– Znači ovo je ta kuća?
-Da gospodine. Zainteresovani ste?- odgovorio je agent za nekretnine.
-Prvo bih da malo razgledam ako nemate ništa protiv.-
-Pa naravno gospodine, nema problema.- složio se agent.
Dragan se uputio ka kuhinji. Iznenada mu se učinilo da nešto nije u redu. Zamislio se na trenutak pokušavajući da se seti šta je problem. I onda mu je sinulo. Stvari su bile posvuda. Na zidu su bile slike, na stolu korpa sa voćem. Izgledalo je kao da je vlasnik još tu.
-Vlasnik se još nije iselio?- upitao je Dragan.
-Zaista neznam.- odgovori mu je agent.
-Ne bih voleo da ispadne da smo pogrešili kuću.- bio je obazriv Dragan.
-Ne, adresa je prava. A i vlasnik je ako Vas to brine. Sve smo proverili.- uvereno je rekao agent.
-Samo me ipak čudi da ga nema.- sumnjičavo je primetio Dragan.
-Možda nije želeo da bude ovde?- odgovorio mu je agent želeći da ga uveri da je sve u redu.
Dragan se nekoliko trenutaka premišljao.
-Rekli ste da je cena niska. Sigurni ste? Da ne ispadne posle da je greška?- kolebao se.
Agent je pregledao papire koje je držao u rukama, a onda odgovorio: -Cena je tačna.-
Draganu se ovo i dalje činilo sumnjivim, ali mu je bilo neprijatno da dalje pita. Za trenutak je zaustio da pita još nešto, ali ga još jače obuze stid pa je umesto toga rekao: -U redu. Uzimam.-
*
-Tako. Dođe kraj i ovoj smeni. E idem ja sad lepo kući.- nestrpljivo je rekao Dragan.
Kolega sa posla koji je sedeo za stolom preko puta ga je pogledao.
-Toliko ti se žuri?- primetio je.
-Aha.- odgovorio mu je Dragan -Smučilo mi se ovo rintanje. A ti ne ideš?-
-Tražio sam od šefa da radim duplu smenu.- mirno mu je objasnio kolega.
-A zašto?- iznenadio se Dragan.
-Treba mi lova, eto zašto.- odgovorio je kolega.
-Onda se vidimo sutra.- pozdravio se Dragan.
-Aha.-otpozdravio mu je kolega i vratio se poslu.
Dragan je uzeo svoj kaput i zaputio se prema izlazu. Nije mu trebalo dugo da stigne do autobuske stanice. Veče je bilo sveže, a autobusu se baš i nije žurilo da stigne na vreme pa je Dragan odlučio da ipak obuče kaput koji je do tada nosio preko ruke. Pogledao je na sat. Dvanaest minuta. Taj vozač kao da pokušava da obori svoj rekord. Činilo mu se da prolaze sati. Ovo čekanje je već počelo da ga nervira. Ponovo je pogledao na sat. Trinaest minuta!? A njemu se činilo da prolazi večnost. Iznenada se u daljini začuo neki zvuk i Dragan je pogledao u tom pravcu. Na kraju ulice je ugledao svetla autobusa.
-Najzad.- promrmljao je sebi u bradu.
Autobus je bio sve bliži. Dragan se već pripremio da uđe. Čim su se vrata otvorila uskočio je unutra. Primetio je da je autobus poluprazan. A ni lica putnika nisu baš sijala od sreće. Baš kao ni njegovo. Koliko li samo svi oni kasne? I gde? Iz razmišljanja ga je trgao zvuk zatvaranja vrata. Masivno vozilo je pošlo i on se za trenutak zateturao. Da se to ne bi ponovilo uhvatio se za držač. Ulice su promicale, a on je razmišljao. Trinaest minuta! Za to vreme je mogao stići pešice. Ali sada je bilo kasno za to. Ponovo se zateturao. Autobus je stao i ljudi su krenuli da izlaze. A i bila je njegova stanica. Sišao je i on. Pogledao je oko sebe. Njegova kuća je bila dve ulice dalje. Krenuo je trotoarom dok se u daljini čulo kako se vrata ponovo zatvaraju i autobus kreće. Ali njega to više nije zanimalo. Mislio je samo o tome da ne promaši adresu. I najzad, posle pola minuta se ukazala poznata silueta. A bojao se da se ne izgubi. Prišao je vratima i posegnuo za ključem koji mu je stajao u džepu. Iznenada mu se učinilo da je nešto čuo. Za trenutak je zastao. Okrenuo se i pogledao oko sebe. Nigde nikoga. Ulica je bila pusta. Slegnuo je ramenima i okrenuo ključ u bravi.
*
Sedeo je u fotelji čitajući neku staru knjigu koju je našao među stvarima još dok se raspakivao. Nije je čitao već godinama. I dok je tako sedeo zadubljen u knjigu iznenada je zazvonio telefon. Prekinut u poslu za trenutak se našao zbunjen, a onda se okrenuo licem prema aparatu, odložio knjigu na stočić i ustavši pošao prema njemu. Ne razmišljajući mnogo podigao je slušalicu.
-Da?- izgovorio je uobičajenu frazu.
Sa druge strane je čuo miran i njemu nepoznat muški glas.
-Danas sam video dobar vrat – za klanje.-
Dragan je za trenutak stajao zbunjen, a potom verujući da se neko izmotava odgovorio: -Ne uznemiravajte me više da ne bih zvao policiju. -i nakon tih reči spustio slušalicu.
Uveren da je cela stvar gotova taman je pošao ka fotelji da uzme knjigu i nastavi sa čitanjem kada se ponovo začuo telefon. Okrenuo se i još jednom podigao slušalicu. Sa druge strane je čuo onaj isti glas samo što je ovoga puta u njemu bilo nečega što izaziva jezu.
-Zašto misliš da će ti policija pomoći?- rekao je glas, a onda se veza prekinula.
Iz slušalice je dopriao samo zvuk slobodne veze, ali je posle ovakve poruke i on ledio krv u žilama. Stojeći tako sa telefonom u rukama Dragan je iznenada shvatio da je uplašen.
*
Sledećeg dana, na poslu, Dragan je sedeo za svojim radnim stolom sa prilično neveselim izrazom na licu. Kolege s kojima je radio bi ga povremeno pogledale u prolazu, ali se niko nije usuđivao da ga bilo šta pita. Iz letargije ga je trgao mladi ženski glas: -Pošiljka.
Podigao je glavu i iznad sebe prepoznao lik Mire – kurirke.
-Pa hoćete li potpisati ili ne?- upitala je kurirka.
-A?- zbunio se Dragan.
-Zemlja zove sanjalicu. Pošiljka!- odgovorila mu je kurirka.
-Ah da. Daj, potpisaću.- reče Dragan i prihvati olovku i formular koji mu je pružila.
-Šta je to sa Vama? Danas mi ne izgledate nekako svoji.- upitala je.
-Izvinite. Nisam spavao sinoć.- pravdao se.
-Neka utakmica je bila do kasno? Ili možda film?- bila je radoznala Mira.
-Ne, ne, nije to.- odgovori Dragan pružajući joj olovku i papire koje je upravo potpisao.
Kurirka se sagnula ka njemu i namignula.
-Neka žena je l’ da?- bila je uporna.
-Ne, ne, nisam te sreće. Zamisli, neki manijak me zove telefonom.- objasnio je.
-Ja bih mu rekla da se nosi.- posavetovala ga je i otišla.
-Da, da, valjda si u pravu.-mrmljao je Dragan otvarajući pošiljku.
*
Zabrinutost ga nije napustila ni dok se vraćao kući. Nije ga napustila čak ni kada je legao u krevet i isključio svetlo. Iako je bio jako umoran dugo mu je trebalo da zaspi. A onda su počeli snovi. Bio je u nekoj ulici, a neke dve velike ruke bez tela su išle ka njemu. Začuo je jedan isti glas umnožen bezbroj puta koji je dolazio sa svih strana. Izvukao je maramicu da se obriše, ali je glas dopirao i iz nje. Tada su ruke stigle do njega. Sve je odjednom postalo crnobelo. Hteo je da pobegne, ali nije mogao da se pomeri. Tada se začuo zvuk telefona koji nikako da prestane. Trgnuo se. Sedeo je u krevetu okružen mrakom. Osećao je da mu se sa čela sliva znoj. Zvuk telefona je još uvek odzvanjao. Tada je shvatio da telefon zaista zvoni. Upalio je svetlo i ustao. Rukom je sa čela obrisao kapi znoja. Telefon je i dalje zvonio. Pitao se ko to zove u ovo doba. Rešen da to otkrije krenuo je ka njemu i podigao slušalicu. I pre mego što je stigao bilo šta da kaže iz slušalice se začuo, njemu već poznati, muški glas. Onaj isti od juče.
-Ova godina je dobra za umiranje, slažeš li se? Tvoje umiranje naravno.-
Dragan je ostao bez reči. Tada se setio šta mu je juče rekla kurirka i taman je zaustio da mu kaže da se nosi kada se veza prekinula. Prazna linija je činila malopređašnju poruku još strašnijom. Seo je u fotelju i pokušavao da se smiri.
-To se samo neki manijak izmotava. Sve je u redu, to se samo neki manijak izmotava… mrmljao je užasno uplašen.
*
-Ponovo umoran?- upita kolega sa posla.
-Molim?- trže se Dragan iz svojih misli.
-Kažem ponovo si umoran?- ponovio je.
-Da, da…- odgovori Dragan nezainteresovano.
-Šta je, opet nisi spavao?- nastavi kolega.
-Ne, spavao sam. Malo. A onda me je u tri ujutru zvao neki ludak. Opet. I zastrašivao me telefonom.-
Kolega ga je nekoliko trenutaka zamišljen gledao.
-Znaš šta…- reče najzad -Idi ti lepo u poštu i traži da ti zabeleže pozive. Posle samo pogledaš spisak i vidiš ko te to zove.-
Dragan se zamisli. Ideja mu se nije činila lošom samo, da li je prenagljena? O tome je razmišljao i dok se te večeri vraćao kući. Toliko se zaneo da je zaboravio da otključa vrata. Deset minuta je uzalud cimao bravu dok nije shvatio šta radi.
-Ovaj gad će me sludeti.- gunđao je tražeći ključ po džepovima.
Čitavo to veče čekao je da ga ludak ponovo pozove. Činilo mu se da ga je gad najzad sludeo. Evo već satima sedi i čeka. Ali niko ne zove. Bila je već prošla ponoć kada je odlučio da više ne čeka. Otišao je u krevet. I kao da mu nije bilo dosta problema sa ljudima odjednom su ga počele uznemiravati i životinje. Neka mačka je izgleda stala pred kuću i počela da mjauče. I mjaukala je. I majukala. Ceo sat. Činilo mu se da će poludeti. Iznenada je napolju čuo neku buku. Mačje mjaukanje se pretvorilo u mačji krik. Mačka je cičala kao da se bori za vlastiti život. Onda se začuo užasan krik bola… I sve je utihnulo. Strah mu se uvukao u dubinu kostiju kao nikad do tad. Šta je to za ime sveta bilo? Da nije neko oterao mačku? Ne, ne može biti. Mačka onako ne ciči kad je gađaju kamenjem. Zvučala je kao da je deru. Ophrvan mislima o mački na kraju je zaspao. Kada je sutradan krenuo na posao na kraju ulice je ugledao mrtvu mačku. Bio joj je prerezan vrat.
*
Te večeri Dragan je odlučio da se obrati za pomoć vlastima. Uzeo je telefon i pozvao policiju.
-Halo, policija? Želim da prijavim uznemiravanje. Prvo telefonski pozivi, a sad je i mačka…-
-Šta, popela se na drvo.- podrugljivo odbrusi muški glas.
-Ne, mrtva je. Video sam je jutros kada sam krenuo na posao, a večeras je više nije bilo…- pokušao je da objasni.
-Sad i mrtva mačka je li? Prestanite više da zovete ovaj broj. Ne možemo stalno da dolazimo zbog gluposti. Sledeći put kada budemo došli doćićemo po Vas. Jasno? Dosadiste nam čoveče…- besno reče policajac.
-Ali ja…- pokušao je da objasni, ali se veza prekinula.
-Ali ja zovem prvi put.- promrmljao je
Sada je već bio jako zbunjen. Šta se ovo upravo dogodilo? Policija je odbila da dođe. I još su mu pretili. Nikako mu se nije svideo razvoj događaja. Šta sad da radi? Da ode sutra u policiju? I šta onda? Da ga prebiju? Ne, bolje da prvo potraži dokaze. Najbolje da sutra ode u poštu kao što mu je predložio kolega sa posla. Trebalo je odmah da ga posluša.
*
Sledeće večeri sedeo je na krevetu i čekao. Sve i da je hteo ne bi mogao da spava. Kako bi uopšte spavao kad iščekuje taj prokleti poziv kao dete Božić. Samo što se za razliku od deteta on ne raduje. Jedino što želi je da se ova noćna mora završi i da najzad pronađe skota koji ga ovako plaši. Minuti su prolazili kao dani, a sati kao vekovi. Već je počeo da se pita da li će uopšte nazvati. Da nije odustao? Pa ipak je, uprkos sumnjama, nastavio da čeka. Sve dok telefon nije najzad zazvonio.
-Da?- rekao je nervoznim glasom podigavši slušalicu.
-Znaš, juče sam baš hteo da te ubijem.- rekao je glas umesto odgovora.
-Pa što nisi?- šeretski upita Dragan praveći se hrabar dok mu je srce ubrzano lupalo.
Živ se pojeo od straha da ga nečim ne isprovocira.
-Mačka je mjaukala i išla mi na nerve. Čekao sam da prokletinja ode, ali je nastavila da traži svoje. I dobila ga je. Izašao sam i zauvek je ućutkao. To je bila moja doza ubijanja za sinoć. Ali nemoj da se nadaš. I tebe ću.-
-Šta to?- upita Dragan praveći se blesav.
-Ubiti, šta drugo?- odgovori glas.
Draganu se u tom trenutku činilo da mu se od straha prevrće utroba. Kroz celo telo mu je strujalo, osećao je kao da mu u grudima gori, a znoj mu je oblivao lice.
Neznanac je spustio slušalicu nakon čega je njegove strašne reči zamenio zvuk slobodne linije. Dragana od toga prođe jeza. Nekako je uspeo da se odvuče do kreveta i zaspi. Činilo mu se da je sve gotovo. I dok je sledećeg dana bio na poslu pade mu na pamet neverovatna stvar. Manijak je ubio mačku, a onda mu je rekao da je to uradio jer ga je nervirala. I još je upotrebio reč „izašao“. A to može da znači jedno – da manijak živi u istoj ulici. Štaviše mora da je neko od suseda. Ova ideja ga je tako ohrabrila da je odmah uzeo slobodan dan i izašao sa posla. Vratio se kući i zakucao na vrata najbližeg suseda. Čekao je dugo dok nije shvatio da u kući nema nikoga. Zato je odlučio da razgleda okolo. Primetio je da je kuća zapuštena, a dvorište takođe. Tek tada je shvatio da je kuća napuštena. Opsovao je i otišao kod drugog suseda. Pola sata je zvonio i lupao na vrata dok se na njima nije pojavio nekakav starac.
-Je l’ Vi živite ovde?- upita Dragan starca.
-A?- odgovori starac.
-Pitam je l’ Vi živite ovde?- ponovi Dragan malo glasnije.
-Ne čujem.- odgovori starac -Nagluv sam.-
Draganu se činilo da gubi vreme, ali mu je palo na pamet da u kući možda ima još neko pa nastavi: -Čiča, gde vam je sin?-
Ovo je rekao tako da starac vidi njegove usne.
-Nemam sina. Ćerka mi je u Australiji. Otkako mi je žena umrla živim sam.- odgovori starac Draganu na čijem se licu videlo iznenađenje.
Do kraja dana Dragan je obišao sve kuće u ulici i bio je ne malo zapanjen kada je shvatio da u ulici žive sve sami starci.
Ko je onda onaj manijak? Ko može biti? Razočaran nemilim činjenicama vratio se kući. Pola sata kasnije ponovo je zazvonio telefon. Podigao je slušalicu.
-Nisi nimalo originalan. Video sam te danas. Zaista nisi originalan.- rekao je glas.
Dragan se umalo nije srušio od zaprepašćenja.
*
Došao je i petak. Dragan je sedeo nad gomilom papira i nije mogao da se koncentriše. Pogledavši kolegu setio se pošte. Kako je samo mogao da zaboravi? Uzeo je telefon i zatražio izveštaj o pozivima. Dobio je samo jedan broj. To ga je obradovalo. Činilo mu se da je pobeda na domak ruke. Videvši ga kako se smeška kolega ga upita: -Šta je, dobio si na lutriji?-
-Ne, ali ću najzad da uhvatim onog tipa.- odgovori Dragan.
-Ti još o tome?- mirno primeti kolega.
-Da.- odgovori Dragan -Nego, koliko do kraja radnog vremena?-
-Još par minuta.- mirno reče kolega pogledavši na sat.
Dragan je nestrpljivo čekao. Čim se smena završila uzeo je kaput i krenuo ka vratima.
-Prijatan i tebi vikend.- podseti ga kolega.
Dragan se tada seti i odgovori: -Joj da. Prijatan vikend i doviđenja do ponedeljka.-
-Nije mu trebalo dugo da stigne do autobuske stanice. Čak je i autobus stugao na vreme. Čim je stigao prosto je uleteo u kuću. Preko telefona se raspitao i saznao ime i adresu sa koje ga je manijak zvao. I ime i adresa su mu zvučali poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Zato je počeo da pretura po fiokama jer se setio da je negde imao papir sa tim imenom. Iznenada je na dnu jedne od fioka našao isečak iz nekih novina. Jedan detalj mu je privukao pažnju. Uzeo je i pogledao. Nije mogao da poveruje. U članku je bila slika njegove kuće. I nekog čoveka. Naslov je bio: -Podstanar izvršio samoubistvo“. Stajao je nepomično sa isečkom u ruci pokušavajući da dođe sebi. Jednostavno nije mogao da veruje. Seo je na pod i zamišljeno buljio u prazno. I tako bi sedeo do ujutru da nije ponovo zazvonio telefon. Ustao je i javio se. Nije bio ni malo iznenađen kada je začuo poznati glas.
-Bliži ti se kraj. Jednog od ovih dana ću ti prerezati vrat.-
Dragan nije rekao ništa. Ovoga puta je on spustio slušalicu. Sutradan je rano ujutru otišao u drugu agenciju za nekretnine. Kakav je samo som bio? Nije mu palo na pamet da je kuća jeftina jer se neko u njoj ubio. Sada je želeo samo da je se otarasi. I to što pre. Dok je predavao poslednje papire ugledao je poznato ime i u glavi mu je zazvonilo. Tada se setio zašto mu je ime bilo poznato. Pa to je bio bivši vlasnik. Sigurno ga je on uznemiravao. Dragan je tada rekao ljudima iz agencije da mogu doći u ponedeljak i odjurio. Čim je stigao kući uzeo je papire i upoređivao. Da, pozivi su stizali sa telefona registrovanog na bivšeg vlasnika, ali ono što ga je zapanjilo bilo je prosto neverovatno. Pozivi su stizali sa njegove adrese. Ali broj nije bio njegov. To nikako nije mogao da shvati. A onda mu je sinulo. Pa on je bio u kući. Kuća je imala dve linije. Tako je i mogao da zna da se raspituje po ulici, tako je i mogao da ubije mačku. On je ovde, u kući. Zato mu je mačka i smetala. Bio je tu pa je mogao da je čuje. Ali gde je onda? Razmislio je i shvatio da nikada nije ni u podrumu ni na tavanu. Uzeo je nož i krenuo u podrum. Na svoje iznenađenje tamo nije bilo ničega. Tada je shvatio da je pod pokriven zemljom. Sagnuo se i počeo da kopa. Pod njegovim rukama ukazala se ljudska lobanja. Preneražen, nastavio je da kopa, dok je broj nađenih skeleta rastao. Umoran i u šoku ustao je i zabezeknuto gledao u leševe koje je upravo otkopao. Iznenada je iza sebe čuo poznati glas što mu je sledilo krv u žilama.
-Ono tamo je prvi vlasnik, a ono tamo je devojka koja je kuću kupila pre šest meseci. Onaj u uglu se žestoko opirao…-
Preplašeni Dragan mu je zario nož u stomak i preneraženo izjurio iz podruma. Čuo je svoje ubrzano disanje, a celo telo mu je drhtalo od straha. Nije imao pljuvačke i činilo mu se da nema daha.
-To nije trebalo da uradiš.- začuo se poznati glas od koga se Draganu koža naježila, a kosa digla na glavi.
Okrenuo se i video čoveka sa nožem u stomaku. Ubica je izvukao nož iz svog tela i bacio ga na pod.
-U drugoj fioci je pištolj. Uzmi ga.- rekao je mirno.
-Ššššta?- promucao je Dragan.
Ubica pokaza rukom na ormarić sa fiokama. Dragan otvori fioku i u njoj ugleda pištolj. Podigao ga je oklevajući.
-Pun je.- mirno reče ubica.
-A-a, ali…- mucao je preplašeni Dragan.
-Kupio ga je onaj nezgodni dole. Ispalio je dva metka što znači da u okviru ima još deset metaka. Oba su bolela, ali njega je bolelo još više dok sam ga klao. Trebao si da mu vidiš izraz lica.-
Ubica je govorio tako mirno kao da se ništa ne dešava. Dragan je pogledao u njegovo lice. Bilo mu je jako poznato. Gde li ga je video? U trenutku kada je shvatio lice mu je prebledelo kao da nema kapi krvi u sebi, a oči su mu se razrogačile kao nikad u životu.
-Pa ti si onaj mrtvac.- kriknuo je preplašeno -Onaj sa slike, onaj što se ubio.-
-To je moj brat some.- odbrusio mu je ubica -A ja sam, kao što vidiš, prilično živ. Uprkos nožu koji si zabio u mene.-
-Zar te to ne boli?- preneraženo je upitao Dragan.
-Nego šta da me boli. Ali su me toliko boli, udarali i bušili mecima da sam se navikao.-
Dragan je stajao zbunjen.
-Šta je ovo? Zar ludim?- rekao je najzad.
-Neznam ni sam koliko sam puta ovo ponovio, ali šta sad… Vidiš, ja sam serijski ubica. Uživam da koljem ljude. Mom bratu se to nije sviđalo pa je odlučio da me ubije. Ispalio mi je pet metaka ovde, pravo u srce. Da si samo video kakvu je facu složio kada sam ustao onako bušan i krvav.-
-Kako si preživeo?- upitao ga je zbunjeni Dragan.
-E tu priča postaje bizarna. Jednom mi je neka Ciganka gatala i rekla da nikako ne mogu umreti pre nego što napunim osamdesetu. A kažu da je bila vidovita. Znaš, rekla mi je da sam besmrtan. Da ne mogu da umrem. Uzgred, ubio sam je. Nisam verovao u u to dok mi brat nije ispraznio revolver u grudi. Onda je pobegao. Došao je u ovaj grad i iznajmio sobu kod nekog čiče. To je onaj kostur dole u podrumu. Kada sam ga našao u gradu bio je sebe od straha. Obećao sam mu da ću ga zaklati. Umakao mi je. Kad sam došao ovde da ga koljem saznao sam da se obesio. Pretek’o me skot. Naravno, onaj čile je odlepio od straha. Mislio je da sam pokojnik. Baš kao i ti. Zakl’o sam ga tako brzo da sam zaboravio da mu kažem da sam samo pokojnikov brat blizanac. Zakopao sam telo u podrumu. Dok sam prao ruke došli su neki ljudi. Sakrio sam se i slušao. Čilager je, izgleda, posle smrti mog brace prodao kuću. Novi vlasnik je bio neki samac, vodoinstalater. I pala mi je na pamet strava ideja. Otišao sam gore na tavan. Tamo je, inače, živeo moj brat. Kako je gore bio još jedan telefon zvao sam ga s vremena na vreme da ga malo mrcvarim, a onda sam ga jedne noći ubio. Taman sam hteo da odem kad je opet doš’o neko. Izgleda da je i ona vodoinstalater prodao kuću. I tako već pet godina.-
-Da li su zvali policiju?- upitao je uplašeni Dragan.
-Stalno. Dok murji nije dosadilo da dolazi. Kako su samo glupi. Jedan od stanara me je čak video pred kućom i opisao me. Uradili su i fotorobot. Kad je kerovima kompjuter izbacio ime mog brata i podatak da se ubio u ovoj kući poslali su čoveka da se javi kod lekara za udarene u ludaru. Ali nije hteo pa su odbili čak i da ga slušaju.-
-Znači to je značilo ono da sam im dosadio.- rekao je Dragan prisećajući se.
-Kul, a? A sad… Sad ću da te ubijem.-
Ubica je skočio na Dragana koji je podigao pištolj i očajnički pucao. Odjeknulo je deset hitaca. Ubica je oborio Dragana na pod i iz džepa izvukao nož. Zvuk sečenja mesa je prekinuo Draganov urlik. Krv je šiknula na sve strane. U ponedeljak, žena iz agencije za nekretnine je otvorila vrata i uvela zainteresovanog kupca.
-Kuća je solidna, a cena je jako niska…-