Borise!
Da si se potrudio da me bar malo upoznaš, ne bih ti ni pisala o sebi i onome što se meni i mom detetu dešavalo. Ni da naslutim nisam mogla koliko ću nisko pasti. Više se i ne čudim što je trgovina belim robljem u porastu. Ja sam se previše gordo odnosila prema ljudima iz okoline u kojoj sam živela. To je trajalo dosta dugo, a detetu sam, uprkos svemu, morala da nabavljam hranu. Jeste, letos i jesenas nam je bilo lakše. Odlazili smo u njive i voćnjake, i tamo smo, katkad, ostajali i po nekoliko dana. Da nije bilo kiselkastih krušaka, gorkih trava i suvog lišća od koprive, ne bismo dočekali zimu. Moj sin se brzo, i s radošću, privikavao na sve. Naučio je i da trpi.
Kad se samo setim leta koje je prošlo, i još gore jeseni, spopadne me drhtavica koje danima ne mogu da se oslobodim. Došla sam bila do samog kraja, nerve sam već bila izgubila. I onda kada se ničemu nisam nadala, pozvao me Mustafa Karaoglu iz Redakcije za radio emisije na turskom jeziku. Pristala sam (eto, reći ćeš da lupetam, ali, verovao ili ne, on me ošamutio svojim sonornim glasom i, ne znam samo čime, podsetio me na tebe) da nastavim davno započetu saradnju. Nisam imala snage ni za šta, ali sam iste večeri sela i napisala dve kratke radio igre za decu i odrasle. Sledećeg prepodneva sam napisala još tri i uplašila se svoje hiperproduktivnosti. Elektronskom poštom sam poslala igrice i pričice i, nekoliko minuta kasnije, javio se dr Karaoglu, obavestivši me da je već dao nalog blagajni i da ću istog popodneva moći da podignem novac.
Posle kratke ali žestoke prepirke sa majkom, ušla sam u kupatilo, nadnela se nad umivaonik i dugo plakala i povraćala. Ali niti sam mogla, niti sam imala zbog čega da se kajem. Brzim i odlučnim pokretima osenčih očne kapke i krpicom, bledom i već pohabanom, naneh na obraze malo tečnog pudera.
Okrenula sam ključ i ni na kraj pameti mi nije bilo da se osvrnem.
Ušla sam u prvi autobus, sela i sklopila oči. Dete je plakalo, čula sam, i treslo se, to sam samo naslućivala. I tako, to je trajalo čitavim putem, i još, još, čak i onda kada sam gurnula teška vrata usamljene zgrade u Pionirskom parku. Sem tih vrata i moje ruke koja ih gura, i slike mog plačljivog deteta, ničeg više nije bilo. Ni ključa u vratima nije bilo, niti svetla iza njih. Naslućivala sam samo siluetu koja, kad je spazih, poče da se udaljava. Krenuh za njom, pa uz stepenište i tada, dok sam s naporom koračala, tada se setih sobe za poslugu, na tavanu, u kamenoj kući na Andrićevom Vencu. Nisam zaboravila ono davno veče. Bezgrešno sam začela, kunem se detetom. To sam samo ja znala, ja i onaj nesrećnik. Pokajah se i htedoh da se vratim majci.
„Nikad nije kasno”, likovao je pisac kojeg sam srela tek drugi put.
Prepoznala sam ga po boji glasa koja se, iako je prošlo šesnaest godina, nije promenila. Uzeo je moju ruku i poveo me prema izlaznim vratima. Ni traga od one davne nasrtljivosti, ni traga od brbljivosti i besmislenih reči kojima me nekada zasipao. Izazivala me njegova smirenost. O samouverenosti da ti ne pišem. Da je samo hteo, da je bar nagovestio svoje skrivene želje, promenila bih pravac, popeli bismo se uz stepenište, ušli u sobu na sprat i bilo bi kao nekad, davno. Samo što ovog puta ne bih plakala, ne bih čupala kosu i ne bih odbila da idem na ginekološku kliniku i čišćenje.
Možeš li, Borise dragi, možeš li zamisliti koliko sam bila zbunjena i sluđena? Nisam bila takva ni kada sam imala šesnaest. Ne krivim ni noć, ni vazduh, ni beskrajni vrt pored mora, ni šum talasa. Ni glad, čak ni to.
Borise, veruj mi da nisam znala gde sam se našla. Smeškala sam se zato što sam morala, i trudila sam se da sakrijem plačljivost. Bilo mi je hladno i bilo me strah. Ne znam čega sam se više plašila, da li njegovog ožiljka (vertikalnog, 3 cm) pored desnog uva, ili njegovog praznjikavog i hladnog pogleda, ili drhtavog stiska njegove oznojene šake. Ili nemih i opuštenih krajeva usana, beskonačno dugo nemih i pomodrelih, i, činilo mi se, sasvim mrtvih.
Praveći se nevešta, pokušah da izvučem šaku ispod njegovog dlana. Istog časa nas zapljusnu talas bledožućkaste svetlosti i ja jasnije videh njegove modre usne, penu na njima i pogled koji se gasi.
Otvorih usta, htedoh da kriknem i zovem u pomoć, ali bejah ostala bez vazduha.
Karaoglu se nadnese na okruglasti stočić, podiže poklopac čajnika i uzdahnu.
„Čaj je nepalski”, šapnuo je. „Nepalski”, ponovio je. „Tačno je da voda od njega pocrni, ali nema mu premca, okrepljuje brzo i snažno. Hoćeš li šećer?”
Koješta, pomislih i tek tada shvatih da se sve više i dublje uvaljujem u nešto što liči na početak nesreće.
Otvorio je kesicu i ne sačekavši moj odgovor, sruči sav onaj prah u limeno lonče iz kojeg se dizala opojna para. Dobro sam napisala. Čaj je sâm po sebi bio opojan, a možeš da pojmiš kakav je kad se u njemu rastvori šećer koji je dobijen ko zna iz čega i ko zna na koji način.
Osećala sam se kao neka od bezbrojnih jadnica sa železničke stanice koja je izgubila smisao za meru i ukus, i kojoj više nije bilo stalo kako izgleda, ni šta misli, ni koliko će novčanica maznuti, ni sa kakvim će neznancem otići da prlja sebe i svoju postelju, niti koliko će, omamljena lošim vinom i još gorim cigaretama, ostati u krevetu.
Koliko li je vremena bilo potrebno da shvatim dokle sam stigla i gde se nalazim, i sa kakvim muškarcima (sve češće) delim postelju i vazduh u onom kućerku na obali Dunava?
„Mogu li da…?” – izustih nečujno i otpih gutljaj čaja.
Onaj Karaoglu mi se, kao slučajno i neprimetno, sve više približavao. Dodirivao me. Koješta! Ne grešim. Nije to bio dodir, još manje slučajan. Navalio se bio svom težinom na mene, gušio me njegov dah, i reči su me gušile, polureči i poluslogovi; polukrik i poluuzdah, nečujni, bez strasti, polumrtvi.
„Sanjam, još sanjam“, mislim da sam šapnula.
Proći će i ovo veče, nastavih za sebe. Bila sam sigurna da me nije čuo. I ova noć sa Turčinom, Avganistancem, ili Pakistancem. I još osamnaest noći moram izdržati, toliko sam planirala. Bilo ko da naiđe, bilo ko. Mreže sam bacila, loviću bez predaha i biću prvidno mirna. Dobro je što sam odustala od Hajata, hotela Morfijum i sličnih. Lakše mi je da opslužujem siromašne muškarce. Stidljiviji su od onih što imaju dublji i deblji džep. Siromašni su, ipak, galantniji, ne cepidlače. Ćutljiviji su, zagledani su u sebe i svesni su svojih mana i svojih morâ. A kad budem otvorila kasicu i kad se na gomilici nađe svih 80000 (i više) – tada ću, znam, tada ću da prestanem. Jednostavno. Jer cenu koju tada budem rekla, niko neće moći da plati.
„Niko neće moći da plati!” – kriknuh.
Karaoglu me nije čuo i da bi to potvrdio, obvio je ruku oko mog vrata (levu, omlitavelu i nikakvu), a desnu je pokušao da zavuče između mojih kolena, ali ja sam se trgla, naizgled nesvesno, ali sad znam, sad dok ovo pišem, sad znam da sam se trgla u inat sebi i banknotama, u inat prstenju i dijamantima što ih maločas beše ugurao u moju tašnu i brushalter koji se beše otkopčao i iz kojeg su ispale moje male grudi, male i bele, sa crnim bradavicama, veoma crnim, crnjim i od mene cele i od noći kojoj nisam mogla da nazrem kraj.
Skupih se sva, stegoh vilice, stegoh i kolena, i ispružih ruke s namerom da grubo odgurnem nesrećnika koji nije znao šta će i kako da upotrebi robu koju je, priznajem, izdašno platio.
”Aralazola, aralazola!3) – će platim koljiko tražiš ti. Špresa.” 4)

* * *
Eto, iz ovoga što sam do sada napisala možeš pretpostaviti u koliko sam blato sebe bila uvalila. Uspravila sam se i izvukla dosta brzo i lako. Desilo se onako kako sam predvidela. Na gomilici se našlo nešto više od 80000 evra. Odnela sam ih u banku. Nekoliko puta sam se vraćala, kolebala i sumnjala. Samo ja znam koliko mi je bilo teško. Dali mi i revolving karticu. Dete i ja ćemo biti pošteđeni besparice sledećih dvadesetak godina, možda i više. Dobro sam izračunala. Ako Stokholmski sud uplati sumu koju mi duguje za prevode, postoji mogućnost da kupim malu kuću u Semipalatinsku.
Sa muškarcima sam, nadam se, zauvek raskrstila. Nadam se, kažem, ali ne veruj mi previše. Ti znaš da sam i ja pisac. Spisateljica. Sâm si napisao i potpisao, i, zahvaljujući tvojoj preporuci, dobila sam ono mesto prevodioca i lektora. Ali sam još samo dva puta iskoristila tvoju preporuku, krivotvoreći je, dodavši nekoliko reči i uputivši je na drugu adresu. O tome ću ti pričati kad se sretnemo. Posvetiću se sebi, deci i pisanju. Nema kuvanja, nema muškaraca. Ništa.
O meni ti pričala ona Cigančica, ona što me oponaša. Kudila me i psovala, čula sam. Na moju i tvoju sreću, nije mogla da me previše ocrni, iako je rekla da sam suvop… i bezdušna, gora i od Rozalije, i od Milene, i od belog đavola. Nisi valjda poverovao u njenu priču! Jesam imala dosta partnera, jesam ih varala i krv im sisala, ali bezgrešno sam začela samo s tobom. Ako si zaboravio, podsetiću te. Jecala sam, ridala i uzdisala; kidala se i cvilela, ali nisam htela da idem na ginekološku i čerečenje. Namršten i ljut, gledao si kroz prozor. Ali neću o tome.
I da me glad, žeđ, prljavština i nedostatak kiseonika nisu primorali da se bavim ne odviše časnim poslovima, i da mi je bilo ko pružio ruku, ili me darivao osmehom (makar i lažnim), ne bih ni tada smela da tvrdim koliko su ljudi opaki. Mogla sam ja još da podnosim i glad i žeđ, i svaku drugu nemaštinu, mogla sam i skuplje da se prodajem nego što sam se (katkad, u bunilu i izmaglici) prodavala.
Ali neću ti baš sve reći.

P.S.
Raspričala sam se. Ne ljuti se. U blizini nikog nema. Deca su daleko. Dača je u Odesi, studira germanistiku. Onaj mlađi, Kolja, tvoj i moj sin, on je u Novosibirsku, na završnoj godini Vazduhoplovne vojne akademije. Hoće čovek da leti. Kao da je u podsvesti osetio koliko je njegova majka nisko padala.
Pozdravlja te i Cigančica. Da nije nje…
Htela sam samo (kad sam počela) da ti napišem samo par propratnih reči uz pošiljku. Duplikati pisama su godinama bili na tavanu u drvenom koferčetu. I sâm ćeš videti da su gotovo sva oštećena, neka manje, neka više. Ali ne sumnjam u tvoje sposobnosti da precrtavaš baš tamo gde bude trebalo. I da dopišeš reči koje je vreme izbrisalo.
Ne ljuti se, nikad neću biti tvoja.

(iz romana KIOSENIK)

Bogislav Marković,
rođen je 2. septembra 1940. godine u Spancu. Osim pod svojim ličnim imenom, objavljivao je i pod drugim autorskim imenima od kojih mu je najpoznatije Bogislav Hercfeld.
Objavljene knjige:
- Ruka Stefana Dečanskog (priče,1986);
- Senka (roman,1995);
- Snovi, pepeo (roman 1999, 2002);
- Kuća od blata (priče,2001);
- Greh (priče,2001, 2002);
- Đavolja krv (roman 2002);
- Okamenjeni gavran (roman, 2003);
- Čistilište (roman, 2004);
- Altajski sumrak (roman, 2006).
Nagrade: Stevan Sremac (1997); Milutin Uskoković (1998);Laza Lazarević (1999); Ćamil Sijarić (za 1999 i 2000);
Lapis histraie / Fulvio Tomizza (2007).
Proza prevođena na engleski, italijanski, poljski i makedonski jezik.

EH
Koja je to vatra bila!
Zabavljali smo se nekoliko godina, a onda je moj Prvi Bivši morao u vojsku. Na godinu i po.
Svaki dan pisali smo pisma i ja sam svaki dan nestrpljivo iščekivala poštara, trepereći gutala reči i odmah odgovarala.
Pre nego što sam bife u ormaru pretvorila u urednu arhivu za važna dokumenta, morala sam da odlučim šta sve toj važnosti pripada, šta je stvarno dokument, a šta uspomena i koju od uspomena i opipljivo želim da sačuvam.
U jednoj od kutija – pisma!
Ne mogu da verujem da smo to zaista mi pisali!
Svaka reč prazno zveči, sve mi se čini da čujem i nečije podsmešljivo kikotanje i bez ikakve griže – otvaram vrata kaljeve peći.
Eh!
Koja je to vatra bila!

ŠKOLA
Kada sam Prvog Bivšeg najviše volela, a i on mene, nisam ga učila kako poslove da delimo.
Drugog, još manje.
Ćutke radeći, bila sam ubedjena da sve mogu i da sve moram sama.
„Rašo, molim te pomozi mi“, kaže Sanja i on s osmehom ustaje sa kauča – i prinosi oval.
Sanja vadi iz cvrčeće masti pržen krompir, slaže ga u oval, a Raša svaki red posipa solju.
Pametna mlada žena.
Naravno da je na peći bilo mesta i za oval, i naravno da je Sanja sposobna i bez Raše da završi posao.
A krompir?
Odavno nešto lepše nisam okusila.

PROSCI
„Koliko puta na Badnjak počistiš kujnu, toliko ćeš imati prosaca“, govorila je moja mama, iako Badnjak nismo slavili.
Zadovoljna svojim proscem, ja sam se samo smejala, nastavljajući da čistim kujnu.
Kada je prosac već odavno postao Prvi Bivši, ne prosac, već muž, setila sam se da on mene u stvari nikada nije prosio. Kao ni Drugi Bivši.
Onako, zvanično. K’o u bioskopu!
Badnjak je.
Ni ja ga ne slavim, ali – ne samo da sam počistila kujnu, nego sam pozlatila i sve sobe.
A i dvorište blista.

Božidar je strašno usamljen večeras. A i ne samo večeras, nego i veče pre toga. I veče pre toga i verovatno još jedno pre, premda je sa dva ortaka gledao Velikog Lebovskog i smejao se kao da je sve u redu. Zapravo i bilo je sve u redu, ali kada ostane sam sa zidovima, Božidar postaje zbilja čudan. Leži u krevetu, misli na decu u Etiopiji. Toliko se uživi da počne da zvižduće Za milion godina. Seća se njihovih mršavih ruku. Gleda svoje odebljale ručerde. Razmišlja o šnicli koju je pojeo pre par sati. Odlazi u wc da izruči šniclu. Dok pušta vodu, na jedan maleni trenutak pomisli da je srećan. Međutim, svoju srećnu misao je oterao sa izmetom. Ok, hrana jeste jako bitna stvar i njegov LG-jev frižider je divan magacin šnicli, čokolada, palačinaka, čorbe, milerama, kajmaka, mandarina, vina, multivitaminskog soka, paradajiza i ko zna čega još, ali hrana ga ne ispunjava toliko više. Gde su sad oni dobri dani kada zaglavi sa ortakom na komplet lepinji kod Cola i misli da baš ceo univerzum postoji samo zbog te komplet lepinje? Nema ih više. Božidar se skoro potpuno skinuo sa hrane. Piće ga više nije interesovalo uopšte. Ionako, alkohol nije nikad ni bio njegov fah. Alkohol moraš da znaš da piješ. Kao Tom Vejts, na primer. Njemu bi greh bio uzeti flašu. Čovek sa onakvim glasom mora da pije jeftin viski, ima veliku mrlju na plućima i voli jednu prokletu ženu. Božidar ima čista pluća i nije siguran da li voli ijednu ženu, mada mu se čini da postoje opasne naznake za to. Takođe, Božidara nikad nije ni zanimala droga, jer nije želeo da se odrekne svog stomaka da bi mogao u ćošku da se previja u nekom ogromnom džemperu i priča kako na esidu spoznaš svoju suštinu. Ne, za Božidara je to previše rizičan sport, mada se uvek ložio na devojke koje se primaju na narkose. A, kako se i ne bi primale. Svi Božidarovi bogovi, Nik Kejv, Igi Pop, Edi Veder, imali su svoje super seksi faze kada su masne kose i polugolih tela povećavli nivo vlažnosti u gaćicama tinejdžerki širom sveta. Naravno, Božidar se onda vadi kako su se svi oni skinuli i postali porodični ljudi i da su onda izdali i još bolje albume, ali tad ribe već prestaju da ga slušaju i odlaze da traže nekog žgoljavijeg. Dugo je Božidar razmišljao da postane gej, međutim, shvatio je da je previše pojeo svinjetine u životu i previše masturbirao gledajući velike grudi raznoraznih plavuša da bi ga bilo koja pristojna gej zajednica ikad prihvatila, te se ubrzo manuo toga. A i iako ništa zaista nema protiv homoseksualaca, nije mogao da se pomiri sa idejom da neko zaista treba da stavi nešto u njegov analni otvor. Sledeća stvar koja je mogla da ispuni Božidarov prazan život je bila vera. Zaista, Božidar je počeo svaki dan da se redovno moli, međutim, kako Bog i Božidar nisu odavno bili u dobrim odnosima. Još od kada mu je Božidar opsovao majku jer Skarlet Johanson živi preko bare, Bog nije hteo da ga sluša, te je božijom voljom Božidar i dalje ostao ateista, bar dok ne pređe pedesetu, dobije kancer ili tako nešto. Božidar je onda pomislio da je politička aktivacija nešto što će učiniti njegov život boljim! Pa, nije džaba upisao Fakultet političkih nauka! Hej, političkih nauka! Onda kada je zaista trebalo da kaže nešto na tu temu, shvatio je da je ipak možda džabe upisao taj faks. Božidaru se činilo da tone u rupu bez dna. Zapravo, znao je šta je i gde je dno, ali nije sebi smeo da prizna sve do ove večeri kada je sedeo sam i kucao taj prokleti sms. Pa, šta je na dnu? Eh. Žene. Kako je Kami rekao, žene su sve što možemo znati o raju na zemlji. Božidara je onda verovatno pratilo ateističko prokletsvo da od žena ne dobije potpuni raj, već malene naznake raja koje ljuljaju ateizam koji stoji u Božidaru postojano kano klisurine. I sada, Božidar sedi sam na ivici kreveta, kuca sms. Dođi večeras, nisi bila sto godina, bolestan sam, treba neko da mi skuva čaj, znaš da sam nespretan sa šporetom, prokletstvo sina jedinca, dođi, molim te. Sms odlazi. Na njegovom telefonu ne postoji opcija stizanja izveštaja. Božidar sedi i nestrpljivo čeka odgovor. Čeka. Čeka. Čeka. Ne može više da čeka. Uzima telefon. Zove je. Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, molimo pokušajte kasnije, hvala. Čudna praznina. Kao kad se raduješ sedam dana što ćeš da ideš na koncert, a onda ga otkažu. Božidar prelazi u horizontalu. Misli o deci u Etiopiji. Blaženi osmeh. Možda je odsustvo seksa i nežnosti sa voljenom osobom napravilo sadistu od njega. Osmeh nestaje. Leži na leđima i zamišlja da je na koncertu Pearl Jama. Voleo bi da pita jednog od bogova lično za par saveta. Kako je pročitao u jednoj knjizi, Edi Veder je valjda najveći čovek na svetu, jer bi sve žene spavale sa njim jer peva Daughter, a bogami i veći deo muškaraca, jer je napisao reči za Black. A pored toga, on je sa jednom ženom već godinama. Valjda bi takav čovek znao da posavetuje Božidara. Onda Božidar pomisli kako voli književnost i filmove koji imaju puno referenci na pop kulturu. A onda mu pade na pamet da je Zinedin Zidan dao dva mnogo gotivna gola Brazilu u finalu 1998. Tek onda pomisli da potpuno razume Leonard Koena kad peva Where is my gypsy wife toonight? Nedugo zatim, seti se da je rotvajler njegovih rođaka Ajka bio mnogo lep pas. Gotovo istovremeno, seti se i da je pre mesečak dana ona ležala pored njega. Onda Božidar zaspi. Ujutru ima obaveze. Odlučuje da postane radoholičar. Onda prestaje da razmišlja i ostavlja mene, sveznajućeg pripovedača na cedilu. Božidar ništa ne razmišlja. Samo radi. Onda mu stiže sms. Trže se. Mobilni preptplatnik čiji je broj, bla-bla, ponovo je dostupan. U sekundi, Božidar zaboravlja na radoholizam. Drži telefon. Božidar ponovo seda i pokušava da smisli sms koji bi mogao da joj pošalje.

- Biti balkanski (srpski, hrvatski, bosanski…) pisac jeste jedna tuga pregolema. Da li delite moje mišljenje?
Pa mislim da je najveća tuga kada nisi zadovoljan sam sa sobom. A što se tiče pisanja… pa mislim da je verovatno svako zadovoljan u trenucima dok piše. Ono što nama koji pišemo, pošto verovatno nisam jedini, smeta odnosno većini nas, je slaba prodaja knjiga… ali to je već druga priča na koju utiče mnogo faktora. Stoga samo pisanje, što će reći biti pisac… i nije tužno… tužnije je ono posle što sledi… a i to je verovatno potrebno da bi nešto naučili odnosno shvatili.

– Verujete li u postojanje Čitaoca? Da negde postoji njegovo veličanstvo Čitalac, i da on čita Vaše knjige (Vaše priče, pesme… eseje…)
– Naravno da postoji, ali kao što nâs koji pišemo ima sve više i više tako i drugih stvari koje te zanimaju ili odvlače pažnju ima sve više i više. Negde sam čitao da je među Arapima, u 5-6 veku, pesnik bio izuzetno cenjen i poštovan. E da, to lepo zvuči… Ali vratimo se za trenutak par vekova u nazad.
Vetar pirka, nosi zvukove i donosi zaborav… karavan se sprema za spavanje, mir, tišina… i tako danima. Nema struje, nema TV… radia, kompjutera, interneta, pozorišta, restorana, žena, diskoteka, kafana, fudbalskih utakmica, roštilja, plaža, mora, posla, nauke, knjiga, časopisa… nema pismenih… ničeg nema… samo on… Gospodin Pesnik. Jedini dodir sa ovozemaljskim i onozemaljskim svetom. Pojavljuje se nešto u ničemu. Izranja kao želja iz peska i donosi sve što želimo da čujemo. I naravno da su ga slušali i sa radošću upijali svaku njegovu reč kao suzu pesak.
Ali isto je bilo još do nedavno i na našim prostorima. Dođe guslar i okupi se celo selo. Danas, kada bi došao i počeo da gusla ispod našeg prozora, mislim da bi dobio kofu vode i brdo psovki. Tako, da naravno da postoji njegovo veličanstvo Čitaoc ali… od kada se uzdigao na tron “Kralja sveta” je postao daleko zahtevniji nego što je to ikada bio.
Bez obzira na sve… ne moramo da izigravamo dvorsku ludu da bi mu se dopali i nikako ne smemo da zaboravimo da je naš najverniji čitalac, naš domaći kralj – mi sami. I ako je on zadovoljan i “Kralj sveta” će biti. Jer, na kraju krajeva, svi kraljevi vole kada su mu podanici srećni i zadovoljni. Long live The King! (Živeo kralj!).

1. Signalizam je nastajao dugo i postepeno. Kako je konačno uobličen kao nov i provokativan književni i umetnički pravac?
- Signalizam kao ideja, u prvobitnoj fazi kao scijentizam, rođen je u meni još krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina kada sam inspirisan naukom pokušao da, na poetski način, povežem egzaktne nauke i književnost. Tada stvarane scijentističke pesme, kako sam ih nazivao, sa karakterističnim nazivima: ”Čelik i žeđ”, ”Otvara se atom”, ”Svetlost se u atome nastanjuje”, ”Radioaktivne pesme”, objavljivao sam u, kao student, u ”Mladosti”, ”Vidicima”, ”Studentu”, i drugde. Istovremeno započeo sam rad i na poemi ”Planeta” u kojoj je dominirala egzaktno-kosmološka inspiracija.

Bio sam preokupiran idejom o kreativnoj sintezi poezije i nauke. Fascinirao me je prodor nauke u srce materije (žive – genetika, mrtve – nuklearna fizika) i srce svemira (radio-astronomija, astrofizika i prvi prodori čoveka izvan Zemlje u Kosmos).
Do stvaranja pokreta došlo je znatno kasnije krajem šezdesetih godina kada su se našli ljudi sa sličnim idejama i porivima. Godine 1969. formirali smo u Beogradu prvu signalističku grupu, a godinu dana kasnije pokrenuli smo časopis Internacionalnu reviju Signal – glasilo signalističkog pokreta.

2. Vaše zbirke kompjuterske poezije naišle su na oštra osporavanja, ali i podrške, pre svih Dušana Matića i Oskara Daviča…
- Sa eksperimentima u jeziku pomoću kompjutera počeo sam da radim 1969. godine na Ekonomskom institutu, a par meseci kasnije i u Matematičkom institutu u Beogradu. Taj događaj prilično je uzbudio našu književnu javnost. Među prvima je reagovao poznati, i tada veoma uticajni, kritičar Zoran Mišić u časopisu ”Književnost” čiji je glavni i odgovorni urednik bio. U jednom gotovo apokaliptičkom tekstu Mišić tvrdi da je svršeno sa humanizmom, da je čovek mrtav jer, eto, stigao je kompjuter, ili , kako ga on naziva ”elektronski Baš Čovek” koji će sada ”govoriti narodu, pisati pesme i upravljati svetom”. Slično je u ”Politici” reagovao i kritičar Eli Finci prikazujući moju zbirku pesama. On postavlja pitanje ”Šta se dešava sa savremenom poezijom, kakva je njena dalja sudbina? Dokle se prostire moć i gde počinje nemoć mašine? Ili još šire: U naše tehnokratsko vreme, šta će biti sa iskonskim ljudskim vrednostima.?”
Izlazak moje knjige ”Kiberno”, koja se pojavila početkom 1970. godine, pozdravio je Dušan Matić. Sledeće godine, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u svojoj pristupnoj besedi, Matiće je veoma lepo govorio o signalizmu kompjuterskoj poeziji i našem časopisu ”Signal”. Za Oskara Daviča pojava signalizma u našoj kulturi značila je ”ponovno hvatanje koraka srpske poezije sa istinski avangardnim traženjima u svetu”. O knjizi ”Kiberno” dobro je govorio i Petar Džadžić prikazujući je u čuvenoj emisiji Lektira na TeVe dnevniku. Sveta Lukić je o signalizmu pisao upravo u vašim Novostima, a nešto kasnije uneo je naš pokret i u Prosvetinu enciklopediju, čiji je glavni urednik bio.
Jedan pesnik, kritičar i antologičar ”proslavio se”, u to vreme, tvrdnjom da moja poezija nije autorska pošto je, po njemu, ne stvaram ja nego kompjuter. Glavni otpor, pa i strah, potekao je, kao što se vidi, iz pogrešnog uverenja da je sada i mašina (kompjuter) počela da stvara, da piše pesme. To je, naravno, bilo apsurdno, pa i smešno. Ni taj kompjuter od pre četrdeset godina koji je bio ogroman i zapremao veliki prostor, ni ovaj sada pred kojim sedimo u svojim stanovima i na radnom mestu nije mogao, niti može sam da stvara, pogotovu ne da piše poeziju. Stvara čovek a kompjuter je samo tehničko sredstvo koje mu može pomoći da svoj rad što bolje oblikuje. Konkretno, meni je kompjuter tada pomogao da se oslobodim u odnosu na jezik, da ga na neki način razbijem, razgradim, stvarajući u tim novootvorenim jezičkim prostorima nove stilske i kreativne mogućnosti i forme koje ću kasnije dograđivati.

3. Vašem projektu svojevremeno se priključilo dosta umetnika (među njima
i Ljubiša Jocić) iz raznih disciplina. U čemu se ogledala vaša saradnja, okupljanja oko zajedničkih ideja?
- Signalizam dugo traje. Prošle godine smo slavili četrdeset godina od osnivanja pokreta. Od tada do danas kroz signalizam je prošlo nekoliko generacija stvaralaca. Na samom početku bili smo okupljeni oko časopisa ”Signal”. Najpoznatije ime iz tog perioda je Marina Abramović, danas svetska zvezda performansa. Ona je bila član redakcije ”Signala” i njen umetnički start je u signalizmu. Ljubiša Jocić nam se pridružio sredinom sedamdesetih i svojim poslednjim delima dao značajan doprinos našem pokretu. Tokom osamdesetih, od više desetina stvaralaca, posebno izdvajam Dobricu Kamperelića i Andreja Tišmu koji su i danas veoma aktivni. Polovinom devedesetih obnovili smo časopis ”Signal”. To je dalo velik zamah pokretu koji se ogledao u brojnim knjigama, izložbama, akcijama. Najznačajnija imena u ovom novom, preporođenom signalizmu su pesnici, prozni pisci i esejisti: Ilija Bakić, Slobodan Škerović, Zvonko Sarić i Bogislav Marković.
U čemu se ogledala, i ogleda, naša saradnja. Pretpostavljam, pre svega, da je veliki broj stvaralaca privukla nova, prodorna, raznovrsna i dinamična poetika i estetika signalizma. Neki su se u početku vezivali za mogućnosti koje pružaju egzaktne nauke u književnosti i umetnosti, drugi za istraživanja na planu sinteze verbalnog i vizuelnog. Mnoge je zainteresovalo destruiranje i poetsko zračenje oslobođenog jezika. Neke, pak, izražajne mogućnosti znaka (signala) i široki horizonti koje je otvarala semiologija u svim granama umetnosti. Posebno su nas vezivala međusobna druženja, razmena ideja, zajednički rad, časopis kao stožer okupljanja, onda izložbe, revijalna predstavljanja, itd.

4. U kojoj meri je signalizam uspeo da prodre van naših granica?
- Signalizam je odmah na startu uspeo da pređe granice Jugoslavije i srpske kulture. Tome je posebno doprinela Internacionalna revija ”Signal” koju smo objavljivali na srpskom i engleskom jeziku. Osim toga časopis je , u svojoj prvoj fazi (1970 – 1973) uglavnom bio posvećen konkretnoj i vizuelnoj poeziji gde prevodi, u najvećoj meri, nisu bili potrebni.
Imali smo veliki broj inostranih saradnika, od Argentine i Urugvaja do Japana i od Kanade do Australije i Novog Zelanda. Naravno, u prvom planu su bile Evropa i Amerika. Posebno je bila razvijena saradnja sa italijanskim neoavangardistima. Oni su pisali o signalizmu, objavljivali nas u svojim časopisima, izlagali naše radove na izložbama. Prva izložba signalizma nije bila u Srbiji, ni u Jugoslaviji već u Italiji, u Milanu 1971. godine pod nazivom ”Poesia signalista Jugoslava”.
Izuzetna je bila i saradnja sa Nemcima. Prof. dr Dagmar Burkhart, dr Klaus Groh i dr Klaus Peter Dencker u više navrata pisali su o signalizmu. Ovaj poslednji uneo nas je u svoju danas kultnu antologiju ”Text-Bilder Visuelle Poesie international” (Von dere Antike bis zur Gegenwart).
O signalizmu su pored Nemaca i Italijana pisali još: Belgijanci, Čileanci, Rusi, Amerikanci, Urugvajci, Česi, Francuzi, Japanci, Mađari, Kanađani i Poljaci. U Poljskoj je 1980. godine, na čuvenom Jagelonskom univerzitetu u Krakovu, odbranjena doktorska disertacija o signalizmu. Odbranio ju je Julijan Kornhauzer, inače poznati poljski pesnik i esejist, danas šef Katedre za jugoslavistiku na istom univerzitetu. Njegova disertacija pod nazivom ”Signalizam – srpska neoavangarda” (u prevodu Biserke Rajčić) objavljena je i kod nas.
Obimna građa iz ovog perioda ekspanzije našeg pokreta: raznovrsni dokumenti, više od deset hiljada pisama na svim svetskim jezicima, časopisi, knjige, zbornici, katalozi i radovi naših i stranih signalista nalaze se danas u Istorijskom arhivu Beograda i Biblioteci SANU.

5. Izbor iz Vaše poezije, koji ste sami sačinili, nosi naziv Vaše poznate zbirke ”Svinja je odličan plivač”. Smatrate li tu knjigu i najboljom?
- Zbirku ”Svinja je odličan plivač” izdala je Prosveta davne 1971. godine. Ovaj izbor, koji je prošle godine objavila nova, veoma agilna izdavačka kuća ‘Tardis” iz Beograda, čiji je vlasnik i urednik Spomenka Stefanović Pululu, i sama pesnik i prozni pisac, ima proširen naziv ”Svinja je odličan plivač i druge pesme”. Tu su pored ”Svinje” još i pesme iz drugih zbirki koje su nastajale krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina kada sam u poeziji koristio kolokvijalni jezik svakodnevne komunikacije, jezik medija, reklama, novinski dnevnopolitički žargon, jezik potrošačkog društva, nastojeći da iz tog dobro izmiksanog galimatijasa izvučem humorne, a često i otrovne poetske žaoke.
Poslednjih trideset godina pišem sasvim drugačiju vrstu poezije. Stvaralački postupak je sličan ali su jezik i sadržaj drugačiji. O tome dovoljno govore i naslovi zbirki: ”Devičanska Vizantija”, ”Vidov dan”, ”Zvezdana mistrija”, ”Plavi vetar”, ”Zlatno runo”, ”Ljubavnik nepogode”.
Ovog leta, pod nazivom ”Glad za neizgovorljivim” pojaviće se obiman izbor ove vrste poezije koju sam svojevremeno odredio kao apejronističku.
Već sam ušao u osmu deceniju života pa bih rekao (mada ne uvek, i ne baš sasvim siguran), da mi je sada nešto bliža ova druga, apejronistička poezija, u kojoj su kritičari videli metafizičke proplamsaje, pa čak i neku vrstu religiozne intonacije. Ništa me, međutim, ne sprečava da uživam u drskosti, a često i bezobrazluku svojih ranih pesama iz ”Svinje”, ”Gejaka”, ”Čorbe od mozga”, ”Kineske erotike” i ”Pucnja u govno”.

6. Koliko je običan čitalac u stanju da shvati i prihvati sve ono što
ispisujete u stihovima i pričama?
- Na ovo mogu da Vam odgovorim samo da sve zavisi od čitaoca.

7. Poslednjih godina objavljujete takozvanu šatro prozu, zasnovanu na slengu, jeziku mladih. Kako dolazite do tih novih neobičnih i veoma duhovitih reči?
- U šatrovački govor ušao sam još krajem šezdesetih prikupljajući građu i stvarajući na njemu. Od svoje prve zbirke u žargonu ”Gejak glanca guljarke” (Prosveta, 1974), koja je išla u više izdanja, do danas objavio sam nekoliko zbirki u kojima sam koristio ne samo sleng mladih već i tajni govor delikvenata. U poslednje vreme pišem i prozu, uglavnom kratke priče, ili kako ih zovem šatro žvake. Kako dolazim do šatro reči? Pa srpski jezik je po meni (koliko ga književno rabim već više od pedeset godina), čak i ovako danas političkom voljom, ili nevoljom razdeljen, jedan veliki i veličanstven jezik. Treba samo imati hrabrosti i baciti se u taj jezički vrtlog, u taj uzburkani okean i tragati za jezičkim draguljima, nalaziti ih i stvarati.

8. Šta bi po Vama bila osnova Vaše poetike?
- Od scijentizma kao prve faze, u neprekidnom razvojnom toku, do apejronizma, kako danas označavam svoja jezička traganja, veliki je vremenski i kreativni raspon. A potrebno je još obratiti pažnju i na intermedijalna i sintetička istraživanja sa konkretnom, vizuelnom, kinetičkom, zvučnom, objekt i gestualnom poezijom.
Osnovu svoje poetike vidim najpre u istraživačkom radu u jeziku i sa jezikom i ispitivanju mogućnosti znaka (signala) u raznovrsnim oblastima i granama umetnosti. Stvaranje nove realnosti iz semantičke nestabilnosti jezika i raspršenosti znaka prevashodna je i suštinska žudnja moje planetarne poetike. Umetnost je, po meni, stalno traganje za neizgovorenim i neizgovorljivim, a u reči, govoru i znaku izvor je i začetak bića, prva glasnica postojanja neuhvatljivog svemira i još neuhvatljivijeg čoveka.

9. Svojevremeno ste najavili da će 21. vek biti stoleće signalizma.
Verujete li i danas u to?
- Apsolutno. Prva decenija novog veka to i pokazuje. Elektronska civilizacija, o kojoj se u signalizmu vizionarski razmišljalo, govorilo i sanjalo još šezdesetih godina prošlog stoleća, sada je osvojila čitav planetarni prostor i inicirala nove izvore umetnosti, nove stvaralačke instrumente i nove umetničke oblike. Naš pokret je spremno dočekao 21, vek, jer ono što smo radili pre četrdeset i više godina već je bila umetnost novog veka i za novi vek. Danas, kada smo čudesnim interaktivnim Internetom premrežili čitavu planetu, načinivši od nje jedinstvenu kreativnu laboratoriju, mogu samo da potvrdim da će umetnost ovog veka, sa onim što je već urađeno, i još više sa onim što će se tek uraditi, biti umetnost signalizma.

(Pošto je u Novostima intervju objavljen u nešto skraćenom obliku ovde ga donosimo u celini i sa drugačijim naslovom.
LINK za intervju u NOVOSTIMA).

Videsmo kako se golemo carstvo ruši u dimu i moru krvi, provincije kako tonu u bezakonje a satrapi prisežu na vernost novim gospodarima. Dijadosi preko noći stekoše moć, zlato i slavu. Do nas dopreše glasine o vojsci naroda Magog, cara Goga, koja pustoši zemlje na severu, i o vojsci cara Pora, koja se okuplja na istoku, u Indiji, ali vojnici, izranjavljeni u bitkama i iznureni od marševa, od Aleksandra zahtevaše predah.“
To je početak izgubljenog i, očigledno apokrifnog rukopisa U zemljama Goga, koji se pripisuje Pseudo-Kalistenu a koji nam je poznat uglavnom po fragmentima iz arapskih izvora. Opširno ga citira Al Faludi, u svom Opisu naroda i zemalja. Sumnjiva akribija, očigledni anahronizmi, nepouzdana hronologija, konfuzna geografija i proizvoljnosti u opisima događaja – za koje ponekad nije moguće naći potvrdu u drugim izvorima – potvrđuju pretpostavku da je spis apokrifan.
Orijentalista Ditrih Miler iznosi hipotezu da je reč o kompilaciji sumnjivih i poznih izvora, nastaloj uglavnom između I i II veka, ili možda kasnije, s mnogim poznim dodacima, od kojih se neki datuju čak u XIII stoleće. Čudovišna knjiga je, prema njegovom mišljenju, nastajala trudom brojnih skriba, koji su kroz vekove, izvornom rukopisu koji je za nas izgubljen, ili njegovim fragmentima, dodavali plodove sopstvene mašte i poneku grešku, nesporazum.
Tijeri opovrgava ovo mišljenje i njen nastanak, na osnovu opširne lingvističke analize (duge gotovo dve stotine stranica), datuje u sredinu XIX veka. Drugim rečima, u pitanju je grub falsifikat, nastao na temelju odlomaka iz Al Faludijevog spisa.
U Parizu 1855. godine, štampano je navodno celovito izdanje ovog dela, čiji je nalazač rukopis doneo „odnekud sa Istoka“, a u čijem se predgovoru, između ostalog, kaže:
„Pisac ove povesti je čovek neodređenih godina, zemljanog lica i sive (sive, a ne sede) kose, koga je izdavač sreo samo jednom u životu, a koji mu se predstavio kao pravi autor spisa koji sledi. Francuski je govorio tečno, ali s izvesnim akcentom, sličnim onim kod Slovena ili obrazovanih Rusa.
Kada ga upitah za ime, reče mi da se zove Kalisten. Tako je i potpisan na koricama ovog izdanja.
Štampar ove knjige nije naučnik, on ima samo skromno znanje o istoriji, a još skromnije o drevnom Orijentu, i on nije dužan da proverava da li je ono što tvrdi pisac istinito ili ne.
Čitao sam knjigu cele te noći, nekoliko puta iznova, i čvrsto reših da je štampam.
Koliko sam mogao da dokučim, ona sadrži delove nekoliko starih rukopisa, na koje se poziva nekolicina arapskih i srednjovekovnih pisaca, ali uz znatna skraćenja i unekoliko izmenjene, tako da stvore utisak da se ovde iznosi jedna lična povest.
Poznatoj legendi o ‘živoj vodi’ ili ‘izvoru besmrtnosti’ dodato je nekoliko šturim jezikom ispričanih epizoda, koje sežu gotovo u naše doba. To joj daje prizvuk nečeg izmišljenog i neverovatnog.
Izdavač je zato može preporučiti čitaocu kao fantastičnu literaturu.
Neka posluži čitaocu za zabavu ili pouku, neka je učenjaci po svojoj volji tumače ili ismeju i odbace.
Ali neka čitalac ne smetne s uma da je istina često neverovatna; ponekad do te mere da se opire svim našim pokušajima da je pretočimo u reči.“
Evo nastavka te povesti, prema knjizi pariskog izdavača Godijoa, koju prenosimo s neznatnim skraćenjima – izostavljajući opširne komentare i fusnote – i to samo u onim delovima koji se tiču fantastičnih opisa zemalja, kojima je pisac, navodno, prošao:

Senka užasa na njegovom licu
To sumorno mesto meni je izgledalo kao sam kraj sveta.
Ovde se podiže jedna ogromna planina, kao zid iznad mora. Kameni grad, sa svojim kulama, zatvara tesan prolaz. Ime starog grada je Derbent, što znači „Sveta kapija“. Ko vlada ovim gradom, vlada uskim tesnacem; a ko vlada tesnacem, vlada putem koji vodi u zemlju Goga.
Tog kobnog dana stajao sam na bedemu tvrđave, posmatrajući vrhove planina kako se gube u bledoj izmaglici, rascepljene bele stene i mračne, drevne šume koje obrastaju brda, s osećanjem da stojim pred nečim bezmernim, što se nije dalo imenovati.
Sećam se da je izjutra padala uporna, sitna, dosadna kiša.
Osetih svežinu vazduha i videh oblake kako se valjaju sa brda.
Čuh iznova maga, koga je Aleksandar doveo sa sobom, kako mrmlja o izvoru besmrtnosti i živoj vodi, o sili Goga, o mnoštvu naroda koji ga slede, i o neverovatnim stvarima koje će se tek zbiti. Bejah srećan što sam napustio Makedoniju, i zahvalan bogovima što su mi dopustili da vidim i saznam za toliko čudesnih stvari. Stojeći tako na bedemima Derbenta, iznenada osetih neodoljivu želju da kročim u tu zemlju, koja se stere od te jezive planine sve do južne Skitije i reke Tanais, i koja krije tolike tajne. Ta nerazumna želja, po svoj prilici, za mene beše kobna.
Možda zato što zakasnih u bitku kod Ise i što u boju kod Gaugamele tek nazreh lice Areja, boga rata, tog časa bacih se Aleksandru pred noge i zatražih od njega da mi dopusti da se tamo zaputim.
Videh senku užasa koja načas preleti preko njegovog lica.
Onda mi on dade znak da ustanem i reče da narodi s one strane planine nikad neće biti pokoreni, i da je već zapovedio da se na ovom mestu podigne sveti bedem – visok zid od kamena, a da se na njemu postavi tvrda kapija od mesinga i gvožđa. Kroz trideset dana, kada Sveta kapija bude zatvorena, reče, on će se vratiti u Vavilon; a što se mene tiče, bio sam slobodan da činim šta mi je volja i da povedem sa sobom one koji hoće da me slede.
Pomislih opet na vodu besmrtnosti, koja je darivala večni život; pomislih da onog ko je pio s tog izvora gvožđe ne može raseći, i da mu vatra ne može nauditi. Sličan bogovima, išao bi iz bitke u bitku, ne znajući za smrt i poraz, i nije postojao niko, sem onih nalik njemu, ko bi mu se mogao suprotstaviti. Kao da je mogao da pročita moje najskrivenije misli, Aleksandar se sagnu i reče mi na uho, tako da ga niko osim mene nije mogao čuti, da uzmem sve što mi treba a da mu zauzvrat dam samo nekoliko gutljaja žive vode, ukoliko nađem čudesni izvor i ako je istina sve ono o čemu je zborio persijski mag.
Zakleh mu se da će biti tako.