Dragana Ranđelović: Pismo

Poštovani uredniče,
Iako godinama već pansionirano gledam Vašu televiziju i, može se sa sigurnošću reći, uživam u njenom programu, tek sada imam potrebu da Vam uputim pismo.
Neću govoriti o programu koji se svakodnevno daje na Vašoj televiziji. Uglavnom mi se dopada. Ima tu, ne mogu a da ne prokomentarišem i dosta dosadnih stvari. Vaš dokumentarac o uzgajanju belih tigrova u zoo-vrtu u nekoj skadinavskoj zemlji, na primer, više je nego dosadan i, ako mogu da dodam i nepotreban. Ko još razmišlja o uzgajanju neke retke vrste u nekoj tamo dalekoj zemlji? Dobro, istina, to je tek jedna emisija, koja, ako dodam i još nekoliko muzičkih emisija, samo je mrva slabog i nezanimljivog u ogromnom broju itekako interesantnog sadržaja.
Nije to razlog za ovo pismo.
Ono što me je podstaklo da sednem pred papir i složim ovo pismo je spot ili reklama, nazovite kako hoćete, koja se već nekoliko nedelja „vrti“ na Vašem programu. U pitanju je nekolikominutni spot u kojem na samom početku (a najčešće nakon završene epizode moje omiljene serije ili dok čekam informativni program, dakle ušuškan i zavaljen u fotelji sa omiljenim rashlađenim pivom) iskaču slike ratnih strahota, ovog našeg, skorašnjeg rata, u brzom naletu, kako bih rekao i to tako da ne stignem ni da trepnem od užasa. Slike su neumoljive, dok se opasuljim, eto već tenkova, dimnih zavesa, popaljenih kuća i žena koje plaču. U pozadini se čuje neka žalostivna muzika, sirene, buka, sve ono što najčešće takav sadržaj prati. I dok žmirkam i trljam oči, bauljajući po sobi tražeći daljinski upravljač, iz te strahote iskače devojčica, u krupnom planu (mada se vidi da je u pitanju foto-montaža i da devojčica govori negde iz nekog studija) i govori, nežnim i vrskavim glasom, o svojoj nesrećnoj sudbini. Te izgubila roditelje, te izgubila kuću, te traži novi dom. U tom je spot već prošao i ja, mada svaki put želim da doskočim Vašem propagandnom programu i njegovoj brzini, ne stižem ni da promenim kanal, otvorenih očiju buljeći u to krezubo dete i pokušavam da udahnem vazduh. Dok se smislim šta da uradim ili kažem, spot je već gotov i kreće naredna emisija ili šta već. Svaki put, uredniče, ovo dete me preduhitri i ne dozvoli da mu pobegnem!
Nemojte me pogrešno shvatiti. Razumem sve što se tom detetu (ili bilo kome u ratu) dogodilo i koliko je to strašno. Imam razumevanja i za potrebu da se takvima pomogne i pruži, makar kakva podrška i topla ruka prijateljstva. Smeta mi, međutim, što je taj spot tako nametljivo dat i što se od nas očekuje da nekako reagujemo na njega.
Vidite, uredniče, moja porodica i ja smo u ovom ratu ostali pošteđeni. Živeli smo na mirnom području, ostali u svojim kućama, zajedno, jer nismo imali šta da u ratu pružimo. Moja supruga je, doduše, izgubila posao u vreme krize, ali je brzo pronašla drugi i sada lepo živimo. Deca su tokom rata bila mala, nije bilo mobilizacije za njih, a ni za mene, jer sam valjda za rat u to vreme već bio prestar. Sve što se sada vidi u spotu, gledali smo, sa odgovarajućim gađenjem, još u to vreme, iz svog doma. Ja u svojoj fotelji (u kojoj sedim i danas), žena na kauču, pored mlađeg sina, stariji sin na tabureu ili podu. I tada smo jedva gutali sve one snimke ratnih užasa, spaljene kuće i raspadnute leševe. Dok bi tako gledali, bili smo ćutljivi i tužni, na ivici da se rasplačemo i jedva bi čekali, da Vam pravo kažem, da se sve to završi.
Tako se i završio rat, televizija je postala opet normalna i mi smo, kao i svaki pošteni gledalac u ovoj zemlji, ponovo uživali u TV programu.
Sve do sada.
Pitam ja Vas, uredniče, kako da se ponašamo na ovaj novi TV sadržaj koji nudite? Umoran od života, besan, najčešće na ceo svet, usamljen, jer žena je uvek nečim zauzeta, a deca otišla svojim putem, volim da uzmem pivce iz frižidera i zavalim se u svoju fotelju pred televizorom. I skoro da zadremam pred blagim tonovima sa špice omiljene sapunice, stežem onu hladnu limenku piva i pustim da vreme odbrojava minute pred vesti, pa da se nakon njih odbauljam u krevet, kad iskoči ta prokleta devojčica! Pred očima mi prođe ceo taj prokleti rat i to prokleto vreme kada je nekima bilo strašno i moja porodica mirno zavaljena u svom domu kako gleda i ne miče pred užasom i ta moja nemoć….
Reklama već uveliko prođe, a ja, priznajem Vam, sedim i buljim u ekran i ćutim. Ne želeći da se pitam niti da o bilo čemu što je u spotu rečeno razmišljam, ipak se pitam. I čudim. Sebi, ljudima, celom svetu. Razmišljam o strašnim ljudima, njihovim čudnim nagonima da pale, ubijaju i ruše. Pomislim na to šta bi mogao biti razlog da se čovek tako ponaša, kako se postaje takav, zašto se postaje takav. I pomislim da će takvih uvek biti. I da spasa od njih nema. To znači da će i rata i užasa uvek biti, a to opet znači da ušuškani u našim domovima, možda čekamo neko novo ratno vreme i, ovoga puta, zlu sudbinu? I šta da uradim, pitam Vas uredniče? Kako da pomognem? Zašto onda da gledam?
U želji da zaboravim na to, isključim televiziju i samo sedim. I tako se TV program, polako ali sigurno, udaljava od mene. Prestaću da Vas gledam, uredniče, a samo ćete Vi biti krivi! Zato preduzmite nešto, zaboga, pre nego što sasvim izbacim televizor iz svog života.
Eto, to je razlog ovog pisma. Sklonite taj spot sa naših očiju. Televizija je da se čovek odmara i zaboravi, a ne da se grči pred njom. Ostavite to za druge medije, časopise, letke, tribine i popularni internet. A nama, vernim pratiocima Vašeg programa, dajte nevinu i bezbrižnu televiziju, kakva je bila do sada, da pred njom dremamo.
Sa poštovanjem,
S. M.