Tiho, tiho…ispod sjenki kultiviranog grmlja, a ipak na cesti, provlačila se poput podzemne prilike izašle na tren u neki novi svijet.Usput osluškujući plač  žene na vanjskim vratima, prvo diskretnu a onda sve jaču svađu muškarca i žene, zapažala je  žar 

                  Hodao je Balkanskom ulicom svog opustošenog grada u društvu zimske magle što upravo poriče popodne. Pomislio je kako mrak ima još malo vremena da upali svetiljke i kako ništa tako kao zima ne može da pokaže prave boje stvarnosti.

U glavi joj je brujao iskonski zvuk OM, ispunjavajući njenu unutrašnjost koncentričnim krugovima. Lagano podrhtavajući, krugovi su se punili kvadratima, a ovi trouglastim strukturama. Urezivala je mandalu negde po unutrašnjosti svoje lobanje, prizivajući univerzum da se useli u nju. Pokušavala

Navukao je crnu masku preko maske od lica i sa prorezima umesto očiju uputio se ka uskomešanoj gomili s naređenjem iza sebe. Kao čovek, bio je kupljen platom i poništen maskom. Ova je potirala i zvuk njegovog imena koje neko

СТРКА У возу сам који успорава и лагано улази у станицу. На перону гомила људи. Станица окићена славолуцима, цвећем, паролама, сликама као да се нешто слави. Људи које видим кроз прозор вагона, међутим, нису слављенички расположени. Напротив, имам утисак, да

Sedim sama. Prija mi samoća, nemojte misliti da mi ne prija. Štaviše, baš uživam u svojoj samoći. Niko mi ne treba, šta će mi ljudi? Šta će mi čitav ovaj blesavi svet koji ne zna kuda ide?! Samoj sebi sam

Telefon zvoni. Da se javim? Telefon zvoni, slušalica podrhtava. Ponovo zove. A ona? Ona bi ga uništila, uklonila jednom zauvek – ne bi ga više bilo. Nikada više. Govorila bi, rekla bi,vikala: „Uljez. Nasilnik!“  Oči bi joj sevale, žarile se.