Prikaz knjige „FAJRONT U SARAJEVU“

Autor prikaza: Živko Ivković
izdavač – LAGUNA, Beograd – 2014.

Ponekad se čoveku mora dogoditi to što se dogodilo Dr. Karajliću (zdravstveni problemi) da bi se prisećanje vratilo u pravom obliku, a slika o sebi i okruženju iz tog, kao neko priznanje, iznuđeno iznelo. Ono, nikada nisam bio pobornik naknadnog pametovanja, iznošenja ne znam kakvih ocena o sistemu u kom sa odrastao, izuzev da se kako-tako ali pristojno barem i bestresno živelo. Utisak je opšti i glasi kako danas nema te snage među mladima koja bi iznela bilo kakav protest. Apatija i beznađe su glavne karakteristike. Autorov presek stanja nacije iz posteriori ugla se ovde i mora uzeti za individualan, mada se ta individualnost može posmatrati i kao kolektivna. Specifičnost sredine odrastanja je ovde više preferentna nego li specifična mada ni obe te u sadejstvu nisu isključene. Generacije rođene u ranim šezdesetim, poput autora „Fajronta“, naravno, vreme odrastanja vide sasvim drugačije, za razliku od nas rođenih startom pedesetih. Rokenrol je zauzimao visoku obrazovnu poziciju u intelektualnom razvoju posleratnih tin generacija, za razliku od mlađih koji su r’n’r posmatrali mnogo komotnije jer naginjali su novim muzičkim pravcima (novi talas i pank rok). Tako i Dr Karajlić svoje prve kontakte sa rokenrolom vezuje za drugu polovinu sedamdesetih, tačnije ulaznicu sa svijet u kom će kasnije živeti obezbeđuje njegov sused sa sprata iznad , kod kog je preslušavao rokenrol numere sa ploča (King Krimson, The Rolling Stones, David Bowie i Queen)! Po autoru su rock kultura, Zabranjeno pušenje i Nadrealisti imali jugoslovenski predznak, i, to je, po svemu u redu, ali ostaje diskutabilna ta povezanost sa istom , koliko je to samo muzika podneblja i nj. viđenje tog najmasovnijeg urbanog muzičkog pravca. Visok kreativni nivo rock grupa iz sedamdesetih (koje su rokenrol posejale pre njih), je, ruku na srce, ipak nedostižan. Ini će reći da su vremena bila takva, pogodovala su progrok grupama i takvim kreativnim ostvarenjima, što stoji, kao i ono da je pank antimuzički pravac, a što kao priznanje dolazi od samih aktera tog! Tako stižemo i do prvog autorovog sastava, „Pseudobluz Benda“, preteče „Zabranjenog pušenja“ iščilelog iz „Zaborava“ ponajviše zahvaljujući majci autora koja je ušav u podrumsku prostoriju gde su vežbali bila zatečena gustim duvanskim dimom i izgovorila taj sudbonosni, ali usvojeni naziv grupe. Start kakav–takav i entuzijazam su obećavali, ali alternativna grupa je nešto kontra ustanovljenom, i valjalo je dokazati se, znajući pri tom da pank i novi talas nisu odisali progresivom nego uglavnom negacijom (po Grejlu Markusu, pank je antimuzički pravac, a uspeh grupa iz tog, pank ešalona je evidentan upravo zahvaljujući mladima koji su kapirali, a možda i predosećali kako je došao njihov trenutak).
I sam autor na određeni način demistifikuje pank i novi talas kao pojednostavljenu muziku uz opor, društvenoangažovan tekst , a što se može i uzeti kao jedna od mogućih definicija muzike osamdesetih. Nisu usamljena razmišljanja po kojima je sve vezano za „Zabranjeno pušenje“ svrstano u vrhunski zabavljački okvir. Dr. Karajlić je uostalom svojim nastupima i potvrdio ovakvu jednu ocenu. Nesporno je da se ovde radi o Dru Karajliću , vodećoj ličnosti svoga vremena i podneblja i to je u stvari prava definicija za Nenada Jankovića. Što više razgolititi , ogoleti svoju priču o tin razdoblju i after je svakako krajnji autorov cilj. Sredinom osamdesetih je i krenulo ono sve najgore vezano za propast države u koju smo se zaklinjali i samo tlo je pogodovalo pank i novotalasnim grupama gde do izražaja dolazi i Karajlićevo „Zabranjeno pušenje“, ali i mnoštva sastava slične provinijencije!
Zafrkancija pre svega, izeš društvo i državu, biće skoro propast sveta i sve što je vuklo na to su osnov uspeha Zabranjenog pušenja i ostalih grupa sa , na izvestan način rehabilitacojom negacije u osnovi svojih kreativnih opusa. Da život prođe u trenu, to potvrđuje i autor u rečenici (citat: „Kako kroz mozak cure slike kada čovjeku sa radom prestaje srce. Kojom brzinom se menjaju pejzaži sa one strane uma“).
Prilično ubedljivo ( i nikako drugačije ) deluje i konstatacija vezana za sam kraj osamdesetih, po kojoj su se snalažljivi ugradili u temelje privatizacije, prešavši put od marginalca do ugednih građana, prilagodivši đon obrazu jer u demokratiji skoro sve postaje roba te je sve (ili gotovo sve) na prodaju. Tranzicija je laž koja uliva naivnima nadu jer ta ne postoji pa otuda će i ostati večna! Jedina veza između srca i kapitalizma je srčani udar. Azrael i Sudbina su najverovatnije (s obzirom na nedoumice vezane za odlazak u raj i pakao) samo primer verske utopije. Pa, ako pođemo od one da sudbina ne postoji, nego je čovek krojač te, nema čudiš da je Dru Karjliću ceo dotadašnji život proleteo u trenu jer to, na koncu, valjda i najbolje kapiraju samo oni koji su se za dlaku izvukli, kao on.
Tu su i podaci vezani za dvostruki LP album „Dok čekaš sabah sa šejtanom“, koji izlazi pod okriljem Izdavačke kuće Jugoton (1985) ponajviše zahvaljujući angažovanošću jednog od vodećih ljudi te renomirane kuće, alfa i omegi rokenrola Siniši Škarici. Potom dolazimo do turobnog autorovog viđenja propasti Yuge, i razloga koji su doveli do te, uz samo sarajevsko odrastanje i raju, a slika Nadrealista i Zabranjenog pušenja neizbrisiva je i po mnogo čemu specifična, mada je odrastanje u inim delovima lijepe naše takođe imalo svoje specifičnosti. Čitajući tako, dolazim i do odgonetke vezane za Pišonju i Žugu. Kaže se kako su pozajmili autobus Centrotransa i istim krenuli put mora. Reagovala je milicija i sprečila ih gotovo u samom startu, ali je ostala napisana stvar, duža od sedam minuta, uz primedbu autoru da je i pre te u ex-Yu bilo napisano više stvari dužih od naznačenog trajanja a potpadale su pod vrlo popularne (Jedna žena, Za koji život treba da se rodim…)
Na albumu Pozdrav iz zemlje Safari (Diskoton, 1987) se javljaju i novi članovi „Zabranjenog pušenja“: Kova, Feris i Kusta. Ne može se reći da je autor samo kapirao trenutnu situaciju tada, nego je na neki način imao proročki pogled vezan za vreme nadolazeće otuda i sklapanje Nadrealista mozaika i zanimljivo je ono njegovo: Bili smo sebični, slijepi , neosjetljivi i bahati. Baš kao i naši narodi jer dozvolili su da pobijede boje koje nude iluziju slobode. Helijum predoziran, Janković lebdi visoko gore ali ispod led granice, radeći tako na No Smokingu i Nadrealistima, a to da se nije u speo osloboditi slika i prisećanja iz mladosti je tako prirodno. Uostalom, pokušati provaliti sadržaj Bosanskog lonca je nemoguće, tajna je to koliko i Coke formula, ponekad se samo načne, nekome se ćefne i proključalost je tu!
Karajlićev prilog u tom smeru vidim u napisanom onom: Fascinira zapanjujuća lakoća kojom se narod odrekao podarenog mu poluvekovnog blagostanja. Crna hronika u zaključku napisanog Karajlićevog (Ravno do dna) i jeste samo takva razočaranost u one sa kojima je jahao mladost, u međunarodnu zajednicu sa ulogom podstrekača ratnih zbivanja. Devedesete su kao u onoj Arsenovoj pesmi: „Ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo, u dve riječi sve bi stalo…“ , a te dve reči su: istina (nedokučiva) i laž (svima dostupna), i na tima se gradio vrli novi svet, i ne samo u Sarajevu. Da, ovaj narod je umro dana kada se rodio turbo-folk i to je jedina istina koja danas nije laž. Na izvestan način, mučno je ponovno proći kroz epizodu propasti stare nam države. Autor je tako osetio potrebu iznošenja ličnog stava utkanog u priču svoga detinjstva i odrastanja, godina provedenih u Sarajevu uz onu nadrealističko-proročnu da dozivanja pameti nema na vidiku uz zadovoljan osmeh kreatora svih događanja na ovim prostorima.




Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *