Kuće se pokupiše i – odoše. Kao poslije žestoke svađe. Stanovi, garosnjere, udžerice, vile, sobe, potkrovlja, podrumi… sve su ti to, prijatelju moj, kuće. Zaputile se nekome. Neko ih čeka, pa drumuju. Poneka se vrata svale krajputašu kod nogu kao točkovi koji samo što su spali sa osovine. Da su okrugla, vrtjela bi se. Ovako, samo podrhtavaju. Kuće ne mare, odlaze cilju.
Beskućnici, oni izvorni, uživaju u prizoru. Pjevaju iz sveg glasa da nadjačaju kuknjavu onih što su ,,imali, pa nemali“. Recitujem miran i vedar sa sve crnim prstom u još crnjem uvetu, da me bolje čuju.
Mnozina ometa pojanje:
-Pusti govna, neka idu, tako sva Amerika živi!
-Ma šta te zabolje ko su im neimari. Da neće u zatvor? Vidiš, druže, da im i ti njihovi zatvori odoše… Da ta tvoja policija neće uhapsiti zatvor? A đe će ga?
-Što sad javni izvršitelji ne izvršavaju, a?!
-Tja, a ja zemlju ostavio Crkvi.
-Alo, neka sve ovo dobro odstoji – vratiće se one. Pazite šta vam kažem! Još će im i cijena pasti!
(…)
Ređaju u beskraj.
Bože, kako su te kuće, svaka za sebe, lijepe ovako nezaklonjene, gole, cijele… Kako su sad odjednom čiste, tople, kako ne vlaže i ne prokišnjavaju, kako su štedljive i kako se samo lako ugriju… Kako im se krovovi crvene i oluci sijaju. Za koga su se samo tako skockale? Kurve… Ne skitaju ljudi, nego kuće…
Budim se i shvatam da ništa nijesam sanjao. Nijesam večerao, nije od hrane. Bacam kartone sa sebe i dreknem:
-Neću kuću!
Beton
Nijednoj se kuci dobro ne pise
Sto je kucipazitelja vise.
To onda znaci da su ukucani takvi
da su vec stradali svi zidovi glatki,
i stepeniste i podrumsko prostranstvo celo,
potkrovlje i protivpozarni deo,
izolacija i svo grejanje cvrstim telom.
Dal ih je neko jeo, nestalo i svako crevo ?
Metalnim ogradama drveni deo…
Svetla nigde kao u najudaljenijoj galkticnoj crnoj rupi
gledas sto pre da te makar i tudja osvetljena,otvorena vrata u zivot vrate,
tada kada krenes tom marsutom,
spasavas zivu glavu bilo kojom valutom.
O hodnicima ne vredi ni jednu od reci vise ,
sta sve tamo pise i kakve su se sve mete
te reci se dokopati htele,
ali jednom napisane potajno, njihove poruke su izbledele
iako dugo smisljane, bljesnule, nestale , prestale.
.
Kao da su i vlasnici shvatili da gore od ovoga uvek mogu,
voljeni podstanari, neka ih, bar nek placaju vodu
i troskove svoje,
„da nam bar zidovi postoje“,
unutar kojih je sve manje zivih ljudi
ali ko se onda toliko trudi , svako parce betona da ozivi
kakvi su to zli maniri, da li im se svima vecno zivi?
Zato kucepazitelji samo na zidove paze,
farbaju ih, lece i maze,
ljudi jedni kad nestanu, drugi dolaze,
i budu to „dok mucitelje pardon kucepaziteleje ne spaze“,
a do tada im i zivoti zasigurno prolaze.
Sada je takav vek svaka kuca u svakom selu
mogla bi cujemo krenuti stazom istom,
dosta nam je seoske prasine, zivine ,krupne i sitne stoke
ma kakve motike, sve na zid i uvid.