Sam kraj predgrađa oduvek je bio prebojen mračnim bojama. Obrastao u visoko šiblje, vazda prekriven plavičastom maglom, ispunjen nekim zazornim kricima, delovao je odbačeno i zaboravljeno i od Boga i od ljudi. Dan se nije dugo zadržavao. I sunce je ovde retko i nerado svraćalo, a kamoli predgrađani. Ako bi baš morali, navedeni nekim poslom, projurili bi slučajni prolaznici brzinom vetra, ne osvrćući se ni levo, ni desno. Čega su se plašili? Niko nije tačno mogao da kaže. Jednostavno, bilo je nečeg sablasnog i jezivog u samom krajoliku, pa i u vazduhu koji ga je okruživao.
I baš tu, na samom dnu poslednjeg šumarka, na samom kraju predgradskog puta, u trošnoj, naherenoj kućici napravljenoj od blata, bog bi znao kada, stopljena sa svojom okolinom, živela je jedna starica. Bila je sitna, povijena kao luk. Na momente je izgledalo da će joj se glava zakucati u zemlju. Jedva su njene nožice izdržavale pod teretom iskrivljenog tela. Lice joj je retko ko video jer je vazda bilo upereno ka zemlji, ali su svi znali da ima veliki krivi nos sa kog se zlurado smeškala ogromna bradavica ukrašena dugačkim, crnim dlakama.
Živela je tako Spasa Nebrigić, kako se zvala jadna starica, svojim tužnim i odbačenim životom. Od čega i kako je živela, šta je jela, niko nije znao. Nikoga nije nešto posebno ni zanimalo. Bilo je predgrađanima bitno samo da je ova spodoba što dalje od njih. Da li je patila Spasa zbog svoje hude sudbe? Ne, za drugačije nije ni znala jer je od rođenja živela tako. Tako su živele i generacije njenih predaka, ili bolje reći predačica, ako se tako uopšte može reći. Naime, nije u trošnoj kućici na kraju predgradskog puta, na dnu poslednjeg šumarka, na samom kraju predgrađa, vekovima unazad bilo muške glave. Naseljavale su je samo žene. Svaka bi, kao po usudu, u nekim ranim dvadesetim rodila žensko dete. I svaka je umirala čim bi to dete koliko-toliko stasalo.
E, Spasa je prekinula taj sudbinski niz. Nije rodila, a godine su se nanizale na njena iskrivljena leđa kao šareni đerdani. Ne može se reći da nije pokušavala. Bilo je tu slučajnih prolaznika, ali jednostavno, nije išlo. Eto, zbog toga je veliki deo života patila ona, ne zbog odbačenosti i samoće. Plašila se da je palo neko strašno i zlo prokletstvo na njenu dušu, plašila se da nikada neće ni umreti kad nije imala naslednicu.
Jednoga dana, kao što to u svakoj bajci biva, dogodi se nešto što iz korena promeni njenu sudbinu. Iznenada, niotkuda, banu u njenu blatnjavu kućicu neobični stranac. Bio je visok, snažan, markantan. Mirisao je na neki drugi život. Ugosti ga Spasa kako dolikuje. Nije puno pričao. Posmatrao je staricu kao da upija svaki trzaj njenog života. Veče se tiho prikradalo kroz šipražje u malenu budzericu. Gledali su se njih dvoje i ćutali. Iznenada stranac ustade, priđe Spasi, uhvati svojom velikom, snažnom šakom njenu bradu, podiže njenu glavu i zaroni u njene vodnjikave oči.
– Lepa si. Prava – izgovori hladnim glasom – Baš takvu već dugo tražim.
Spasa zadrhta. Prepozna u ovome sudbinski trenutak.
– Reci mi, znaš li nešto o travama?
O travama?! Znala je dosta o travama. Sa njima je i živela. Potvrdno klimnu glavom.
Razli se zlurado oduševljenje preko strančevog lica. Blago je pomilova svojom širokom šakom. Njegov palac se zaustavi na njenoj velikoj bradavici, kao da proverava da li je prava.
– Znao sam! Tebe sam tražio!
Ščepa je stranac i postavi kraj sebe. Reči počeše da teku iz njega. Probijale su se kroz dugo slaganu paučinu njenoga uma i jedva bi neka doprla do nje. Te što su doprle dovoljno su joj govorile. To je to! Bila je izabrana, a ne prokleta.
I bi sklopljen dogovor u maloj kućici od blata na kraju našeg predgrađa. Stranac će dovoditi ljude sa svih strana, ljude koji imaju problema, a Spasa će im pomagati da te svoje probleme reše. Njeno je da sakupi trave, da napravi različite napitke i meleme, a njegovo sve ostalo. Ljudi vole da kupuju nadu. Ponudiće im nadu.
Pričao je stranac i o zaradi, ali Spasa ga nije razumela. Nije njoj novac ništa predstavljao. Ona je želela da nađe svrhu svog postojanja, a strančev plan joj je to davao.
Zalili su svoj dogovor domaćom rakijom od divljih šljiva. Spasa je uključila svoj stari drndavi tranzistor. Veseli zvuci ispuniše njenu skromnu sobicu. Da je neko prošao začudilo bi ga čudno gibanje dve senke – jedne visoke i snažne, druge grbave i male. Još više bi ga začudilo prodorno podvriskivanje što je dopiralo iz jedva osvetljene kućice. Ali, kao što smo rekli, ovde retko ko zalazi.
Promenio se život Spase Nebrigić, promenio iz korena. Više se nije moglo reći da je bila usamljena i odbačena. Dovozio je stranac velikim šarenim kombijem gomile ljudi, skoro svakodnevno. Stajali su u redu i čekali da dođu do nje, čudotvorke. Nisu zazirali od njenog izgleda. Naprotiv, on im je bio garancija da ona ima dar, da će im pomoći. Pod čudesnom strančevom rukom sve oko njene trošne kućice je postalo čudotvorno, pa su neki danima stajali u senci velikog hrasta – mogli su se zakleti da osećaju njegovu energiju, drugi su se umivali na mutnom potočiću kraj njene kuće i bili sigurni da im se sva muka i bol slivaju sa prvim kapima vode.
Svi su bili srećni i zadovoljni. Stranac je slagao novčanice, Spasa je našla smisao svog postojanja, ljudi su dobijali nadu.
A predgrađani ? Oni nisu mogli da veruju šta se na kraju njihovog predgrađa dešava. Pa zar ona grbava Spasa čudotvorka? No, ubrzo im se dopade da njihovo predgrađe bude u centru interesovanja, pa i sami počeše da pričaju kako ima tu nečeg neobičnog, kako su oduvek znali… I tako, svi su živeli srećni i zadovoljni.
Odlicna!