(Izdavač: LAGUNA, Beograd – 2013)
Autor prikaza: Živko Ivković
„Knjiga o muzici“ je neoboriv dokaz da je rokenrol večita inspiracija, obnovljiv izvor iste je i večita subkultura u priči književnog dvojca gde ulogu kormilara naizmenično preuzimaju Albahari i Radaković. Emotivni izraz autora pospešen muzikom odredjenih grupa ali i približni svetonazori nas uveravaju da je Knjiga o muzici izvrsno štivo za čitanje, različito po mnogo čemu od pročitanog već sa predvidivim razvojem događaja. Knjiga je sklopljena na način smenjivanja koautora u pisanju. Albahari i jeste posvećenik kulta rege muzike, zaključih, ljubav li je to iz mladosti?! Po godini rođenja vrlo brzo sam zaključio kako je David prihvatio rege u nekoj poodmakloj mladosti.
Ideja o prenošenju tih emotivnočulnih opažanja na papir se po obojici i izrodila iz tog ushićenja, zaljubljenosti i življenja za određeni muzički pravac (regerok u ovom slučaju) jer rege je rokenrol jamajčanskog podneblja. Radaković pak, posve nedvojbeno ističe da je pisanje zamena za stvarnost, a što se i dâ primetiti u njegovim krajolik zapažanjima i poređenjima sa stejdž akterima. Ako ovako pišu zaljubljenici u rok, priznati da im pisci kojima je to zanimanje nisu ni blizu i nije teško. Knjiga o muzici je samo potvrda o već dostignutom. Albaharijevo pisanje i razmišljanje o opusu grupe „Groundation“ se provlači kroz dobar deo knjige, zato su tu i predkoncertna zbivanja, njihova fasciniranost svirkom uz jednistven ugođaj i neuporedivost. Stoji i Albaharijevo zapažanje gde kaže da je zvuk grupe u primetnoj jedva fuziji sa džezom.
I samo njihov izbor grupa koje se kao snejk provlače i krivudaju sadržajem knjige. Graundejšen su, tu nema sumnje, pobudili i Radakovićevo zanimanje za rege te je, s tim u vezi, i ideja o pisanju sasvim prirodna. Obojica su se saglasili vezano za pisanje knjige na dogovorenu temu, zajednička im je ta ljubav prema muzici. Radakovićev favorit, sastav „Medeski Martin & Wood“ i udeo u pisanju to nedvosmisleno potvrđuje. Uživati u muzici po sopstvenom izboru i mogu samo istinski zaljubljenici, oni koji je ne shvataju kao preslušano pa odbačeno nego se uvek i uvek vraćaju tražeći u toj ispušteni detalj, dokaz da su na pravom tragu ili novo drugačije možda tumačenje. Razmišljanje o preslušanoj u šetnji, na počinak poći sa tom ili tik uz nju. Živeti tako je posebnost, udovoljenje sebi, ali ne i sebičnost. Naizmenično predstavljanje muzičkih ostvarenja, jedinstveno je i, nadam se, da će nagnati srodne im umove na pokušaj stvaranja barem sličnog štiva. Kroz knjigu se provlače mnoga imena iz sveta popularne muzike, kako poznata tako i ona manje poznata. Radakovićeva i Albaharijeva usaglašenost takođe fasncinira. Intrigantno je i Davidovo razmišlajnje o muzici gde iznosi i Santajanino ono: „Muzika je besmislena“, a što naravno ne stoji jer sve je individualno pa i viđenje o istoj! I odvojeno oni su u dijalogu vezani istovetnim o muzici razmišljanjima, samo su artisti različiti. I sve ovo u „Knjizi o muzici“ me je podsetilo na danonoćno preslušavanje tek kupljenih singlova ili EP-ploča u šezdesetim.
Samo je razlika u nosačima zvuka! Albahari i Radaković to isto rade sa kompakt diskovima koji doduše nemaju B-stranu, ali zato sa repeat opcijom za favorizovane.
Ima u knjizi i reči o Ginsbergu, uz pitanje gde su ti najbolji umovi generacije, nemaju sledbenika i ko umesto takvih howl (i da li) poziva svet na opreznost!
Pa, ipak, ući u srž pisanja ovog književnog dvojca i nije tako lako iz razloga nepotpunog poznavanja stvaralačkih opusa grupa apostrofiranih u knjizi. Na koncu svi mi imamo svoje omiljene sastave! Javlja se ovde i grupa „Morfin“. Poglavlje o toj grupi je shvatljivo jer autoru pisanje (ne samo o toj grupi) postaje važno koliko i disanje, odlazak na posao…
Ovaj književni dvojac čini jednu ali podvdojenu ličnost jer kako drugačije pojasniti dijalog između i kada nisu zajedno. Ono što nije mejnstrim obojici je prihvatljivo ili, što dalje od konvencionalnog onog te tako u knjizi nema hvatanja čitaoca za gušu i davljenja o žvaki tradicionalizma. Tu je i basist grupe Morphine koji svira dvožičani bas. Morphine = džez rock i bluz fuzija. Lično nisam pristalica fuzije u muzici iz razloga zalaženja, diranja u esncijalno-izvorno, nadogradnju nadgrađenog, zar se mora sve podvesti pod alter fjužn dilemu? I, uopšte, mnogo toga se o ovoj grupi provlači kroz knjigu a o pivu tek: Možda pivo ne treba pominjati uz mrak, đavo bi ga znao, nije lako sa tim i još teže je bez njega. I nameće se ono da kada se zakače za određenu grupu ne izostaje preslušavanje do gotovo iznemoglosti bez obzira na mesto i obaveze. Odmeravanja u tumačenju i samo nj. analiziranju pojedninih numera jednaka su njihvoj književnoj prepoznatljivosti.
I večito: šta bi bilo kada bi talog tradicionalizma i konačno ostao samo to? Kritikovati da, ali ne i obezvrediti. Slušam. Hodam po stanu. Opažam. Osećam. Mislim. Doživljavam – piše Albahari. I Žarko čini to isto, na nekom drugom mestu. Bez Žarka rege ritam je nezamisliv. Graundejšen za kraj, nakon samo dva bisa. Zaključak ne nameće samo knjigu o muzici, a da biste otkrili šta je sve u njoj, morate je pročitati.