„Neću da idem na tu prokletu svadbu!“, Monika je ljutito vikala, stojeći pored svoje majke, u dnevnoj sobi.“ „Ti i tata me ne možete naterati da idem na svadbu.“ Svakog trena, Monika je nameravala da odjuri u svoju sobu, zaključa

Crvene, sočne, slatke, i odoleti im se ne može. Mi smo u bašti, donje dvorište kuće, imali višnje, bile su i one slatke i krupne, ali trešnje su nam stizale sa vašara i pijaca i njihova slast bila je neopisiva.

I penjah se lestvama nebesnim, a milozvučne boje pevahu u spektarima prelivajući se jedna iz druge i jedna s drugom kroz harmoniju koja obuhvataše sva suglasja te nesuglasja ne beše, i lebdahu energije noseći me dahom odblesaka svojih što behu

(Кratke priče, snovi, nađene priče) MIŠ U redakciji jedne poznate izdavačke kuće, iz sedamdesetih prošlog veka, sedim sa dvojicom urednika za velikim stolom na kome je gomila pristiglih rukopisa. Prebiramo po njima, listamo, čitamo, diskutujemo, izdvajamo ono što bi se

Nešto zuji. Visok, neprijatan ton. Filip se trže iz teškog, zamornog sna. Izroni iz sunovrata. U sobi plavičasto svetlo. Zuji i dalje. Zuji prodorno. Zuji kod Petrovića. Na plavičastom ekranu pored njegovog kreveta linije su ravne. Filip se diže, sede

Dan je bio prelep.  Sunce je, kao da se zabunilo, baš peklo. Žene su nosile mimoze u rukama i svemu davale oreol neke radosti. Tek je treći dan proleća, a ono se raspevalo u očima prolaznika. Uveče se graja i

− Verovatno će dildika ovaj veš i noćas ostaviti na žici – zastadoh pod nadstrešnicom dućana, kroz polumrak živinih sijalica s bandera procenjujući u dvorištu ulevo i preko puta veličinu i mere rasprostrtog rublja i visinu ograde za preskakanje. Pođoh

„Oteli su mi firmu koju sam osnovao”, govori Petrović. „Onu zbog koje sam se svega odrekao. Zbog koje sam sve ostalo zapustio. Firmu koju sam vodio više od jedne decenije. I šta sad imam od toga? Ni firme, ni porodice,