Vida Nenadić: O rečima


Pod lupom: Fejsbuk u vašem životu, priča broj 7.
Vida Nenadić je na konkurs „Fejsbuk u vašem životu“ poslala zanimljiv odlomak iz svog neobjavljenog romana “ Credit crunch“ pod nazivom “ O rečima“. Ovaj tekst se ne odnosi neposredno na Fejsbuk, međutim govori o značaju riječi u komunikaciji među ljudima, pa tako posredno dotiče i raspisanu temu.Svjedoci smo sukoba i nerazumijevanja u grupama ili na Fejsbuk profilima usljed nerazaznavnja značenja riječi, a također i zbog nesvjesnosti otisaka koje posljedično ostavljaju izgovorene rečenice. I sama spisateljica kaže: “ Reči mogu i umeju da nas umiju, ali i da nas ubiju. One su nam nekad oruđe, a nekad oružje. Reči su nekad otrovi, a nekad pravi melemi. I lekovi.“

I ovo otrgoh od života, dok sam razmišljala o rečima i tražila one prave da baš njima opišem ta razmišljanja, da mi na trenutak vrate nešto od onoga što bi, inače, ostalo rasuto u lakoći ove ili neke druge noći dok, po ko zna koji put, slušam tišinu. A slušanje je, ponekad, stvarno, mnogo važno. Skoro kao i razumevanje.
Nekad su mi sve reči u grlu. I sve su mi što imam. Nekad me one i guše. Nekad su i pravi razlog zašto nešto, da ne kažem mnogo toga, i nemam. Zato mi je nekad teško i da razmišljam o rečima, a kamoli da pričam i pišem, služeći se njima.
Nekad mi je od reči draže samo ćutanje.
Nekad mi je od nekih reči i muka. Smuči mi se kad samo pomislim kroz koliko su usta prolazile, u koliko ušiju su ulazile i gde su sve bile, pre nego su se meni uputile i došle do mene?!
Brzo shvatih da ponekad reči o rečima i nemaju šta da kažu. A možda i imaju, ali ne umeju? A možda i umeju, ali ne smeju? A možda i govore, ali ih druge reči ne čuju? A možda ih i čuju, ali se pretvaraju da ih ne čuju, da bi tako prikrile pravu istinu, a to je da ih ne razumeju?
Neke male reči se malo plaše nekih drugih malih reči. Neke male reči se mnogo plaše nekih drugih malih reči. Neke male reči se malo plaše nekih velikih reči. Neke male reči se mnogo plaše nekih velikih reči. Nekad se i velike reči plaše i malih, ali i velikih reči, a rasplašuju se uglavnom plašeći male reči.
Reči nas svuda prate. Nekad nas negde i vrate. Reči su i željene. I neželjene. I izmišljene. I date. Nekad su i neizgovorene. I nezapisane. I nepotpisane. Nekad su nežne, a nekad smešne. Nekad su tragične, a nekad magične.
Nekad se, iznenada, neke nove reči rode. Nekad se neke reči prevode, a nekad se one u nekom prevodu i izgube. Nekad se reči pišu. Nekad se brišu. Nekad se urezuju u drvetu. Nekad se graviraju u kamenu. Nekad se potpisuju. Nekad se prepisuju. Nekad se rimuju. Nekad se pevaju. Nekad se prepevavaju. Nekad se one baš dugo prepevavaju, a nekad se uspavaju, i onda dugo, dugo spavaju.
Reči mogu i umeju da nas umiju, ali i da nas ubiju. One su nam nekad oruđe, a nekad oružje. Reči su nekad otrovi, a nekad su pravi melemi. I lekovi.
Nekad se reči mere kao, na primer, sada ove moje. A nekad se broje. Ako se mere, onda su reči pojam težine.
Nekad neki ljudi kažu i neke reči koje im ne pristaju. Nekad neki ljudi nekim drugim ljudima dodaju neke neizrečene, a oduzimaju (da ne kažem kradu) već izrečene, mada je to jako teško dokazati, jer svi mi manje-više koristimo reči, koje su već mnogo puta i pre tog našeg koriščenja tih reči već bile korišćene i to mnogo puta. Sve zavisi od toga kako ih kada slažemo. I da li uopšte, i u kojoj meri, tako slažući ih, lažemo druge, a i sebe. Često pomislim koliko puta sam se, želeći da zapišem neke, u mojoj glavi u misao složene reči, zapitala da li je to isto kao (za)misao rekao ili zapisao iko i pre mene?!
Nekad neki ljudi čak i zadrhte pri samom pomenu nekih reči. I dok ja ovde ovo pišem, možda negde, tamo daleko, još neko misli i piše nešto slično. Ali, ne može to nikako biti isto, jer i kad više ljudi i radi isto, to na kraju nikad ne bude isto.
Nekad se reči, koje su već izgovorene drugačije gledaju, a drugačije i izgledaju, kada se napišu.
Nekad je tačno i sve suprotno od svega ovog, već napisanog. Nažalost, tačno je i to da nam je svima teško kad čujemo neke reči koje ne razumemo, a mislimo da ih razumemo. Razumevanje reči podrazumeva, pored pravog i pogrešno razumevanje, a i tumačenje tih, samo na izgled, istih reči.
Nekad su reči i kao mačevi sa dve oštrice. Nekad su one i ubice. A tačno je i to da na svetu nema ničeg slabijeg, a ni jačeg od reči.
Ponekad se reči vezuju u čvor. Tad dugo tražimo pravi odgovor. Nekad nas neke reči obavezuju. A nekad se neke reči i ne zarezuju. Nekad neke prave reči rešavaju sve, pa čak i ukrštenice.
Sa rečima uvek moramo da se pomirimo rečima. Reči moramo jako pažljivo da biramo, jer nikad ne znamo koje će nam biti poslednje. Jedino reči možemo da zadržimo, jer jedino njih imamo i onda kada ih damo. Njih nikako ne smemo da gazimo, posebno ako sa njima i putujemo onim putevima koji su poznati kao putevi reči.
Sad je kriza, a u krizi se ne treba rasipati ničim, pa shodno tome ni rečima. (Z)avet je nekad čak i u njihovom izgovaranju i pisanju, a kamoli u prepisivanju.
Utoni mi reči! I … utoni mi u reči!
Nekad neke naše reči dugo traže prolaze. Tad nam one i na uši izlaze.
Nekad nam reči uopšte nisu potrebne, jer su nam dovoljna samo slova, a nekad nam i ne treba ništa više od običnih zvukova i najobičnijih glasova.
A dve reči, koje se sad ovde najčešće čuju, i koje nas iz dana u dan sve više iritiraju su već neko vreme sažete u jednoj frazi:Credit Crunch. U Credit Crunch-u se, kao i u drugim rečima, svašta događa sa slovima i mislima, a i inače. Ponekad se velika i mala slova svađaju i to na sav glas. A sve to obično krene krivim putem onog časa, kad mala slova dobiju zube i počnu nemilice da grizu ona druga, naizgled velika slova, a ponekad i cele stranice, pa čak i same korice. Tad listovi knjiga dobiju krila i počnu da lete sa polica, na sve četiri strane sobe, a i sveta. Zajedno sa njima padaju i olovni komadi slova. I drobe se pri tom svom naglom padu. Ali ja ni tad ne gubim nadu, nego ih sve, i dalje, pažljivo skupljam. Radim to natenane, jer mislim da je tako najbolje. Ko zna šta me sutra čeka? Možda mi baš ta slova budu hipoteka?!
Nekad se neka reč daleko čuje samo zato jer odjekuje iz dubine tišine.
I neka mi oproste reči, ali one su, čini mi se, i uzrok ove krize koja dobija svetske razmere. Ona je, čini mi se, u velokoj meri i nastala kao rezultat nepoverenja i nedržanja reči .
Svakome svoja reč i molitva. A meni moja.

Odlomak iz neobjavljenog romana Credit Crunch

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *