Između hrastovog šumarka na zapadu i blagog travnatog brežuljka na jugoistočnom delu Južnog fronta, orpužila se poljana ničije zemlje. Zatalasana večitim zelenilom i gustim bokorima livadskog cveća, mestimično bi se zabelela vršcima kostiju palih junaka. Zima bi pokrila polje debelim snežnim pokrivačem i on bi tada, kao da ispod skriva artktički okean, mirno sijao na potmuloj mesečini u svoj nepojamnoj lepoti.
Rat je već odavno bio počeo; godine sistematskog pokolja i strašnih hekatombi zamaglile su razloge za sukob i pitanje: „Ko je prvi počeo?“, prestalo je više bilo koga da zanima. Dve vojske su već priviknute na nepromenljivost granice fronta, uveliko odomaćene, stanovale oko te poljane kao na suprotnim obalama kakvog mirnog jezera.
Kada bi došlo ono naročito naređenje, u čiji smisao niko na tom mestu nije umeo da pronikne, neprijateljske strane bi stale da pucaju jedna u drugu upornim i iscrpljujućim topovskim kanonadama, puščanim plotunima – katkad potpomognutim preletima i dejstvovanjem borbenih aviona – zatim i uzaludnim jurišima koji bi odneli još koju stotinu ili čak hiljadu mladih života, a koji bi vrlo brzo bili nadomešteni rezervom, i sve bi se vraćalo na staro.
Tih naređenja, kako se rat produžio, bilo je na sreću sve manje. Svi su verovali, uostalom s punim pravom, u to da jenjavanje ratnih obaveza nije bio znak slabljenja rata i približavanja primirja, već otvaranja sve novijih frontova i potrebe da se životi ratnika zaraćenih vojski traće na drugim mestima.
Kada se loptica života i smrti zavrti na točku sa većim brojem praznih ležišta, šansa da to možda neće biti baš moj „crni petak“, tako su svi mislili, postajala je izvesnija.
Muka je bila u tome što se točak okretao bez prestanka.
Ipak, kako je prošlo dosta vremena od poslednjeg velikog puškaranja, neki tihi, veoma prijatni mir uselio se u zaraćene strane. Počeše, najpre bojažljivo pa sve više i više, da dolaze i članovi porodica ratnika; čak se pojaviše male kolibe iza poslednjih linija, te iz njih, vrlo brzo, zapraminja beličasti, pitomi dim ognjišta. Iznikoše pritke povezane kanapom s rubljem koje se suši, malena stada ovaca i koza ponegde zabeleše predeo, psi lajahu noću kraj vatri, a začu se i pesma počesto prekidana srdačnim, toplim ženskim smehom.
Između ovih čudno opuštenih vojski, zjapila je kao stalna opomena ničija zemlja. U to vreme dugog zatišja, mladi vojnici obe strane prigrliše jedan običaj koji se ubrzo pretvori u zaista zanimljiv ritual sa jednostavnim, ali ne manje ozbiljnim i svečanim obrednim radnjama. Taj ritual privlačio je pažnju, međutim, samo u vreme dok se odigravao, da bi odamah po svom okončanju stvorio iza sebe zaborav kao što larve luče svilenu nit i od te niti, spretno uobličene u dobro zaštićeni kokon, u toplom gluvilu i mraku nesećanja, život na obe strane tekao bi mirno dalje. Činilo se da nikada nije bilo neslavnije slave ili slavnije anonimnosti!
Ritual mladih vojnika tog dalekog i pomalo zaboravljenog Južnog fronta (koji je vremenom i promenom geografije rata menjao naziv u Centralni, Zapadni, pa čak i Severni!), sastojao se iz niza jednostavnih radnji koji bi, na kraju, doveli do trčanja ničijom zemljom.
Pokušćemo na ovom mestu da dočaramo ovaj čudni običaj i navedemo nekoliko nesumnjivo zajedničkih odlika za sve slučajeve koji su se tamo desili:
Prvo, trkač je bezazleni pojedinac koji dobrovoljno pristaje da trči. Kao što smo rekli, on je mlad, bez porodice, počešće i bez ikakvog ljubavnog, pa čak i čisto sentimentalnog iskustva. Roditelji bi te mladiće ponosno pratili na polazište, a zatim hitali da zauzmu što bolje pozicije kako ne bi propustili nijedan trenutak trke njihovog mezimca.
On je, to se sasvim dobro vidi sa svih strana, nenaouražan, raskomoćen, ponekad baš i nag, samo u donjem vešu, da bi brže trčao i da ga pritom ne bi ometali nepotrebni rukavi, nogavice, opasači, peševi… Na nogama zadržava čizme jer su svuda okolo urvine i oštre kosti nepokopanih vojnika.
Drugo, on trči horizontalnom linijom, duž linije razdvajanja, tako da je na vidiku čitavom frontu i nema bojazni da će se, iz svoje naoko bezopasne pojave, premetnuti u kakvog podmuklog diverzanta tako što će, dotrčavši do jedne od strana, aktivirati neki, ko zna gde, skriveni eksploziv.
Treće, i najzanimljivije: u trkača pucaju obe strane. Oni koji pretrčavaju ničiju zemlju, a u koje pucaju svi, izazivaju odlično raspoloženje koje suprotstavljene vojske pokazuju radosno uzvikujući i međusobno se šaleći i bodreći! Ovom srdačnom međusobnom hrabrenju pridružuju se porodice ratnika, pa se uz liniju fronta mogu videti, osim zavijorenih zastava i u oduševljenju zavitlanih vojničkih kapa, još i šarene devojačke marame, ozarena dečija lica malih potomaka rata, podignuti starački štapovi što se miču s vetrom kao oronule krstače i radosno uzdignuti prazni rukavi gladnih invalida koji sa svojim drugarima, psima lutalicama, zajedno laju u znak oduševljenja.
Trkača, tu glavnu zvezdu dana, najčešće pogode odmah na početku trke. Retki su oni koji odmaknu malo dalje od startne pozicije, a niko nikada, koliko je poznato, nije uspeo da istrči poljem do kraja. A gde je kraj? Linija razdvajanja bila je dugačka nekoliko kilometara i načičkana i s jedne i s druge strane gusto zbijenim formacijama, spremnim da, ako zatreba, iz svih oruđa i oružja zapucaju na usamljenog trkača.
Ako bi neko i uspeo da pretrči poljanu ničije zemlje – u tako nešto je, zaista, bilo teško poverovati – taj bi ostao suočen sa činjenicom da mu se valja ili vratiti na stranu svojih, koji će ga odmah, potom, zaboraviti i ponašati kao da se ništa nije naročito desilo (ovaj trkačev uspeh bio bi, u stvari, neuspeh za njegove drugove koji su ga gađali i promašili), ili da se preda protivničkoj strani koja bi, manje-više, učinila isto.
Taj sretnik-nesretnik bi bio zauvek izgubljen slučaj sa kojim niko više ne bi progovorio ni reč. Možda nije preterano pretpostaviti da bi ovako nezgodan svedok nesposobnosti učesnika jednog važnog fronta u tako krvavom i dugom ratu, bio meta pretpostavljenih koji bi, sa svoje strane, gledali da se takvog dokaza što je moguće pre reše.
Ali, dosta o tome. Skladno dosadašnjim iskustvima, više nego dovoljnim da se ponešto može naslutiti u budućnosti, sasvim je jasno da glavobolja od ove nedoumice neće mučiti nikoga do kraja rata.
I tako jednog kasnog, sunčanog jesenjeg popodneva posle dugog vremena, toliko dugog da nije bilo više nikoga ko se sećao početka rata, iznenada se pojavi glasnik koji je prethodno neprekidno trčao desetinama kilometara noseći vest da je rat završen.
Umesto da usklikne «Pobeda!» i da se sruči mrtav usred zaraćenih strana, kako dolikuje glasniku-trkaču takvog značaja, njegov trk dodatno podbodoše plotuni sa obe strane. On, sasvim komično, stade da juri ničijom zemljom, vičući: „Mir! Mir!“ strelcima koji su se čudili tako smešnom trkačevom pokušaju da ih odvrati od njihove omiljene zabave.
„Mir! Mir!“, vikao je glasno koliko god je mogao. Ali što je dalje odmicao, glas mu je postajao sve slabiji. Bela, velika maramica kojom je mahao dok je trčao, izgledala je strelcima kao dodatno trkačevo izazivanje. Neki su baš gađali u nju. Sukobljene strane sada se više nisu videle od oblaka dima koji se teško razilazio jer toga dana nije duvao nikakav vetar.
Trkač je, međutim, napredovao ničijom zemljom grabeći poljem, spretno skačući, saginjući se, ponekad i zalegajući pa ponovo ustajući, te je posle dosta vremena, ipak, srećno došao do sredine polja.
„Mir! Mir!“, sada je samo šaputao sav u sabranosti kako da pretrči ostatak ničije zemlje. Kuršumi su zujali oko njega, kopali malo busenje kao da su mu krčili put, skinuli kapu, izbili belu zastavu iz ruke, odsecali komade odeće – što je oslobađalo njegov trk! – i on je hitao sve brže i sigurnije ka izmenjenom krajoliku u kom više nije bilo ni vojske ni pucnjave. Već je, činilo mu se, mogao da vidi zakrivljenu liniju pastirske staze koja je vodila u dolinu, cvetnu i osunčanu kao predeo iz divnog sna.
„Mir, mir…“, reči su nestale sa njegovih usana. Pretvorile su se u ritam njegovog trka, a taj ritam je, zatim, prešao u otkucaje njegovog srca. Svim svojim bićem mogao je da čuje i oseti eho tih reči.
Tanad su prolazila kroz njega, ohrabrujuće i prisno ga kuckala po ramenima, bokovima, nogama, dajući mu još više ubrzanja i on oseti kako se od tolike brzine, u kojoj se sav vidik pretvorio u svetlosni tunel bez kraja, njegove noge odvajaju od tla, najpre pomalo pa sve više, dok, napokon, on ne polete nad onom svetlom dolinom prema rumenom suncu i prvim večernjim zvezdama…
Vest o kraju rata utom stiže do zaraćenih strana. Komandanti, držeći u jednoj ruci dvogled, a u drugoj depešu sa naređenjem o obustavi vatre, gledali su jedan u drugog sa nemim razumevanjem. Vest je mogla da ne dođe. Bar ne danas.
Oba komandanta istovremeno spustiše dvoglede i spasonosni papir pocepaše do najsitnijih krpica.
Zatim zaprašta iz svih oruđa. Vojnici zapucaše tako strasno i jednodušno jedni u druge, kao da su, u međusobnom dogovoru, baš u tom času primirja, i i jedni i drugi poželeli da ispale sav preostali arsenal, ali i sav svoj preostali bes, kako se ovakav pomor nikada više ne bi ponovio.
Južni front zauvek nestade u dimu.
Epilog
Starac koji mi je sve ovo ispričao trebao je da bude poslednji trkač. Baš se bio spremio za trku, kada je, odnekud, doleteo onaj glasnik za koga nisu znali ni ko je ni odakle dolazi, pa su svi zapucali po njemu kao za svakim drugim trkačem.
„Zašto su svi ti mladići trčali u sigurnu smrt? Zašto ste i vi uostalom to želeli?“, pitao sam ga.
Tužno se osmehnuo. Odgovorio mi je onako kako je samo mladost u stanju da odgovori i taj odgovor je, izgleda, bio jedino nešto živo što je izneo iz rata:
„Zato što je stajanje u mestu neizdrživo!“
„Neizdrživo“.., ponovio je reč još nekoliko puta kao da više nije mislio samo na tu davnu priliku da učini nešto od svog života…
ČEDOMIR JANIČIĆ, rođen u Zadru. Osnovnu i srednju školu završio je u Somboru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je istoriju umetnosti.
Objavljuje poeziju i prozu u književnim časopisima. Zaposlen je kao kustos Galerije savremene umetnosti Gradskog muzeja Sombor.
Ovjavio e-knjigu priča Et in Arcadia Ego, u izdanju Media Art Content, Ltd Novi Sad, 2015. godine.