Jutro je. Polako se budim iz slatkog sna. Mrak u mojoj sobi stapa se sa neprijatnim mirisom, koji mi zadaje bol u grudima. Kroz prozor se stidljivo probija sunčev zrak. Osećam da se napolju nešto dešava. Hitro ustajem iz kreveta i otvaram prozor da bih udahnula svežeg vazduha. Zaslepljuje me jutarnje sunce i ja sklapam oči.
– Kako je život lep – pomislih.
Pokušavam da osetim njegove čari svim svojim čulima. Dok mi blagi povetarac miluje lice, ja osećam njegovu svežinu, pomešanu sa mirisom cveća. U ušima mi odzvanja veseli cvrkut ptica. Priroda predstavlja jedinstvo različitosti, ali suprotnosti koje se u njoj sreću, nose u sebi i element opasnog.
Izlazim u dvorište da bih osetila sve čari života, ali me je već prvi prizor koji sam ugledala, razočarao. Na terasi su ljudi pili kafu. Oko mene se širio miris duvanskog dima. Osetih da bi mi šetnja prijala više nego ispijanje gorke kafe i zato izađoh na ulicu. Pored puta stoji stablo zrelih jabuka, čiji mi slatki ukus osveži dah. A onda pored mene strahovitom brzinom projuriše automobili, ostavljajući za sobom oblak prašine. Shvatila sam da je priroda savršenstvo, koje može da naruši samo čovek i zato nastojim da se pokoravam njenim zakonima.
Pa ipak, posmatrajući svet oko sebe, ostajem u dilemi da li ga treba menjati ili pustiti da sve ide svojim tokom, kao što sunce svake večeri neminovno umire, a zatim se ponovo rađa. Sveži večernji vazduh mi hladi telo i ja oblačim džemper. Sada znam da prirodu mogu prilagoditi sebi, ali da to činim, ne narušavajući harmoniju u njoj. Ljudski život je kratak da bi mogao da oseti sve promene. Zato svi treba da cenimo ono što nam priroda daje i uživamo u svakom trenutku svog života.
Život je samo jedan…
