Vladimir Radić: Osećati se bolje
Bilo je to u onom prvom kafeu, istom onom u koji su seli čim su stigli u glavni deo zgrade. To mesto nije bilo neko koje bi se trebalo…
Vladimir Radić: Svako to vidi
Kad su Ena i Saša stigli do železničke stanice, bilo je kasno. Zvezde su treperele na tamnom prostranom nebu. Noć topla, julska – letnja. Čuli su se zrikavci. Njih dvoje…
Vladimir Radić: Najzad
Voleo sam ovo mesto. I ovo leto. Drveće uz stazu obasjano je suncem. Između stabala i bujnog žbunja pojavi se reka, i opet nesta, i opet se pojavi. Niz ustreptalo…
Vladimir Radić: Te noći u Gorskom Kotaru
Sećam se – tada, u onoj toploj tami letnje večeri zatutnjali su točkovi. Koloseci ispod točkova našeg vagona razdvajali su se, odvajali se, rasplitali, umnožavali se, širili – pruga se…
Vladimir Radić: Podnaslov na putu za Beograd
Između Jelene i mene sedi naša mala Selma, gleda kroz prozor autobusa i drži svoja usta zatvorena. To se ne viđa svaki dan – sem kad Selma spava. Jelena gleda…
Vladimir Radić: Novi Sad, moje ruke i ja
Ana – prijateljica moje devojke, moje bivše devojke – donela je kutiju, jednu kutiju od kartona. Nevelika je, sivkasta – od Tanje. Meni je poslala tu kutiju. Tanja. Ana vrti…
Vladimir Radić: Vreme je
Dva radnika u izbledelim plavim majicama bez rukava pobola su drvene kočiće, na označeno mesto. Zemlja je bila meka i rastresita, tako da su kočići lako ukliznali duboko u tlo.…
Vladimir Radić: Trinaest vrata
„Čas se završio?“ upita Saša. „Završio se, nema više!“ reče Erika veselo, na kapiji, u prolazu. Zamahuje crnim koferčićem s violinom. Ćao, idem.“ „Dobro onda, ćao.“ Erika odskakuta niz ulicu…
Vladimir Radić: Slike iz Zagreba
Njena stopala čvrsto su oslonjena na ćebe na kojem ležimo, njene noge povijene su u kolenima – moje između njih. Pomeramo kukove ravnomerno, u krug, onda napred-nazad, napred-nazad, i ona…
Vladimir Radić: Na padinama Central parka
U kancelariju uđe sekretarica, nosi šolju – miriše kafa, i čašu koka-kole. Stavi šolju pored radne mape – Mileru na dohvat ruke, čašu koka-kole na ivicu stola – prema meni.…
Vladimir Radić: Vrata
Tiho je, ništa se ne čuje. Ne, ništa. Tišina odzvanja prazninom. Sat, to je sat. Sat što visi na zidu – ne čuje se više. Ne kuca, stao je –…
Vladimir Radić: S Jasnom na pustom ostrvu
Idem alejom. Veče je, toplo je, kraj leta se bliži i bujne krošnje zaklanjaju nebo. Iz auta parkiranog sa strane – prozori otvoreni, naziru se dve pognute siluete – dopire…