Aleksa Đukanović: PARČENCE ZADOVOLJSTVA I DRUGE PRIČE

PARČENCE ZADOVOLJSTVA

Čovek kome su usled teške ozlede lekari odrezali nos bio je izvrgnut podsmehu svoje okoline jer su mu sline iz nosnih rupa neprekidno curile i kapale mu po kragni i košulji.

Bio je sav umazan.

Kada je ujesen naišao grip smejao se i on njima: „Ho – ho – ho! Ha – ha – ha!“, jer svi su oni šmrketali i morali su kupovati kapi za nos, dok njemu, uopšte nisu bile potrebne.

Ali ipak je docnije shvatio da nema nekog valjanog razloga da im se smeje: „jer“, mislio je, „iako mi kapi za nos nisu potrebne, košulje itekako jesu“.

Bio je sav umazan.

Pored toga što je ostao bez nosa, na čijem su mestu zjapile dve crne duboke rupetine, i što je morao da troši mnogo novca na košulje koje je uslinio, ipak nije očajavao. I dalje je u najskrivenijem zakutku svoga srca osećao parčence zadovoljstva što je ipak, od svih drugih jedino on, božanskom providnošću pošteđen da ne mora da kupuje kapi za nos.

ŽUDNJA ZA NEIZVESNOŠĆU

“Dobro, kaži mi sada, zašto stalno progonite mene, a ne recimo, pse lutalice“, upita zec lovca, „jer zečetina i nije bog zna kako ukusnija od keretine, to će ti čak i psi potvrditi, a uz to, upucati psa mnogo je lakše nego mene, ja sam neuporedivo brži“.

„Baš zato te i lovimo, šumski sine“, odgovori lovac i uperi napunjenu pušku u zeca s naredbom „ajde sad trči, što brže!“

HIJERARHIJA

„Najponiznije molim da mi oprostite što se u ovom trenutku oglašavam, ali moram vas upitati: zašto ne uzmete veću? Premalo vam je to sečivo za moj vrat“ obrati se ljubazno i ponizno sitni čovek koji je držao glavu na panju svom dželatu.

„Ne sekiraj se ti bratac, samo deder ne pomeraj se da ti slučajno ne otfikarim uvce, vidiš i sam koliko je ova sekira teška i velika, mnoge su glave pod njom svoju karijeru završile. Glavu tvoju celu i usoljenu moram svom dželatu poneti, tako da pazi dobro: nemoj da vrdaš!“, odgovori  dželat.

„Oooo, neću, neću! Nipošto! Ne brinite se, ne mrdam ja, ukopao sam se kao kamen, znam ja šta je hijerarhija, imao sam i ja šefa“, odgovori čovek glave na panju. To su mu bile zadnje reči.

PACOV

Prvi put me nije čuo, kao ni drugi put. Nije me čuo ni treći, a bogme ni četvrti put. Zatim je počeo naslućivati. Gledao me je popreko, očevidno zbunjen. Ja sam bio ljubazan i mrtav ozbiljan. Nastavio sam svoje. Zatim je pomislio da mu se učinilo. Jer, ko zna, dešava se i to! E, onda sam ja prestao. Potom je on bio siguran da mu se pričinilo. Bio je ubeđen. Javljao mi se sa osmehom. Ustvari, sa velikim veštačkim kezom od uha do uha, a svojski se trudio da to liči na ljubazan i iskren osmeh. Potom sam ja opet nastavio po starom. Ponovo me nije čuo. Kada sam jednom bio glasniji, e onda mu je došlo do uha glasno i jasno ono što sam mu kazao. Međutim, kada čovek počinje da umišlja, nikada više ne zna šta stvarno čuje, a šta mu se pričinjava. Prema tome, on je opet pomislio da mu se pričinilo.

Ali, posle više takvih, za njega čudnih, situacija dokučio je da mu se nije učinilo. Ozbiljno je počeo da sumnja u stvarnost koju njegove oči vide i uši čuju. Potom je opet pomislio da mu se učinilo, ne verujući kakvu budalaštinu njegove uši registruju. Bio je sav zbunjen. A i pometen. Nisam mu bio jasan. Uopšte. Nije hteo više da mi se javlja. Ali to me nije pokolebalo. Uopšte. Nastavio sam svoje. Međutim, kako je vreme odmicalo ipak je polako u glavi počeo da sklapa svoje razbacane kockice kojih je bilo mnogo. Samim tim, ako ih je mnogo, i ako su sve razbacane, ne mogu se baš sve skupiti i sklopiti.  A, znate i sami, za jedno oko i magarac je ćorav.

Ono što mu se pričinjavalo, shvatio je konačno da mu se nije pričinjavalo već da je stvarno čuo. I da ga njegove namazane uši nisu izdale već da mu zaista pošteno šalju u mozak ono što čuju, bez manipulacija i prikrivanja. Ali ja sam onda prestao to izgovarati. Osetio sam da tako treba, u tom trenutku, da bih mogao kasnije da nastavim još žešće. Opet je posumnjao u svoje uši i to ga je vratilo na početak. Nanovo je počeo da mi se javlja. A ja sam naravno ponovo nastavio po starom.

Ovoga puta je jasno, konačno i tvrdo razlučio šta se događa.To ga je zbunilo. Ali mnogo više nego na početku. Toliko da je počeo da priča sam sa sobom. Zatim se opasno naljutio. Onda ga je čitava situacija razbesnela.

Bio je veoma ljut, bolje kazati gnevan, i je toliko zapenio kao da će svakog časa eksplodirati poput preduvanog balona. Ono što ga je još više izbezumilo – bio je moj smešak, kao i moja usta koja su i dalje ponavljala ono što je od početka mislio da mu se pričinjava. To ga je još više izbezumilo. Kada bi me ugledao na ulici dobio bi napad kašljanja. A ja sam i dalje terao svoje, ne nameravajući da prekinem. Gde sad da odustanem, kad je počeo da kašlje?

Poslednjega dana, kada mu to rekoh, on se toliko oduze, potom izbezumi, oči mu zakrvaviše, poče sav drhtati i sumanuto krenu na mene odlučan da konačno likvidira i reši problem koji ga muči već dve godine, osam meseci i petnaest dana. Ali, kao što naš narod kaže (a naš narod nije baš tako glup i tup, kao što mnogi misle) problem treba rešavati ohlađene, hladne, bolje ledene, a najbolje smrznute glave. Prošao je pored mene, zahuktao se i svom svojom od besa pokrenutom snagom udario glavom u banderu. Bilo je to na ulici, na uglu kod pekare Jakšića. (Bandere su tamo betonske, odavno nema više drvenih.)

Od siline udarca pao je dole, na zemlju, u lokvi krvi, mrtav. To je bio prvi čovek u mome životu koji se ubio zbog mene. Nikada više nisam nikome ljubazno rekao: “Dobar dan”, a posle tiho i skoro nečujno dodao: “Pacove!”.

Aleksa Đukanović, rođen 4. januara 1998. godine u Beogradu. Piše prozu, kratke priče, novele, eseje, kratke dramske komade, poeziju i filmsku kritiku. Prozu i eseje objavljivao je u časopisima Kult, Sizif, P.U.L.S.E, Trag, Istok, Suština poetike, Eckermann i u drugim. Trenutno je student četvrte godine Akademije poslovnih strukovnih studija u Beogradu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.