Zoran Ilić: Vreme je za novo vreme

1.

Da bi se vino pretvorilo u vodu, tu čaroliju je neko morao da izvede. Ko?! Vreme, ko drugi! Ono izvodi takve i slične trikove. Ponekad od vina napravi sirće, a ponekad vodu. Negaziranu vodu.
Isus je izvodio onu drugu čaroliju: on je od vode pravio vino, i njemu vreme nije bilo potrebno. Da bi se to izvelo treba biti u vanvremenskim koordinatama. Ili u svevremenskim.

2.

U svemu tome Neko vidi mogućnost da se otvori fabrika i zaposli stotinak radnika.
Pajaco:
– Kakva fabrika?!
Neko:
– Pa, fabrika vode! O kojoj drugoj fabrici bi bilo reči?! A sirovina za prouzvodnju vode bi, naravno, bilo najkvalitetnije vino. Francusko, na primer.
– Ti, Neko kao da si sa Marsa pao! Ko bi još na planeti Zemlji od vina proizvodio vodu?! Jedino vanzemaljci…

3.

I Nekom je izreka „in vino veritas“ poznata. Tako da on Pajacu kaže:
– In vino veritas!
– Da, Neko, ali ako je u vinu istina onda je in aqua sanitas. Šta nam je potrebnije: istina ili zdravlje?!
Neko odgovara:
– Odluči sam…
Ja sam već odlučio: zdravlje! Nekada je bila dilema: pušenje ili zdravlje, a sada – istina ili zdravlje. Think about it!

4.

Neko tvrdi da „nije teško biti pametan“. Tačnije, on ništa ne tvrdi već se pita:
– Nije teško biti pametan, zar ne?!
Kada neko kaže „zar ne“, istog trenutka Pajaco se seti filma „I konje ubijaju, zar ne“.
Pomenuti američki film je iz 1969. godine. Neko će reći da je to davno bilo, dok će Pajaco samo da potvrdi njegovu konstataciju:
– Slažem se, Neko: davno je to bilo, veoma davno… I nekako iskošeno u prostoru i vremenu… Tačno vidim tu iskošenost: kao neku kosu gredu.
Internet nudi izvesne podatke o filmu: ko su glavni likovi, po čijem romanu je film snimljen, ko je režiser…
Robert i Glorija se slučajno sreću dok je sve ostalo namerno. I to se dešava u Holivudu na nekakvoj audiciji: Robert bi želeo da postane režiser.
– Hm, – pomisli Pajaco. – Ništa manje! Onda Glorija verovatno želi da postane glumica.
Ipak njih dvoje su tek jedan od sto četdeset plesnih parova koji se takmiče za novčanu nagradu.
– Sve bi bilo u redu samo da im novac nije potreban. Potreba za novcem te tera da činiš neke gadne stvari…
Glorija je sve vreme depresivna. Što bi se reklo: puna je negativne energije, i to više nervira gledaoce nego njenog partnera.
Neugodna dužnost koja čeka Roberta jeste da ubije Gloriju jer život je negde drugde, a ne SAD-u.
– Lepo zvuči ta rečenica: život je negde drugde a ne u Junajted Stejtsu.

5.

Film „I konje ubijaju…“ doveo nas je u 1969. godinu: tada je snimljen.
Neko bi malo počeprkao po toj godini. Baš ga zanima godina kada je čovek prvi put sleteo na Mesec. Sa tolike vremenske distance za njega je to prvorazredni događaj.
Iz nekog razloga ljudi više ne lete na Mesec. Kažu da je skupo i besmisleno. Lete u Njujork, Pariz, Moskvu… ali ne i na Mesec. Možda zato Neko i misli da je 1969. godina uvrnuta?
Međutim Pajaco koji se kretao i postojao u tom vremenu, ne misli da je 1969. godina uvrnuta.
Pre bi je opisao kao opuštenu godinu.
Možda zato što od cele te godine pamti samo leto, vreme školskog raspusta.

6. (Prutom po prašini)
Čeprkanje po prošlosti je uporedivo sa čeprkanjem po prašini. I kao što u tankom sloju prašine ništa zanimljivo ne možemo naći tako ni čeprkanje po prošlosti ne daje spektakularne rezultate.
Ipak, Neko ne odustaje.
– In the year nineteen six… Vidi Pajaco, postavljam sledeću scenu: antikvarnica i, na primer, 14. februar. Dan zaljubljenih. To je spojivo zar ne?!
– Skoro… – odgovara Pajaco. – Skoro da jeste spojivo. Samo da li je i neophodno?!
– Znaš na šta mislim. Na Olivettijev model pisaće mašine „Valentine“ kao perfektan spoj dizajna, ljubavi, umetnosti, praktičnosti u pokretu…
– Ja bih rekao da ti ni na šta ne misliš – Pajacoov je odgovor. – Već kao dete udaraš prutom po prašini. To ti radiš!

7.

Za one koji ne znaju, nisu dovoljno obavešteni, Batočina je Batočina dok je za one koji znaju i pomno proučavaju prošlost svoga naroda, kao što je to Pajaco na primer, ona Potočina.
U pomenutoj Potočini koja je za neobaveštene tek prozaična Batočina Pajaco ima vikendicu: to je veza između njega i šumadijske varošice. Ne postoji drugo mesto na svetu u kom Pajaco poseduje vikendicu.
Šta se u i oko vikendice radi? Kosi se trava, plasti se seno… Sedi se u hladu, i pije kafa, pivo… Vode isprazni razgovori…
To se radi kada imaš, poseduješ, vikendicu. Ništa drugo! Jer prošlo je vreme vikendica i vikendaša. U kapitalizmu se ništa ne radi za svoju dušu već samo za čvrstu i monolitnu građevinu zvanu Kapitalizam. Kazalo bi se: monstruoznu zver koju treba nahraniti i napojiti, a ona večito gladna i žedna, razjapljenih, balavih čeljusti u koje treba nešto ubaciti.
Pajaco bi joj najradije u ždrelo ubacio komadešku žilave ovčetine, pa neka se njom sladi.
A možda joj i zastane u grlu? Tako bi najbolje i najsvsishodnije bilo.

8.

Neko misli da bi prema Pajacu budućnost mogla da bude milostiva.
– Sve što želiš, čemu težiš, ostvariće ti se u budućnosti. Samo budi strpljiv, i, po mogućstvu, bezgrešan. Nemoj mnogo da grešiš.
Neko je nezlobiv i iskreno veruje u to što govori, a Pajaco, opet, u malo šta veruje. Za razliku od Nekog, on je izgrađen od neverovanja, a ne od verovanja.
Po Nekom, treba se samo dokotrljati, dospeti, do budućnosti u kojoj će sva vrata biti otvorena.
– Lep san o budućnosti – zaključi Pajaco. – Lep, šaren, ispunjen…

9.

Neko i dalje ne odustaje od reči „milostiv„:
– Pajaco, ja očekujem da ćeš, pre svega, prema samom sebi biti milostiv, pa će tako i budućnost prema tebi biti milostiva.
– Neko, baš smo ozbiljno zaigrali igru sa milostivošću. Kako smo samo prenapregnuli tu reč! Do granice pucanja! A kako drugi preko nje olako prelaze. Ne primećuju je. U milostivosti je sve sadržano!
– Jesi li znao, Pajacoe, da se milostivost ubraja u temeljne islamske principe?
– Otkud bih tako nešto znao, Neko?! Tek sam otkrio tu reč, počeo svakodnevno da je koristim, a ti želiš sve o njoj da znam! Nerealno je tako nešto očekivati…
– I da u slučaju da čovek nije milostiv, on to može postati marljivim navikavanjem i vežbom.
– Vežbanjem se mnogo toga može postići, priznajem.