Na konkursu „Milovan Vidaković“ Srpskih nedeljnih novina iz Budimpešte priča Danijele Repman „Povratak kući“ osvojila je drugu nagradu
Već dugo korača u krug… Ne vidi pred sobom put…
Iznad njega nebo bez zvezda. Čini se da su ih gladni gavrani sakrili pod svoja krila i zaspali sa njima u visokim krošnjama. Noć tamna kao površina vode u dubokom bunaru. Sati predugi. Meke, oble kapi tišine plutaju vazduhom iznad njega i njišu se na mekim grudima sporohodnog vremena.
– Izgleda kao da jutro neće nikada svanuti. Mrak koji predugo traje može biti znak da je čovek umro – reče svom ćutljivom sagovorniku – samoći, a kap tišine se pretvori u šum, otkide se od težine poput prezrelog ploda i kane mu na obraz.
… Kada je krenuo u rat, od sveg bogatstva je poneo samo ozeblu nadu. Sada se vraća kući i nosi sve što mu je ostalo: prljavi, vlažni šinjel obešen preko umornih ramena, na teškim nogama krute cipele, u džepu duvana za još dan-dva, u kosi vaške i ovu gustu, mastiljavu noć. Ali, najteže je breme uspomena koje nosi na plućima. Ono mu polovi dah.
U mislima se roje i prepliću topla sećanja iz prošlosti: odraz jutarnjeg sunca u pospanoj reci, pod prozorom u gnezdu zaspala grlica, zvonki praporci na gizdavom čilašu, svatovski peškir ukrašen perom pauna, topli hleb lomljen glađu… i on uboden njihovom svilenom žaokom ponovo progovara sekući gorčinom glasa noćnu tišinu:
– Išao bih brže kad bi se bar malo razišli oblaci… bolje bih video put… znao bih kuda da idem…
Opet mu nekoliko velikih kapi tišine pada na obraze. Briše ih vrhovima ozeblih prstiju, zastaje i naslanja leđa i potiljak na hrapavu koru plećatog hrasta. Oseća da mu se duž kičme sliva topli slap prijatnosti kao da leže u mirisnu, uštirkanu postelju. U teškim, zastalim nogama trnu bolni koraci.
„Nekad sam verovao da i malom čoveku udaljenost između dve zvezde može biti mera koraka!“, razmišlja i pipa prstima u mraku veliku poderotinu na desnoj cipeli. Obeshrabren i ispucale duše, ne očekujući odgovore, podiže pogled prema crnilu neba i pita napuklim glasom kojim odjeknuše okovane, utamničene nade:
– Koliko još ima tvrdih grudvi zemlje i oštrih strnjika do kuće?
Oko njega sve propada i tone u pustoš i muk.
Ali, čuje da se na noćnom nebu komešaju oblaci, a najveći mitari svoje perje ogoljujući srebrni mesec koji lakoruko pruža pred njegove noge uski, svetli zrak. Na mestu otkrivenog neba snažno trepere zvezde probuđene iz sna. Njihove titraje može da oseti u dubini stomaka. Gnezde mu se u kosu i polažu svoje užarene dlanove na njegove grudi. Izmučenim telom se razliva toplota. Noge mu postaju lake i on nastavlja put. Glasni koraci odjekuju kroz noć, a oble kapljice tišine oko njega pretvaraju se neobuzdano u pljusak zvukova koji mu se sliva niz lice i kosu.
Gleda ispred sebe… Mokri put se presijava kao da ga je neko posuo zvezdama…