Piše: Dušan Opačić
U zavisnosti koje medije pratimo i gde smo šta čitali o Goranu Baretu i njegovim Majkama ali i po mnogim kritikama, on i njegov bend se u današnjim vremenima (a po mom skromnom mišljenju i opravdano) kotira kao jedan od „najboljih bendova nastalih u Hrvatskoj“, po nekima „na razvalinama SFRJ“ i ovih sve više „politički korektnih“ koji pišu njihovu omiljenu reč „ u regionu“. Okej, možemo i jednostavno…na našim prostorima.
Kako sam i gde „upoznao“ Gorana Bareta? Bilo je to s početka devedesetih, odmah po polasku u srednju školu, u vremenu kada su već krenula sranja diljem bivše nam domovine Jugoslavije, ratovi, sankcije i ostale pošasti. Bareta sam sasvim slučajno „sreo“ kod SKC-a, na jednom od štandova gde se valjala piraterija (kasete, kasnije i diskovi), na omotu kasete rađenoj na fotokopir mašini pod nazivom „VO-ZDRA“ u izdanju nezavisnog izdavača „Slušaj najglasnije“ meni tada već poznatog Zdenka Franjića . Nisu to bile ni Majke ni Bare, bio je to neki Hali Gali Halid tj. Goran Bare sa egzotičnim pseudonimom. Ovde bih napomenuo, da sam za grupu Majke tek nešto načuo pre toga. Prilikom kupovine nisam ni znao da se radi o njemu, a momak koji je valjao pirateriju samo mi je nevoljno rekao „…e taj ti je neki Satanov ortak”. S obzirom da sam već tada bio upoznat sa najvećim incidentom koji se dogodio na jugoslovenskoj rok sceni koji je izazvao nestašni Ivica Čuljak poznat kao Satan Panonski, nisam oklevao da pazarim kasetu i tog Hali Gali Halida. Na prvu loptu,tj. dok sam prvi put preslušavao kasetu, teške udare pank psihodelije ukrštene sa folkom primio sam kao neku zajebanciju, kao neku sprdnju sa našim prostorima, svakodnevnim šabanima sa estrade, koje smo ruku na srce imali za izvoz na Istok. E nakon ponovnog slušanja u meni se pojavilo ono „međutim”, i nisam to shvatio kao neko zezanje, jer uz snažne impulse psihodelično-sirovog zvuka gitare koji su se duboko zakucavali u mene, još jače su počeli da me „bodu“ Baretovi stihovi:
Noćas je na nebo otrovan mjesec izašao
A ja sam slomljena srca ispod njega stao
I gledam zvijezde kako trepere
A tijelo i dušu mi bol dere
Doći ce kraj i nevolji što nas prati
Dohvatiću i ja jednog dana dugu
Samo noćas da zaboravim tugu
Pre nego što se „transformisao“ u Hali Gali Halida, Bare je prvi put stavio katanac na bravu vrata na kojima je stajalo prezime „Majke“ i pokušao da tu epizodu svog života ostavi iza sebe. Imao je i debeo razlog za to. Uspon izvornog sastava „Majki“ je bio prekinut tragedijom. U saobraćajki ginu Baretovi najbolji drugari Marin Pokrovac, gitarista, Goran Matošević-Bratanac i Pavle Pap. Ovde treba napomenuti da je Ivica Čuljak (Satan Panonski) u svojoj knjizi poezije i proze „Mentalni ranjenik“ posvetio kratak esej Pavlu Papu koji je poprilično dirljiv i nežan а nežnost je inače retko izbijala iz Čuljakovog pera. Sa tim gubitkom Bare je pokušavao da se kao Hali Gali Halid izbori, ali neuspešno, ni privremena promena „identiteta” nije odigrala bitnu ulogu.
U njegovim stihovima tuga i nesreća su podjednako prisutni bio on Hali Gali Halid ili neko drugi, što možemo primetiti u njegovom kasnijem stvaralaštvu. Ja bih ovde izdvojio recimo pesmu „Vrijeme je da se krene“ sa istoimenog albuma iz 1996.godine. Ovakvi stihovi su samo mogli da izbiju iz duboko nesrećnog čoveka od koga je sreća bežala u vidu lastinog repa. Pa kaže:
Noćas je moja tuga
Poprimila ljudski oblik
Otvorio sam oči
Ispred sebe ugledao svoj lik
Pružio sam si ruku
I rekao, hajde
Vrijeme je da se krene…” (album: Vrijeme je da se krene, 1996.)
Iskren je, možda i jedan od retkih koji nikada svoju nesreću nije krio. Ili nije umeo da sakrije. Pa sad uporedimo H. G. Halida sa pesmom „Samo noćas da zaboravim tugu“ i Gorana Bareta „Vrijeme je da se krene“ , suštinski nema je. Ili je bar ja ne vidim.
U većini pesmama „Majki“ možemo pronaći sve ono što nije uobičajno, pobunjeništvo protiv surove prošlosti, današnjice i bez budućnosti na nišanu. Inače, ta mala ali značajna „vinkovačka scena“ od samog svog nastanka u drugoj polovini osme decenije prošlog veka (a fakat je, da Bare u njoj prednjači), je prozrela palanačku ograničenost i nije znala a sigurno ni želela pronaći oslonac u svojoj sredini, jer sve što ih je okruživalo raspadalo se. Nedavno je u prepisci sa mnom, novinar i aktivista Stevan Marinković lepo definisao tu „vinkovačku scenu” kao malu ali jaku. I jeste, mala ali ipak značajаn pogon za proizvodnju sirovog roka, koja je uspela da se probije i da pronađe svoju ciljnu grupu na tadašnjem velikom „tržištu”.
Sve pesme ispevane iz Baretovog grla, bez obzira pod kojim imenom ih pevao, za mene lično su jednostavna gomila tamnih ili bolje reći zagasitih nijansi slika, poput puzli u tragediji povezanih, pa kad sve saberem i oduzmem to daje ukupan jebeno dobar rezultat. To je poezija u kojoj stihovi mirišu. Na šta? Crnu zemlju, asfalt nakon kiše i nesreću kao najglasniji urlik iz osakaćene duše. Bareta je svaka najava „Novog doba“ (a bilo ih je bezbroj u njegovom životu) pokolebala što možemo prepoznati u njegovoj formi poetskog stvaranja. On se ne odriče prošlosti, sa koferom prepunim svojih tragedija hrabro gazi i u današnjem nimalo lirskom vremenu. Baretu je pošlo za rukom i to, da dvostruko zrači. Prvo, kao pojava, a drugo što nije dozvolio da urođeni talenat proždere čoveka u njemu.
I za kraj, ‘ajde da prođemo kroz obaveznu tehničku formu. Album VO-ZDRA, obajvljen je daleke 1991.godine, pod etiketom „Slušaj najglasnije“ (format: kaseta). Na albumu se nalazi šest pesama: „Samo noćas da zaboravim tugu“, „Samo za tebe“, „Hajde da se drogiramo“, „Moje srce zna“, „Mirela“, „Ne pitaj me“. Dve godine pre toga (1989) izašla je u istoj produkciji još jedna kaseta H.G.Halida pod nazivom „Samo za tebe“, na kojoj uz gore navedene pesme se nalazi i „Esid – kolo“ i dve pesme uživo izvedene sa koncerata na Akademiji u Beogradu (mart,1989) i u Vinkovcima, ali ja nikada nisam video niti imao bar kopiju tog izdanja.
Dve pesme sa albuma VO-ZDRA su manje više poznate i kod nas. Pojavljuju se u dva popularna filma Srđana Dragojevića. Pesma „Hajde da se drogiramo“ u filmu „Mi nismo anđeli“(1992) i „Samo noćas da zaboravim tugu“ u „Lepa sela lepo gore“(1996).
Goran Bare je rođen u Vinkovcima 1965.godine. Devedesetih godina seli se u Novi Zagreb i ostavlja svoj rodni grad iza sebe. Negde pročitah, da čim neko spomene Vinkovce, Bare se jako „razdraži“. I opravdano, iz tog grada ga prate proživljene lične tragedije za koje ga drugi a ponekad i on sam sebe smatra odgovornim. Ali nije na meni da o tome pišem. Danas je jedini preostali izvorni član Majki.
I bez obzira što sam solidan poznavalac istorijata Majki i celokupne „vinkovačke scene“, i što sam Bareta prvi put „sreo“ kod SKC-a davne 1992.godine, na jednom od štandova piraterije, do danas sam ga odgledao uživo samo jedanput (na moju sreću ili žalost) na prošlogodišnjem dvanaestom Arsenal festu u Kragujevcu. I pored toga što sam bio u Press-u, nisam ga lično upoznao. Bilo mi je dovoljno da ga izbliza gledam i čujem. Svakim pokretom na bini, korakom pa makar i sedeći na barskoj stolici, razvaljen i ko zna na čemu, delovao je poput proroka koji ne manipuliše, već se ispoveda pred neprosvećenom ruljom.
Autor je pesnik iz Beograda