnje i trešnje, pokošen travnjak i na njemu jedna stara „Lada“), kao u filmovima Živka Nikolića „Čudo neviđeno“ i „Beštije“.

Za dočaravanje situacije moglo bi poslužiti i gledanje filma „Slučaj Harms“ – Slobodana Pešića iz 1987, u kome, opet kao čupavci iz kutije, glumi nekoliko Dobovaca.

Evo, jutro se ponovo rađa i lepet gavranskih krila udara nad glavama pomahnitale tupave arsićke zoricine i ostale dece koja se, urlajući kao muve zunzare, kreću dvorištem i ulicom tamo-amo bez ikakvog normalnog smisla, i u manijačkom nastupu kao majmuni u zoo vrtu s neartikulisanim skičanjima i kricima „uau“ „uau“ „uau“ „uau“, udaraju kapiju kao kakvi ludaci u umobolnici – opet bez ikakvog smisla.

A ulicom hodaju koje kakve smute i tinejdžerski glupi probisveti i puštaju na svojim pametnim telefonima nove hitove novih srpskih kija.

A Pevac stao na plot, pa baritonom svojim riče, i riče – misleći glupan da je on glavni seoski bos.

A pred poštom masovna tučnjava penzosa: „naumio svaki“, kako reče Srba Ignjatović, „da živi po stotinu leta“, pa se svak sa svakim motkom mlati – ko će prvi do šaltera po pare – da ih poštar Vlada ne ćorne!

A Dobanovci i dalje hrču mirnim snom kao zaklani.

(Jer, što reče Krleža: „Ljudska glupost je neizmjerna!“)

„Tebi, o, gluposti ljudska, udaram himnu o bubanj, danas paseš ko krava nad grobom glupe Evrope, ne umijući drugo nego mahati repom.“ – M. K.


[1] „Obračun kod O.K. Corrala“, film od 122 minuta po scenariju Leona Marcusa Urisa.

[2] Beograđe ili Beogradje je onaj geografski predeo ravničarskog istočnog Srema između Dunava i Save koji spada pod teritoriju grada Beograda.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.