Pravo je umeće podneti nepodnošljivo.
Tomas Bernhard (GEHEN)
,,Preobražaj. Jednom sam pročitao da depresivni ljudi svoje krize mogu da prevaziđu tako što će iz noći u noć biti sprečeni da spavaju i ,,viseći most njihovog ja“, koji je počeo opasno da se ljulja, zahvaljujući tome postaje stabilan. Umor je na neki način ozdravljenje: boriti se sa umorom!
…Umor u sobi, na rubu grada, moja poslednja slika čovečanstva: pomireno u svojim poslednjim trenucima. U kosmičkom umoru.
… Ideja o celom životu uspelom zahvaljujući delatnosti i dalje je uspešna i plodnosna.
…Gospod voli onoga ko daje radosnog srca.
Tu u dnevnom svetu, i tu, i tu potrebno je da samo budeš zapisan. Ništa nije bolje od povratka.“
***
Posle Handkea, malo ja. Eto, tek tako. Bez krajnjih namera…
ČEKAONICA
Moja saputnica me je po povratku sa našeg, nazovimo, službenog puta, pozvala da odemo kod njene ćerke. Stigle smo uveče, ali smo imale dovoljno vremena da u pristojne noćne sate stignemo na periferiju Beograda. Banjica ili tako nešto. Nisam to volela. Bez uznemiravanja drugih, ne želim da smetam. Znam koliko može noćni gost da bude nezvan. Razmeštanje posteljine, nalaženje nešto za večeru, ili ko zna šta već uz to sve ide. Ne, ne, nikako. Ni slučajno… Uvek sam se trudila da vladam situacijom, ma gde se našla, a da ne opterećujem nikoga pri tome. To se odnosilo i na moje najbliže. Čitave sam bravurozne stvari uspevala da ostvarim (pisaću o tome), znam da je neverovatno, ali tako je bilo (i još uvek jeste).
Pomislila sam da se oko ponoći zatvara stanična čekaonica i požurila sam…Ušla sam u polupraznu prostoriju i iznenadila se. Nikada ne bih očekivala takvu uljudnost od noćnih putnika, usamljenika, avanturista i pustolovina željnih. Našla sam slobodnu stolicu, nije bilo galame, tek po neki zakasneli dogovor. Mobilni nije postojao. Prilično jako svetlo se nije gasilo i moglo se bez napora čitati. Druga neprospavana noć i predhodni dan nisu mi davali da mnogo razmišljam. U tri ujutru kretao je prvi voz i već ću za par sati stići kući. Nisam sigurna da li će me bilo ko sačekati. Moguće da sam se javila sa staničnog automata. Čekaće me kući usnula deca. Spustiću nečujne poljupce na njihove obraze.
I ništa drugo nije bilo bitno.
Sledilo bi raspakivanje, detaljno i bez nervoze, sa zadovoljstvom. I san. Ali nikada ne previše dug. Nekoliko sati i to bi bilo sve. U podne bih već nastavljala sa dnevnim obavezama. Ako nije bio vikend, žurno bih se spremala i odlazila na posao. Do kapije na ulazu u fabriku, pola sata pešice i još toliko do radnoga mesta. Jutarnja rekreacija je tako bila radnim danima obezbeđena.
Sećam se da je te noći bio prelazak na zimsko vreme. Datum: moj rođendan. Elegantno sam prešla preko te činjenice. Nisam mogla nikako da izračunam da li će voz krenuti ranije ili kasnije. Mislila sam samo kako da ne zakasnim. Moguće je da me je i san hvatao, u kratkim isprekidanim intervalima. Nikada nisam dozvoljavala umoru da me pobedi. Možda sam tako i praktično dokazivala da se sprečavanjem spavanja, sprečava depresija. Bar tako tvrdi, Peter Handke i ja mu verujem, iako tada još nije bio nobelovac. Imala sam, znači besplatni antidepresiv. I hladnu noć pred sobom. Uvijam se u jaknu, otvaram rokovnik i upisujem nekoliko stihova.
Za laku noć.
I za dobro jutro…
VOZ
Ranojutarnji voz, naravno, nije stigao da se zagreje, Ne pokušavam da spavam i čekajući da svane završavam pesmu inspirisanu ranijim putovanjem vozom. Nazvala sam je: Trajanje prolaznosti…
Svakoga meseca putovala bih u Segedin. Bavila sam se MLM marketingom, vukla do besvesti robu, nosila sve stvari za domaćinstvo, odeću, obuću. Rastežući naše plate, borila sam se sa galopirajućom inflacijom i nestašicama.
U vozu sam pazila da ne prođe moj grad i da ne nastavim do poslednje stanice, Bara. Na moru.
Polako i dugo sam nosila stvari i odmarala se usput. Kako sam se približavala kući, umor je iščezavao. Misli su mi lutale mojom provansom (umislila sam da se na francuskom tako zove provincija), koja me je zarobila (i ne pušta!) Beograd sam oduvek želela. Sa godinama mi se sve više udaljavao. A sada ga i ne viđam. Uskoro ću zaboraviti gde je, a potom, da li uopšte i postoji.
Po povratku sa puta, ostala bih u kadi punoj tople vode dugo, kao da želim da iščezne sve ono što mi se nenadano događa. Svoje magistarske studije prekinula sam pre rođenja dece. Vaspitana da su deca primarna osnova života, ali i osećajući to svim srcem, potisnula sam sebe i udaljila od one nekadašnje. Sada sam mogla sve, ako je trebalo, ako je imalo značaja za moju porodicu.
A to je bilo i putovanje za Segedin. Izvesno vreme.
Ujutru bih, uz jaku kafu, vadila uz ranca boce majoneza, kečapa, senfa, viršle, vajkrem, nutelu. I proizvode firme za koju sam dodatno radila.
Tada bih sebe često pitala: gde sam to ja? U gradu gde sam rođena. Ko sam ja? Ona ista nisam, sasvim sam drugačija, ni nalik sebi, kakva sam bila. Nekada.
Ne mogu ništa. Život ide dalje. Uspomene me stežu i žuljaju kao nove, nerazgažene, a grle i teše kao stare, iznošene – cipele. Uveravam sebe da je sve upravo tako – kako je trebalo da bude.
I pored svega, srećna sam.
Bar mi se tako čini.
15. april 2022. 11.13
(Iz autobiografskog romana u rukopisu ALL INCLUSIVE)