Pozorište Teatar Kazalište

Vladimir Andrić i Slavčo Malenov dobitnici Nagrade za životno delo „Mali Princ”

 

Međunarodni festival pozorišta za decu, čije se 27. izdanje održava od 20. do 24. septembra 2020. u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica, dodeliće Nagradu za životno delo „Mali princ” piscu, dramaturgu i reditelju Vladimiru Andriću i bugarskom reditelju Slavču Malenovu, za izuzetan doprinos razvoju kulture i scenske umetnosti za decu. Ove godine se prvi put dodeljuje i posthumna nagrada za život posvećen stvaralaštvu za decu, glumcu i reditelju Zoranu Lozančiću.

 

Vladimir Andrić (1944) je završio je Valjevsku gimnaziju, a diplomirao pozorišnu i filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kod dr Huga Klajna i Aleksandra-Saše Petrovića.

Od svoje dvadesete godine piše i režira, mahom za decu. Do penzionisanja je duže od četiri decenije radio u Dečjoj redakciji Televizije Beograd; jedno vreme kao Odgovorni urednik. Između ostalog, za televiziju je napisao oko 300 epizoda lutka-serije „Laku noć, deco“ i oko 250 epizoda serijala „Pustolov“. U pozorištu mu je igrano šest drama, a na radiju izvedeno dvadesetak. Na veliki broj njegovih pesama za decu komponovana je muzika.

Objavio je dela „Napred plavi, smeđi i crni“, „Večernji slon“, „Srce na zidu“, „Dve obale“, „Pisma iz peršuna“, „Pustolov“, „Kroz gudure Obrenovca“, „Daj mi krila jedan krug“, „Zamalo da me popiju mačke“, „Berba ušiju“, „Čitaj vetru omiljene knjige“, „Pustolovne priče“, „Lale Rašin usred sveta“, „Četiri patuljka“, „Savršen darmar“. Mnoge njegove pesme i priče nalaze se u bukvarima i čitankama, a „Pustolov“ je deo lektire za osnovnu školu.

Dobitnik je svih značajnih srpskih nagrada u oblasti književnosti za decu (Nagrada „Neven“ Prijatelja dece Srbije, Književna nagrada „Politikin Zabavnik“, Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, Povelja Zmajevih dečjih igara, Nagrada „Dečja knjiga godine“ Beogradskog sajma knjiga, Nagrada „Zlatni ključić“ Smederevske pesničke jeseni, Nagrada „Knjaževačko zlatno runo“…) i jedne međunarodne – Evropskog centra književnosti i medija za decu i mlade (European Centre of Literature and Media for Children and Young People), za knjigu „Daj mi krila jedan krug“.

 

Slavčo Malenov (1950) je jedno od najznačajnijih imena bugarskog lutkarstva. Ovaj reditelj, profesor lutkarske režije, autor knjiga o lutkarstvu, i prevodilac diplomirao je 1978. režiju za lutkarsko pozorište na VITIZ-u, pod vođstvom prof. Nikoline Georgieve, a 1986. godine specijalizovao se na Internacionalnom institute za marionete u Šarlevil-Mezijeu, Francuska, predstavom „Lutke muzike i plesa“, pod rukovodstvom Andrea Taona.

Radio je kao stalni reditelj od 1978. do 1980. u Državnom pozorištu lutaka Varna, od 1980. do 1986. u Državnom pozorištu lutaka Plovdiv, od 1986. do 1989. u Centralnom pozorištu lutaka Sofija, od 1989. do 1991. bio je umetnički direktor Centralnog pozorišta lutaka u Sofiji,  od 1992. do 2004. reditelj u Pozorištu Atelje 313 u Sofiji. Od 1992. godine redovni je predavač režije za lutkarsko pozorište u NATFIZ „Krsto Sarafov“.

Realizovao je preko 90 predstava za decu i odrasle, a preferirao je žanr bajke i estetiku marionetskog lutkarskog pozorišta. Režirao je predstave u raznim državama sveta, poput Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Belgije i Meksika. Njegove predstave su učestvovale i nagrađivane na brojnim međunarodnim festivalima u Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi, Kubi, Meksiku, Tunisu, Indiji, Koreji i Japanu. Autor je brojnih prevoda i publikacija u specijalizovanim publikacijama u Bugarskoj i inostranstvu, kao i knjiga: „Laboratorija M“, „Adaptacije bajki za lutkarsko pozorište“, „Dizajn scenske rasvete“.

Dobitnik je velikog broja nagrada za režiju (Bugarska, Srbija, Crna Gora, Hrvatska, Bosna i Hercegovina), kao i Ordena Ćirila i Metodija; nagrade Saveza meksičkih kritičara za najbolju predstavu; nagrade Međunarodnog lutkarskog festivala u Tolosi, Španija, za najbolju dečiju predstavu; nagrade za celokupno rešenje na Međunarodnom lutkarskom festivalu u Subotici (2000); nagrade „Najbolja predstava festivala“ na Međunarodnom festivalu u Mariboru, Slovenija; nagrade za inscenaciju i oblikovanje na Međunarodnom festivalu „Pozorište u koferu“ – Lomža, Poljska. Dobio je Nagradu Ministra kulture Republike Bugarske povodom 24. maja, sa počasnom značkom i diplomom. Potom nagradu Ikarus za izuzetan doprinos razvoju bugarskog lutkarskog pozorišta (2013), kao i Nagradu za sveukupni doprinos razvoju lutkarstva Međunarodnog festivala lutkarskih pozorišta za odrasle „Pjero 2019“.

 

Zoran Lozančić je glumačku karijeru počeo u Narodnom pozorištu u Nišu osamdesetih godina dvadesetog veka, nastavio je u Narodnom pozorištu u Pirotu, a od 1983. godine je bio stalni član Pozorišta lutaka Niš u koje dolazi na insistiranje velikana jugoslovenske režije Jovana – Bate Putnika.

Kao glumac, glumac-lutkar, glumac-animator dosegao je vrh lutkarske umetnosti u više od 60 premijernih predstava. Za ulogu Gospodina Vidakovića u komadu “Velimir i Bosiljka” dobio je glumačku nagradu na Međunarodnom festivalu u Banja Luci 2000. godine. Pored toga brojnih glumačkih ostvarenja, sa velikim uspehom režirao je u svojoj matičnoj kući kao i drugim pozorištima u Srbiji: Puls tetaru u Lazarevcu, Kruševačkom pozorištu, itd. Predstave su mu selektirane na mnogim domaćim i međunarodnim festivalima, u Beogradu, Kragujevcu, Subotici, Kotoru, Zagrebu, Sarajevu, Banja Luci, Temišvaru, Aradu, Pragu, Varni, Plovdivu, Sofiji, i drugim gradovima.

U svet lutkarske režije 1993. godine ulazi postavkom komada “Olovka piše srcem”. Usledile su predstave “Psić Tobi”, “Bila jednom ljubav jedna”, a 1998. godine i “Tri praseta”, kojom je Zoran Lozančić nagovestio novu rediteljsku poetiku, koja je predstavi, glumcima i saradnicima donela nagrade na mnogim festivalima. Dve godine kasnije režira “Čarobnjaka iz Oza”, potom “Lepoticu i zver” i ponovo beleži uspehe na domaćim i inostranim festivalima. Nižu se nagrade za najbolju predstavu, režiju, scenografiju, animaciju, kreaciju lutaka, glumačke nagrade.

Predstavi “Carev zatočnik” koju je postavio 2005. godine dodeljeno je 19 nagrada na nacionalnim i internacionalnim festivalima i pet nagrada na VI bijenalu scenskog dizajna Srbije. Time je postala najnagrađivanija predstava u istoriji niškog Pozorišta lutaka. Pored toga, u anketi niških Narodnih novina proglašena je kulturnim događajem 2005. godine, a tu će titulu godinu dana kasnije poneti i njegova naredna predstava – “Mocart”. Gran Pri na festivalu Pozorište Zvezdarište, nagrada za scenografiju na Susretima profesionalnih lutaka Srbije i nagrda za režiju na festivalu Zlatna iskra, na kom je član žirija, ugledni evropski lutkarski reditelj Zvonko Festini izjavio da je „Lozančić trenutno najznačajnije rediteljsko ime u Srbiji“, samo su neke od nagrada koje svedoče da je Lozančićev Mocart visoko estetizovana predstava. Nosilac je više od 50 individualnih i kolektivnih nagrada.

Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici jedan je od najznačajnijih festivala u regionu koji više od četvrt veka okuplja stvaraoce koji su svoj rad posvetili najmlađima. Sa fokusom na lutkarstvu ali i sa prostorom za druge umetničke forme, Festival kontinuirano doprinosi promociji i razvoju pozorišta u Srbiji.

U okviru glavnog programa 27. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, koji se ove godine održava od 20. do 24. septembra u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica, naći će se 11 predstava za decu iz celog sveta, po izboru selektora festivala, profesora dr Zorana Đerića. Festival će se održati u hibridnom formatu, kao kombinacija uživo izvedenih predstava, i onih koje će biti prikazane kao biskopska projekcija. Publika festivala moći će da pogleda raznovrsne i maštovite predstave ansambala iz Kine, Rusije, Izraela, Nemačke, Austrije, Slovenije i Srbije.

Prošle godine su nagrade “Mali princ” dodeljene glumici Branki Veselinović i piscu Ranku Risojeviću.  Među dobitnicima nagrade, koju Festival dodeljuje od 2000. godine, između ostalih su bili i Zoran Hristić (2016), Minja Subota (2015), Timoti Džon Bajford (2014), Branko Milićević Kockica (2007), Ljubivoje Ršumović (2006), i mnogi drugi ugledni stvaraoci za decu.

Objavljen takmičarski program 27. Međunarodnog festivala pozorišta za decu u Subotici

U okviru takmičarskog programa 27. Međunarodnog festivala pozorišta za decu, koji se ove godine održava od 20. do 26. septembra u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica, naći će se 16 predstava za decu iz celog sveta, po izboru selektora festivala, profesora dr Zorana Đerića. Publika festivala moći će da pogleda raznovrsne i maštovite predstave koje u Srbiju dolaze iz Izraela, Slovačke, Kine, Nemačke, Rusije, Mađarske, Austrije, Bugarske, Slovenije, Hrvatske, Irana, Turske, Indije, i Srbije.

Povodom ovogodišnjeg izbora, programa, festivalski selektor Zoran Đerić je izjavio: “Kreatori pozorišne scene za decu nastoje da idu u korak sa novim tehnologijama, da klasične teme iz školske lektire obrađuju na savremen način, da budu aktuelni i zanimljivi, kako bi održali korak s vremenom, izdržali konkurenciju medija, ali i sačuvali svoj autentičan pozorišni izraz. Takve su predstave koje nam stižu na ovogodišnji Festival. Među predstavama koje su selektovane ima i klasičnih lutkarskih predstava, ali je akcenat stavljen na istraživanja novih, modernih formi lutkarske režije, glume, animacije, pokreta – jednom rečju na istinskoj lutkarskoj estetici, odnosno na modernoj estetici pozorišta za decu i mlade”.

U glavnom takmičarskom programu naći će se dve produkcije iz Srbije. Predstava „Teatru s ljubavlju“ Dečjeg pozorišta Subotica je odraz ljubavi prema pozorištu lutaka, a režirali je su istaknuti reditelji Bonjo Lungov i Konstantin Karakostov, koji su i osmislili kompletan scensko vizuelni ambijent, lutke, kostime i koreografiju. Oba autora predstavom izražavaju zahvalnost glumcima i njihovoj posvećenosti sceni i pozorištu, dok različite vrste lutaka oživljavaju kroz muziku, ples i veštu animaciju glumaca. Predstava za decu i odrasle, mjuzikl „Ko se boji Isadore Duncan“ predstavlja tragičnu i bolnu priču o životu balerine Isadore Duncan, ali paralelno kroz spoj lepote, tuge, radosti i bola u stvari slavi život, ljubav i umetnost. Režiju potpisuje Gea Gojak, glavna ulogu igra balerina Una Duraković, a produkciju potpisuje Centar savremene umetničke produkcije “Viva Dance Academy”  

Pored Srbije, sa po dve predstave će biti zastupljena Kina, odakle dolaze ostvarenja “Mi smo Terakota vojska” u izvođenju Xi’an Children’s Art Theatre, i “Umeće ratovanja” (Children’s Art Theatre of China Welfare Institute). Azijski kontinent će biti zastupljen sa još četiri predstave: “Čudovište iz smeća” stiže iz Turske (Cengiz Özek Shadow Theatre), “Beli slez” iz Irana (pozorište Deemak), “Plesovi Indije” iz indijskog pozorišta Rahales Little Theatre, a iz Izraela je predstava “Guli” u produkciji pozorišta “The Galilee Multicultural Theatre”.

Predstavu “Aero” osmislio je teatar Odivo iz Slovačke, a “Alisine avanture u zemlji čuda” će predstaviti nemački Zenobia Theater. “Beba pingvin koji je hteo da leti” dolazi iz ruskog pozorišta Bryansk regional puppet theater, Austrija se predstavlja ostvarenjem “Kraljica boja” (Theater Feuerblau), Mađarski Kövér Béla Puppet Theatre izvešće “Sirenu sa naočarima”, dok iz Bugarske dolazi “Samurajeva kćerka” u izvođenju Senju Puppet Company.

Sa prostora bivše jugoslavije su dva ostvarenja: Lutkarsko pozorište Nebo iz Slovenije izvešće predstavu  “To je Ernest”, dok će Gradsko kazalište “Zorin dom” iz Karlovca u Hrvatskoj izvesti predstavu “Još si zelen”.

Organizatori Festivala se nadaju da će se uskoro steći uslovi da se festival održi u punom obimu i uz učešće svih odabranih trupa koje su izrazile želju da nastupe na ovom prestižnom Festivalu. Svi festivalski programi će se održavati u skladu sa merama borbe protiv pandemije virusa Covid-19 i uz vođenje računa o bezbednosti posetilaca i učesnika festivala. Osim predstava u takmičarskom programu, publika će ove godine moći da poseti izložbe, promocije knjiga, naučni forum, plesni program dečijih grupa kao i radionice namenjene deci i odraslima.

Međunarodni festival pozorišta za decu jedan je od najznačajnijih festivala u regionu koji više od četvrt veka okuplja stvaraoce koji su svoj rad posvetili najmlađima. Sa fokusom na lutkarstvu ali i sa prostorom za druge umetničke forme, festival kontinuirano doprinosi promociji i razvoju pozorišta u Srbiji. Za svoj izuzetan doprinos razvoju scenske umetnosti za decu i kulture uopšte, festival je 2005. godine nagrađen „Vukovom nagradom“, najvećim kulturnim priznanjem u Republici Srbiji, dok je 2009. godine Međunarodnom festivalu pozorišta za decu dodeljena nagrada „Pro urbe“ za značajan doprinos razvitku i ugledu grada Subotice podizanjem njegovih materijalnih i duhovnih vrednosti. Festival je dobitnik i specijalne Međunarodne nagrade za doprinos razvoju dramskog odgoja „Grozdanin kikot“ za 2009. koju dodeljuje Centar za dramski odgoj iz Mostara (BiH centar IDEA (Međunarodne asocijacije za dramu/pozorište i obrazovanje)).

Realizaciju Međunarodnog festivala pozorišta za decu podržali su Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu AP Vojvodine i Grad Subotica.

Završen 12. Festival savremenog plesa i performansa Kondenz

Ponedeljak, 4. novembar, Kulturni centar Grad

Dvanaesto izdanje Festivala savremenog plesa i performansa Kondenz zatvoreno je sinoć (u ponedeljak, 4. novembra) uz Delikatesni ponedeljak u Kulturnom centru Grad. U organizaciji Stanice Servisa za savremeni ples, u fokusu festivala održanog od 23. oktobra do 4. novembra na više lokacija u Beogradu našlo se nekoliko ključnih tema obrađenih kroz performanse, prezentacije, predavanja i razgovore. Posebna pažnja bila je posvećena predstavljanju njujorške savremene plesne scene, pitanju radnih odnosa i ženskog rada, kao i onima koja se bave rodnim identitetima i društvenim normama.

Povodom ovogodišnjeg izdanja Festivala savremenog plesa i performansa Kondenz Marijana Cvetković, menadžerka Stanice Servisa za savremeni ples je izjavila:

“Upravo zaršeno 12. izdanje Kondenz festivala savremenog plesa i performarnsa još jednom je potvrdilo ogromnu potrebu beogradske publike za stalnim prostorom za savremeni ples i naglasilo prazninu koja zjapi na našoj kulturnoj sceni u odsustvu redovnih plesnih programa. Pored toga, Kondenz je ove godine bio izraz zrelosti i osvešćenosti nezavisne plesne scene na čelu sa Stanicom i njene društvene odgovornosti. I domaći autori i autorke i izbor radova i gostiju iz inostranstva jasno izdvajaju ovaj festival kao mesto kritičkog odnosa prema načinima i uslovima rada i društvenosti koju taj rad proizvodi u ovoj sredini.”

12. Kondenz festival svečano je otvorila predstava “Efemerne konfesije – songovi o dekadenciji, krizi očinstva i alkoholu” kao deo programske celine „Queer & performance“. U okviru ovog dela programa našle su se i “Mesečina” Aleksandra Georgieva i Daria Barreta Damasa, “Exploded Goo” Zrinke Užbinec, kao i projekcija filma “Pogled” Marka Pejovića.

Kroz predstavu „Jugoslavija“ njujorške koreografkinje Mariane Valensije i predavanje pod nazivom „Razglednica iz Njujorka“ Lidije Bel, programske direktorke i kustoskinje u organizaciji Danspace Project, predstavljena je njujorška savremena plesna scena.

Pitanje radnih odnosa i ženskog rada obrađeno je kroz niz prezentacija, razgovora i predstava među kojima su se našle “Neću dugo ostati ovde” Ide Daniel, “Izvan radnog vremena” Dejana Srhoja, kao i kroz javno slušanje audio performansa “Radovi na sceni”, nacionalne postavke Srbije na Praškom kvadrijenalu scenskog dizajna i scenskog prostora 2019. godine. Predstavljeno je istraživanje Nina Gojić i Tajane Josimović na temu “Kako žive umjetnice”, dok je povodom 35 godina teatra Mimart bila priređena projekcija video intervjua autora Marka Milića sa Nelom Antonović, uz razgovor sa publikom.

Bogat program ovogodišnjeg Kondenza upotpunili su performansi “Doći će partizani opet” Dušana Murića, “Volitant” Rite Gobi iz Mađarske, “Delo u Hodu” Teodora Tajhmana, Dunje Crnjanski i Frosine Dimovske, i imerzivni “Poiesis sopstva” Snježane Premuš. U okviru tribinskog programa održan je razgovor i diskusija sa Milicom Ivić o potencijalima zajedničkog i njegovim aktualizacijama na sceni savremenog plesa u Srbiji.

Partneri 12. Festivala savremenog plesa i performansa Kondenz su Bitef Teatar, KC grad, KC Magacin, Centar za kulturnu dekontaminaciju i KomunikArt. Festival je realizovan uz finansijsku podršku Programa Kreativna Evropa Evropske unije kroz projekat Life Long Burning, Plesnog centra Tala i BrainStoreProject u okviru mreže Nomad Dance Academy, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, Američke ambasada u Srbiji i Accion Cultural Española: PICE grant.

Predstava “Krevet za troje” po tekstu Milorada Pavića prvi put u pozorištu u Srbiji

Sreda, 30. oktobar u 20.00, Beogradski Market (Žorža Klemansoa 19)

Prvo javno čitanje interaktivne drame “Krevet za troje” Milorada Pavića, koja će premijerno biti izvedena u novembru u saradnji sa Kulturnim Centrom “Vlada Divljan” i Kulturnim Centrom Pančevo, zakazano je za sredu, 30. oktobra u 20h u Beogradskom Marketu, u ulici Žorža Klemansoa 19. Ova predstava biće realizovana povodom dva značajna jubileja – devedeset godina od rođenja i deset godina od smrti Milorada Pavića, jednog od naših najvećih pisaca.

Pavić se u ovom delu bavi mitom o Adamu, Evi i Lilit, kroz temu muško-ženskih odnosa, problematizovanja patrijarhalnog sistema, kao i urušavanja braka i porodice – osnovnih stubova društva. Adam i Eva su arhetipski likovi, koje ne treba posebno objašnjavati, a Lilit – po judaizmu, prva žena Adamova – fatalna žena, koja je demonizovana, predstavlja zapravo večitu fascinaciju i fantaziju muškog, ali podsvesno i ženskog dela publike.

Predstava “Krevet za troje” predstavlja centralni segment doktorskog umetničkog projekta studentkinje Ivane Tomić na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, pod mentorstvom Ivane Vujić Kominac. Režiju potpisuju Ana Popović i Marija Barna-Lipkovski, a u predstavi igraju: Ana Tanasković, Vahid Džanković, Milica Petrović, Đorđe Živadinović Grgur, Mihailo Laptošević i Nora Obradović. Kostim je autorsko delo Ivane Tomić, scensko rešenje osmislila je Nevena Prodanović, muziku potpisuje Stefan Petrović, a za produkciju su odgovorni Ivana Mitrović i Dušan Sinđić.

NAŠI

tekst – Nikola Šimić Tonin

Na sceni Doma kulture šestog dana Susreta kazališta/pozorišta BiH u Brčkom, nastupio je ansambl Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke i izveo predstavu „Naši dani“, rađenu po tekstu Željka Stjepanovića, a u režiji Juga Radivojevića.

Autor teksta, kako je rekao, potrudio se da nemoralu da oblik, ime i prezime, da likove iz jazbina i kanala izvuče na scenu, da ih osvijetli, da ih bolje vidimo i upoznamo. Vidjeli smo ih i stekli dojam kako smo ih već prije negdje vidjeli.

Naši dani su nastali kao moja unutrašnja borba sa samim sobom. Jedna polovina mene govorila mi je da bi trebalo da odem iz ove nesrećne i neuređene zemlje. Nesrećne zbog rata, neuređene zbog loših politika koje su nas dovele na rub egzistencije. Zemlja u kojoj ako ne znate da se „snalazite“, uglavnom na štetu drugog, ukoliko nemate nekog ili sami niste na „položaju“, tonete. Druga polovina mene govorila mi je da treba da ostanem i da se borimo da ne potonemo svi zajedno. I tako, u toj unutrašnjoj borbi, prolaze Moji dani, u pokušaju da samom sebi objasnim šta nam se to dešava. Zašto tonemo sve dublje u beznađe, nemoral, neizvjesnost, siromaštvo? Zašto su oni najpametniji među nama, koji bi trebalo, znali i mogli da nas vode, davno otišli iz ove zemlje?”, rekao je Stjepanović.

Likovi iz jazbina i kanala, mišjih rupa izvučini na scenu, pod svjetla pozornice bauljaju… crno na bijelo ukazao se taj šljam, razvrat i poroci, kazao nam kako se na visoko penju i postaju naši suvereni. “Naši” a nisu svoji. Sve o njima znamo, gadimo se na spomen njih, a činimo da ništa ne učinimo, i tako i dalje činimo, da oni čine što su činili i do sada vladaju nama. Zaslužuje li taj narod elitu koja vlada i koju imaju. Stekao se dojam da su svi koji su pri zdravoj pameti već odavno vani, i oni kojima je ostala još mrva razuma pakiraju kufere. Zahvačeni krakovima te i takve hobotnice već odavno su odustali od svakog otpora, vegetiraju u toj i takvoj pojavi preživljavanja – održavanja hladnog pogona održivosti na životu. Gledam tu predstavu o RS i smijem se, ne njima, smijem se i sebi, svojima, iz Hrvatske ne odlaze, iz Hrvatske idu u kolonama. Pustim otocima pridružuje se pusta Lika, Slavonija… Hrvatska živi o blagdanima, za turističke sezone… onda se u nju uvlače avetinjski odjeci, odzvon praznine. Kada bi iz inozemstva vratili na vlast one koji su otišli a poslali u inozemstvo ove koji su na vlasti, koji bi to dobitak bio za sve nas u ovoj regiji.

Kao književnik, oduševljen sam tekstom, tako pogođenim kao da je izvlačen iz nas samih, pa bi i mi uključili se u kreiranje istog. Našao nam žicu. Unotio je manirom vrsnoga spisatelja, gdje kroz dato na momente ukaže se njegova dramska preuzvišenost, Nušić. Iznenadio nas poznatim, natjerao nas vidjeti pred očima nam, što bode nas u oči. Obukao u književno ruho svakodnevnicu nam, naše dane. Svo vrijeme gledanja predstave postavljalo se isto pitanje, kako će se zatvoriti komad, djelo. Ovdje je više varijanti zatvaranja. Više nas u publici imalo je svoj stav o tom zatvaranju, svoje ideje. Jedna od ideja bila je da stihove Disa pročita dječak Nikola. Blata na kraju predstave, valjanja u blatu, veći dio nas nije bio svjestan, Kiše nije bilo, da bi taj ples na kiši dao ono, usporednicu s onim filmskim, sretnost kraja. Filmičnost predstave. Vode u vodokotičima koja bi saprala sva ta sranja, jer voda pere sve – samo ne i grijehe, davno je znano. A toliko je odlazaka na WC. –e školjku. Nevjerojatno, uspjelo i samo tako, kazališna novitalda koja će ostati u sjećanju u više dimenzija promišljanja. Bez obzira na sve rečeno ovoj se predstavi ne može pera odbiti. Grijeh bi bio da je zaobiđe neka od nagrada, kao posao jedne od junakinja, jer došli su pripremljeni kao da idu na kazališnu olipijadu i dali u ovoj predstavi svaki atom svoga bića, vidjelo se duše, i s oduševljenjem se gledalo, smijali smo se a najradije bi zaplakali. Kada bi se pitalo mene, svoj bi glas dao njima, jer toliko je razloga za to proizašlo iz ove predstave. Ovaj osvrt odaslaću na mnoge adrese. Ovu kazališnu predstavu trebaju vidjeti mnogi u ovj regiji, jer ovo su Naši dani.

Nataša Perić, Nikola Erceg, Goran Jokić, Vedrana Mačković, Gordana Milenović, Maja Vujanović, Ljubiša Savanović, Miljka Brđanin, Bojan Kolopić, Rok Radiša, Radinka Ševa, Danilo Kerkez, Željko Erkić, Ognjen Opuz, Dragoslav Medojević i Vladimir Đorđević, – Naši dani – javljat će se na ponos Vam kad se u kazališni Google ukuca Vaše ime.