(Sreten Petrović, ”Za autonomiju umetnosti”, Službeni glasnik, Beograd, 2010)
Sreten Petrović (1940) jedan je od najznačajnijih srpskih estetičara i filozofa kulture. Profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde radi više od četrdeset godina, autor je brojnih knjiga iz estetike i sociologije kulture: ”Estetika i ideologija” (1972), ”Retorika” (1975, 1995), ”Kultura i umetnost” (1991), ”Mitologija raskršća” (1993) i druge.
U svom najnovijem delu ”Za autonomiju umetnosti” (”Estetika preispitivanja”), Petrović kako sam navodi, ”razmatra u istoriji estetike do sada ‘ponuđene’ teorijske opcije, koje su promicale mimo ideje autonomije umetnosti a katkada joj bile i radikalno suprotstavljene.”. U odeljcima svoje obimne studije: ”Umetnost i izazovi modernom subjektivizmu”, ”Moderna umetnost i izmena sveta”, ”Mit, religija i umetnost”, ”Nove umetničke mogućnosti”, ovaj estetičar će, oslanjajući se na ideje velikih mislilaca prošlog i našeg vremena kao što su: Aristotel, Kant, Hegel, Niče, Hajdeger, Gadamer i Adorno, pokušati da odredi umetnost kao najvišu formu, zasnovanu, u najboljim slučajevima, na metafizičkom, koja u sebi nosi ”celovitost duhovnih osnova Čoveka”. Umetnost je za njega način na koji pravi umetnik (stvaralac novih i autentičnih duhovnih vrednosti), ispoljava svoju duboku ljudsku potrebu za prevazilaženjem smrti – za trajanjem.
U odeljku ”Nove umetničke forme” (”Estetičke aporije signalizma”), Petrović će posebnu pažnju pokloniti srpskom (jugoslovenskom) neoavangardnom stvaralačkom pokretu signalizmu nastalom krajem šezdesetih godina u našoj kulturi.
Analizirajući manifeste signalizma, proklamovane tih godina, ovaj naučnik posebno izdvaja i ističe jednu od najznačajnijih i najprovokativnijih ideja našeg pokreta, ideju o razbijanju osnove jezičke materije na molekule (reči) i atome (slova) i potpunom oslobađanje energije jezika. Do ove ideje signalisti su došli stvarajući poetske tekstove pomoću tada još nesavršenih kompjuterskih sistema.
Petrović, takođe, ističe činjenicu da su signalisti, pored upotrebe kompjuterske tehnike i oslanjanja na oruđa i metode nove elektronske civilizacije, svoju inspirativnu podlogu videli i u teoriji informacije kloneći se ”afirmacije označenog” i u entropijskom potencijalu tragali za ”neobičnim formama poezije”. Tim novim kreativnim formama, zaključuje on, signalisti su izazivali čuđenje, šok i atakujući ”na ustaljeni ukus recipijenta” menjali ”njegovu zatomljenu svest”.
U završnom delu svog eseja ”Nove umetničke forme” (”Ideološki potencijali moderne umetnosti”), Petrović naše doba vidi kao doba signalizma ”u kojem se promovišu koegzistencija umetnosti i tehnike, nesvesnog i svesti” i, što je, možda, najvažnije uspostavlja mir ”među dvema bitnim zaraćenim stranama – Volje i Razuma, Imaginacije i Logosa.
