Prikaz: Zoran Ilić
Prozaonline
Do ruku mi je dospeo roman mlade spisateljice Jelena Tasić (1990). Naslov romana je Zovem se Vera i objavljen je ove godine, a u izdanju Talija izdavaštvo. Takođe, to je Jelenin prvi roman.
„Zovem se Vera“ čine devedeset i četiri relativno kratka fragmenta (na primer, završni se sastoji od samo dve rečenice), i namenjen je mlađoj čitalačkoj publici. Osim završnog ostali fragmenti su napisani u ispovednom tonu, i govori ih devojčica Vera, glavna junakinja Jelenine knjige.
Odmah na početku saznajemo da devojčica nema majku. Dakle, Vera živi sa ocem koji, opet, po čitav dan radi i odsutan je od kuće… I devojčica nema sa kim ni da se igra! A njena omiljena igra je košarka za koju je opet potrebno bar dvoje.
Ni u školi nije mnogo bolje. Tamo je ostala deca zovu „siroče“. Učiteljica je često šalje kod direktora zbog njenih sitnih ispada…
Ponekad kasno uveče devojčica čuje oca kako plače nad svojom sudbinom. I ona to ne razume. Jedino društvo joj je psić Bobiša.
Vera se seća dana kada ju je majka vodila u školu. Za razliku od oca, ona je znala o čemu treba pričati na putu do škole: o haljinama, letu, moru, pticama… Dok otac zna da priča samo o školi, a to je deci, naravno – dosadno.
Omiljena Verina knjiga je Mali princ, i to samo zato što je ta knjiga bila draga i njenoj majci. Jedan devojčicin zapis opisuje atmosferu u kojoj ona čita tu knjigu: sneg je, Vera je sebi skuvala čaj od brusnica, uvila se u ćebe i šćućurila kraj prozora. Sve je tu, osim mame.
Pominje dečaka koji joj je drag. Vikendima je devojčica više u društvu sa ocem. Njih dvoje idu u kupovine, druže se… Igraju se… I tako teku njihovi ovozemaljski životi u kojoj nema mame. Da li je baš tako? Jer poslednji fragment Tasićkinog romana počinje rečenicom: „Vera nema tatu…“
I tako je ovaj roman o jednoj usamljenoj devojčici zaokružen, i za koji se nadam da će i pored nevelikog tiraža naći svoj put do čitalačke publike..