Aleksa Đukanović: KARAKTERI

Kratak dramski komad

LICA:

STARIJI GOSPODIN, penzioner, crni šešir na glavi, bež sako, vrlo smiren karakter (oko sedamdeset pet godina)

MLAĐI ČOVEK, onizak, ćelav potpuno – čvorugave glave poput poveće bundeve, izrazito velikog nosa, dlake u ušima, guste sede obrve, vrlo neuravnotežen karakter (nema više od trideset godina)

PROLAZNICI, i naravno GOLUBOVI

Radnja se zbiva u jednom beogradskom parku, u ranim jutarnjim časovima. Stariji gospodin sa šeširom na glavi mirno sedi na klupi i strpljivo hrani jato golubova mrvicama hleba i zdrobljenim kokicama. Prilazi mu Mlađi čovek, niskog rasta koji ga je već neko vreme posmatrao iza jednog žbuna. On ga podlački gleda, a zatim okreće glavu prema golubovima, iskače iza žbuna, razjareno im prilazi i rasteruje ih, sumanuto mlatarajući rukama i vikajući.

STARIJI GOSPODIN (zbunjen, iznenađen i šokiran): Šta to činite zaboga, čoveče? Sve ste ih rasterali! Zašto to?

MLAĐI ČOVEK (agresivno): Šta se tu prenemažete?! Šta hoćeš, matori?! Misliš, aha, činiš nešto dobro, korist, a?

STARIJI GOSPODIN (veoma iznenađeno): Pardon?

MLAĐI ČOVEK: Šta ti meni „pardon“, „pardon“?! Pogledaj se na šta ličiš! Budalo!

STARIJI GOSPODIN: Ko ste vi čoveče, šta hoćete od mene? Zbog čega me vređate?

MLAĐI ČOVEK: Ta stvorenja koja hranite i produžujete im njihov zagađivački život, samo nanose štetu i nedaće!

STARIJI GOSPODIN: Čoveče, jeste li vi normalni?

MLAĐI ČOVEK: Ne, nego si ti.

STARIJI GOSPODIN: Zašto vam smetaju ova divna stvorenja, ti letači mira?

MLAĐI ČOVEK: Divna stvorenja?Ta smrdljiva, gadna i beskorisna stvorenja, ne samo što poput pacova prenose sve moguće zaraze i bolesti, već zagorčavaju život ljudima gde god se nasele! Oni seru po terasama i prozorima, polažu jaja u saksijama za cveće, zavlače se u poštanske sandučiće, grickaju peškire i veš na terasi, njihovi mladunci ispadaju iz gnezda, oni su bučni, guguču od rane zore i kote se poput miševa! A što je najgore njihova se govanca ne mogu oprati s fasada i zidova jer po gradu oni žderu i grickaju koje kakve otrove pa im je izmet kao hemikalija neuništiv zanavek! To su kliconoše svega i svačega, samo ne dobroga! Prenose Histoplazmozu, Kriptokokozu, Salmonelozu i Psitakozu! Oni su vesnici boleština i prenosnici smrti!

STARIJI GOSPODIN: Ne bih se složio sa vama! To su krasne i divljenja zaslužne ptice!

MLAĐI ČOVEK: Molim?!

STARIJI GOSPODIN (drčno, zaista neočekivano i agresivno): Šta moliš nisi u crkvi. Majmune glupi.

MLAĐI ČOVEK (iznenadio se ovim promenjenim tonom Starijeg gospodina, uplašio se, pa ustuknuo): Molim… kako… šššta?

STARIJI GOSPODIN (onda opet vrlo miroljubivo, žmirkajući na levo oko): Da, da, dragi moj gospodine! To što ste vi nabrojali par nedostataka golubova, da mnogo seru i da su bučni, a zar mi ljudi nismo gori? Zar i mi nismo tvorci mnogih i gorih bolesti? To nije ništa u odnosu kakve grandiozne poduhvate golubovi postižu! U doba antičke Grčke, golubovi su nosili pisma i poruke nekoliko hiljada kilometara i vraćali se istim putem, nepogrešivo! Zar to nije veličanstveno i divljenja zaslužno? Zašto ste uznemireni njima? Golubovi su mirna i neagresivna stvorenja. Znate li da u svetu postoji preko tri stotine vrsta golubova?

MLAĐI ČOVEK:  (iznerviran daljim izlaganjem ovog Starijeg gospodina, povratio je prvobitnu agresivnost ): Živimo li mi u antičkoj Grčkoj ili u ovom društvu, koje je, moram reći društvo blagostanja, u odnosu na period od nekoliko hiljada godina! Sada, to su beskorisna stvorenja, koja samo čine štetu!

STARIJI GOSPODIN (nastavlja priču o golubovima): Ja sam znate, ljubitelj golubova, svojevremeno dok sam živeo van grada, imao sam i svoj golubarnik, učestvovao sam i na takmičenjima, jer morate znati, mi smo zemlja sa vrlo starom tradicijom gajenja golubova…

MLAĐI ČOVEK (iznerviran): Čoveče, zaćuti, molim te, imam iskustvo sa tim malim govnarima!

STARIJI GOSPODIN (nastavlja): Najzastupljeniji kod nas je golub pećinar…

MLAĐI ČOVEK: (prekida ga, vikajući kao zver):  Govnaru matori, misliš li ti da sam ja neki golubar? ili ljubitelj ptica? E pa nisam! Ne volim ptice, a golubove prezirem! A ne volim ni ljude koji vole golubove!

STARIJI GOSPODIN (nastavlja bez prekida kao da ga nije ni čuo): … ja najviše volim zapadnog ćubastog i australijskog Trerona…

MLAĐI ČOVEK (trese se od besa): Začepi kad kažem.

STARIJI GOSPODIN (ne zaustavlja se): … a i pegave grlice su vrlo krasnog perja…

MLAĐI ČOVEK: Ma umukni drtino ili ću te nogom u…

STARIJI GOSPODIN (miran kao bubica): A jelte?

MLAĐI ČOVEK: Da! I ako samo još jednu zucneš dobićeš po labrnji!

STARIJI GOSPODIN (blaga i meka faca smračila mu se, i iz očiju mu sevnu zverski bes): E sada ću lepo, da ti jebem mater.

Stariji gospodin očevidno je izgubio strpljenje. Iz desnog džepa izvadio je prvo malu knjigu tankih zelenih korica, koju je premestio u levi džep, a potom je iz levog džepa izvadio pištolj, repetirao ga, i uperio u ovog agresivnog Mlađeg čoveka koji se u istom trenu upišao od straha. Somotske pantalone za tren mu postaše mokre. Stariji gospodin je u ruci držao stari korozivni tetejac“ – iliti „zastavu M57“ čija je cev bila na deset santimetara od oznojanog čela Mlađeg čoveka, koji kao da je osetio ledenost cevi na svom čelu, cevi koja ga nije ni dotakla. A onda je Stariji gospodin ležerno povukao obarač. Opalio je. Jak mlaz vode koji je izjurio iz pištoljske cevi udario je pravo u čelo ovog Mlađeg čoveka koji je pao u nesvest od straha. Bio je to pištolj na vodu, konstatovali su prolaznici koji u istom prasnuše u grohotan smeh, a koji su sve nemo i u strahu do tog trena posmatrali. Stariji gospodin je kao u vesternima dunuo u cev svoga revolvera, to jest. tetejca, vratio ga natrag u džep i lakonski odšetao.

(Zavesa.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.