Svi golubovi na slici gotovo istovetni. Oni u prvom planu kao da će svakog trena, pristizanjem drugih, gomilanjem biti izbačeni, izgnani, iz slike potisnuti preko donje ivice blindrame. Svi kao pred objektivom. U metežu, a blistavog perja, sa izrazitijom, možda i prenaglašenom narandžastom svetlošću u središtu bistrog, lepog golubijeg oka.
- Da li još kojeg da doslikam? – upitah se poluglasno. Pri svakom pokušaju da kistom dođem do palete i vrhom samo da dodirnem platno, telom jeza, a ruku nešto bolom najpre u ramenu, potom i u laktu, trncima u vrhovima prstiju namah skameni, zadrži, kao da u takvom trenu, kad bih samo da nastavim sa množenjem u sliku već sabranog jata, prestaje da bude moja ruka.
- Dobro je! Nemoj više ni da pokušavaš! Slika je dovršena. Svakim novim potezom samo bi je pokvario. Ništa joj više od tebe nije potrebno. Sve si joj dao. Sve, sem potpisa bez kojeg bi takođe mogla. Ipak, možeš donekle i da udovoljiš svojoj sujeti. Potpiši je! Za svaki slučaj. Za ono vreme neminovnog zaborava u kome, mimo tvojih slika, neće biti nikog više o tvom životu da svedoči.
Razgovetni, mio glas. Odavno ga tako razgovetnog nisam čuo. Očev glas. I ne smem da se okrenem. Znam, zalud je, neću ga videti. Ovako je bolje. Čujem ga, pa kao da ga istovremeno i vidim. Jedino u mojoj misli otac je zauvek i čujan i vidan, istovremeno.
- Kada bih uspeo da celo platno prekrijem golubovima koji bi leteli u svim, a ne samo u jednom pravcu, prema meni, širom raširenih krila, a ne kao da su kamikaze koje bi kroz platno, mimo rame, sunovratom kroz bezdan da prolete..?
- Tako nešto je nemoguće, znaš i sam, i zalud ti je svaki pokuša da s takvim naumom ostvariš ma i jedan potez. Otuda bol u ramenu, trnci telom…
- Zar ovo nije moja slika?
- Da, tvoja je, ali i moja, jer si je u misli i pre stavljanja platna na štafelaj meni namenio.
- Setio sam se onog para mladih i nesrećnih visokoletača koje si mi ko zna odakle doneo, a mačka ih je na tavanu pojela pre nego što si stigao i kavez da mi za njih napraviš.
- Sada ih je na slici taman koliko i mora da ih ima. Tačno četrdeset i pet.
- Nisam ih brojao, niti mi je tokom slikanja do bilo kakvog broja bilo i stalo.
- Sve vreme rada na slici mislio si o sebi, o onom paru mladih golubova za let još nedovoljno stasalih, ali i o meni i o svojoj neostvarenoj želji da od tavana napravimo veliki golubarnik prepun visokoletača. A ja sam, samo da te podsetim, živeo četrdeset i pet godina. U misli o meni, makar i uzgred, na slici koju mi posvećuješ, za svaku moju godinu mogao si da naslikaš samo po jednu pticu.
-Slika za tvoj rođendan?
- Ne! Ja više nemam rođendana. Postojana je samo godišnjica onog trena kada sam se poslednjim dahom/izdahom, nošen krilima samo jedne takve ptice, od koje i tako mnoštvo na tvom platnu, preselio u svet nevidnih, a čujnih samo u sećanju onih kojima smo uvek potrebni i koji nas vole do neprebola.
- Kada bih ovom jatu mogao da pridodam i po jednog za sve moje godine bez tebe..!
- Takva slika je neostvarljiva. To je živa slika, a ovakva nastaje tek u misli onog za koga vreme biva konačno, kakvo stvarno i jeste. Nepostojeće. Ili večno, nemerljivo vreme. S toga je samo potpiši! I ne boj se! Neće te boleti.

I kao što me je izbavio iz ponora zaborava, tako me očev glas dodiruje sa svih strana. Ne smem da se okrenem. Plašim se ne samo onog što je odavno neminovnost, da ga nikad više neću videti, nego da će i prostorom iza mene zavladati nečuj. A tako sam rad da saznam da li se nešto u dugoj nevidelici i tokom našeg nesretanju izmenilo u mojoj predstavi o njemu. Od njega sam sada stariji. Velika je sličnost među nama, a što sam stariji bivao, drugi su to pre mene uočavali, sličnost se uvećavala toliko da smo u ovom trenutku kao blizanci. Možda bih u njegovom liku mogao da prepoznam sebe kakav sam bio pre petnaest godina, kada je iznenada odlučio da ode?
Odlučio? Setih se tvrdnje svog profesora istorije književnosti, Vojislava Arsenijevića, izrečene pri analizi mog seminarskog rada o romanu „Martin Idn“ Džeka Londona koji se završava rečenicom: “Tek što je saznao, prestao je da zna.“ Profesor me je pitao kako shvatam samoubilački čin glavnog junaka. Da li je bio neizbežan, da li ga opravdavam ili osuđujem?
Priznajem, u to vreme na neizbežnost sam gledao očima egzistencijalista, Kamija, posebno Sartra, a osuda nekog zbog onog što samom sebi čini i danas mi je nepojmljiva. O bilo čemu da je reč, pa i za osudu nečijeg samoubilačkog čina, neophodne su nepobitne i svakom pojmljive, razumne činjenice, do krajnosti spoznate, bez uplita emocija…
- Martin Idn – rekao sam profesoru – suočio se sa nesavladivom prazninom, onom preteškom i bezmernom, duboko u sebi skrivenoj. Poverovao je da smiraj može naći samo u snu u postelji od mora do kojeg se stiže uz pomoć tereta vezanog konopcem o vrat. Pri dodiru dna, u njemu biva prosvetljenje. Poslednje, spasonosno saznanje stiglo je sa velikim i kobnim zakašnjenjem. Spasa bi u njegovom snažnom telu još i bilo, ali pretežak je sav onaj zemaljski teret o vratu da bi se vratio na mesto gde ga čeka mogućnost punog udaha i mirnog izdaha.
- Čovek iz života odlazi kad o tome sam odluči. I u najtežoj bolesti traje sve dok se ne preda.- rekao je profesor. – Martin Idn se predao, a da pre toga nije spoznao onu prvu i poslednju životnu draž: slobodno disanje, svemu uinat, a što znaju i ptice i ribe…
Sve do ovog trena, do suočavanja sa slikom, sam naspram četrdeset i pet golubova na štafelaju i u nemoći da na njoj bilo šta po svom naumu još izmenim, nisam shvatio svog profesora.

Gledam u sliku, kao da je tuđa. Nebo iznad golubova naslikano kao da i nije nebo, nego zapenušana površina mora iznad davljenika koji dodirom dna spoznaje sebe. Tek sada primećujem da na slici nema ni jedne ptice sa otvorenim kljunom. Takve su, možda, samo stoga što ih je glas Nevidnog dozvao iz prostora u kome se dobrovoljno nastanio.
- Postoji li takva dubina, a na njenom dnu mesto za takvu tugu kao što je ova moja od koje se uzalud branim, dok tonem, nepovratno tonem?
Niotkud odgovora, a ne smem da se osvrnem. I bez moje volje, u tom trenu ruka kistom dodirnu platno, bez bola, bez jeze duž kičme. Crnom bojom, kao da ističe iz desnog krajička sa dna slike, uobličava se jedno po jedno slovo. Moj potpis!?
I ne primetih kako istovremeno sa nastankom crne niti za potpis, sa slike iščezavaju golubovi. Sve bi najpre more, a potom platnom iznova zavlada belina. Ostalo je samo moje ime . Kao da ću raditi sliku na staklu, sliku koju je zapamtilo samo moje oko.
Prizor na slici nije iščileo iz mog sećanja, ali kao da sam ga sanjao. Za mene je to još uvek u nedovršenom snu očevim glasom imenovana „Živa slika“. Ne znam samo da li će biti takva, i dobra i lepa, moćna i sugestivna kao što je neprestano u mojoj misli, u sećanju na san i u njemu samo čujan, ne i vidan susret sa ocem koju sedmicu, koji dan, ili samo koji tren uoči rastanka.

P. S. U rokovniku pored štafelaja, u „Dnevnim beleškama o slici“, rukom Martina Galaca zapisano: „Prvi put mi se dogodilo da svoju sliku vidim gotovu i pre nego što sam povukao ma i jedan potez kistom. Predstoji borba između onog već viđenog i mojom rukom, paletom i kistom možda ostvarljivog. Najpre posmatrač, a potom i sam stvaralac. Mistes i Mag. Mislilac i vanredni poznavalac, ali samo voajer, što je, zapisuje Bela Hamvaš, Mistes, i „onaj kome nije dovoljno to što vidi, nego i poseduje tu moć da se meša u poredak stvari,», postaju blizanci i bivaju «Jedno mnoštvo», jer „sve(t) je Jedno“.
Moguće razrešenje ove enigme: Rad na slici, kao i promene koje se zbivaju na njoj po završetku, sve je uslovljeno time što se i u trenu stvaranja, i u trenu posmatranja zbiva u našem mozgu.

P.S.S. Ništa se na svetu ne može uporediti sa lepotom i dramatičnošću, sa neizvesnošću ove bitke. Ona je kao satić koji tiho otkucava. Satić koji samo ti možeš da čuješ. I to je jedini pouzdani dokaz da u tom trenu stvarno postojiš. I ti, i sat u tebi.

8-10 jul 2005.
U Somboru

Riškanje zahteva širom otvorene oči, pa u duhu hazarda može da nagradi neočekivanim.
Etkind je, baveći se ruskim i sovjetskim umetnicima, analitičarima i političarima (neki od njih su bili pacijenti, neki analitičari – neki i jedno i drugo) koji su delovali s kraja 19. veka pa sve do II svetskog rata, pribegao metodologiji koja, po njegovim rečima, nije opšteprihvaćena – izvršio je (psiho)analizu, ali i sintezu interakcije ideja, ljudi i epoha. Pojam epohe je, međutim, nešto varijabilno u odnosu na prostor tako da od Rusa (uglavnom jevrejskog porekla) pomenutih u knjizi nikako ne možemo odvojiti Ničea, Marksa, Frojda… ljude koji su, svako na svoj način, zahtevali novog čoveka, dok je Darvin petljao po njegovom poreklu i zaključio da su borba, smrt i glad pozitivni elementi evolucije. Ljude koji su zahtevali natčoveka i, hteli to ili ne, nepopravljivo uticali na formiranje duha jednog vremena (koji, ponavljam, ima svoje prostorne varijante). Pretpostavljam da su dotični odgovorni za posledice u vidu možda najveće duhovne revolucije posle Hrista. Dopalo se to njima ili ne.
Ko se laća mača, mačem može i ubiti.
Ne znam ko bi mogao da odoli ovoj knjizi, bez obzira na njena ishodišta. Neodoljivi su, neobični i često tragični životopisi recimo Lu Andreas Salome, začinjeni isposvestima njenih slavnih ljubavnika (Niče, Rilke; njen kasniji odnos sa Frojdom bio je drugačijeg karaktera) u kojima nema ničeg pornografskog – ako ga u domenu privatnog uopšte i ima; ali je zato ono erotsko sasvim svedeno na krajnje uzbudljive naznake pojačane izuzetnošću jedne Salome, pa su proističuće predstave njenog erosa još razgranatije – što već zavisi od samog čitaoca budući da se Etkind maksimalno trudio da ne smeta svojim prisustvom. Nije to nikakva romansirana multinacionalna biografija jedne značajne i teške gomile ljudi u interakciji. U pitanju je veoma ozbiljna i obimna studija koja je očigledno zahtevala solidno parče nečijeg života. Zauzvrat smo dobili visok nivo dokumentarnosti što je svakako golicavije od onoga čemu pristupamo znajući da je u pitanju fikcija. Premda potpuna fikcija u literaturi i ne postoji. Osim toga, utešno je i ohrabrujuće videti kako jedan Frojd, u doba kada je seks već prestao da ga zanima (stao je u 41-oj godini života) jer je sebi našao prečeg posla, oprašta jednoj Salome nešto što Jungu u isto vreme ne oprašta.
Činjenicu da je, poput Lonarda ili Tesle, odbacio sopstvenu seksualnost iz razloga koje je glasno priznao, neki će kasnije upotrebiti za promociju sopstvenih idiotskih teorija sa kojima će eksperimentisati na besvesnim masama.
Malo seksa ne može da škodi
Nema potrebe da se iza zatvorenih vrata razmećemo terminima erotskog i pornografskog. I nema potrebe razglabati o nagonskom (jedan naš mladi naučnik smatra da je za bizarno seksualno ponašanje čoveka odgovorna evolucija koja ga je naterala na sve češće i češće sparivanje da bi kompenzovala to što je ljudsko mladunče veoma dugo bespomoćno i slabo zaštićeno). U pitanju je želja da se spozna i nešto drugačije, opravda sopstveno, da se isključi naporni, svevideći super-ego, a zataška racio, da se porine u opuštajući kupku koja nas na kratko lišava ostatka sveta i njegovih pravila.
Pornografija, reč jako negativne konotacije, uvek ide koji korak dalje. Vezana za jak instinkt – profitabilna je i popularna. Neki smatraju i da je to zato što ona pruža savršen seks na savršenim mestima sa savršenim telima, a sve je to danas repetitivnog karaktera. Što zvuči prilično utopistički. Namenjena je, pre svega, muškarcu. Sasvim u skladu sa patrijarhalnim tradicijama; mnoga paganska vrhovna muška božanstva (Zevs, Votan, Dabog…) bili su u stvari opasni ljubavnici. Pornografija je, međutim, dosadna, ograničena, neproduktivna. Lišena smisla sama je sebi svrha. Beznadežno, neduhovito produžavanje jednog poznatog, predvidljivog deja-vu. Osim u određeno doba života, ili pod određenim okolnostima kad istražujemo i definišemo sopstveni pol u interakciji sa tuđim. Ili baš kad nam se… Sve se vidi, a ipak se ništa ne otkriva, jer ispod površine i nema ničeg drugog osim nagona. Njena estetska vrednost je na nivou šprica za jednokratnu upotrebu.
Dakle, zamorno jebanje/masturbiranje u nedogled, što sve nije problem dok god neko ne zaželi da izvesne seksualne uratke proglasi umetnošću, ili da vam u vidu knjige, filma ili čega već uvali sopstvene banalne, univerzalne erotske fantazije kao da vi nemate svoje. Time je erotska fantazija dodatno devalvirana. Previše erotike u nečemu što se ne podvodi pod erotski žanr odvešće nas ili u pornografiju, ili će nas udaljiti od pravog puta kojim neko delo ide. Nije problem u eksplicitnom i ogoljenom, većina to valjda i voli, problem je u pravoj meri jer ona garantuje dobar prijem slike. Istinski, autentični erotski momenti su redak estetski doživljaj. Umetničko delo ne sme skliznuti u pornografiju osim u slučaju da joj nadene neku posebnu svrhu.
Dok bejah mlad listao sam sve što je moglo dotaći moju čulnost: Reporter, Lui, Playboy, Start, Photo, de Sad, Bukovski… Posle nekog vremena čovek se zadovolji, pa se vraća na neku drugačiju, zreliju konzumaciju istog. Na kraju štošta zaboraviš, pa moraš isponova. Može biti uzbudljivo, nije da ne može.
I što sad ta istorija psihoanalize u Rusiji i SSSR? Zato što je ta storija neodvojivi deo priče o počecima razumevanja erosa i njegovih derivata. Zato što baca prodoran pogled na čitave periode jedne velike književnosti, možda nedovoljno istražene i olako prihvaćene. Zato što baca novo svetlo na petljanje po ljudskoj seksualnosti i na odraz tog petljanja u kulturi i umetnosti. Zato što su u pitanju osnovne ljudske potrebe.
Uzgred, neke istočne kulture hiljadama godina nisu gubile vreme trudeći se da objašnjavaju nešto tako prirodno; njih su zanimali sam doživljaj i ponekad njegova predstava.

(Ne)prilike na terenu
Psihoanaliza i neminovno pretrpavanje svih segmenata ljudskog seksualnošću rano su pali na plodni deo ruskog tla već zadojenog ničeanstvom. Mnogo pre nego na neke druge, naprednije kulture. I onda je došla Revolucija i samo se nasadila na rešenost da se shvati nesvesno ali i da se njime ovlada. Uz neodoljivi propratni efekat (sve)moći i vlasti, uz utisak da se čine velika dela na preradi čoveka.

Trocki – čovek koji je stajao odmah iza Lenjina, a onda i Staljina, lično je poznavao Frojda i veoma je zaslužan za uspon i pad psihoanalize kod Sovjeta i njenu transformaciju u frojdizam i frojdomarksizam – sve do pada ’27; za sobom je povukao i psihoanalizu i mnoge sudbine vezane za nju. Znajući za izuzetnost njegovog intelekta danas je teško poverovati u neke njegove ideje o preradi čoveka. Te su ideje sa druge strane bile poduprte Pavlovljevim prodorom u fiziologiju. Pavlov se, inače, drsko batrgao koliko je mogao, više puta tražeči i zvaničnu dozvolu vlasti da emigrira. To mu, naravno, nikad nije bilo odobreno, ali su mu Nobelova nagrada, ogroman autoritet i izuzetni rezultati na polju fiziologije koju je nova vlast uvrstila u moći neophodne za preradu novog čoveka, produžile život sve do njegovog kraja ’36. kada su mu, dočepavši ga se konačno – konzervirali mozak.
Sanjarije Trockog bi se mogle nazvati i utopijom, ali bi to zvučalo kao cinični eufemizam.
Oto Šmit – …boljševik, astronom i čovek » odgovoran » za sovjetsku psihoanalizu, u Narkomprosu referisao o projektu ukrštanja čoveka sa majmunom… (A. Etkind, Eros nemogućeg).
Aron Zalkind – jedna od vodećih figura nauke koja će se zvati pedologijom: … « potrebno je da čoveka više privlači kolektiv nego ljubavni partner… polno u svemu mora da se potčinjava klasnom … » Klasa u interesu revolucionarne svrsishodnosti ima pravo da se meša u seksualni život svojih ćlanova… Godine 1925. Lidija Ginzburg je zabeležila: « Erotika je postala najsuštinskija okosnica književnosti, pre svega, kao neprijatna tema. » (isto) Studentarija je bila socijalno i polno dezorijentisana, rani brakovi, razvodi i abortusi odlikovali su se veoma visokim procentima, u anketama su studenti zahtevali ravnopravniji pristup ženama, ali je Zalkind sa zadovoljstvom iznosio podatak da više od trećine ispitanika među moskovskim studentima nema seksualni život, jer « prebacuju seksualnu energiju na stvaralačku socijalnu delatnost. » (isto).
Poznatim i manje poznatim protagonistima i detaljima nema kraja. Nadam se de će dobronamerni čitalac imati razumevanja što sam samo zaparao po površini opscenog.
A čime da začinim gore pomenuto?
… u službenom ukazu, recimo, saratovskog sovjeta (1919, negde u SSSR-u) pobliže se odredjuje uloga žene kao “svojine nacije”: “Gradjani muškog pola nemaju prava da ženu KORISTE češće nego što je propisano, to jest, tri puta nedeljno i u trajanju od po tri sata svaki put… Svaki muškarac koji želi da koristi nacionalizovanu ženu mora da poseduje potvrdu izdatu od administrativnog…”, itd, itd. Hitler je prema ženama (arijevskog porekla) bio nesto blaži. Kakav Zamjatin, kakav Orvel, oni su samo prepisivali već postojeću, fantastičnu stvarnost…
Ovo je deo teksta koji sam objavio pre nekoliko godina koristeći se izvorom kojeg se više ne sećam. Zvuči neverovatno, ali se savršeno uklapa uz gore pomenuto. Danas ZNAM, zahvaljujući jednom dobro dokumentovanom članku Radosti Ivanove, da je sve – falsifikat… U pitanju je parafraza Dekreta o ukidanju privatnog poseda nad ženama koji je širom Saratova izlepljen jednog marta 1918. i kojim se navodno oglasila lokalna anarhistička organizacija. Više je nego duhovito, da ne zalazim u detalje. Autor lažnjaka je izvesni Uvarov, vlasnik lokalne čajdžinice. Dekret je razjario stanovništvo, a naročito žene, te su anarhisti jedva izvukli žive glave što su kasnije iskoristili da se osvete Uvarovu tako što su ga ubili. I tu je krenulo besomučno prenošenje dekreta… od usta do usta, iz novine u novinu. Lenjin je lično intervenisao da se obustavi svojevrsni copy-paste praćen glasinama o nacionalizaciji žena, ali pretnje nisu pomogle. Bilo je prekasno i lažnjak je uskoro prešao granice. Stvarne posledice koje je Dekret uspostavio u ruskim selima nikada nisu sa sigurnošću utvrđene.
Spadam u one koji su ga i posle 85 godina nesmotreno prenosili dalje, poput čuvenog boc-boc kojim se preti maloj deci.
Još jedan razlog zbog kojeg će se vatrica u paklu radosno razgoreti.

(R)evolucija i njena deca
Direktni odgovor na zahuktale mogućnosti koje su se otvorile obnevidelima od prodora u fiziologiju i nepristupačne delove svesti koje su čuvali eros i (pomalo) tanatos dali su Zamjatin i Platonov (Antiseksus). Tek posle su se probudili Haksli i Orvel. Etkind se nije posebno zanimao ni za jednog od njih budući da to nije bilo u žiži njegovih interesovanja.
Zamjatin je Mi napisao ’20. (ili ’21.) U doba kada je boljševička država bila još mlada, a nakon što je prevazišla fazu u kojoj je tvrdila da uređenje nove države nije mačji kašalj i da ima prečeg posla od uređivanja ljudske seksualnosti. 1924. je objavljen ali s one strane granice, dok je Platonovljev roman u Rusiji objavljen tek 80-ih. Mi stoji na pijdestalu svake abecede SF-a i antiutopije. Taj roman je možda izraz straha koji mi, nadam se, nikada nećemo osetiti.
Mi nije erotski roman. A ni pornografski…
Poput jako svedenog stila kome Zamjatin i nije bio baš sklon, tako je i eros ovog dela sveden na nekoliko momenata iskazanih krajnje oskudnim narativnim sredstvima. Ali sve preostalo vreme ga osećaš i očekuješ tu negde kako poput ajkulinog peraja ne para vodenu površinu, već je ispod nje, ne vidi se i samo se naslućuje.
Što je, naravno, posledica dresure Jedinstvene Države kojom vlada Dobrotvor.
Svedenost stila i nedovršene rečenice aktera su možda posledica želje pisca da ostavi ponešto i čitaocu, a možda je to sve što su mogli redukovani umovi jednog mogućeg totalitarizma, sve što su mogle osobe koje su svoju čulnost konzumirale kao i bilo šta drugo i to na tačkice – pomoću ružičastih bonova. Osobe… pardon, brojevi.
Naš glavni junak je D – 503 (pokušaću da ga ne nazivam čovekom), inače graditelj Integrala, nekakvog svemirskog broda u izgradnji. Predan je svom poslu i državi. On je MI a ne JA, premda govori u prvom licu jednine. Inače, povremeno održava neke seksualne odnose sa O u strogo određene, seksualne dane. (Kroz jedan sat treba da dođe ljupka O. Osećao sam se prijatno i korisno uzbuđen.) Ovo je njegov emocionalni maksimum. U odnosu na ovo, Kamijev Stranac je obična srcedrapajuća holivudska melodrama. Povremeno će se zapitati otkud mu toliko malja na ruci, kao da je majmun, ali će njegov spokoj unerediti tek naizgled slučajan susret sa I – 330. Osetiće instinktivnu (ali šta je njegov pravi instinkt?) neprijatnost zbog nastupa drugačije I, koja će se držati opušteno, uverena u svoju dominaciju i u to da će D učiniti sve što se od njega bude tražilo. Ona je arhaizam, puši cigarete, pije alkohol i povremeno se viđa sa muškarcima u drevnoj kući… drevnih ljudi. Probudiće u njemu ljubomoru (Zalkind bi na ovo veoma žustro reagovao). D postaje veoma frustriran jer mu svakodnevna i univerzalna logika nisu u skladu sa onim što (ne)čini – razboleće se, zaljubljen, zbunjen zbog stanja koje se ne da objasniti niti pravdati, osetiće nesanicu, fantaziju (mehanizam nema fantazije… posle će ga operisati od toga, sasvim u skladu sa dugoročnim planovima sovjetskih frojdista) i nešto što je van njegove svesti a svest je sve što poseduje, osetiće se neslobodnim jer je sloboda u ograničenosti, osetiće Dionisa… Konačno shvata da je nedopustivo oboleo, možda čak i od duše, zapitaće se ko je i kakav je i šta je tamo gore. Koja je to snaga kojom ga I drži u vlasti pogledom ili dodirom ramena, čak i u njenom odsustvu? U jednom trenutku će pomisliti da je umro, što je verovatno bila nesvestica za koju su znali drevni ljudi. Najzad će njih dvoje preći na Ti, D će biti malčice opušteniji, pozitivniji, predaće se, uleteće u srce pobune i instinktivno, poput svakog viteza, spasavati I koja je, u stvari, terorista, koja sa drugima ilegalno napušta zidine grada i zalazi među lišće, drveće, travu, šumske ljude… Više neće izgledati kao ostali (kao neko ko je potpuno emocionalno nezreo) – delovaće kao neko ko je uprkos iskustvu i životnoj dobi, tek doživeo blaženu ne-svest prve ljubavi i prvi seks. Zamjatin će u jednom trenutku naglasiti bezizlaznu poziciju takvog čoveka omogućivši svom junaku da shvati da on pripada i tamo i ‘vamo – dakle, nigde. Suočiće ga i sa samim Dobrotvorom. To je jedini lik čije su misli potpuno sređene, čije rečenice nisu nedovršene, koji ne zamuckuje, koji će mu sa svoje pozicije superiornog bića (je li to natčovek? ničeov? sovjetski? vrhunska kombinacija oba?) u desetak rečenica objasniti zašto je nekadašnji hrišćanski bog-dželat, inače tako dugo slavljen upravo kao bog ljubavi koji je čoveka okovao srećom ograničenja – zamenjen antihristom, zarad druge vrste ropskog, a rajskog ograničenja.
D tragično završava. Ali nije kažnjen. Ne telesnom smrću. Izlečen je Velikom Operacijom i sada u glavi …nema ničeg stranog što bi smetalo…Spokojan je i ubeđen da ćemo MI pobediti. Jer razum mora pobediti.
Zloglasno pitanje koje se nameće je šta je razum, gde boravi i da li je on uopšte dobar. Da ne pominjemo nezamislivu predstavu seksa svedenog na plan skoro bilo koje druge fizičke aktivnosti propraćene osećanjem da smo MI uradili nešto korisno.
Nekim čudom, Zamjatin je ‘30-ih uspeo da od Staljina iskuka dozvolu da emigrira, za razliku od Bulgakova kome je kasnije, u jednom od pisama koje je možda dobio, a možda i nije – objasnio da mu zahtev nije bio baš najspretnije sročen.
No, bez bojazni. Doba ovakvih crnih slutnji daleko je za nama. Ljubav je besmrtna i može eventualno samo da pređe iz jednog oblika u drugi. U virtuelnu ljubav, recimo.
A da li se neko seća onog aparatića za proizvodnju empatije?
Zvao se tamagoči.

- Nije bilo loše, očekivao sam… više… možda ’dublje’… a opet ne znam ni zašto sam to očekivao, to je televizija – odgovorio sam, izuvajući cipele, pokušavajući da budem pozitivan.
- Idem da nam skuvam kafu i onda da čujem sve, od reči do reči – rekla mi je, smešeći se, propela se na prste da me poljubi i otrčala u kuhinju. Uvek je to radila kad bi krenula da me poljubi, mislim, pela se prste, iako nije to baš bilo neophodno, ali ona je to ipak stalno radila. Voleo sam to.
Seo sam na kauč u dnevnoj sobi, zapalio cigaretu i pušeći, čekao da dođe. Ušla je noseći poslužavnik s kafom koja se pušila. Spustila ga je pažljivo, a zatim polako s njega prebacivala šoljice na stol. Taj ritual uvek bi mi izmamio osmeh. Neke žene vole cipele, neke tašne, neke šminku, a moja Jela voli lepo posuđe. Posluživala je kafu kao da nam je u gostima sama kraljica od Engleske, elegantne šoljice, odgovarajuća posuda za šećer i dve vrste keksića, na tanjiriću iz istog kompleta.
- Pričaj, sve od početka, dođeš ti tamo i… – naredila mi je, i sama paleći cigaretu.
- Baš hoćeš detaljno, a? Pa, dobro… – povukao sam dim duboko u sebe, glasno ga izbacio i počeo – Stigli smo nekih pola sat pre početka snimanja, momci su postavljali instrumente, prikopčavali se i to, a ja sam se vrzmao po studiju, slikao se i ćaskao s publikom i tako. Studio je uređen kao kafić, tako da se i publika vrzmala po studiju. E, onda je došlo vreme da se upale kamere, ja sam sačekao iza dok me Kepa, voditelj, najavio. Bila je to bombastična najava – nasmejao sam se – Kepa je stvarno umetnik u preterivanju. Elem, on me najavio, ja sam ušao, seo na mesto, za mene određeno, i počeli smo s pričom.
- Šta te pitao? Jeste govorili o knjizi ili samo o muzici? Zašto nisi uzbuđen? Zašto nisi zadovoljan? – ređala je pitanja, i uz poslednje, napravila tužnu grimasu.
- Nije da nisam, samo… Kepa je super momak, i ta emisija što radi je dobra, ali… Znaš, počeli smo s nekim pitanjima tipa može li čovek verovati u Boga a ne biti religiozan, što mi je bilo sjajno, mislim kao uvod o priču o knjizi… da bi me potom pitao koliko dugo sam je pisao i na moj odgovor ’’Tri godine’’ on rekao ’’ Tri godine za ovako tanku knjigu?!’’ na što je publika prasnula u smeh… i to ti je bila priča o knjizi.
Gledala je u mene ozbiljno, razumela je šta sam hteo da kažem. Zapalio sam novu cigaretu i nastavio.
- Onda smo govorili o kolumni, u smislu zašto sam iz ovih prešao u one novine, kao da je u tome smisao te kolumne, u kojim se novinama objavljuje… Zatim smo odsvirali ’’Podršku’’, i mislim da je to bio moj najbolji trenutak u toj priči iako… znaš kad gledaš u lica tih ljudi što te slušaju, i negde kapiraš da barem dve trećine njih uopšte ne sluša ono što ti pesmom govoriš, nego te merkaju, kako se ponašaš, koliko si visok, kako si pogledao onu plavušu za prvim stolom… smešno! Ali, eto… izveli smo našu ’kompoziciju’ i dobili gromoglasan aplauz. Živo me zanima čemu su aplaudirali… – uzdahnuo sam i otpio gutljaj kafe – Kepa je nahvalio tekstove pesama, rekao koja je njemu omiljena, pitao za koncerte i tako…Sledi najbolji deo, priča o mom fakultetu, večiti student, ovo-ono… valjda je i to bilo važno napomenuti… ne znam zašto, valjda da mi se kaže nešto tipa ’’Super si ti, odlični su ti tekstovi, knjigu si izdao, sve je to savršeno, ali, brate, pola si čoveka, studiraš sto godina!’’ … Znaš, sve je to bilo u šali, takva je i emisija, u redu, ali zanimljivo je kako je lepo tu došlo do izražaja sve što ne valja. Ne kažem ja da je trebalo tu da mi se klanjaju, ali pozvao me u goste, valjda zato što gaji poštovanje prema onom što ja radim, a ispalo je da uglavom pričamo o onom što nisam uradio. Čoveče, pa nisam ja nikakav Superman, naravno da imam i mane i propuste i milion grešaka, ali sam i uradio nešto, uspeo sam u nečem, daj da o tome pričamo, daj da kažemo ljudima da veruju u sebe, da je moguće ostvariti san i kad kreneš ni-od-kud! – osećao sam ljutnju – Nikad se neću navići na to nipodaštavanje kome je nipodaštavanje jedina svrha Kepina je želja bila da sviramo ’’Podršku’’, pesmu koja govori o ljudima koji te tapšu po ramenu tek kad krenu aplauzi, a čini mi se, po našem razgovoru, da reči nije razumeo.
- Kako si ti reagovao na sve to? – upitala me Jela, i dalje me gledajući ozbiljno.
- Kako… – nasmejao sam se ironično – kao lepo vaspitan dečko, smejuljeći se na njegove šale, i pokušavajući da i ja budem duhovit, ali mislim da mi i nije baš pošlo ’za rukom’. Ma, gluposti… I još mi je bilo dobro pitanje zašto sam napisao pesmu o ljudima koji me ’pljuju’ i ’’šta mislim o istim, odnosno odakle to’’. Zašto?! Zato što pokušavam da razumem šta ih, bre, briga za mene? Ne sviđa ti se ono što radim? Lepo, nemoj da me slušaš, nemoj da me čitaš i to je u redu, ali zašto imaš potrebu da me uniziš?! A time samo unižavaš sebe! I što je najgore, toga nisi ni svestan! Zato pesma, Kepo moj dobri… – stvarno sam bio besan, bez obzira što je to sve bilo već viđeno… ali nikad se neću navići, niti razumeti! Zapalio sam treću cigaretu i iskapio kafu koja se već ohladila.
- Eto, to su najvažniji momenti… pričali smo još malo o muzici, menjenju pravca na novom albumu, i to ti je to… i, da, naravno, malo o privatnom životu za široke narodne mase, jer, napokon, vrlo je važno jesam li hetero ili homoseksualac. Bože presveti! – uzdahnuo sam umorno, nisam više mogao o tome ni da govorim ni da mislim.
Jela je ustala sa fotelje na kojoj je sedela, i prešla na kauč kod mene. Zagrlila me je nežno, i ljubeći me, mrmljala kako će se stvari promeniti, kako će već doći vreme kad će umetnici biti pozivani u emisije radi svog dela, i kako postoje ljudi koji poštuju i razumeju moj rad. Njene su reči stišale buru u meni, iako, mislio sam, kako je dečije naivna… Jelo moja, ja verujem u svaku tvoju reč.

* * *
Šta ako me sutra udari biciklista, i poginem tako što sam pala pod autobus?
A… šta ako se zagrcnem mrvicom keksa, i ako znam da nije trebalo da ga pojedem?
Možda se sapletem o kesten, padnem i udarim glavom o stepenice? Na mestu mrtva. Nije nemoguće.
Možda mi luster padne na glavu?
Možda umrem od smrada iz autobusa kojim se svakodnevno vozim.
Uvek sam govorila da ako će nešto da me zgazi, da to bar budu neka dobra kola.
Zamislite udari vas fića. Ha-ha. Tužno. Ko bi došao na sahranu?
Ili bolje pitanje: da li bi došli zato sto žele, ili zato što misle da moraju. Ne želim da neko mora da dođe. I kakvo cveće bi mi kupili?
Ja bih htela žute ruže, one su nekako egzotične.
A ako ne stignem da svima kažem to što sam htela? Šta onda?
I da li bi me zaboravili? Sigurno bi došli oni maluomni stvorovi i pričali kako sam ja bila ovakva, i onakva, a pritom ne znaju o meni ama baš ništa!
I šta ako ne stignem da uradim ni polovinu onoga sto želim? To mene plaši.
Negde bih naglasila da želim da mi sviraju “Daire”, zato što volim tu pesmu.
Želela bih da se smejem kada dođe taj moment i volela bih da bude dobar.
Onako … spokojno da odletim od svog ovog ludila.
A to definitivno nije uskoro, niti će biti.
Ne mirišem ni slovo “s” od reči spokojna, a ne osećanje.
Nije ovo priča o smrti, ne. Ovo je priča o životu.
Nazdravimo za srce koje svakodnevno kuca, i plućima koja nas drže. Za mamu i tatu koji su nas napravili, i sve unutrašnje organe koji nas održavaju u životu.
Živeli! Za život!

Predviđeno je da (za sada) ima sledeće rubrike:
1. Sagledavanja (studije, članci, eseji o književnosti i književnicima; svaki od ovih radova biće katalogizovan i ubrzo će, nadamo se, donositi poene potrebne za naučna zvanja, kategorije i projekte);
2. Prikazi (duži ili kraći prikazi romana, drama, zbirki priča, pesama, aforizama, monografija, zbornika naučnih radova i sl.; poželjno je da prikazana knjiga nije objavljena pre 2008. godine; u elektronskom izdanju časopisa biće objavljena i slika knjige – ukoliko je imamo);
3. Iz novih knjiga (po 3-4 stranice, možda i više, iz novih romana, drama, zbirki priča, pripovedaka, pesama, aforizama; biće zastupljene sve književne vrste i svi žanrovi; poželjno je da knjiga nije objavljena pre 2009. godine; u elektronskom izdanju časopisa biće objavljena i slika knjige – ukoliko je imamo);
4. Iz rukopisa (po 3-4 stranice, možda i više, iz neobjavljenih romana, drama, zbirki priča, pesama, aforizama);
5. Prevedena književnost (biće zastupljene sve književne vrste i svi žanrovi).
6. Nasleđe (studije, članci, eseji o književnosti i književnicima već objavljeni pre više godina ili decenija, kao i priče, pripovetke, pesme, aforizmi, odlomci romana ili drama nekada značajnih a danas manje objavljivanih pisaca);
7. O autorima.
Časopis će izlaziti u dve verzije: elektronskoj, na Internetu, i štampanoj. Takođe će biti dostupan PDF fajl štampanog izdanja. U elektronskoj verziji svi tekstovi će biti objavljivani latinicom, dok će u papirnom izdanju prilozi biti štampani i ćirilicom i latinicom – u zavisnosti od autorove želje ili pisma originalnog dela.
Poželjno je da su tekstovi kucani u Wordu, fontom Times New Roman (ćirilicom ili latinicom). Uz biografiju će u elektronskoj verziji biti objavljena i autorova slika (osim u slučaju kada autor to ne želi).
Objavljeni prilozi se ne honorišu.
„Alma”
Molerova 62-A
11000 Beograd
011/2437-204
almabg@sezampro.rs
izdavackakuca.alma@yahoo.com

To je sumrak znan kao Sumrak bogova, kao neopoziv i konačan Smak sveta.
To je njegovo vreme, Vreme Vuka: „doba vetrova i vukova, kad štitovi se lome“. A kad nebeski vuci proždru i Mesec i Sunce, ugasiće se i njihova rasa. U vatri, u bici i u oluji, u nebeskim požarima, kojim će se okončati ovaj svet.
Sve dok se to ne desi, lutaće sam, sluđen, tamom kaveza ili šume iz koje nema izlaza.
Vuk drhti, nijedna voda i ničija krv više ne može da utoli njegovu žeđ. Hajka prati njegov krivudav trk. Odinovo oko ga motri. Uzalud: vuče, i ti ćeš umreti. Tvoja sudbina zapisana je u zvezdama i na stranicama drevne kamene knjige; ni Odin ni Tor, ni mnogi drugi bogovi, neće je promeniti.

“Nemoj više o meni da pišeš. Dosta!”
Kratko i jasno.
I zar to nije neki vid (makar i primitivni) cenzure?! Jeste! Naravno da jeste.

2. Javan si, i ko te jebe!
“Ako se dotična javno bavi blogovanjem onda nema ovlašćenje da ti zabrani da je pominješ, kao što bilo koja javna ličnost nema prava da traži da se njeno ime ne spominje u tim i tim novinama, prosto je to.
Kada odlučiš nešto javno da radiš, onda si javan, i ko te jebe!”
To kaže bloger Kajzer Soze , i Kralj Pajaca se sa njim slaže jer mu tako odgovara.

3. Emo Serpika
Emo Serpika (horoskopski znak: škorpija) ima nekoliko blogova tako da se malo rasplinula u svom pisanju. Ona piše o svemu i svačemu: o hrani, kuvanju… Pa, onda, piše poeziju, prozu…
Naziv jednog od njenih blogova je “Pričam ti priču”. Pričati Kralju Pajaca priče nije nimalo jednostavno. Moraš da budeš veoma uvrerljiv pripovedač. I on je nekakav poznavalac priča: toliko ih je napisao i pročitao u svom životu da samog sebe može da nazove ekspertom za priče.
Dakle, Emo Serpika piše o svemu, i to sa ogromnim entuzijazmom! Kao parni valjak melje sve pred sobom!
Neka piše, Kralj Pajaca nema ništa protiv. Lepo od nje što uspeva da prati razne oblasti ljudskog delovanja…
U rubrici “Osnovni podaci o meni” ona kaže:
“Razlozi koji me nagone da pišem jesu mnogobrojni. Najvažniji i najsuptilniji: skloniti barem nešto van domašaja zaborava.”
Nije me nešto impresinirala svojim razlozima zašto piše (mislim da potcenjuje snagu zaborava). Mnogo je moćan zaborav, Emo. Moćniji i od beogradske košave… Čisti sve pred sobom!
Navodi i svoje omiljene filmove: “Lovac na jelene”, “21 gram”, “Pasji život”, “Poslednji tango u Parizu”, “Kabare”, “Ljubavni slučaj PTT službenice”… A gde je na tom spisku „Kad budem mrtav i beo“ Živojina Pavlovića?! Taj je najbolji! Bar od domaćih.
Sve jeste tu, na dohvat ruke, a opet tu ništa nije.
U njenom profilu se može videti koliko godina ima, u kom gradu živi, čije blogove prati… Na tom spisku je i blog Kralja Pajaca.
U blog svet je ušla januara 2009. godine. Kada će iz njega da izađe, još uvek se ne zna?!
Blogovanje ponekad podseća na rovovsku bitku. Čaure se broje na kraju.

4. Kad budem mrtav i sasvim beo
Kralj Pajaca je konstatovao da Serpikinom spisku filmova nedostaje “Kad budem mrtav i beo”!
Glavni junak u filmu je Džimi Barka. Kada je bio mali, njega je u glavu pogodio šrapnel, i zato je on onako… malo udaren.
Ali žene ga prosto obožavaju! I ne primećuju da je on malo udaren. Nerealan. A Janko (pravo ime Džimija Barke) sve ih obara na leđa: od Dare Čalenić, preko Ružice Sokić, pa do Nede Spasojević. Između Ružice i Nede je Zorica Šumadinac. Melanholična Zorica Šumadinac.
Te melanholične su najbolje u seksu. Mada ga retko upražnjavaju…

5. Tonči
Glumica iz domaćeg crnotalasnog filma “Kad budem mrtav i beo” Zorica Šumadinac (u filmu se zove Bojana i zubotehničarka je u nekoj srpskoj varošici) bila je školska drugarica mog kolege sa posla. Sedeli su u istoj klupi. Radilo se o „XIV beogradskoj gimnaziji“. To je bilo pre nego što je Zorica postala glumica.
Jedan od koleginih nadimaka je bio Tonči. Imao je on svoju Hrvaticu koja ga je tako zvala: Tonči. Mi, kolege sa posla, nismo bili tako maštoviti i oslovljavali smo ga pravim imenom. On za nas nije bio Tonči. Beograđani nemaju takve nadimke.
Zašto ga pominjem? Samo zbog Zorice Šumadinac? Ne! Neko ga je nedavno video u bolnici, i jedva ga je prepoznao.
Tonči je sedeo ispred ordinacije. Bio je tako miran, tih…

6. Šumadinac
Kada se Kralj Pajaca doselio u Beograd Zorica Šumadinac je bila prisutna na TV-u, u pozorištu, dnevnim i nedeljnim novinama… Tu i tamo bi snimila poneki film.
Kralj Pajaca je zapazio njeno prezime: Šumadinac. Poželeo je da se on tako preziva.
- Recite mi Vaše prezime.
- Šumadinac.
Teško se dolazi do takvih prezimena. Malo je onih koji se tako prezivaju. Nije ni čudo što to prezime nije zapalo Kralju Pajaca.
Njegovi preci su morali da budu neko i nešto u Srbiji da bi se on tako prezivao, a bili su tek obični seljaci. I neko im je nekada prilepio prezime koje se završavalo na „ić“. I oni su ga nosili, srasli su sa njim.
Nisu ni znali da Srbi mogu i drugačije da se prezivaju.
Šumadinac, na primer.

7. Uzalud vam trud, svirači!
Kajzer Soze ima drugačiji pogled:
„Kralju, gledaj na to sa vedrije strane. Mogao si da budeš Hercegovac, pa da se prezivaš Guzina, Drljača, Brkljača i slično.“
Blogerka Amarilis tvrdi da je stvar sa prezimenom lako rešiva:
„Oženiš se i uzmeš ženino prezime.“
Da, Amarilis, ali ako se i žena preziva na „ić“ ništa se ne dobija?! Ostaje se na istom.
Uzalud vam trud, svirači!

8. Srpska prezimena
Polazeći od filma “Kad budem mrtav i beo”, pa preko Zorice Šumadinac i njenog druga iz klupe, Tončija, stigli smo do srpskih prezimena.
Šta o njima i njihovom nastanku kaže Vikipedija, slobodna enciklopedija?!
“Većina srpskih prezimena prepoznatljiva je po sufiksu “ić”. Sufiks “ić” jeste slovenski deminutiv, čija je osnovna uloga u stvaranju patronima i matronima.
Procenjuje se da se dve trećine srpskih prezimena završava na “ić” ili “vić”.
Razlike u prezimenima između Srba iz Srbije i Srba iz drugih krajeva su uglavnom u tome što su jedna formirale srpska vlast (u skladu sa narodnom tradicijom) dok su druge formirale strane vlasti.”
Kao što je Kralj Pajaca konstatovao (a Vikipedija to i potvrđuje) ako si Srbin (i srpskoga roda) skoro da je neminovno da se prezivaš na “ić”.
Pokojna beogradska glumica Zorica Šumadinac je tek izuzetak koji potvrđuje pravilo.

(odlomak iz vece prozne celine)

Marširali su u antiratnim kolonama i na mirovnim okupljanjima, učestvovali u demonstracijama 1968, posvećivali se indijskoj nirvani i pokušavali da se prosvetle zen-budizmom, opijali alkoholima i udisali opijate… Sve u potrazi za skrivenim rajem u kome zauvek mogu da ostanu, kao što je to tražio Holden Kolfild – Selindžerov “lovac u žitu”. I sve je pokazalo svoje naličje.
Zašto? U čemu je kvar, gvint, kako to da je od sve te potrage i “istrajno bezazlenog i ušeprtljanog” odnosa prema životu, ostala tek uzrečica “opušteno”? Kasniš na ispit – opušteno, ostavila te verenica – ma, opušteno, izgubićeš posao – opušteno, nego šta. Uzrečica koja ne znači prepuštanje već mnogo više – poseban životan stav: ne prihvatiti propisana, etabilirana pravila koja “život znače” ali ne zato da bi ih menjao već da bi ih zaboravio, potisnuo iz sebe i sveta jer ni ona nisu svemoćna, počesto su tek nova forma koja prekriva stare ćupove…
Ako se u tridesetoj godini prvi put podvlači crta i pravi neka vrsta delatnog životnog plana, u pedesetoj je već vreme za rezime, koji može biti i konačan, to je vreme lomova kome ni Holden Kolfild ne bi doakao. I kada se u San Francusku pojavilo re-izdanje kultnog “Lovca u žitu” povodom njegove pedesetogodišnjice, jedan od novinara gradskog dnevnog lista je u ime njegove i svoje bezazlene mladosti obišao Njujork tragom lutanja Holdena Kolfilda po njemu.
Izveštaj je bio, kao što se moglo očekivati, poražavajući: tog Njujorka više nema, Pan stanica nije ni blizu onoga što je nekada bila, čuveni Edmondton hotel više ni ne postoji. Jedino što nije nestalo to je Centralni park sa jezerom u svom južnom delu po kome plivaju patke.
Holden Kolfild je dva puta postavljao isto pitanje taksistima koji su ga tuda vozili: šta se događa sa patkama zimi, kada se čitavo jezero pretvori u komadinu leda po kome se svet kliza?
Prvi taksista se okrenuo i pogledao ga “kao da je nekakav ludak: – Šta ti to ‘oćeš, daso? – rekao je. – Da me zavitlavaš?
Drugi taksista, Mađar, nervozno i ljutito je prihvatio razgovor, vraćajući se stalno na tu temu:
– Kako to, do vraga, mislite – šta rade? Ostaju gde su, za ime boga!… Žive usred tog prokletog leda”
Kao da su rekli: Život je tvrd i težak, sinko. U njemu moraš biti jasno usmeren i izdržati ga, čak i kada te celog zaledi…
Pedeset godina kasnije, taksista, Pakistanac, vozeći pored Centralnog parka odgovara na isto pitanje: – Postoji jezerce sa patkama tamo? Ne, ne, ne. Ne znam kuda patke idu. So sorry, sir.
Kao da je pitao: Postojali su “bezazleni i ušeprtljani”? Oni koje su zvali “šantave patke”? Ne, ne, ne. Ako su i postojali, takvi više ne postoje. Ja ne znam za takve, žao mi je, gospodine.
Novinar iz San Franciska završava tekst konstatacijom: “Holden Kolfild je 50 godina star, vreme je da se povuče u penziju”.
Stara, poznata priča: žal za mladošću, naivnošću, trenutkom u kome je svet još uvek otvoren, kada je sve moguće. Onda život počne da se realizuje, a sve što postignemo zatvara desetine onoga što nismo stigli ili mogli ni da pokušamo.
Sadašnjim generacijama to pitanje o patkama, koje je neke bivše oduševljavalo svojom bizarnom “nepraktičnošću” i estetikom suvišnog, danas je nejasno, ako ne i smešno. “High Fidelity”, moderna kultna knjiga Nika Hornbija, neki je srazmerni reper. U njoj se svet saznaje i emocije iskazuju posredstvom aktuelnih rok-grupa, uz stalnu brigu kako da se nađe stalna devojka, razvije biznis i zaradi. “Holdenovsku” obuzetost sobom i opuštenost prema svetu zamenila su pitanja: šta okolina misli, kakav mi je imidž i zarada, šta mogu da učinim da ih poboljšam…
“Šantave patke” – ako su zaista nekada postojale – postale su ofucani labudovi bez lepote i sjaja i bez mogućnosti da opet budu patke sa jezera u Centralnom parku. I estetika suvišnog ima svoju cenu.

(Napisano povodom 50 godina objavljivanja «Lovca u žitu»)

Selindžeru je trebalo gotovo deset godina da napiše ovo delo, koje je izrazilo egzistencijalne strepnje mlade generacije u posleratnoj Americi, kao i bunt protiv licemerja i laži u svetu njegovog junaka, Holdena Kolfilda, koji je ubrzo postao mitska ličnost, alter-ego za mnoge generacije izgubljenih tinejdžera u Americi i širom sveta, tako da je značaj samog romana daleko prevazišao granice književnosti. Vremenom, „Lovac u žitu“ postao je sastavni deo školske lektire u mnogim zemljama. Njegova popularnost i dalje se ne smanjuje – u proteklih 60 godina, samo u SAD štampano je preko stotinu izdanja, u ukupnom tiražu od preko deset miliona primeraka. Na listi najboljih američkih romana uvek je među prvih deset, a po mnogim anketama najbolja je knjiga ikad objavljena u Americi.
Zatečen svojom ogromnom popularnošću, Selindžer se iz Njujorka preselio u malo mesto Korniš u državi Nju Hempšir i tu je ostao do kraja svog života, nedostupan za javnost.
Posle romana „Lovac u žitu“, Selindžer je 1953. objavio izuzetnu knjigu priča „Za Esme – devet priča“, koja je takođe proglašena za jednu od najboljih knjiga u američkoj književnosti, a zatim otvorio sagu o porodici Glas, knjigama „Freni i Zui“, „Visoko podignite krovnu gredu, tesari“ i „Simor : uvod“, da bi 1965. potpuno prestao sa objavljivanjem. Po njegovim rečima: „Čudesan je mir kad ništa ne objavljuješ. Tišina. Spokojstvo. Objavljivanje je užasan atak na moj privatni život. Ja volim da pišem. Ali pišem samo za sebe i za svoje zadovoljstvo… Ljudi na mene gledaju kao na čudaka, nekog ko je po strani od svega. A ja samo pokušavam da zaštitim sebe i svoj rad… “

Izdavačka kuća „LOM“ objavila je sve četiri knjige Dž. D. Selindžera, koje je, osim knjige „Za Esme“ (koju je preveo Nikola Kršić), preveo Flavio Rigonat.

Već po drugi put pišem reč „obavezno“…Nije to bez razloga! Naša podsvest zna znanje! Milan je okoreli neženja i kod njega je uvek slobodno. Posle „kafe“ na tapetu je bila ljubav. Da, dobro ste pročitali: Ljubav, evo vam i sa velikim početnim slovom! Danas je, međutim, stvar odmah postala čudna, tj. ništa dobro nije obećavala, još od „kafe“. Nisam znao zašto. Tada je najbolje promeniti temu, ali, nije se moglo. Milan zapeo. Pošto smo pretresli pitanje da li se ljubav može odglumiti, zajedno sa nekoliko alternativa već obrađenih u Holivudu (na početku glumi da je zaljubljen ali se na kraju ipak zaljubi!) – pa i onih iz vremena naših baka kada se ženilo preko posrednika i bez ljubavi…Nije „pristojno“ ali prekidam vlastitu rečenicu da kažem šta je bila moja teza. Naravno, ja sam dokazivao da je ljubav sveprisutna kroz istoriju, da je maltene pokretač istorije jer se zbog ljubavi ratovalo i ginulo, da se istorija krojila u krevetima, ma, još i u medveđim kožama, itd., itd. Milan je na te reči samo odmahivao glavom i tvrdio da ljubav ne postoji, da je to najveća ljudska obmana…Neki idiot je izmislio reč – i eto svi redom ispiramo usta sa njom kao isti takvi idioti.
„To ti je kao čaša u koju svako sipa…ono što ima da sipa“.
Osećam nejasno da je vrag odneo šalu, da ovaj razgovor treba prekinuti što pre, ali nikako da prokljuvim zašto. Ipak, zar nisam upravo ja bio i ostao taj koji je uvek tražio da se svaka tema dovede do početnih pretpostavki, ili pak činjenica? Zar nisam ja taj koji ne popušta ni za milimetar? Ja, ja, ja, muka mi je od „ja“! Zašto nisam želeo ovu temu? U sekundi mi je sinulo!…Ovo sam ja Milanu zapravo pričao pre nekih dvadeset i kusur godina, kada smo još bili srednjoškolci!!! Kako je došlo do ovog obrta? Kako je Milan to zaboravio – i sada ponavlja tačno moje reči? Video sam, doduše, kod moje dece, i neke druge dece drugih prijatelja, kako ta deca preuzimaju način govora, mimiku pa i karakteristične pokrete svojih roditelja…pa i neke karakteristične poštapalice…Ali ovo je bilo nezamislivo…Još više me je zabrinjavao nastavak koji će – ne daj Bože – uslediti. Molio sam, dakle, Boga da se to ne desi, da je Milan zaboravio, da se samo setio nekoliko rečenica izgovorenih u pijanom stanju (kada se ljudi prisećaju svih starih uvreda i poniženja, takav je valjda alkohol?)… Znao sam šta će reći kada je uhvatio vazduh:
„Nemoguće je do te mere promeniti mišljenje, tj. mišljenja napreduje samo ka većoj apstraktnosti. Nemoguće je da dete ne veruje u Deda Mraza, a da onda u 30-oj poveruje“, i konačni udarac:
„Moj napredak je logičan, ja sam došao na tvoje stanovište, tačno kako ti propisuješ – a pitanje je zašto si ti došao na moje?
„Da“, rekoh slomljeno. Ustanem kao izbačen iz topa.
„Pitanje je…Odoh kući…Ajd zdravo!“
Ćutao je dok me je pratio. Stajao je još u ulaznim vratima, naslonjen ramenom, dok sam ja ulazio u lift. Pre nego što su se vrata lifta sklopila dovikne mi:
„Lažeš, brate!“
U liftu sam nervozno tapkao nogom. Oblio me znoj, a zatim mi se sva koža naježila. „Blesane!“, rekoh sam sebi glasno dok sam prelazio preko parkinga.
„Blesane! Blesane! Kako si mogao sve to zaboraviti?“
A šta sam ja to zaboravio? Milan je imao devojku, Ivana se zvala, a ja sam se spetljao sa njom. Popodne je bila sa mnom, a uveče sa njim. Na kraju mu je valjda ona rekla kako stvari stoje, i tako smo počeli javno da se zabavljamo. Posle sam ja imao devojku Vlastu. Bili smo zajedno nekoliko nedelja, a zatim raskinuli. U međuvremenu, rekoh Milanu, u povoljnoj situaciji:
„Znaš, Milane, ja i Vlasta smo prekinuli…Ti možeš slobodno da…Znaš, ona je zainteresovana za tebe. Rekla mi je…“
Milan ipak nije krenuo sa Vlastom, i to je bio kraj razmene devojaka tog leta, a i kasnije. Ljubavni putevi nam se više nisu ukrštali. Prošlo je od tog kobnog leta nekoliko godina. Sedimo Milan i ja na kauču i gledamo utakmicu. Komentarišemo i naše trenutne veze, gde ćemo izaći za vikend, i tako, kada će Milan meni:
„Šta ti stvarno misliš o onim našim zajedničkim devojkama, Ivani, a i Vlasti?“
„Šta da mislim? Kad je to bilo čoveče?“, odgovorim.
„Pa bio si prilično…gad? Bezobrazan?“, reče Milan kao da bira reči. I nastavi:
„Ti si mislio da je prijateljstvo iznad ljubavi, da prijatelji mogu da imaju istu devojku, istu ženu…Mislio si da je prijateljstvo veće i važnije i vrednije od ljubavi, privatnosti i ličnosti? Ivana manje-više, ali zbog Vlaste mi se slomilo srce. Bila je tvoja a ja sam je želeo svo vreme. Posle si mi je ponudio kao pivo? Kao bocu piva! Na stranu što je i Vlasta na kraju želela mene…Šta misliš šta bi se desilo da sam pristao?“
„Ne znam, rekoh, šta nisi?! Zašto nisi ništa rekao? Ja nisam morao…Ma, to je zaista bilo bez veze…Znaš šta ja mislim. Prijateljstvo je zakon! Ono nije ograničeno polom, reprodukcijom, dopadanjem, feromonima…Prijateljstvo je vrhunac ljudskih odnosa…Smisao! Nađeni smisao! Jednoga dana ljudi će se reprodukovati u laboratorijama od dve ili čak jedne ćelije – i sva ta polna i ljubavna zavrzlama će postati besmislena i nepotrebna. Prijateljstvo, muško ili žensko će biti glavno!
To sam, dakle, rekao Milanu tada. On na to reče:
„Lažeš, brate, ali neka, možda je naposletku i tako, možda će tako i biti“, a zatim kao u šali doda:
„Jednoga dana ću ti uraditi ono što si ti meni pa ćemo videti…Važi?“
Tu se naš razgovor završio (sve je bilo jasno i izglađeno), i pao duboko, duboko u zaborav. Barem je tako bilo kod mene…Pošto sam se i posle dvadeset godina svega setio kristalno jasno – jasno je – nije tako bilo ni kod mene! Podsvest zna znanje!
Seo sam u auto i mehanički vezao pojas…Gledao sam nepomično kroz staklo poprskano sitnim kapima prve jesenje kiše…Dakle, tako sam progledao, sastavio sličice, trenutke, dodire, izraze lica…Sve te godine…meni pred nosem…Jeste li gledali rušenje neke zgrade? Niste? Ipak, videli ste barem na televiziji…