Ceo bogovetni dan, a njegovi su vezani, od ponoći-do ponoći, oseća nepodnošljiv teret na grudima. Neka neobjašnjiva težina. U grlu kao da se nešto poprečilo, guta I diše ubrzano I neprirodno. Slično nekom predplačnom stanju, poput onih bolnih rastanaka, kad se čovek suzdržava da pusti suzu – izdajničku kap tečnosti koja će od njega napraviti mekušca. Sramota, odrastao čovek pa cmizdri!? Stari rezon, valjda od pamtiveka. Ima on poštovanje prema staroj mudrosti, ali s ovom se ne slaže. U ovom stanju, kad mu se sudaraju razne emocije, pa se čak pojavljuju I neke nove, koje su bile negde skrivene u njemu I čekale pravi čas da se pojave – pustio bi reku suza. Šta reku? Celu rečnu deltu – samo da se rastereti. Nimalo ga ne bi bila sramota, niti bi se skrivao. Muškost I dostojanstvo bi žrtvovao. Šta je dostojanstvo? Jedna od nesigurnih, proizvoljnih ocena nečijeg karaktera. Ko može uzdignute glave reći da je dostojanstveno proživeo svoj vek? Takvi ne postoje. Svaki čovek, budući da nije savršeno biće, bar jednom u životu poklekne, žrtvujući svoje, nazovi – dostojanstvo. Ljubav je najbolji primer. Ceo život u stvari prođe u tome da te svaka šuša skenira.
Nalepi ti etiketu koja te prati dok god dišeš. Posmatra te neko ko ti ne zna ni ime, a uzima pravo da te nagrubo raščlanjuje do zadnjeg atoma. Najsmešnije je što misle da su uspeli – raskrinkali te, pročitali. Tužno je što nisu ni ceo bukvar pročitali. Posmatra I on njih. Ima ih I ovde na odelenju nekolicina. Samo previše su napadni, uočljivi. Podsećaju na hodajuće CT-aparate. Zure, osluškuju, raspituju se. Džaba! Voleo bi da bar na tren uđu u njegov haos. Opekli bi se kao da su dirnuli usijani metal. Uprkos tome, nastavili bi oni sa svojim poslom I pričama o čistoti, poštenju, dostojanstvu. Međutim, ON zna da je to posedovao I to mu je dovoljno. U isto vreme sad mu je to suvišan teret, koji ga pomešan sa ostalim nedaćama, gura u moralni glib. Da mu je neko rekao da se življenje nekog normalnog, neupadljivog života, kakav je on pokušavao voditi, završava na psihijatrijskom lečenju – nasmejao bi se. Baš onako, od srca.
Sad mu je kao hleb potrebna samo jedna, iskrena, suza, da olakša, da spere I unese svetlo. Da razbije turobni oblak koji najavljuje još veću grmljavinu u njegovu biću. Samo jedna kap spasonosne, slankaste tečnosti.
Uz sav napor, naprezanje – nje nema…
