Алекса Ђукановић: ДНЕВНИК 2020

Што интересира свијет данас прије свега? Под свијетом, подразумијевамо оног просјечног човјека који се зове „uomo qualunque“. Хоће ли се живот продужити? Просјечни човјек необично је заинтересиран за дужину свога живота, јер се, ипак, у свему томе нереду око нас и у себи, чини се, осјећа веома удобно и добро. Анкетирана гомила човјечанства, којаживотари по западноевропским градовима, доказује да спада под појам пластичне масе и да се као таква може формирати како „Они“ (који су „горе“) желе или како је „Онима – горе“ то у интересу. Просјечан човјек нада се трајно и непоколебљиво „бољој будућности“, и у том погледу он је необично лаковјерна публика за разне хокус-покусе побољшања својих личних прилика, о чему сања у својим фантазијама дневно. Просјечном човјеку се живи без обзира на то што му је начин живота – само привидно – све удобнији, а заправо све напорнији и све енервантнији. Његов живот из дана у дан све је скупљи, а како је привидно из дана у дан истодобно све боље плаћен, он мисли да ће стићи брзину којом се крећу цијене. Међутим, управо овај начин како је он „боље плаћен“, прати скупоћу као псето кад њуши траг кобасице у трци за залогајем. Просјечан човјек, и сам безглав, члан је данашњег обезглављеног друштва, а како га у овом обезглављеном друштву обмањују јефтиним преварама и триковима, он се задовољава ногометном лоптом, клађењем на коњским утркама, крвавом штампом. Живот на тај начин престаје бити живот, он се све више претвара у друштвено стање, у деспоцију машина и машинерије. Малог, ситног, просјечног човјека занимају  двије ствари: фудбал више, а политика како када, коњунктурално, мање страствено, слијепо, јер он је питоми двопапкар, креће се безидејно у безидејном стању, спреман да сваког часа постане безидејна топовска храна.

Мирослав Крлежа, Дневник из 1967.

*

ФЕБРУАРА 2020

5. фебруар

Андрићеви медитавни записи у „Знаковима поред пута“, у ствари, минорне, пиколе приче – најкраће приповетке у нашој прози, по суду академика Мира Вуксановића – доиста су прави, пучки, народски, оштри и бритки таласи и јаке вибрације чисте књижевне уметничке истине и мудрости – Андрић је засигурно и највећи, најгенијалнији европски приповедач. Европа већега нема, ако се изузме Чехов.

У библиотеци узимам и поново читам „Град у зрцалу“ Мирка Ковача. На задњој страни неко дописао графитном оловком:

„Ковач, стара лисица! Покушава да копира Кишов роман Башта, пепео. Био би то заиста прави плагијат, да нема Ковачевог особитог приповедног тона. Град у зрцалу је сугестиван опис детињства, 6. Фебруар 2018.“

Тко ли је ово нашкрабао, књига је иста, узимао сам је и прошле, и пре две и пре четири године? Да нисам ја? Нешто ми је рукопис нушићевски сумњив…

Време топло, сахарски. А када је у фебруару без снега – за мене је сахарски топло; ја сам човек зиме, рођен у освит откривења нове године – у најхладнијем добу зиме. Али за дивљи свет природе није тако.

Нигде голуба на видику, врапци смрзнути као харинге из Северног мора, леже у снегу, постројени, опружили се као зечеви после лова; пси луталице лају и немају снаге од глади да уједају и гризу случајне несрећне пролазнике као улето и ујесен. (Наш човек, кад му досади, само откине ланац и пусти псето на улицу, а оно се прехрањује, тако што мерка старе, успорене бабе у којима још има меса и малу, немоћну децу. Страхота.)

Мачке се олињале, уфитиљиле, гладне, крче им црева, јер, мишеви су још јесенас поједени, а пужева и јежева одавно нема.

Гаврани, истодобно, ошамућени од глади, не виде, не осећају, слаби и троми па се, мало, мало, по који опрљи, опече и дрмне га струја на бандери илити далеководу, јер, шта је по среди: струја, њено зрачење емитује топлоту у хладним за птице фебруарским данима, па се глупи гаврани и више но што треба приближавају голим жицама како би што више угрејали своје бедне гузице, па падају доле испечени као кокоши на роштиљу.

А да ја имам мачку, или мачора, да бих му име – Бехемот, као један омаж Михаилу Афанасијевичу; мада ја нисам љубитељ мачака: више волим птице, папагаје, што тише по могућству, корњаче, канаринце – рибице у акваријуму – све што има способност ћутања, нелајања, немјаукања и нелапрдања.

Јер мира треба када се чита штиво једнога Булгакова.

8. фебруар

Читам Крлежину VI књигу есеја, Зорина Сабрана дјела, свезак двадесет четврти, Загреб 1967 – страна 221, „РЕФЕРАТ НА ПЛЕНУМУ ЦЕНТРАЛНЕ РЕДАКЦИЈЕ ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 12. VI 1952“: ала Крлежа воли много да кења и да се мудропросерава; некада стварно уме да претера. Али нећу да пицедлачим: велики књижевници могу да кењају и да се мудропросеравају колико им душа иште и кад год хоће, ако су велики; а Крлежа је, доиста, огроман.

Свет без људи постоји. Људи без света не постоје. Ха!

11. фебруар

Један гогољевски прошлогодишњи мементо:

Када смо прошле године у ово време били код рођака на неком слављу, уз све остало кркање, ждерање, пушење, пијење и подригивање, што сам морао окусити од рођакових суседа, ја сам, дакле, дошао до врло особитих и занимљивих спознаја у вези психологије и менталног склопа данашње деце. Што је врло, врло занимљиво, деца се генерацијама не мењају у свом простаклуку и безобразлуку; уче то врло прецизно, посвећено и детаљно од својих родитеља и још више разрађују и усавршавају уз помоћ неспособних учитељица, недовршених другова, неуких професора, смутаве фамилије, интернета, телевизије, итд, итд.

Наиме, морао сам да пазим на неколико малих, врло безобразних, клипана у соби мога малог рођаковића, који су били узраста од три године до једанаест година. Мали клипани вриште, деру се, пљују се, безобразни су, гурају једни другима прст у уши, нос, дупе и притом се цере, жврљају фломастерима зид, режу завесу маказама; скоро истоветно као када сам ја био њихових година, али много, много подлије и перфидније. Један мали клипан од три године је нешто безобразно урадио, што ја нисам тога трена спазио и видео, другом малом клипану истих година: тада је мој мали рођаковић кренуо да заштити овога свога другога друга, а нападајући овога који је започео сукоб, с кезом: „Сад ћу да те јебем!“

Мали клипан се бранио: „Не можеш ти мене… да јебеш… јер ће… бог да те казни…“

Ја сам, доиста, као у циркусу, гледао све ово и смејао се до изнемоглости, не могавши да се суздржим. Мали клипан од три-четири године већ је научио шта значи реч „јебање“, наравно не у потпуности, али зна контекст. Онда су они отишли за рачунар и тражили порниће, а пошто их нису нашли, јер читати још не знаду, а ни писати, гледали су „Пепа прасе“, и потом гроктали.

Зашто сам ово испричао? Ево зашто: ја сам, уопште, значење појма „јебање“ у потпуном погрдном смислу као увреде, спознао, научио и почео масовно да га употребљавам, тек крајем вртића, и у првом основне, можда мало раније, око пете године, и то не на телевизији, јер се у мојој кући на телевизији, гледало када сам ја био мали, оно што мој отац и мајка кажу, касније се то разводнило, али шта сам хтео рећи: дакле, када сам ја било мали, у периоду 2000-2003. године деца су се касније учила јебадлуцима, бар већина, јер тада није било интернета, телевизије у овом обиму и донекле су још важили остаци патријахалног, па и тога комунистичког система који је нестао само годину – две раније; сада је „све лудо“, као што каже мој мали рођаковић, а данашња деца, већ у трећој години знају врло добро у пуном обиму шта је „курац“ у активном значењу, „јебање“ итд.

Граница се неупитно помера. Родитељи не могу то да спрече. Немају више утицаја. Они који желе да им дете буде нормално а не дебилоид, забране му да користи паметни телефон и интернет. Онда буду пријављени и ухапшени за злостављање деце! Ха!

15. фебруар

Боже мили, чуда великога!

На Калемегдану, са савске терасе пуцају громко топовски плотуни сербске армаде. На данашњи дан, далеке нам 1804, велики Вожд Карађорђе повео је голоруку рају Београдскога пашалука на устанак против моћнога Турскога царства и Султанових Азапа. Ова је драма трајала све до 1813, када је млада српска Држава доживела свој слом, те била принуђена да се поново поклони и понизи силним Султановим азапима и хусарима. Прекинута руска подршка (због Наполеоновог удара на Русију 1812), имала је своје готске последице за Сербију. Карађорђе је брже-боље потрчао и спасао своју гузицу, пребегавши у Земун и Јужну Угарску, док су турски војници палили и убијали све живо, иако је, пак, постојала Султанова „амнестија“. На сто педесет година од Првог српског устанка, 1954, нико од тадашњих вајних српских писаца није смогао снаге ни смелости да напише коју реч о томе, бојали су се Јосипа Броза, и стигме „великосрпског национализма“, међутим нико други то није урадио до Мирослав Крлежа, који је написао есеј: „О стопедесетогодишњици устанка“. Има и оних који у томе есеју виде „Крлежину борбу против Светосавља и великосрпског национализма“. Не делим њихово мишљење. Есеј је дошао у правом тренутку, написан је на маестралан и генијалан начин (Крлежа чак у овоме есеју неке редове пише на руско-словенском језику, на језику којим је у то доба говорио Карађорђе и Прота Матеја Ненадовић, што само доказује пишчево свесрдно образовање и познавање прилика), такође есеј је написан у време најжешће Брозове власти и његове србофобије, и на крају – написао га је један „Хрват“!

Да ли је Крлежа Хрват или Србин пореклом, о томе би се могло полемисати и за то има доста разлога (наиме, Крлежина породица се крајем Деветнаестог столећа доселила са Охрида, из Македоније. Реч „крлежа“, то је још Басара извалио, на македонском дијалекту значи „крпељ“, док и презиме Крпељ, које такође постоји, носи велики део Срба и Цинцара у Македонији, и на концу конаца поставља се питање: откуд толика Крлежина везаност за Србију и Београд, коју је имао мање или више до краја свог живота?).

Још ће испаст да је Крлежа „Србин“. На колац би ме литерарни натакли и франковци и светосавци.

МАРТА 2020

11. март

За кај није било пахуља за Нову годину, вражју материну? Ја сам хватао комарце по стану око Божића, већ се улењили, отромбољили; напили нам се крви улето и ујесен, па сад, онако, кад их јуриш да их млатнеш новином илити папучом, или чиме било, они лете полако, тромо, кривудаво, као да су пијани и наливени јаком вотком, можеш с два прста у лету да их спљескаш – они и не примете. Ни за шта нису, пих.

28. март

Осамнаест година од ђедове смрти – сви смо дома, гробље пусто – онај ко има бич короне држи дозволу наших ногу. Дан сив, густ, маглен.

А овај мартовски дан оне 2002: сунчан, ведар, плав, кос на бору песму пева тужну своју. А било је дашка слабог ветра, око 20 степени, сећам се.

Свако време које прође боље је од оног које ће доћи, каже данас сваки врабац.

29. март

Клинци не иду у школе – милина! Сад ће родитељи пуштати своје кућне звери на улицу: па ко жив ко мртав!

А кад смо већ код школа, сетих се и ја своје: четврти разред средње, друга клупа средњи ред: професорка латинског, опичена – имала је манију гоњења, у сваком од нас је видела потенцијалну опасност која ће је нешто зајебати: потурити иглу на столицу, ћорнути јој златно пенкало или преправљати дневник; професор филозофије био исти Чехов, по фризури наравно (јер му је лице затумуљено говорило: „нисам ни два романа лепе књижевности прочитао у животу“); професор логике – човек трбухозборац, историк Иван – пушач и црн у лицу као градска ложионица за централно грејање, а професорка правног промета, уважена Санела, Селена… како ли беше, не сећам се више, мршава ко глиста, жгољава, она је потајно, на паузи, сећам се добро – чуо сам је у клозету док сам пишао, причала неким кокошкама из другога разреда како „воли да гледа Фарму и Великог брата, а Парове, уопште као не може дуго да гледа, само два-три сата“, каже „смучи јој се од много псовки и прцања“ – а онда су се групно све као праве кокоши у кокошињцу кикотале и – цвкотоале језиком, те згражавале над „нашом стварношћу“, а потајно кући, сигуран сам, дебилоидно буљили у тв програм тога свога света. Та је сподоба била на замени, после неколико месеци – одстрањена је некуда. Професорка земљописа – била је, по мени, зрела за бордел – каква црна географија, није то био њен фах; физичарка смутава, неопране косе, и стално затумуљена; биологичарка је предавала још и мојој тетки тридесет година раније, живи фосил искривљених прстију на шаци који није разазнавао разлику у словима: џ, ђ, ч и ћ; – као Тика Шпиц; психологичарка је била жена с којом се могло, донекле, причати на равној нози и стручно полемисати, мада је и она у многоме била ограничена; а директорка, она је више личила на жену вође Земунског клана, неголи на просветног радника. А сећам се и када је Савић Никола, „Прасац“ како смо га звали (пета клупа, средњи ред) сломио кључ од учионице као редар, па га бацио у саксију за цвеће у ходнику, код зборнице, и после се правио Енглез када је она опајдара, теткица Шимшићка, „Мадам Помпадур“ нашег школског колектива, све нас ислеђивала као да смо на ватиканској инквизицији у раном средњем веку. (Наиме Прасац је сломио кључ јер је имао дебеле прсте, као ћевапе, а звоно је зврндало за велики одмор, те је овај журио, крчајућих црева да ждере, па је набрзину уграо кључ у браву и сломио га, а ја видео).

Ако се уза све ово дода и техничар Сладојевић, примитивац – пар екселанс, који је сркао тако животињски кафу у време часа, и лупетао будалаштине незналачке, онда се очевидно може закључити зашто сам узео перо у руке, место калашњикова.

АПРИЛА 2020.

15. април

Око поноћи.

Велико месингано клатно мога зидног часовника од кухане ораховине снажно удара гонг, а комарци (ех, ти проклети створови), што су се постројили на зиду близу сата, од јаке сатне детонације падају по паркету као троми и смутави солдати ухваћени и затечени на хркању у своме рову на првој линији бојишнице – у зао час непријатељског Блицкрига, као да и нису комарци; а сат удара све јаче и јаче: поноћ је зашла.

А мени се не спије. Капци отворени, и спустити се не могу, као да им се покварио или заглавио неки мали шрафчић или можебити зупчанчић. А није. Очи моје жбиље у једног седог литерату на једној седој, пардон, белој корици, једне велике књиге. У рукама ми Борхес, и „историја“ свих „бешчашћа“ овога света. Поред ње, романсирана биографија Наполеона – из пера Александре Диме, такође гледа у мене; и из главе ми не излази једна чудновата помисао: зашто се Наполеон не појављује у некој Борхесовој причи? Зашто?

Да сам ја неким метафизичким обртајем рођен 24. августа 1899, у Буенос Ајресу – као Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо илити – Хорхе Луис Борхес, ја бих сигурно тог великог човечуљка стрпао у неку од својих проза.

19. април

Марсел Пруст и Стендал, Маркес и Клод Симон, Чехов и Љермонтов, Достојевски и Гете, Толстој и Шилер, Бекет и Џојс. Џабе. Нитко ништа не чита. Нико ништа не зна. Свак се сваком буси. Сви глупи ко пањеви. И најбоље би било људе камџијом терати да читају, у супротном ајмо свршити агонију: наложити ватру, разгорети ломачу и све књиге спалити, па да се има ваљан и непремостив разлог за примитивље, тупост и ограниченост.

Кад уђеш у трамвај и аутобус нико не носи маску. Сви кијају и кашљу – слине по поду и стаклима. Стока. Тако наши људи схваћају демокрацију – да баце слину другоме у лице, „бем ти народ“, рекао би Ковачевићем Завичајац – Радован III, да је жив. Али на срећу још није.

24. април

Када је Данило Киш из Париза, у задњим годинама своје тешке болести, писао о Толстоју – најгенијалнијем светском романсијеру, Киш је то чинио особито критички. Критиковао је тако гласно и оштро Лава Николајевича, као нико до тада, а понајвише његов грандиозни роман „Рат и мир“. Скоро, да би га Киш и ухватио за гушу, па га мало придавио, да је Толстој, којим случајем онда био жив. Писао је Данилушка да је Толстој „националистички, козачки манипулант“, вели, „користио се документима да реконструише пораз Наполеона у Русији 1812, али“, наставља Киш, „Толстој се у својој официрској и националистичкој имагинацији једнострано понео тако што је приказао руску победу, а Французе потпуно и незаслужено оцрнио“.

Није Толстој био објективан, замера му Киш.

Наполеона је приказао као „крпеног пајаца, а не славног војсковођу“ и „није описао како су руски цивили, сељаци свирепо поубијали заробљене француске војнике“ на крају баладе рата. По томе Кишовом психологизирању – Толстоју је првенствено било на уму да створи национално, епско и националистичко дело, а у другом плану – уметничко – то јест истинито, па је тако Толстој, по Кишу, доиста и утемељно, био писац „лажов“, и „националист“.

Са Кишовог ондашњег стајалишта, мора да му је Толстој био гори и од Добрице Ћосића, јер, ако је ишта на свету Киш презирао то је био – национализам, а код Толстоја га је било и те како, поготово у „Рату и миру“.

По мени, у праву су обадва: и Толстој и Киш.

Обојици скидам шешир.

МАЈА 2020

1. мај

Овога уранка нема казнених експедиција на шуме, паркове и природна зеленила; сви заптивени у кућама, цвиле и ропћу. А наши кинески другови загушили ову пошаст, нити један Кинез више не рикњава – дакако, него шта, када су је они и осмислили. Ко би рекао да су Кинези тако способна нација, да развију такво биолошко оружје као корону, а ја сам их увек некако доживљавао као да су смутави и затутумљени, а они бог те мазо, има да узму власт у целом свету за две године, ако им ово прође по плану!

22. мај

Нема шта, Срби без вође исто су што и свиње без помија. РТС пуца радосним рафалом увис о Јосипу Брозу као да је још жив, и као да још увек хапси сваког оног ко се усуди да за њега каже да „не уме да говори“ и „да је сељак без основне школе“. Култ Броза још је само код Срба грандиозних размера. А тај је владар био искључиво и по дефиницији само владар – себељубац, такве су и последице његове власти: ничим одредиве; антисрбин, франковац, бољшевик, агент Ватикана, издајник Југославије и њен гробар, руски шпијун, верни слуга НАТО-а, једини искрени Југословен; шта је, уистину, и био? Све ово је био. Само не одједном, него, како му је кад затребало. Он је, и само он одговоран за добар животни стандард, и зајмове од 100 милијарди американских долара, а после и за растурање Југославије бомбама САД и ЕУ, које је он лично призвао у време 35 година своје власти када је наоружавао Кубанце, Алжирце, Ирачане и Црвене бригаде да пуцају и убијају америчке и НАТО војнике. Само, америчка и европска напудерисана господа нису тада хтела да нам јебу мајку, јер смо им требали да цепамо совјетски вунени џемпер, али чим су Матором отфикарили ногу, и чим је склопио очи, упао у шећерну кому, и отишао на гозбу црвима, јебали су нам мајку мајчину и за Алжир и за Несврстане и за сву ту нашу „самоуправну неутралност и слободу“ коју су морали да трпе и оћуте педесет година. Он је уништио Косово, поцепао Србе и Македонце, и разбио Србију на три дела, политички, економски и духовно. Али је, исто тако, треба разборито рећи и приметити, омогућио равноправност Срба у БиХ и Хрватској, дајући им статус конститувног народа и обећање да, „док је комуниста и СФРЈ, нико их не може прегласати“, и омогућио им је мир и економски напредак. Учинио је српски елемент у Војводини већинским и од ове покрајине направио већински српску територију (протеравши пола милиона Фолксдојчера 1945, ногом у тур, правац за Германију!), дао је могућности за културни бум, и створио, по речима режисера Жике Павловића „Периклово доба култутуре“. Такође није довољно урадио на братимљењу Срба и Хрвата, и није тиме створио право „братсво и јединство“, а тиме и једини стуб за стабилност своје државе, а све је то могао искреним чињењем за ова два народа; међутим, он се понео као прави Хабзбург: завади па владај – споља гладац „јединства Југословена“, унутра – јадац: потпиривао је сукобе међу републикама, а онда себе доводио као арбитра без кога се не може, тиме је јасно осигурао себе, своју позицију, а све око себе осудио је после себе на потоп, пардон, покољ, водивши се оном својом: „После мене покољ“.

Врло комликована личност, не државник. Јер државник није, државу није имао, већ ју је сматрао својом имовином, имао је само себе и самог себе, и никог више. Толико се свидео Србима да су Срби бацили краља а узели каплара за вожда. Мислим да његова недела малчице више премашују његова дела, те стога нисам склон апсолутној осуди овога симпатичног Загорца који је као какав сељак и загребачки пургер, ставио цвике за сунце у сред Беле Куће 1971, и у разговору са председником Никсоном тамо запалио томпус, прогоревши иза својих леђа свилену завесу из доба Грађанског рата 1862, а на ужас и запрепашћење уважене и племените – Кетрин Никсон, супруге америчког предсендика Ричарда Никсона.

Мислио је наш Тиле, да може и тамо – у Белој кући, као и код нас овде – у Белом двору, да тресе пикавац иза завесе у саксију са мароканским кактусом, када нема пепељаре под руком.

ЈУНА 2020

14. јун

У „Књижевним новинама“ моја позоришна критика Хандкеовог „Псовања публике“ у КПГТ-у зимус. Каже ми уредник Братислав Р. Милановић, задовољан, да се „таквим стилом писало између два рата, пре осамдесет година“; у праву је, ја сам читао Милана Богдановића и његове букачке критике Крлежиних комада у Загребу и Београду; доиста, свиђа ми се, више но данашњи „блиц“ усрани стил, па сам решио да пишем по угледу на оно што ваља, логично. Све што је негдашње има вредност; и те „блиц“ позоришне критике имаће вредност у будућности, када се буде писало још горе него сад; прогресија је, дакле, на делу: све је горе и горе, али пропасти нећемо, код Срба увек може горе – то је једини разлог зашто још нисмо утулили свећу и упалили кандило и завршили коначно једном као нација и култура, јер овакву историју, у којој није било рата где ми нисмо нос замочили и без парчета њега остали, нико не би издржао – једино Срби издржавају: код нас увек може горе, према томе, опуштено, што да поправљамо ствари, кад је ово одлично спрам онога што ће ускоро доћи?

Занимљива филозофија опстанка – ово ни сам Карл Јасперс не би могао да изучи – пукао би му мозак после само два дана бављења нашим менталитетом. А како је нама? То се нико не пита!

16. јун

Више волим Де сада, но Буковског. Више волим Достојевског но Толстоја. Више волим Гогоља но Тургењева, више волим Чехова но Пушкина. Хамсуна не волим. Нисам луд ни за Шекспиром баш много. Ман и Хесе већи су од било ког америчког писца, па и од Поа. А ја Поа волим. Што ми се свиђа његова хорор проза; да сам ја којим случајем писац-алкохоличар, ја бих писао као Едгар Алан По!

А где је Бранимир Шћепановић, наш велики писац? Кад год га се сетим, одмах ми пред очи дође Голужа, па се кесерим, не јер је његова новела претежно хумористична, него, имам ту једног познаника – ко је пљунути Голужа, то јест Љубиша у костиму Голуже: каква тројна сличност!

24. јун

Ја тврдим да књижевни критик Милан Р. Симић пише есејистичку критику као Миодраг Булатовић своју романескну прозу, а он мени каже „да сам ја својим писањем одредио себи будућност“; на Миланове речи мислим, дакако, не на Булетове, који још од марта 1991. почива у тишини београдског Новог гробља.

А што се будућности тиче, ја не волим бити футуриста кад сам ја у питању, годи ми само кад се играм пророка спрам других, а моју будућност остављам некој невидљивој уређивачкој метафизичкој сили на располагање, којој се, опет, дакако, клањам пет пута на дан!

ЈУЛА 2020

29. јул

Госпа Корона досад је уцмекала око 650 тисућа својих клијената а Џорџ Орвел би нам казао: „Па? Чему прпа? Да сте видели Шпањолску 1918… драмосери.“

30. јул

У Народној Републици Кини загроктао поново свињећи грип (једном сам видео кинеске свиње и запрепастио се: кинеске свиње, а поготову прасад, такођер имају задебљане очне капке као и Кинези, људи, – то јест имају ситне, сужене, мишије кинеске очи, то јест, сужене свињске у овом случају); у Монголији букнула куга – кажу, ухватили па појели живог мрмота, а велике разлике између мрмота и твора, верујте ми, нема (и не знам, од каквог то идиота, желудац може да вари месо мрмота?); а куга је, ево и у Колораду крила кондорска размахала:

„Потврђен први случај бубонске куге у Колораду, јавља Денвер пост. Неименовани мушкарац заражен неколико дана пошто је овај вирус пронађен у крви веверице.“

Значи, тамо су изјели – веверицу. Стока. Место да спашавају угрожене врсте, они их ждеру, све им пуца иза ушију; да, стока; нема двојбе: људска се цивилизација враћа тридесет хиљада година уназачке – у међуизједање, а потом, са још мање двојбе у – канибализам. А, то и није тако страшно. Па Иди Амин, председник Уганде, био је страствени канибал – појео је неколико својих телохранитеља, а умро је скоро: 2003, у Арабији, где за крађу, на пример, кондома секу споловило на неколико делова – мушкарцима, а женама, то већ не знам, није приопћено. (Можда још имају рупу у закону у овом „женском“ ставу.) А кажу и да је Муамер ел Гадфи такођер био људождер, мада ја, особно, не верујем. Четири гвоздене деценије власти и исто толико моћи мало то демантирају. А Његова екселенција доживотни Предсједник Републике Уганде фелдмаршал хаџија др Иди Амин Дада, господар свих животиња на Земљи и освајач Британске империје у Африци, колико је он, знате ли, владао: осам година, свега осам годиница; као што се може приметити: исконско примитивље не даје дугорочне позитивне последице. (Можда је Револуционарни председавајући Либијске Арапске Републике и пуковник њене јуначке армије Муамер ел Гадафи са својих 250 милијарди американских долара БДП, ипак понекад волео да проба „људетину“, прст илити увце, тек тако да се „омрси“, за дезерт или после вечере уз крем корсет палачинке, али сигурно није месечно или недељено јео по једнога целога „Људа“, као господин пресветли маршал Иди Амин.

Па били се Камерон, Саркози, Меркелова, и Обама грлили и цмакали с њим толико дуго да су знали да је људождер? Па не би! Они су капиталисти, а капиталисти више од свега воле своја дупета. А бомбе су му на тинтару бацали, не уважени читатељи, јер је био људождер, а они „господа са фраковима“, него је пуковник Гадафи заврнуо своју девизну и нафтну славину, те откачио дебело галско, германско и англосаксонско црево с ње.)

АВГУСТА 2020

16. август

Један од највећих живих српских и светских књижевника – сигналиста Мирољуб Тодоровић мене је запањио својом књижевно-фантазмагоријском ерудицијом коју је на хартији тако чврсто утиснуо, својим причама „СЛАТКА МОЈА МАЛА КУРВИНСКА НОРА“, „МАРКС“ и „ГОГОЉЕВА ГЛАВА“, да ме је, попут грома, потакнуо да сместа своју кратку новелу „Смрт Гогоља“, – преточим, што скорије, у роман!

(И особно ми је врло, врло драго и угођајно што се уваженом господину Мирољубу Тодоровићу моја новела „Смрт Гогоља“ – некоћ допала, а још и једна новела у рукопису недавно – још и више.)

(А шта је сигнализам Мирољуба Тодоровића за српску књижевност? Исто што и Бретонов надреализам за Французе! Али! Мирољуб је Тодоровић још и више за нас, но Бретон за њих! Јер, тако малобројан народ, тако великог духа, који је тако много нових уметности створио од Тесле, Пупина, Његоша, и Андрића до Тодоровићевог сигнализма, и свету их на ново први пут подарио, посигурно неће тачно и заслужено оценити све своје великане од Тесле до Тодоровића још за дуго – и стога су они већи – јер на муци се само познају јунаци! Јер, ипак, знате: много је, дали смо свету струју, једног нобеловца, мало је много да измишљамо и нове уметничке правце – то је један комплекс ниже вредности који нам свет натура и који смо ми оберучке прихватили, ни сами не знајући да објаснимо себи откуда нам Његош, Тесла, Киш, Аднрић и Тодоровић?; још смо ми мали да би прихватили колико смо велики. Лако је било Томасу Ману и Хесеу да глуме господу са фраковима и шепуре се по свету као угледни германијски књижевници и уживају у својој слави када је било само њих двојица, добро тројица, а можда и четворица великих – на једну голему германску нацију од осамдесет милиона. А Срба, колико има? Ајде де: седам милијуна. А колико ми имамо дароваоца и уметничких демијурга: скоро исто колико и Њемци. Чиста математика. Чист резултат. Знамо, дакле, шта нам је чинити.)

А Мирољуб је Тодоровић последња гарда грандиозних активних старих литерата уз Матију Бећковића, Виду госпођу Огњеновић, Бранимира Шћепановића и Драгослава Михаиловића; они су за данашње књижевне нараштаје исто што и Пекић, Црњански, Павић и Миодраг Булатовић за раније генерације.

18. август

Прошли сам месец јео чорбу од змије. Исповраћао бих се, да сам којим случајем, знао да једем јело скухано од змије, рекоше ми:

„Ма, то је говеђа, само смо ставили мало више бибера и алеве паприке, па ти је стога, драги Алекса, мало киселкаста.“

Подлаци.

Када буду они код мене банкетски ручавали, испржићу им пужеве с јајима – у кајгану, па ћу им казати:

„То су тиквице с јајима од маторе препелице, па су зато тако смургава и можда делују мало ужегло, небојте се, једите јаја, само једите, господо!“

25. август

Тамaра ми недавно рече: „јој, што ми досадно“, па оде да депилира своје мајмунске ножурде – а и та алапача не зна ништа друго до да шири интриге и смишља подлости, ко је само направи такву, да ми је знати?

Димитрије кукуриче од ране зоре: „кукурику!“ „ку–ку–ри–кууууу!“ Боље би му било да научи таблицу множења, место што кокодаче сваку зору – као да је, боже ме опрости – кокош или певац. Ја сам у његовим годинама знао из цуга да решим једначину с две непознате – а брат његов – Николица, брије главу до голе коже, а само што није понављао и овај разред – па и понављао би, да су наше школе – школе, а не дебилане.

А Бурке Тасић просипа своју глупу памет; ни гимназије није свршио, из трећег средње искакао је кроз прозор не могавши да своју примитивачку свест прилагоди за учење земљописа и кемије, а запео, па се замеће, да он решава метафизичку алгебру постоји ли Бог?

Које какве жутокљуначке смуте, сада, без школе, шетају се целу ноћ улицом и клибере се као да нису срали две недеље; пуше хашиш и пију пиво. Да, права дегенерација, што каза кум. Ево, има ту једна Милица, која је гуска тотална, не умије ни да наброји прдеже по реду, пардон – падеже, за Андрића није чула, а за Крлежу, такођер, никада није чула: та „одиозна“ реч:  к р л е ж а – њу вероватно подсећа на неку врсту животиње, јер ни такво презиме није чула, посигурно у животу: њен целокупни фонд речи је тек као половина мог псовачког фонда; зато ова ноћна сподоба вришти ноћу трчајући улицама са телефоном у руци који бруји оне одвратне фолк и реп ужасне мелодије које пуштају лудацима у лудницама. Па немаш мира да ни пишеш ни да пишаш спокојно. А шта ћеш? Не можеш негативну стварност изменити около себе; али зато можеш из све снаге пљувати по њојзи!

Миливој је синоћ прднуо на тераси, лепо сам чуо два пута, онако потанко – као одиозни звук шкрипања креде по школској табли, илити: попут повлачења сухог гудала преко лоше италијанске виолине: „м–и–и–и–и–и–и, м–и–и–и–и–и–и…“ – а онда се, по обичају, церио.

Исконско примитивље, не баш много различитије од оног Иди Аминовог, у погледу друштвеног и цивилизацијског трена.

Када је једна моја рођака, даља рођака, упитала свога врлоуваженога суседа, извесног Јовицу Чедомира Андрејића, „једе ли он своју храну коју узгаја, и коју носи на трговину, на продају“ (мислећи на поврће узгајано у вештачким условима), овај јој је мулац дебели одговорио: „Јок, брале. Боже сачувај, то што ми прскамо, горе је и од уранијума.“

„Аљона Ивановна“ поново је направила џумбус у продавници: умало се није потукла са вођом смене јер јој није враћен динар кусура на каси. Боже, боже, каквих људи све има?

Један пишљиви динар неће да врате као кусур!

Урош Ш. више личи на црну длакаву шимпанзу расцветаног дупета неголи на људско биће; још и да уме да говори како ваља – био би прави мајмун са способношћу људског говора.

Frau Goebbels тврди да вода може тећи узбрдо. Откачена глупача.

Ћирко залива своје каранфиле, руже и гладиоле.

Таса по једанаести пут чита „Рат и мир“; као и „Мртве душе“, вели да се онај Пљушкин, зове „Пљошкин“, а не Пљушкин. „У“ или „о“: питање је сад! (Тко је читао, зна.)

А библиотекарка, уважена госпођа Ивановић се натовила као свиња. Ја кад год дођем по књиге, она једе. Само трпа. Све јој пуца иза ушију – слатко, слано, кисело, љуто, ма и пахуљице с јогуртом, не бира. Носим се мишљу, када би јој и траву понудио – као коза би је сажвакала сместа. Радни сто јој изгледа као месарски сто у касапници. А онда спава. Завали се у фотељу, подригне, пусти еркондишн и захрче. Каква свиња.

А ђубретари барбари сваке недеље уторком шкрипе са својим ђубретарским камионима као да иде од Бубањ потока тенковски батаљон м-84, са све пешадијском пратњом; а господа радници градске прљавштине (да се не лажемо, каква чистоћа, нити су они радници чисти, а нити Београђани у ђубре бацају своје чистоће) све мање заударају. Што је човек прљавији, све мање смрди.

А знају ли сви они да египћанска деца умиру ко мухе, јер немају технике да ископају ону силну водурину на којој вековима већ обитавају? Знају ли они да Црнци у Габону и Гвинеји ни не стигну да се роде, јер њихови јадни очеви не успевају ни да их поштено, ни набрзака, ни било како – направе, јер одавно пре њих крепавају, јер немају ни мрву хране?

Д. и. с. р. и!

А ја то знам. Нисам део „Endhorde“ – „неосвешћених маса“, што каза Хандке (мада, ја бих то назвао: стоком, чисто и јасно – стоком, али добро, нећемо псовати, поштоваћемо великог Нобеловца и његов израз: дакле: „неосвешћене масе“), и најрадије бих их све шутнуо ногом у тур, толико јако, да ни ципелу не бих тако лако извукао из њиховог… (знате–већ–одакле).

И све то је критик Милан Р. Симић савршено на хартију утиснуо – такав менталитет, баш такво психологизирање становништва овога поднебља. И ја од његових афоризама о нашој стварности и критичких есеја о Кафки, Борхесу, Пинтеру, Џојсу и Бекету не могу направити валидну разлику и раздовијити их по јасној, различитој тематици и посебноме стилу – јер мени је све то, тако складна и ритмична мешавина у борхесовском маниру, да има универзално зрачење; потпуно исто за мене је Симићев афоризам: „Наша славна прошлост изгледа грозно. Векови су учинили своје.“ („Политика“, 23. 8. 2015.), као и есеј „Борхес као да је играо шах са Сведенборгом“ („Данас“, 4. 10. 2015.) – јер таквим је то особитим сонетом и милозвучним тоном одсвирано, да сједињује и обједињује нешто што је као небо и земља у виду испољавања, афоризам и есеј, дакако, у нешто исто и слично, слично и тематски, и епохално, историјски, књижевно, како год – то јест афоризми Милана Р. Симића су прави убојити есеји у три, четири речи, насупрот опсежним есејима и критичким приказима од три, четири стране, који тек на крају, као чупавци из кутије, искоче, покажу своју главу, и још једну убојиту вредност: есејистичку афористичку сатиру највећег интезитета; и могу се уравнати глатко и једноставно само са још једним нашим великим ствараоцем ироније као постпука у књижевности, али и најучинковитијег медикамента за све наше зловоље – Миодрага Булатовића и његове осиње и стршљеновске здравоиронијске универзалне и европски признате прозе. Могао би се изрећи такав недвојбени усуд да је Милан Р. Симић критичарски и есејистичко-афористички – Миодраг Булатовић наше данашње афористије и есејистије, јер како сам лично, главом и брадом, рече критик Симић: „Добар есејиста једна је врста памћења књижевности.“ А и шведски филозоф и мистик Емануел Сведенборг би се посигурно сложио, дакако, уз Борхесов амин.

28. август

Књига ми у руци: Џек Керуак, „На цести“; страна 230, други пасус:

„О чему мислиш, чичице?“

„Ах, ах, знаш, увијек о истом – о цурама, о цурама, о цурама.“

А сад на тв Игор Мандић, тај сјајни стари лисац – његова бритка ријеч ми увијек годи, подмлађује ме! Он: осамдесет и коју, ја: двадесет и коју – али ипак подмлађује; да, то је парадокс крепког и луцидног ума у овоме, не баш тако, паметном и савршеном животу.

(А тек његове књиге, их! Како ми рече један неуки продавац књига који књиге продаје као парадајз и купус на пијаци, он, Игор Мандић, вели „пише безобразно!“ Ајде?)

31. август

Пропаст лажног цара Шћепана Мила Ђукановића Малог, у Његошевој Гори, и чини се, крај његове политике свевласти, директна је последица и најодлучнији израз оних хтења западних сила које су оцениле у свом интересу да је господин Лажни цар Шћепан Мило Мали увелико засрао, те да је потрошен и израбљен, као роба, да даље спроводи њихову политику, а никако овај пораз ДПС-а није резултат воље и победе народних маса. Јер, казати да је овде народ победио потпуно је небулозни кретенлук и бесмислица. Народ је увек био против тога режима, увек – листом. Али власт је чврсто држана у Шћепан Маловим рукама само захваљујући дебелој залеђини Ватикана, НАТО-а, и Европе, која је, недавно, у потпуности, од стране Поменутога Шћепан Мила, и исплаћена: признањем независности КиМ, уласком у НАТО алијансу и антисрпском политиком, па када је исплаћена, европска господа су закључила да треба нову робу рабити, те су решили да се отарасе непотребног баласта; забранили су овај пут Дугачком Господину Шћепан Милу Малом („Кривошији“, како га је називао мој покојни деда и раб Божји – Момир Момчилов Косте Ђукановић) да краде изборе, и строго су му запретили и наредили да мора изборе одржати поштено, први пут; и ево, први пут није било крађе и режим је толико уздрман да ће се тешко опоравити. А причати о Василију Острошком и „народном бунту“, апсолутна је бесмислица: па, молит ћу лепо, 1999. сви Срби на Космету су били одлучни да неће у Велику Алмбанију, сви 99%, па где су свршили? Када је у јуну дошла војничком чизмом, је ли ту демократија применила своје принципе? Тај је народ отеран америчким авионима, француским топовима и немачким тенковима из својих вековних домова.

Потврђено правило № 1: сетите се – свако срање смуте странци.

СЕПТЕМБРА 2020

1. септембар

На Централном београдском гробљу, где ми је недавно и нажалост покопан кум Ж. Ј., врсни књижевни зналац и велики човек, које какви пијанци с пластичним кесама спавају на гробним плочама и пишају подно великих борова и јела, а у току дана подлачки вребају усамљене бабе и пљачкају их; ни мртви више немају мира данас.

Кад смо већ код гробаља, треба споменути и Ново гробље, отворено свечано, као „вечна кућа београдска“ од 1893, као прави музеј на отвореном са безброј стилских биста, попрсја као и облика из 19. столећа, као и Алеју заслужних грађана: шта ће, молим лепо, господо гробари, са Миром Алечковић у гробу Рахман Морина и генерал Никола Љубичић? Пекић је сам. А Црњански има добро друштво, као и Киш – са Аралицом и Лубардом. Андрић је исто сам. Као и Бранко Ћопић – а слова бела на плочи отпала, замрљана, избледела. Једино на гробу др Зорана Ђинђића мир и ред: плоча изгланцана, сија се, од црнога мермера, бљешти у подне, а на гробу затекох му сестру – Гордану, жена, за чудо моје, након седамнаест година и даље плаче, рони сузе за братом. Мени би непријатно: „Немојте плакати, он је нашао своје место у историји“. Ситна жена бисерно седе косе подиже главу па се још више расплака: „То мени мој муж стално говори, али шта то мени сада вреди, када њега нема живог, да види своју децу како расту?“ То ме гануло, па оћутах. Шта вреди да јој сада објашњавам и да је тешим, да је ово луд народ који убија све живо своје одвајкада: и краљеве и цареве, и премијере и председнике, и левичаре и десничаре и центраше, све живо, кад њој нема брата? (Те помислих: који ми ђаво би да јој приђем и учтиво започнем разговор када сада, ето, плаче? Јер кад је човек у сузама, тешко је другоме саговорнику да му сузе заустави, ако не зна и не осећа у потпуности разлог, а опет је тешко стајати пред неким ко је тужан, а сам ниси; мало је нелагодно.) Још мало проговорих с њом, сетих се како сам као мали дечачић 2003, гледао пренос тог великог Покопа на тв, и гледао у екран да пронађем свога оца који је отишао на Ђинђићев спровод, она се присети „како су тек после погибије сви почели да га славе и подржавају“. „Да, тиме су и допринели да га убију“, рекох јој, а она, тако велико климну главом, па се још више растужи. Закључих да моје даљње присуство само даље продужава сузе дотичне госпође, па се реших да се удаљим напослетку:

„Идем ја сада, госпођо, нећу да вам сметам. Свако вам добро“. Ја одох, а жена ми се, иза леђа, у даљини, једва чух, захвали: „Хвала теби што си био…“ Да, једва сам али добро чуо, када сам већ замакао, али не знам само на чему?

2. септембар

А сада, један мој афоризам:

„Страх се заодева хаљинама агресивности, слабост се испољава у подсвесним формама храбрости!“

3. септембар

Мој дијалог у француско-српском стилу са једном бркатом продавачицом у једној прљавој трговини по којој све воња по мишевима, у сурчинској Браће Пухаловића улици, сада у време скапавања 650 тисућа невиних клијената госпе Короне Ковидић:

Моја маленкост: „Просим покорно уважена, али могу ли Вам накратко скренути трен Ваше племените пажње, и указати Вам љубазно и уљудно на једну особиту аномалију Вашега тренутачног физичког потеза, ту сада, за касом, који сам, наравски, одмах, попут Поароа, приметио и уочио?“

Њена барабска минорност: „Молим?“

Моја маленкост: „Извините што сам уопће и приметио, али морам Вам казати макар пуко, да ипак, знате, у целој овој ситуацији у којој сада мрављи ми људи обитавамо, морате слине Ваше трести и дувати у марамицу, а не испред свога пушкиновског балавог носа, на муштерије и намирнице, како сте изволели попрскати Вашим смрдљивим балама дотичног старог господина малочас испред мене, који од својих метузалемских стотинарских година и излапеле испариле памети није ни опазио да сте му бале Ваше воњве залепили директ на ревер. Морате, уважена госпођо, водити великог рачуна, знадете, јер за разбацивање бацила, неки хоће и да бију.

Њена барабска минорност: „А?“

Моја маленкост: „Па да, госпођо, о па да, није Вам ово, ипак, на концу конаца, да опростите – свињац. А и руке су Вам прљаве, као да сте сад директ из нужника…“

Дотична седа сподоба масне, беле, перутаве, косе гледала ме је згрануто и шокирано, као да сам јој, не дај боже, гурнуо прст у дупе – али је одмах поскочила, те ставила маску и отишла да опере руке.

Ха!

4. септембар

Морава код Пожаревца закрчена: лешеви цркнутих свиња и море пластичних боца плове њоме правац у Дунав, па у Црно море, а овде ко бајаги постоји хтење да нам Златибор буде уређен као Алпи или Шварцвалд? Када Златар буде као Шварцвалд, онда Шварцвалда неће бити. Ми кад уђемо у Европски савез он ће се распасти, нестати; па нисте глупи, покорни читатељи, погледајте голим оком, па реците да није: што се више приближавамо ЕУ, уназад десет година, то се она све више клима и урушава; шта ће бити кад цели провалимо у њу? Није да нас они џабе неће, виде они добрано који је списак жртава које смо послали Богу на истину: Османлије 1912, Аустријнаци и Маџари 1918, Германија и Хитлер 1945, Совјетска унија и Стаљин 1948, Југославија 1991, ево сада се увелико НАТО клима, а једва је двије деценије прошло од када смо их посјекли и потукли до ногу 1999, као у Боју на Мојковцу; Макрон рече „да НАТО има мождану смрт“, па шта веле Европљани: „да ми примимо Зербе па и да нас обришу ко крпу о своје ципеле“; зато нас неће.

Елем, нико никада није избегао своју судбу, нико. Можда нас господ Бог користи да уништи неверничке народе, па реците ко би све ово наше историјско срање преживео, сахранио надмоћне и победио? Ескими вала јок.

Ја причам по савести својој, јер прагматизма се грозим више но смрти. Прагматици су љигавци, нарочито професионални прагматици, послушници, „слушењаци“, што каза хер Туђман 1996, кад су и њега Амери хтели да склоне – то су људи гори од класичних убица, јер „сваку државу изнутра рују“ – што каза Меша Селимовић.

5. септембар

А сада неки успутни пасажи:

Мој лајтмотив пакленог златиборског августа 2010. и сећање на покојног ногометног изборника Радомира Антића који је тог пасје врућег поподнева чаврљао с мојим оцем о ногомету на једном пашњаку изнад Краљевих, тада још Партизанских вода: скупљао је велики ногометаш (и победник над Немачком 1:0 у Јужној Африци 2010.) тога поподнева скакавце за риболов у који се намерачио следеће јутро! Тада чух како се скакавци могу учинковито користити као мамац, нарочито они мањи који су савршени за пастрмку и клен – и то из уста великог господина партизановца.

Александар Григорјевич, врховник совјетске Белорусије, висок 1,88 m, и стар 65 лета, под ударима опорбених демонстраната, неће да преда власт; зове Русе упомоћ. Он 26 година свемоћно влада, а Они у протестима против Њега носе марионетске заставе белоруске фашистичке колаборације у вријеме Другог светског рата у коме је изгинуо сам цвет младости Белорусије, скоро 85% војника који су мобилисани 1941. Он њима не дозвољава да писну, а они њему прете стрељањем. Он на њих армијом, а они зову упомоћ Немачку и Французе. А ово су: удари на саму културу и темеље идентитета Руса и Белоруса у режији Немачке, Пољске и ЕУ, или – светла борба за слободу и демократију против свемоћног вишедеценијског тиранина? Несрећа овога света је у томе што је по среди и једно и друго; тамо нема ни прст демократије, све заптивено и комунистичком аутокрацијом под контролом држано, а опорба нема другога савезника но да тражи помоћ од оних елемената који би да у Белорусији буде демокрација, али онако како то они желе: да отму фабрике и национална добра под своју шапу; а шта одабрати, шта је мање зло: „европеизација“ ове „успешне“ некапиталистичке и у великој мери комунистичке државе, могућ рат, и нова руско-белоруска мржња, као у Украјини 2013, 2014. или даљи наставак „успешно“ грађеног мира у систему власти једне партије, тј. једног човека?

(А ногометаши кијевског „Динама“ вичу исто што и браћа Хрвати на Максимиру и Пољуду; а тко хоће да види шта они вичу, нека окрене ХРТ 1 у време дербија „Динамо“-„Хајдук“. Можебити да би и навијачи „Динамо Минска“ или „БАТЕ Борисова“ ово исто викали после неке „револуције“ и смене власти у Минску, као и „Динамо“, из такође нам братског Кијева?)

Ја волим браћу Хрвате, волим и Белорусе, а богами и Немце и Европљане, а највише волим када свако гледа своју гузицу, то јест – своја посла. Нема ништа лепше кад гледаш своја посла. Криминалце и ратне хушкаче треба утулити и притиснути горе него масовне убице – јер то су потенцијалне много масовније убице.

Белоруси могу одабрати, и они ће одабрати, дакако, шта је за њих најбоље. Поред свега, и на концу свега, ја сам непоколебљиви поборник слободе човека и његове воље (дакако, ако човек има себе, и своју вољу), али само ће најгори подлац и људско говно, обесно сметнути с ума ко је долетео овде у априлу 1999, док су нам они манијаци и криминалци засипали земљу бомбама, ракетама и отровима (те нам идиотски претили „да ће нас све истребити“ и „да се више нећемо смејати“ као да смо ми некакви мрави гњили или глисте ситне а не народ императора Душана Силног!), и рекао нам: „Издржите браћо!“ Био је то овај суманути, егоистични диктатор који мисли само о својој круни и власти и ни о чему другом. Да, био је то Лукашенко.

Међутим, самољубни и егоистични диктатори не ризикују своје високо цењене животе и своја брижно негована дупета, тако што уђу својим цивилним авионом у ратну зону где лете „фантоми“ и „миражи“, који пуцају по школским зградама и породилиштима, само да би нам понудили помоћ, заплакали на конференцији за штампу у Белом Двору и казали нам: „Издржите браћо!“

Шта год ја мислио о једнопартијским системима, и о свим диктаторима, овај човек је храбар политичар, а не обичан гробар свог народа. Гробари немају идеале. Овај их има, какви да су – идеали су. А шта ће тамо бити, бог ће га знати?

По томе, рећи ће многи, „и Хитлер је имао идеале!“ А то није тачно. Који су то Хитлерови идеали? Националсоцијализам? Антикомунизам? Расизам? Хитлер је био прави гробар, његова политика није имала никакав други циљ до: побити и потлачити све оне који нису као ја, а ја, ја сам најбољи, и највреднији, ја сам аријевац, а сви други су нижа раса – јер ја сам ја, и зато што сам ја – ја, ја сам бољи од других који нису ја! Тај гробарски концепт имали су пре Хитлера и Наполеон, и турски Султани, и римски цареви, итд, у недоглед – Адолф Хитлер је само снажно остао запамћен у повести јер је у свом примитивизму покушао да један стари, и мислило се, превазиђени, гробарски концепт стар 2000 година спроведе у модерно време, што је опет доказ његове политике плиткоумља, и примитивизма: побити што више оних који нису као ја. То је могло, пре 1000 година – и царство би опстало – јер то су онда сва царства радила, али убити двадесет милиона Руса, шест милиона Јевреја, милион Срба, два милиона Пољака и десет милиона припадника свога народа, пре осамдесет година, и мислити о заувек обављеном послу – заблуда је најтупљег примитивизма. Немачка није могла да добије рат, не зато што је била слабија од савезника, јер је у многоме била и надмоћнија, већ зато што је дошло до паганског заокрета у мозговима Хитлера и Мусолинија: победивши Пољаке и Чехе, помислили су у свом примитивизму, ова два генијална државника, да могу онда истог трена и цео свет, као индијске поглавице и неучена црначка племена: изгубили су свест о реалности – победити три и четири непријатеља истовремено, не значи да се одмах, из места, може кренути и на осталих педесет! Требало је, дакле, мало сачекати, причекати и можда би и добили рат. Али, они нису могли да сачекају, јер у главама нису имали рационалан план и смишљену тактику већ примитивачки, злочиначки, неандерталски, гробарски неутољиви нагон за убијањем који се није дао рационално сузбијати и ограничити. Ја се увек смејем грохотом када неко каже како су Немци у рату били „цивилизација и по!“ и „култура“ спрам „нас заосталих Балканаца“. А, ето, Немачка је била у окупацији Совјета до 1989, скоро педесет година од када је та „божанска цивилизација“ кукавички изгубила рат, не желећи у повлачењу 1944-1945, да брани ниједан свој град од Дрездена и Франкфурта до Берлина – витешки и јуначки, а да не зацмиздре и не глуме жртве „руског барбаризма“.

Дакле, Минск и Кијев били су три и по године под Швабама а Дрезден и Берлин четрдесет под Баћушкама. Једна „божанска култура и свемоћна аријевска чистокрвна цивилизација“ не може да буде у окупацији једног варварског племена 50 година, ако је доиста „култура и цивилизација“! Јер, да, има нечег врло сентименталног и патетичног у Немцима, то је чак и Борхес приметио у својој причи „Немачки реквијем“; ту велики Борхес говори зашто га интересује Немачка: „Постоји у Немцима велика потреба за самосажаљењем“.

Поново сам узео да радим на Толкиновом „Хобиту“. (Што каза, покојни Мирко Ковач, а ја примених: „Док читам неку књигу, ја радим. Дакле, када узмем да читам роман, причу или драму, и док читам, ја тога часа радим, за мене је читање – рад.)

Џон Роналд Руел Толкин је за један једини мали сићушни глас извисио и потом пропао од нашега књижевника Иве Андрића 1961, за време гласања Нобеловог комитета, коме ће од ове двојице „у ужем избору“ бити додељена Нобелова награда.

Кажу да је Толкин од муке поцрвенео као каква сека перса, и да је одбио из љутње да проговори и једну једину реч са Андрићем на даљој церемонији, а камоли да му честита. А Андрић је доцније рекао за Толкина: „Ко га јебе, ко губи има и право да се дури“, мада ја ове Андрићеве псовке више стављам под псеудочињеницу, јер ко је упознат са Андрићевим делом и његовом психологијом сигурно може потврдити овај мој суд: Андрић је био фини углађени господин који се грозио увреда и погрда и у животу и на хартији, сем што је једном опсовао истинито пред сведоцима, и то онда када је кренула хајка на Бранка Ћопића, када је овај у „Књижевним новинама“ објавио ону сатиру („Јеретичка прича“, 22. август 1950, „Књижевне новине“) којом је спрдао комунисте и њихов хедонистички однарођени луксуз у коме су живели; дакле, Андрић је први тада пришао у Клубу књижевника, покуњеном и преплашеном Бранку и за столом му рекао: „Јебо ти, Бранко, такве шале. Пиши, бре, романе, то ионако нико не чита.“

А Борчило је и даље залуђеник и поклоник Толкинов; као и Агате Кристи; ја му рекох да би могао нашироко с мојом мајком о крими романима да полемише; но, ја више волим фантастику и то ону – Кларкову, Стокерову, Булгаковљеву, Хакслијеву и Орвелову, као и браће Стругацки.

Мада, особно ми годи и она фантастика Дмитрија Глуховског. За њу је р. М. до краја књижевни зналац и струњак – све је преведене странице у нас од Глуховског прочитао, и то још пре мене. Замислите?

Што каза Стојан Богдановић, једва чекам да комшији цркне оно црно олињало псето, да могу да спавам на миру.

6. септембар

Дубравка Угрешић је до краја у праву, када каже да „живимо у свињском капитализму“, јер: Са. Мл. и Ја. Јо. су попримиле облике набрзину утовљених свиња – зготовљених за врло брзо клање. Да, такви типови женскиња имају тенденцију да живе као животиње, јер није баш сваки човек способан да мисли, прича и дела разумно – тешко је то, радије би такви мучали, стењали и режали – јер лакше је. Пробајте и сами, шта је лакше, написати неколико оваквих горенаведених дневничких пасуса, или се једноставно опити шљивовицом, ождерати прасетином, напушити се травом па замукати у развратном угођају: „ииихххуууу“, као што то чине многи, многи и около мене. Али на крају се увек своди коначна биланца: онај што чита књижурине, активно промишља о њима, у старости неће имати деменцију, посигурно, већ убојиту оштрину, а ти који ждеру бифтеке више но што могу да сваре и што може да им прође кроз дебело црево и који се наливају вотком, неће, по свему судећи, већином, ни дочекати да добију деменцију – распашће се као ужегла и на земљу бачена лубеница – у сто парчића, ни црви у њену неће хтети. Али, ипак, не бих ја живео ни две минуте с таквим ријалити мозгом – радије бих одмах утекао на месец, него тако живео осамдесет па и деведесет година. Џорџ Орвел би се усрао од муке да види данашњи свет, а гузицу би обрисао исцепаним и демонстративно отргнутим страницама свога романа „1984.“

Споменух Орвела, и потпуно се слажем са Крлежом: енглеска књижевност је импотентна европска књижевност, сем неколико доиста светлих мањинских глава као што су Шекспир, Дикенс, Орвел, Хаксли, Стокер, Шо, и Пинтер. А по том психологизирању, шта је, онда писање? Писање је као „онанија“; писање и истодобно публиковање нашкрабаног је као „онанија без учинка“, то јест „без оргазма“; да „као“, јер сличности нису истости, као што ни привидне сличности нису привидне истости. А од ових великана, тко је жив? Нико, сви су покопани.

И то је још један лајтмотив: какви су људи данас, најбоље се види на укопима и комеморацијама – нико ни за ким не цмиздри, сви се смеју, смех, гунђање и граја, расположени, шале се, а апетит им је добрано побољшан – ждеру на сахранама и шестомесечним поменима, све им пуца иза ушију, потакнути оном патолошко-себичном звездом водиљом: „Аха, он је пандркнуо – добро је, само да нисам ја!“

Мислим да је, поред све убојите мизантропије, Крлежа ипак, волео људе. Јер његова укупна количина проливене жучи за својих 89 година живљења, сада, видимо, ипак није била у тој мери довољна спрам количине људске глупости која га је окруживала.

А ја сада нећу да спавам.

Идем да уживам читајући „Торбу од врбовог прућа“ великог Мирољуба Тодоровића, до јутра – разуме се!

БИОГРАФИЈА:

Алекса Ђукановић (4–I–1998, Београд) прозаиста је, есејиста и позоришни критичар. По занимању је струковни правник. Новеле, приче, цртице, поеме, есеје, одломке романа, поезију, кратке драмске комаде, фрагменте из дневника, филмску и позоришну критику објављивао је у двадесетак дневних листова, књижевних часописа, магазина и веб портала за уметност и културу („Политика, Културни додатак“, „Књижевне новине“, „Траг“, „Исток“, „Наш траг“, „Књижевне вертикале“, „Екерман“, „Либартес“, „Срп“, „Енхедуана“, „Сизиф“, „Култ“, „Прозаонлајн“, „Ћирилица“, „Звездани Колодвор“, „ПоезијаСРБ“, „Афирматор“, „Ламед“, „Суштина поетике“, „П.У.Л.С.Е“, и у другима). Објавио је осамдесетак прича, есеја, песама књижевних, геополитичких и критичких чланака, као и фантазмагоријску бурлескну новелу „Лов на Андрића“, која је објављена у часописима „Сизиф“ и „Култ“ 2019. и 2020.

Награђиван је за поезију и прозу. Заступљен је у зборницима кратких прича („Најбоља кратка прича 2020“, „Службени гласник“; „Најкраће приче 2019“, „Алма“; и у другима). Добитник је „Порталибрисове награде“ за причу „Петроградски дани Ђорђа Карађорђевића“. Тренутно је на специјалистичким струковним студијама Академије пословних струковних студија у Београду. Редовни је сарадник „Књижевних новина“ у рубрици позоришне критике.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.