Milivoj Anđelković: TRIN@ESTO S@ZVEŽĐE

 Iz knjige u nastajanju: «Avatari naših dana»

Kada se Počasni Čuvar nebeskog Zodijaka osmelio da Njegovom Veličanstvu, Kralju Španije i naslednom markizu Ostatka sveta, podnese izveštaj o neobičnim događanjima na nebu, kralj je upravo završio obilnu večeru i vrhom pozlaćenog noža čačkao ostatke hrane iz svoje kraljevske vilice. Sluge su smerno stajale sa strane, gotovo nevidljive, u nišama su dogorevale velike baklje.

Kralj je slušao svog glavnog astrologa rasejano klimajući glavom: na nebu je oduvek sve u najboljem redu pa bi mogao da svojim titulama doda i grof od Dvanaest sazvežđa Zodijaka…

– …a to novo, trinaesto sazvežđe… – objašnjavao je astrolog.

Kralj se zagleda u njega, kao da ga prvi put vidi, a njegov nož zastade u vazduhu. Astrolog preblede i zaćuta, sluge dobiše boju draperija a buktinje zasvetleše još jače, da razbiju to crnilo koje se pojavilo u kraljevskim odajama. Jer, znalo se: ako kralj na nekog uperi svoj pozlaćeni, saracenski nož, taj neće dočekati jutro.

– Šta si rekao! – grmnu kralj. – Kakvo trinaesto… Pa zar ti ne znaš da je to broj Jude i… i…

Astrolog kleče na jedno koleno i pre nego što ga je oprljio plamen gneva iz kraljevskih očiju on drhtavim rukama razvi pergament na kome je noćima i noćima radio:

– Veličanstvo, želeo sam da budem potpuno siguran pre nego što taj novi dar neba podarim Vašoj Preuzvišenoj…

-…a to je i… i znak veštičjeg sastajališta – seti se kralj najzad. – Straža! – grmnu, a šest vernih vitezova-štitonoša pritrčaše, škripeći novim blještavim oklopima.

… – i da Vaše Veličanstvo umolim da lično, svojim kraljevskim pogledom, osmotri to novo sazvežđe koje nesporno takođe pripada Vašoj kruni ako Vi tako odlučite… – nastavi astrolog drhteći i pruži pergament.

Kralj prezrivo zamahnu nožem i mapa neba odlete na pladanj sa pečenjem i orijentalnim sosovima koji su te večeri servirani.

Vitezovi istrgoše mačeve merkajući astrologa koji je i dalje klečao pognute glave. Još samo jedna reč i taj uobraženi zvezdočatac…

Kralj odlučnim pokretom zadenu nož u saru svoje kraljevske čizme:

– Idemo na najvišu kulu – odluči. – Hoću to da vidim svojim očima! Teško tebi ako ti vešci i veštice ne budu u punom broju!

– Biće – reče astrolog. – Tamo su već danima… Ali to nisu veštice nego…

Međutim, kralj je već izlazio okružen vitezovima i astrolog uze svoju mapu, pažljivo je obrisa i požuri za njima.

Penjanje je potrajalo i kralj je uznet gore, na ramenima svojih vitezova, po uskim, spiralnim stepenicama kojima nije prošao još od dečačkih dana. A odgore se videlo pola Španije obasjano mesečinom i celo, ogromno, noćno nebo osuto zvezdama. Vetar je hujao, čuo se huk sova a rojevi slepih miševa su tonuli i uzletali ka Mesecu.

– Tamo, Vaše Veličanstvo – progovori astrolog zadihano – tamo, između prvog i dvanaestog sazvežđa.

Zaista, tamo gde je nekada bilo crnilo najdubljeg neba, sada su blistali rojevi novih zvezda. Između njih su treperile magline, a čitava jata iskri su kružila od jedne do druge; činilo se da zvezde razgovaraju i neprekidno šalju poruke na sve strane.

– Šta im to znači? – upita kralj. – Šta je to o čemu toliko treba pričati? Ovaj svet je tako jednostavno i savršeno sazdan: jedan vladar na nebu i još jedan – ja, kralj Španije – na zemlji. O čemu to pričaju?

– Dogovaraju se gde da pošalju neki poseban dar iz Obećane zemlje.

– Neka ga pošalju ovamo. To može biti dostojno samo kralja. Reci im to. Kaži: kralj Španije vam naređuje.

– Ali, Veličanstvo, ja ne mogu da naređujem zvezdama…

– Da, ti si samo čuvar Zodijaka… Uputi glasnike u Obećanu zemlju. Hoću da taj dar pošalju ovamo!

I kralj još jedanput pogleda sav taj novi sjaj i blještavost noćnog neba. Zvezde su treperile jače nego ikad, a rojevi iskrica između njih formirali su veliku mrežu u koju su uhvaćena tri razgranata jelenska roga, nalik na tri nova slova koja će postati tako važna u azbuci – WWW .