KASTAV & OPATIJA RIVIJERA
25.07. – 04.08.2019.
Ovogodišnje premijerno izdanje prvog Jerry Ricks International Blues Festivala je pobudilo znatno interesovanje ne samo na prostorima bivše Jugoslavije nego je dobacilo i mnogo dalje. Naravno, pisati o značajnom muzičkom dogadjaju poput ovog iziskuje preko potrebnu prisutnost tokom cele manifestacije a što je u mome slučaju izostalo te ću akenat i staviti samo na veče kada je u Ičićima, nadomak Opatije nastupila psihodelična rokenrol grupa The Highlanders iz Užica. Ono, neophodno je naglasiti kako je Jerry Ricks Festival ovogodišnji nastao fuzijom dva negdašnja (Kastav Blues Fest i Opatija Riviera Blues Fest) a sam naziv je u pomen i čast Džeriju Riksu koji je svojevremeno boravio na Kvarnerskoj rivijeri pa čak i snimio jedan album u Zagrebu. Ricks je i preminuo u riječkoj bolnici 2007. godine, a organizacioni odbor se pobrinuo da uspomena na njega ne izbledi nego da traje davši festivalu tako sasvim novu dimenziju i kvalitetniji sadržaj, učinivši ga medjunarodnim i toj ekipi svakako da treba odati zasluženo priznanje. Opatija i ima tu bluz tradiciju, naime u svojim papirima sam našao zapisan podatak da je u pomenutom gradu potkraj sedamdesetih egzistirao bluz sastav ERY (Elvis, Robert i Igor) kao I to da su imali zapažen nastup u Zagrebu. No, to je u domenu urbane hronike ovog kraja, te ću se fikusirati na veče kada sam prisustvovao nastupima italijanskog swing dua Anita Camarella (vokal i neka varijanta mini megafona) & Davide Facchini (gitara i ukulele). Radi se o duu koji preferira rani bluz i Swing, crpi teme iz tog ranog razdoblja pomenutih pravaca, a nastupali su uglavnom po Italiji i USA. Ne znam tačan podatak o broju njihovih gostovanja na našim prostorima (ili se sve svodi na nastupe po Hrvatskoj, ali da su pobudili interesovanje prisutnih , to stoji, toplo su prihvaćeni, a predstavili su se skinutim brojevima poput Il pinguino inamorato/In The Mood/Mama voglio much’io la siden zate/Sing, sing sing/Conosci mia sing/…, koje i ne bi tako dobro mirisale bez unošenja sopstvenog nekog podneblja daha. Užičani pak, The Highlanders su, evo, drugi put dobacli do Kvarnera, a svaki njihov nastup je zasebna priča, pa tako i ovaj. Harizmatični Miloš Milojević, prihvaćeno ipak Šomiboj (genglider) je na samo sebi svojstven način, kao i uvek, dozom neslućene energije, gitarskim umećem te scenskim nastupom na prečac osvojio srca nekoliko stotina prisutnih zaljubljenika (bilo je tu mnogo stranaca) u psihodelični rokenrol. Naravno, više puta sam pisao (možda i diplomirao) na temu The Highlanders (Ilija Ajk Smiljanić gitarist, Dragoljub Matt Zumberović old hook drummer i Miodrag Mick Dikić bas guitarist uz Šomijia), pa ipak, ovo, kvarnersko Hajlenders izdanje ostaje upamćeno ne samo po besprekorno odsviranim (kao i uvek) nego iznenadjujuće izmenjenom repertoaru (One of These Days/Them Changes/ Pride of Man/Maggie McGill/Nantucket Slieghride/Almost Cut My Hair/WoodstockBoogie/Long Time Gone/Everythings Gonna Be Allright/Yer Blues/Bertha/…, koje nekako imaju prepoznatljivo Šomijevo medžikrokfild, a rezultat su kao u transu izvedene stvari gore ispisane plus Call Me The Breeze na tonskoj i stvar One Way Out ostavljena za bis. Tu harizmu koju Milojević poseduje nije moguće osetiti kod ne znam koliko ljudi iz sveta rokenrola, čovek u svaku odsviranu (i otpevanu) unosi jednog Šomihartboja, iskrenog do srži, duh njegov je, nesporno, nadogradio svaku, songovi postaju njegovo isključivo vlasništvo ali tek u sadejstvu sa prisutnima jer sa njima uspostavlja tu neophodnu komjuikešen bez koje sve to ne bi ni imalo ne znam kakvog smisla. Poželimo im zato nebrojene nastupe širom regiona, sa premijernim onim predznakom, poput ovog kvarnerskog.