Zagledala sam se u njegove ruke. Kao u dečaka, ruke male i nežne. Iste te ruke su bile poznate po veoma snažnom stisku. Pod tim rukama komadi jakih i debelih limova bili su vešto oblikovani u oluke koji i danas krase mnoge kuće u ovom gradu, kao srebrne sjajne ogrlice, kao veliki levci kroz koje su se slivale nebeske suze.
Ovaj čovek malog rasta bio je stub i čvrst oslonac svoje porodice. Ovaj stameni čovek je prvi put danas, preda mnom, pustio suzu.
I soba je od nje, od te velike suze, zadrhtala.
U ovoj sobi gotovo da se i rukom mogla opipati tuga. I njegova, i ostalih, takođe vremešnih ljudi i žena za koje se tu našao azil.
Još i sada osećam težinu te ničim merljive tuge.
Iz donjeg kraja sobe dopirao je glas neke starije žene pun očaja : – Laslo! Laslo! Laslo! Pomozite! Laslo! Laslo..! I sve tako, bez prestanka.
Jedna bakica, sitna i veoma stara, sedela je za stolom i govorila nekome koga je samo ona videla: – Evo, brzo će mrak, treba da idemo! Hajde, deco, idemo kući!
Druga žena, koja se tren po našem dolasku probudila, široko se osmehnula osmehom devojčice, pogledala nas i pozdravljala mahanjem ruke. U krevetu, sa njene desne strane, tik uz nju, ležao je plišani meda sa crvenom mašnicom oko vrata. Kasnije, dok se pokrivala, pažljivo i nežno je pokrila i svog medu.
U beloj sobi, jedinstvenoj na ovoj planeti, žive ljudi sa svojim posebnim svetovima, a samo njima vidljivim i shvatljivim, mestima u svojoj svesti kome su jedino pripadali i gde su bili potpuno svoji i na svom. Sve drugo im je oduzeto, iščilelo, izbrisano…
Krajičkom oka uočila sam pokret sa malenog prozora. Proleteo je golub. Iznova pred okom prizor iz prošlosti koji mi je izmamio nežni osmeh. Opet ga vidim kako hrani svoje golubove, kako sleću najpre svud oko njega, poneki i na ramena mu i na glavu. Bože, kako ih je okom i srcem večitog dečaka bezmerno voleo! On im zvižduće a oni mu hrle, znaju da je to poziv na gozbu.
Svakodnevno je brinuo o njima, negovao ih, a najviše je voleo da posmatra njihov let, kružno vijanje prostorom svud iznad njegovog krova..
Morao je da ih se odrekne još pre dve godine. Bio je to i za nas pouzdan znak da ga bolest uzima pod svoje. Izvlačila mu je snagu i malo po malo dobijala je bitku sa ovim snažnim čovekom.
Na njegovo rame sad sleće druga ptica. Ptica koju nikada nije dozivao. Došla je i čeka da ga povede na poslednji let. Let u nepovrat.
Brzim korakom izjurih iz bele sobe. Dočekala me kiša.

DOM ŠTO NA HLEB MIRIŠE
I ranije sam dolazila u njihov dom, prijatan i otvoren kao što je i duša ovih domaćina. Kao da su sa onog prostora odakle su, nošeni nemilim vetrovima rata izgnani, naselivši se na obali Severnog jezera ovde prispeli, u najnužnijem prtljagu sa sobom doneli zrake toplog mediteranskog sunca i zavičajnu toplinu iz doline Neretve. Njihova iskrena neposrednost i spontana prisnost od prvog susreta uvek čine da se tu osećam prijatno i dobrodošlom.
Ovoga puta sam došla po njegove slike koje prikupljam za zajedničku izložbu. Nisam imala nameru da se zadržavam jer sam imala još dosta obaveza. Smetnula sam s uma da se kod Sime i Milene ne može doći a da se ne sedne i ne porazgovara. Nisam mogla, a iskreno, nisam ni želela odbiti gostoprimstvo. Trenom upitnost: Koliko ovako dragocenih trenutaka mogućih samo u društvu dragih ljudi izgubimo, žureći se sve mahnitijem ritmu svakodnevice?
U toku našeg razgovora, na stolu su se brzo i u tišini našle razne đakonije prinete rukom domaćice. Tu je, i što me pri svakoj poseti najviše raduje, predivan hleb koji Milena sama sprema. Pored takvog hleba, čiju mekoću i punoću ukusa i sada osetim u usnama, ništa mi drugo od hrane nije trebalo. To sam i rekla Mileni. A ona se samo nasmešila i kao da mi kaže: – Znam! To i ne može drukčije da se pripremi no srcem i damarima s vrhova prstiju!
Nakon izvesnog vremena provedenog u prijatnom razgovoru, ustala sam spremna za povratak svojoj kući. Simo je pošao u atelje po slike koje ću da ponesem, a Milena me je zaustavila tihom reči, kao da mi nešto u tajnosti poverava : – Sačekaj! Samo malo!
Nisam znala šta je naumila. Ubrzo se pojavila sa paketom koji mi je stavila u ruke govoreći:
- Uzmi! Spremila sam ti da poneseš malo domaćeg hleba. Rekla si da ga voliš, pa ko velim…
Ne mogu opisati osećaj tog trenutka. Ima li od hleba lepšeg i vrednijeg dara?
I to hleba kojeg je umesila ruka prijatelja, dobrog čoveka, ruka dobrog domaćina, onog koji je iskusio šta znači nemati? Hleba darovanog od srca sa željom da obraduje nekog i s druge strane praga.
Bila sam toliko dirnuta njenom pažnjom da sam joj samo ćutke prišla i poljubila je. Reči zahvalnosti koje su zapele u mom grlu, verujem, jasno su se prepoznavale u mojim očima. Znam! Milena ih je videla.
Krenula sam kući sa dragocenim poklonom. Grudi su mi bile ispunjene toplinom. Od ovog trena ovaj dan je dobio poseban značaj. Za mene je bio veoma svečan. Pravi praznik. Danas sam bila počastvovana da i dušom i okom doživim i spoznam svu njegovu lepotu. Na mojim usnama osmeh a u srcu molitva:
– Bože, blagoslovi i čuvaj ove ljude i njihov dom! Dom što na hleb miriše!

KRSTIĆ NA DLANU
Nedeljno martovsko jutro. Budi me neprijatan osećaj. Žestoki bol središtem oba dlana.

Začuđeno na svojim grudima ugledah šake čvrsto stisnute u pesnice. Nokti duboko zariveni u meke dlanove.

Želeći da se što pre oslobodim bolnog stiska, brzo sam ih rastvorila…

Ugledah crvene brazde / tragove koje su dugi i oštri nokti načinili presecajući liniju života.

Središtem – krstić na dlanu.

Još me boli.

Uzalud pokušavam da se prisetim tegobnog sna koji je za sobom ostavio tako pouzdan trag. Ne vredi. Ne uspevam da dođem do odgovora na pitanja:
- Gde me je odvukao tegobni vrtložnik podsvesti?
- S kim sam se i zašto sam se svu noć borila?
- Zašto i / čemu i nakon sna / buđenjem stisnute šake?
- Šta je to pre krstića u mojim čvrsto stisnutim šakama bilo skriveno i u snu tegobnom od zla odbranjeno?

Krstić! Znak da sam njime i u snu bila od zla odbranjena.

„Čist, kao ruža…“, isterao sam ponos – dvadesetogodišnjeg „Juga“ iz garaže – i krenuo na posao.
Kao i svakog jutra, u trenutku buđenja, sinula je misao, jedna rečenica, mantra, koja mi se odmah zavrtela u glavi. To je fenomen koji sam zaradio još u pubertetskim godinama…
Kada sam se, dakle, jutros probudio sinulo mi je sledeće: „Ja sam Betmen, ali nisam Supermen!“ O Bože! Šta sve neće čoveku pasti na pamet!? Užas! To je bila mantra za danas! Sve sam jutros obavljao i obavio ponavljajući u sebi ovu šašavu rečenicu. Nije ona blesava do kraja, znate, može donekle da se shvati i obrazloži…Dok sam tako lupao glavu oko Betmena i Supermena, naiđe auto iz suprotnog smera, isključi i uključi svoja svetla i pokaže mi, hvala mu, da nisam uključio svoja. Uključim. Vozim dalje. Razmišljam o razlici Betmena i Supermena. Setim se da sam slušao jednom na TV o tome. Neki debeli filmski kritičar je objašnjavao kako je Betmen čovek koji se maskira dok je Supermen Kriptonac (ili tako nekako) koji se maskira u čoveka…Aha, pričam ja sam sa sobom, u tome je štos…Ne…moja rečenica se odnosi na nešto drugo…I taman da prokljuvim na šta sam u stvari mislio, kad mi auto uleti levim točkom u rupčagu – ja trgnem volan desno – i već sam bio u jarku – i udaram autom direktno u kesten – i izlećem iz auta – i mrak –

„Ja sam Betmen, ali nisam Supermen“ – pomislili ste – bilo je prvo čega sam se setio pošto mi se bolnička belina kroz iskolačene oči zabola direktno u mali mozak! Ne. Ne. Prvo sam u sebi iz sveg glasa zaurlao: „Živ!“ Kakvu sam samo besmislicu upravo napisao…ali tako se otprilike to odigralo. Želim da vam „dočaram“, kao Đura Palica! TV program nam je izgleda oprao mozak i trijumfalno se uselio u isti!
Ženino lice poput komete leti prema meni, ljubi me, nešto priča, ništa ne razumem, kao da ima megafon. Konačno nešto čujem. Kaže da već satima bulaznim o nekom „Betmenu“…Aha, kažem ja, tu smo, mozak, kefalo, radi bez pauze!
„Blesane, pa šta si to uradio?“ – kaže kroz suze. Smeje se i plače. O Bože! Hvala ti! Hvala ti! – ponavljam u sebi. Udariše i meni suze. Zatim bol, nepodnošljiva bol. Mrak.

Sutradan je već bilo bolje. Sledeći dan još bolje. Juga više nema, kao i svega što počinje sa „jugo“…Nema veze…Ipak, nekako sam ga suviše lako prežalio…Čudno je sve to…Jedino mi je žao, ali, stvarno mi je žao, što se ujutro budim prazan… prazan…

Ne mogu da zamislim tužniju sliku. Iako je možda patofnu bacilo kroz prozor debelo doktorsko dete koje je ljuto jer ga roditelji teraju da ide na časove klavira, meni to nije palo ni na kraj pameti. Ne, ova patofna je pala sa noge deteta koji bi rado učilo da svira klavir, ali će morati da se zadovolji harmonikom zbog teške ekonomske situacije. Dete će izgrditi jer je izgubilo patofnu, iako je ona spala kada ga je otac grubo podigao i odneo ispred izloga, ne sa slatkišima ili igračkama, već izloga sa materijalima za šivenje. Dete je obožavalo da gleda končiće, sitne šare i nepravilne površine materijala, da donosi samo odluke šta je lepo, šta nije, šta je previše grubo i previše grebe, šta je nežno i meko, a onda je otac došao i odveo dete usput mu, doduše nenamerno, skinuvši patofnu. Detetu su se smejali što nije imalo jednu patofnu. Ono je imalo mnogo šta da kaže. Moglo je da opiše neverovatne boje i površine koje deca naviknuta da gledaju igračke i slatkiše razumnih cena nisu poznavali. Dete je volelo Harmsa, harmoniku, reči na h, ni samo verovatno ne znajući zašto, ali je imalo tu potrebu za plemenitošću koju debela doktorska deca i ostali mršavi i debeli, doktorski i nedoktorski zlotvori nisu razumeli. Ta patofna je ostala na ulici jer se dete nikad nije vratilo po nju, sve dok je ja nisam našao. Dete je sad devojka koja spava na fotelji na rasklapanje, duboko udiše i pomera grudi na kojima se zbog hladnoće u sobi jasno vide bradavice. Devojka ima jednu patofnu i drugu bosu nogu. Ja se pentram po njenim snovima i držeći patofnu u ruci izlazim iz njene glave, padam na tepih, šunjam se do dna kreveta i stavljam joj patofnu na bosu nogu. Ljubim joj kuk koji je malo izvirio iznad donjeg dela pidžame, to je bio odvuek deo tela koji sam najviše voleo, koji je najviše prizivao moje prste da ga pipam, kao da tu leži sva lepota sveta. Ljubeći kuk zavoleo sam Harmsa, iako sam ga prilično malo čitao u životu. Zavoleo sam harmoniku i reči na h. Hleb. Helikopter. Hrana. Hotel. Harison Ford. Bez Ford, samo Harison. Hotlajn. Himen. Hi Men. Huk. Heftalica. Sedim na podu i nabrajam reči na h, potpuno bez ikakvog smisla i ikakvog reda, ali mi se čini da bi se devojci koja spava to jako dopalo. Doktore, imam problem, moj brat misli da je kokoška. Pa što ga niste doveli kod mene u ordinaciju? Pa znate, nisam mogao, trebaju mi jaja. To je ono što ja u osnovi mislim o vezama. Potpuno si iracionalne i često sulude, ali izgleda da nam svima trebaju ta jaja. Zašto bi išta imalo smisla? Devojka iz čijih snova sam skočio u sobu misli da je duša gasovita stvar koja se nalazi u grudima, malo iznad srca. Gas je teško uhvatljiv. U ovoj sobi su se ukrstila dva gasa koja lebde po sobi i komentarišu da su tela koja leže, jedno na krevetu, drugo na podu, vrlo patetična, ali opet vrlo ljudska. Biti čovek znači biti patetičan. Nije patetičnost kada neko voli balade Scorpionsa. To je samo nedostatak ukusa. Druga duša prokomentariše da bajke nisu šta su nekad bile. Nisu ni duše što su nekad bile, ali neka im. Gasovi se opet vraćaju u grudi. Ležim na podu, a ona se polako budi. Umesto staklene cipelice ima patofnu. Umesto prinčevog imanja ima samopouzdanje. Nisu bajke kakve su bile, teško bi bilo reći da će živeti do kraja života srećno i zadovoljno. Gasovi u grudima se nadaju tome, ali bogami i rade na ispunjenju forme klasične bajke. Ono što zasigurno znam je da će ona moći opet da mi priča o bojama i šarama koje je ona videla, a ja nisam ili nisam na taj način. I znam da je meni jasno da je bačena patofna sigurno najtužnija stvar koja postoji.

Odmah, nakon par dana, uočila sam sitnu i mršavu staricu kratke, sijede i rijetke kose, upalih blijedih obraza i grubo naboranog lica, kako pogrbljeno korača sitnim korakom, stopu po stopu. Svakoga dana, osim nedjelje, ponavljalo se isto: od jutra pa sve do popodne dolazila bi više puta da kupuje hljeb.

-Dobro jutro! Dajte mi, molim vas, jedan hljeb!- rekla bi u rano jutro, čim bi stigao iz pekare.

Prođe oko sat vremena i eto starice ponovo.

-Dobro jutro! Koje je već doba, a ja nisam kupila hljeb!

Pošto joj uredno dam i naplatim hljeb, nastavim posao. Ali, došla bi malo kasnije.

- Sve mi se čini da sam jutros bila ovdje, ali sam zaboravila kupiti hljeb!

-Kupili ste gospođo!- rekoh joj u početku, u najboljoj namjeri
.
-Ne, ne, nisam! Dajte vi meni jedan, da ne nestane! Kako se zovete, djevojko?

-Lela, gospođo!

Dobro, neka joj bude, pomislih! Vidi se da je stara i da je izlapila. Možda je negdje svratila i zaboravila ga? Ali, opet je došla.

-Ima li hljeba, molim vas? Danas ga još nisam kupila!

Sad sam bila sigurna da tu nešto nije u redu, pa upitah šefa o starici.

-Lelo, nije tvoja briga šta ko kupuje! Ti samo naplati! Šta bi tek rekli konobari?!

Bilo je očito da previše pitam, pa nastavih sa poslom. Nakon ni sat vremena, eto starice.

-Ne znam šta je meni danas, nestaće hljeba! Dajte mi jednu svježu veknu! Kako se vi zovete djevojko: ili ste Bela, ili ste Nela, ili ste Zela, ili ste Mela, ili ste Lela, ili ste Vela?

-Lela, gospođo!

Obično bi do ručka dolazila skoro svaki sat i onda se ne bi pojavljivala do sutra ujutru.
Poslije sedmicu dana upoznala sam i njenog sina: bio je srednjih godina, neupadan i uljudan. Kupovao je namirnice, voće i cigarete. Nekoliko puta sam, zbog gužve, neuspješno započinjala razgovor sa njim, ali ljudi moraju prvo da jedu, a ostalo može da sačeka.

Nedjeljom starica nikad nije dolazila, a ni moj šef, pa prvom prilikom započeh razgovor:

-Gospodine, izvinite što se miješam, ali sam htjela da vam kažem da vaša majka svaki dan dolazi i kupuje mnogo hljeba, a vidim da živite vas dvoje sami!

-Ooo, ne brinite! Ona, znate, ima staračku demenciju i sve zaboravlja. Svakoga dana u prosjeku kupi osam hljebova i krije ih svuda po stanu. Ja se pravim da to ne vidim i kad dođem s posla sve ih pronađem i nosim Narodnoj kuhinji u susjednoj ulici. Molim vas, nemojte je ništa pitati o tome! Ona se predivno osjeća kupujući hljeb!
Toga dana, nakon što sam završila s poslom, pošla sam kući pored Narodne kuhinje, mada mi nije bilo usput. Prišla sam ulaznim staklenim vratima i pročitala natpis: „Subotom u 18 sati se preuzimaju paketići obroka za nedjelju“.

E te njihove pesme naročito volimo.
Naučno fantastične.
Ako nas slušate – kažu oni –
Moći ćete da jedete 25 sati na dan.
Moći ćete da se vozite sa 15 automobila odjedanput.
Posadićemo palme na vrhove planina,
A med će teći potocima.
i da ne zaboravim i mleko ima da teče.
A i krv ima da propišamo ako ih ne budemo slušali.
I niko neće biti otpušten pa makar i ne radio.
Pa naravno – pogledajte njih kako dobro žive.
Ne rade i niko ih ne odpušta
iz onih belih velikih zgrada.
Nisu čak ni vezani, osim kravatama.
Mogu da izađu kad god požele.
Ali neće!!!
Tamo im je lepo, kada misle na nas i za nas.
A mi ne volimo da mislimo.

Zato valjda i pišem pesme.

Ili kao oni što rade u oglašavanju.
Oni su drugorazredni pesnici ali ipak dobri.
– Kupi 5 dobićeš 6.
Iako ne znam šta da radim ni sa onih 5 pari cipela
prihvatam ovu ponudu zato što su šeste za džabe.
Pa vidite koliko su dobri!
Pa možda bi i ja trebao.
Recimo: Ako saslušate mojih 15 pesama –
izrecitovaću vam još 5 za džabe!
Ili – kupite 5 knjiga sada a 5 kroz godinu dana.
Stvarno su dobri ti pesnici,
Iako se njima manje veruje – oni pričaju non stop!
Pre dnevnika, posle dnevnika, za vreme dnevnika
Pre, posle i za vreme filma, pre i posle političara…
Non stop!
– Ako odmah naručite moju prvu knjigu,
dobićete i drugu za neverovatnu cenu –
knjiga je ujedno i lepeza i stari papir.
Dobra je i da je staviš pod sto ili stolicu
ako se klate,
a i lepo gori u kaminu – romantično,
kao što to i biva u pesmama.
I ne zaboravite – to je samo za vas – jer se cenite.
Jedina intimna stvar koju vaša deca neće ni da pipnu.
Pa koga pored plej stejšena, kompjutera,
skejtbordova, surfanja, pljuvanja u dalj,
alkohola, marihuane, mobitela…
Pored svega toga – koga zanima knjiga???
Pa ni mene ne zanima.

Pa zato valjda i pišem pesme.

Ali verovali ili ne.
Najplaćeniji su trećerazredni pesnici.
Takozvani haiku majstori kratkog stila.
AAAAAA.
MMMMMMM.
BBBBB.
HMMMM.
OVAAAAAJ.

Ili filozofskog stila.
– Pobedili smo.
Zato što nismo izgubili.
I to mnogo slabiji.
Samo zato što smo dali više golova za vreme utakmice.
Pa da pogodili ste. Sportisti. Fudbaleri.
Ali ni ja nisam baš dobar govornik.

Zato valjda i pišem pesme.

Nedelju dana potom Marko kreće u zabavište. U prvo vreme ga otac odvodi i dovodi, ali kada se uveri da Marko može sam, prestaje.
Petak. Vreme za odlazak kući. Vaspitačice prevode decu preko ulice, a onda ih puštaju da nastave sami. Marko korača pognute glave. Zapinje o nogu starijeg čoveka.
- Pazi, mali!
Dete mrmlja:
- Izvinite…
- Izvinite? Nema izvinite, sad ćeš ti lepo sa mnom, imam nešto za tebe…
Hvata dete za ruku i vuče ga u nepoznatom pravcu. Dete plače, pokušava da izvuče ručicu iz vlažne, grube šake. Prolaze pored čoveka koga je zaustavio policajac kako bi mu naplatio kaznu. Dete sa strahom gleda u plavu uniformu i seća se: Doći će čika policajac i onda će te odvesti u zatvor, a tamo neće biti ni tate, ni mene… Policajac ih posmatra, a čovek koji vuče dečaka se blago osmehuje. Policajac okreće glavu i nastavlja svoj posao.

LOGIKA
Sofronije: Eto do čega smo se doveli, Danil Ivanoviču! (odmahuje rukom)
Harms: O čemu vi to?
Sofronije: Dobro je rekao onaj pisac – „Danas je lakše imati čoveka na savesti nego na ručku.“
Harms: I u moje vrijeme je bilo tako. Korupcija, glad, zloba i zavist, podmetanje klipa u točkove… Iako, čini mi se da je čovjek ipak vrijedio malo više.
Sofronije: Mislite? (podiže lijevu obrvu)
Harms: Danas je, koliko sam razumio, moguće dobiti manju zatvorsku kaznu za ubistvo nego za utaju poreza. Prema tome, ljudski život je potpuno obezvrijeđen.
Sofronije: Hmmm, ima tu logike… (zamišljeno)
Harms: Kakve logike? (iznenađeno, gotovo uvrijeđeno)
Sofronije: Pa u tome što ste upravo rekli Danil Ivanoviču.
Harms: Pobogu, čovječe, pa vi nalazite logiku u razgovoru sa mrtvacom! (u nevjerici)
Sofronije: ???
Harms: Idite sada i nađite si nekoga koga ćete imati na ručku. Ili na savjesti, ako vam je lakše. U biti je jednako lako.
(Kraj)

Željka je postala moja opsesija kad sam je vidio u banci za šalterom, u do grla zakopčanoj bijeloj košulji i tamnoplavom poslovnom prslučetu. Pogledala je moje oči s namještenim poslovnoljubaznim osmijehom i namignula koketno. Je li i drugima namigivala?, javljala se sumnja, ali su je sve podvrste mojega ega odstranjivale kao komad suvišne hrane na rub tanjura.
Seks s njom je najtoplija stvar koju sam ikada dotakao, umro bih kada bi prestala njena želja da me viđa. Sav sam podređen njoj, iznutra, spolja, kao tinejdžer sam dok prilazi mojemu pedesetogodišnjem tijelu. Njene dojke su nabrekla brda, slobodna je u svemu dok me šije kao postavu koja će skriti nagost tijela, ona veliča moj elan za svim, njeno tijelo je uragan koji me baca po želji, krasno je biti njenim predmetom. Ona se kao kučka smije mojoj ženi u lice, a ja, pred vlastitom ženom glumim da je Željka neodgojeno stvorenje, bezobrazno i nepristojno.
Željka ima trideset šest ljeta, vlastiti stan u koji dovodi mene, svoju užarenu loptu i igra se njom kad i kako poželi. Ja se prepuštam i postajem Željkin osobni ping-pong. I manji, samo da kidam halter s njene butine, dlanom vajam mekoću njenog trbuha. U njenim esencijalnim ženskim odajama pronalazim školjske modrije od unikatnosti, i ona se rastvara kao ta školjka, bedrima i usnama u koje sam smjestio svoje pobijeljele prste, od požude pobijeljele. Sva je moja namjena, kretanje. Tepam joj, a zapravo zovem kurvu i nevinost u njoj, istovremeno, dok urličem kao vuk gladan i bake, i Crvenkape, i kolača…
Ne znam koliko ću još moći tako, strepeći od njenog umora od ping-pong loptice, što ću ako me njene ruke ispuste na horizontalu dnevnog ubiranja stereotipa i prosjeka bez ikakvog preispitivanja?! Nijedna nije kao Željka, nje nisam sit i kad sam sit, ona opovrgava svaku moju logiku racionalizma. Što si, Željka, tko si, utvaro, melemu, ili otiđi kad razbaštiniš moju pamet, ili zadovolji svoju želju tako što ćeš me crpsti malo po malo, ne odveć i ne previše. Ako ne bude tako, postat ćeš ubojica. Već sada si, ti ubijaš u meni mene, i ja sam svaki drugi osim sebe samog. To više nije igra, ljubav, to je posjedovanje. Otvori mi svoju pećinu da se u njoj nastanim kao vlaga i mrak. Nađi mi lijek, ti koja si zaraza, virus i nagon. Ubijaš me i odlično to radiš. Uživam… dok… mremmmm… Željka…

Kuća je mirisala krečom, a najmirisnija prostorija je smočnica u kojoj su uredno poredane kace sa sirom i kajmakom sa planine Bogićevice. U drvenim niskim kolibama na planini strpljivo su skupljani iz dana u dan, a potom snijeti dolje u varoš, u smočnicu moje dajnice.
U najvećoj sobi poredani su minderi ispod velikog prozora sa šarenim zavjesama koje vise sa drvene izrezbarene garniše, prekriveni vunenim jambolijama boje krvi, plišanim jastucima i kao snijeg bijelim uštirkanim prekrivačima, ručno izvezenim punim vezom tamno crvenih ruža i zelenih listova. Kredenac od punog drveta prepun je kristalnog stakla i porcelana, a rubovi otvora bogato su ukrašeni nabranim bijelim heklanjem. Lusteri, kugle od bijelog stakla, išarani su tankom šarom, a vuneni ćilim sav je u vijencima.
„Dajnice, mogu li ja odnijeti ručak daju u fabriku?“- upitah je.
Dajo je jedini unuk uglednog Mehmed- age, koji je naslijedio posjede oko jezera i u čaršiji i jedini sin Sabit-age, mirnog i dobrodušnog čovjeka koji je većinu svoje starosti proveo ili u džamiji, klanjajući svaki vakat, ili sjedeći na minderu ispod prozora sa muštiklom od slonovače gledajući Visitor preko plavskih krovova.
Bolešljiva žena, dajova nana, rodom od Rožaja, iz porodice Rahića, rodila je četiri kćeri i pri porodu petog djeteta, jedinoga sina, umrla je sva u krvi za nekoliko sati. Hodžinica, koja je po kućama porađala žene u varoši i činila gasul kad treba, toga dana je i porodila i posljednji put okupala Pemba hanumu, slabašnu Mehmed-aginu ženu.
Toga dana prvi put sam vidjela šest okruglih limenih posuda sa poklopcem složene jedna iznad druge u kalup. Ručak za daja je bio kompletan: svježe ispečen hljeb, šarena salata sa tri ljute fafarone, supa od telećeg mesa, sitni ćevap u povrću, bijeli mrs, hurmašice i svježe borovnice.
Ponosno krenuh niz sokak, pored Redžepagića džamije, sretna što ću ići u fabriku.
Dajo je bio visok i snažan muškarac orlovskog nosa, za koji sam sigurna da je naslijedio od Salja. Brkovi su mu ukrašavali izbrijano lice, a uvijek ispeglana košulja slagala se sa kravatom. Kad bi sjeo pored mene, onako krupan i snažan, lupio bi, što je mogao jače o svoje desno koljeno i sa širokim osmjehom me zovnuo u krilo:
„Hodi kod daja!“
Išla sam niz čaršiju vješto izbjegavajuću automobile zagledajući poredane kuće sa skučenim avlijama i u njima raširen bijeli veš i posteljine koje se zrače na ljetnom suncu. Žuti i ljubičasti cvjetovi, perunike i turski karanfili, krasili su proške i mamili poglede prolaznika. Malo koga sam poznavala, pa mi je to davalo slobodu da duže razgledam svo to šarenilo i udišem varoške mirise.
„Tražim daja Omera“- rekoh prvom čovjeku koga sam srela na kapiji fabrike.
„Koga Omera?“ – upita čovjek i osmjehnu se.
„Moga daja Omera, on radi u fabrici!“
„Puno muškaraca radu u fabriku, al ti si sigurno musafir iz Bosne!“ – sad već veoma veselo reče omanji crnomanjasti čovjek srednjih godina sa velikim brkovima i kožnim kačketom.
„Moj dajo je najveći!“
„Dobro, dobro, hajde ovamo, prođi tamo pored balvana i potolje kreni prema onoj maloj staklenoj zgradi, pa ćeš naći daja!“ – reče i krenu ka izlazu.
Za tren se nađoh među bezbroj balvana koji su mirisali na šumu i smolu. Bili su bez kore i počeh da razgledam godove, pa na prvom koji sam počela da brojim pomiješah sitne okrugle linije i odustadoh. Znala sam da svaki onaj krug znači jedno ljeto u planinama.
Pošla sam dalje i pitala se zašto me onaj čovjek poslao ovdje među balvane da tražim daja, potomka Omer-age Salje, plavskog upravnika od prije više od pet stoljeća. Gledala sam prema staklenim vratima tražeći pogledom drago lice, kad ga začuh iza sebe.
Ugledah visokog čovjeka u modro plavom radničkom odijelu sa platnenim kačketom, bijelog prašnjavog lica i vjeđama pokrivenim pilotom, grubim poderanim rukavicama i oguljenim vojničkim čizmama. Zagledah se u njega i nakon što se nasmija i pokaza pravilne zdrave zube, priđoh mu i dadoh spremljeno jelo.
Sjeo je na najbliži balvan, skinuo rukavice i raširio platnenu salvetu kojom su zdjele bile zavezane u čvor. Gledala sam kako brzim i uvježbanim pokretima vadi pribor za jelo, jednu po jednu zdjelu otvara i reda ih ustaljenim načinom.
Jeo je zamišljeno, krupnim zalogajima glasno srkajući supu. Brkovi su mu rubom bili mokri, ali mu to nije smetalo. Praznio je bez riječi zdjele, na kraju sve opet složio kako je i bilo i vezenom salvetom napravio zavežljaj.
„Da ti da Bog nafaku i belićet, baš sam se slatko najeo!“ – reče širokim osmjehom i pođe da me isprati do izlaza. Na kapiji me podiže visoko, glasno poljubi više puta u oba obraza i krenu natrag na posao.
Kad izađoh na ulicu pogledah ga još jednom. Baš i tom trenutku metalnom šipkom zakrivljenom na vrhu dajo ubode debeo balvan i poče da ga kotrlja prema mašini za rezanje.

Marko je na polasku pretio da će se ovde nalupati pesama!, a ja sam se nadao da ću napisati nešto kao „Deset teza o Fojerbahu“!
Početna ideja – koja je od početka bila sumnjiva – ubrzo je postala sumnnjiva. Konačno i neostvariva!
Marko nije mogao da se seti imena pesnika čiji stihovi su mu iznenada pali na pamet – pa je jednostavno izmislio njegovo ime! Ceo dan je lupao glavu, i ceo dan smo se tome smejali.
Ono što nas je najviše zapanjilo jeste besprimerna lenost koja nas je obuzela. Tako je Marko prvi zanemario svoje poslepodnevno piskaranje. Nije „nalupao pesama“, zapravo nije napisao ni jednu poštenu pesmu. Kada sam ga upitao šta se dešava, on reče da je do te mere zasićen prirodom, da je do te mere „pozeleneo“, da mu je i govno već zeleno, do te mere je…
Ja sam već posle nedelju dana sav utrnuo. Život koji smo ostavili počeo je da bledi, a ovaj ovde – u ovoj šumi – jednostavno nismo mogli da prihvatimo. Videli smo sve jasnije da ćemo (kao i deca iz filma „Laguna“, koji u to vreme još nije bio snimljen) od raznorodnih fragmenata koji su nam na raspolaganju, i koje smo poneli u glavama, sklepati jadnu, jadnu, više nego naivnu bajku.

Radio sam nešto na kući – mnogo godina kasnije – menjao vrata i ugradio novi prozor. Padala je kiša nekoliko dana pa sam morao da obustavim posao. Sedim u sobi, gledam u dosadnu kišu, ali gledam i moju građevinu…Treba završiti sa malterisanjem jednog zida, treba završiti gletovanje zidova, dakle, treba uraditi još samo izvestan broj radnji… U glavi imam viziju kako će sve to izgledati….To nije fantazija, to je vizija, ideja, koja se može realizovati, koja je na korak od realizacije – ali nije realizovana…
Razmišljao sam mnogo o tom nestrpljenju, o tom očekivanju, o tom „idealnom“ koje dopunjava ili podupire našu realnost. Zajedno, realnost i ideja čine celinu kojoj težim, koju priželjkujem – ali nikako da je realizujem…Shvatio sam da je tako i sa mnogo drugih stvari, sa mnogo drugih projekata, sa nekoliko najvažnijih projekata čovečanstva. Imamo npr. naše realno društvo i njegovu idealnu dopunu (ono „treba“) – nekada komunizam a danas liberalni kapitalizam. Zajedno oni bi bili ono što ljudi oduvek žele, idealno društvo, idealan sistem…Najviše frustrira to što je potrebno tako malo, što je potreban samo korak do realizacije, što je potreban prebrojiv broj stvari… Sa druge strane, svesni smo da te okolnosti, ti jednostavni i prebrojivi zahtevi koji koče, mogu kočiti generacijama i generacijama…

Kanal Dunav-Tisa-Dunav je plitak i zimi, posle nekoliko dana sa niskom temperaturom, sav se zaledi. Celom svojom dužinom. Ne propuštamo priliko da oprobamo led i prošetamo se po njemu. Zamislite kilometre zaleđene površine. Ah! Na obalama je trska i stare vrbe, a odmah iza njih nepregledna šuma sve do Dunava. Zimi je šuma nešto sasvim drugo, ali o tome drugom prilikom.
Već posle nekoliko minuta čovek se potpuno oslobodi nelagodnosti – i uživa. Odlazimo na sredinu kanala i krećemo! Poslednje kuće su praktično na samoj obali i tu je led namerno probijen da bi se u tom „jezeru“ okupljali labudovi, a na obali ljudi koji ih hrane i dozivaju, mnoge i po imenu… ali mi odlazimo dalje, dalje…od buke labudova i ljudi. Labudovi su inače posebna vrsta ptica tako slična ljudima (razlikuju se po karakteru), ali i o tome drugom prilikom.
Čaplje ne dozvoljavaju da im priđemo, neprestano poleću i održavaju razmak, ili nas preleću i vraćaju se na svoje pozicije, samo njima interesantne. Doleće i jato divljih gusaka. Nisu na jugu, ili je ovo ovde za njih dovoljno južno?
Volim taj jedinstveni osećaj jer se ponovo radi o „ideji“ koja je na neki neverovatan način realizovana. Ukočena ideja posuta injem. Tokom nekoliko nedelja čovek hoda tamo gde ne bi mogao inače da hoda. Ideja ili želja se ostvarila, zaledila, na čudan način, dakle, ali se ostvarila, opipljiva je. Čovek je u prilici da, doduše uslovno i ograničeno, ali ipak oseti kako je to kada nemoguće postane moguće.