Bilo je to u onom prvom kafeu, istom onom u koji su seli čim su stigli u glavni deo zgrade. To mesto nije bilo neko koje bi se trebalo preporučiti dalje, što se u prvom momentu nije moglo znati

Kad su Ena i Saša stigli do železničke stanice, bilo je kasno. Zvezde su treperele na tamnom prostranom nebu. Noć topla, julska – letnja. Čuli su se zrikavci. Njih dvoje su prošli kroz hol stanice i popeli se stepenicama na

Voleo sam ovo mesto. I ovo leto. Drveće uz stazu obasjano je suncem. Između stabala i bujnog žbunja pojavi se reka, i opet nesta, i opet se pojavi. Niz ustreptalo svetlozeleno lišće, niz tanane grane, niz vitka stabla razlivalo se

Sećam se – tada, u onoj toploj tami letnje večeri zatutnjali su točkovi. Koloseci ispod točkova našeg vagona razdvajali su se, odvajali se, rasplitali, umnožavali se, širili – pruga se račvala. Pored našeg koloseka pojavi se jedan novi, i još

Dva radnika u izbledelim plavim majicama bez rukava pobola su drvene kočiće, na označeno mesto. Zemlja je bila meka i rastresita, tako da su kočići  lako ukliznali duboko u tlo. Zategli su tanak konopac između kočića, jedan od njih odmeri

„Čas se završio?“ upita Saša. „Završio se, nema više!“ reče Erika veselo, na kapiji, u prolazu. Zamahuje crnim koferčićem s violinom. Ćao, idem.“ „Dobro onda, ćao.“ Erika odskakuta niz ulicu u svetloj proletnjoj haljini. Sunčano je. Saša prođe kroz kapiju,

Njena stopala čvrsto su oslonjena na ćebe na kojem ležimo, njene noge povijene su u kolenima – moje između njih. Pomeramo kukove ravnomerno, u krug, onda napred-nazad, napred-nazad, i ona malo zastenja, nekoliko grčevitih pokreta, sve bržih i bržih, kratkih, 

U kancelariju uđe sekretarica, nosi šolju – miriše kafa, i čašu koka-kole. Stavi šolju pored radne mape – Mileru na dohvat ruke, čašu koka-kole na ivicu stola – prema meni. Široki svetli pisaći sto s tankom, prema krajevima zakošenom i

Tiho je, ništa se ne čuje. Ne, ništa. Tišina odzvanja prazninom. Sat, to je sat. Sat što visi na zidu – ne čuje se više. Ne kuca, stao je – star i prašnjav, izvitoperen. Skinem ga, obrišem, navijem, kuckam po

Idem alejom. Veče je, toplo je, kraj leta se bliži i bujne krošnje zaklanjaju nebo. Iz auta parkiranog sa strane – prozori otvoreni, naziru se dve pognute siluete – dopire čežnjiv, baršunast glas – Are You Lonesome Tonight?[1] Čuo sam