FREDI MERKJURI (ŽIVOT SMRT I ZAVEŠTANJE) MET RIČARDS I MARK LENGTORN

ALBION BOOKS –   BEOGRAD –     2019.
TEKST:        Zivko Ivkovic  
                        

 Evo još jednog svedočanstva, biografskog poduhvata i istorijata o Frediju Merkjuriju i grupi Queen, ovog puta iz pera autorskog dvojca, Meta Ričardsa i Marka Lengtorna (u prevodu Jovane Jevtić, Lidije Janjić i Aleksandra Ercega) a za izdavača imamo beogradsku izdavačku kuću Albion Books.  Uvodne (kao i završne) stranice ovog naslova donose više negoli tmurnu sliku poslednjih dana Fredijevog života, koje i mene nekako nagnaše da prekinem sa čitanjem, zamislim se i vratim na Sokratovo ovde: život bez preispitivanja nije vredan življenja, ili, i nije neki, kako bih ja to već. Autori su se ovde zbilja potrudili  i na uvid nam pružili ne samo biografske te one vezane za karijeru Fredijevu podatke (ovde stoji Farok namesto Faruk kako je to u inim domaćim izdanjima, pa sad) nego su pribegli almanah okvirnom pisanju, što će reći, aktuelnostima i društvenopolitičkim zbivanjima koja su pratila nj. odrastanje uz redove na koje nećete nigde naići (u rokenrol literaturi naravno) a odnose se na pronicanje u osnove hiv virusa, praktično istorijat jedan i tu povezanost sa rokenrolom, te se preporuka za nabavku ovog naslova  prosto nameće, bezuslovna je. I ovaj naslov donosi praktično istovetnu priču o nj. odrastanju, školovanju u Indiji te povratku na Zanzibar i konačnom preseljenju u London, uz neizbežne podudarnosti sa ranijim izdanjima o grupi Queen a što je sasvim prirodno.Godine nj. odrastanja su propraćene aktuelnostima na filmskoj , muzičkoj i političkoj sceni u GB, što naravno ovom naslovu daje tu dodatnu i preko potrebnu draž. Intenzivno se prati razvoj HIV virusa, od već, ovde pomenute 1908. godine pa na ovamo, zemljama iz kojih je krenula ta pošast, načini prenošenja tog uz destinacije širenja itd. Potom se autori vraćaju na Fredija za koga kažu kako je svoj muzičkoglumački dar pokazao već u školskim sekcijama Politehničke škole. Rokenrol postaje njegova prevashodna sfera interesovanja te je konstantno prisutan na svirkama Roda Stjuarta i Long Džon Boldrija. Nastup Džimija Hendriksa u tv emisiji Ready Steady Go 16.12.1966. je Frediju samo pomogao u konačnom,  jednom za svagda, odučnom prelamanju onom, jer, rokenrol postaje njegova opsesija. Imamo potom i redove vezane za grupu Ajboks (negde stoji i Iboks), te Reklidž i Smajl, da bi se autori potom vratili na gej populaciju i prvu paradu takvu u Londonu 1972. sa preko sedam stotina učesnika koji su prošetali od Trafalgar skvera do Hajd parka (na koju nisu blagonaklono gledali), a tu su i vidjenija imena te populacije poput Dejvida Bouvija te Marka Bolana (Ty Rex). U već pomenutoj grupi Smajl, Fredi je imao zaduženje vokalnog soliste, a svoj prvi nastup beleže 27.06.1970. u prostoru Skupštine Truro i to je, van svake sumnje veoma bitan datum vezan za nj. karijeru, a već drugi nastup će izneti pod imenom Queen i to na Imperijal koledžu 18.07.1970. doduše više kao gig, svirku za sebe i svoje prijatelje da bi samo nekoliko dana kasnije (25.07.1970.) zabeležili prvi značajniji nastup i to u Kornvolu. Naravno, taj start u karijeri ostaće upamćen po naginjanju grupi Led Zeppelin ali i tada nadolazećem glem rocku (Ty Rex, Gary Glitter itd). Autori se potom dotiču prvog singla (Keep Yourself Alive) kao i prvog albuma ‘Queen’, a obe ploče su iz 1973. godine.   Izostao je tako očekivani publicitet, Rollingstone je pisao kako se tu radi o energičnom fanki kvartetu usmerenog ka nadolazećem hevi metalu za razliku od NME koji je nj. debi ostvarenje ocenio ‘kofom urina’.  Sve to, naravno, nije pokolebalo članove grupe da istraju, pogotovo ne Fredija, koji je sebe već video kao rock zvezdu, i tek tada do izražaja dolaze njegove kvalitetne ali i urodjene osobine, odlučnost, istrajnost  i energičnost. Uostalom, Fredi je bio ta, motornopokretačka  Queen snaga, ono što će tek uslediti je samo potvrda o ozbilljno shvaćenom ovom izazovu.  Naredne, dakle 1974. na tržištu imamo i Lp album Queen 2, sa klasifikacijom crne i bele strane a ne kao do tada ustanovljenim Ai B. Album je podeljen na emotivne i fantastične songove. Fredijev udeo u kreiranju oba albuma se može podvesti pod genijalno vrhunski ili perfekcionističkoiscrpljujući. Tako je američki novinar Dejvid Henkok (Record Mirror) nazvao Fredija The Quick Silver Girl, kako to ovde stoji u fusnoti, radi se o nepredvidivoj igri reči, mada su obe (Quicksilver i Mercury) nazivi za element živu.. Naravno, ovde su i pojedinosti vezane za nastanak Boemske rapsodije, gde se provlači storija kako je istu otpevao  (i na klaviru odsvirao) Roju Tomasu Bejkeru, producentu, i pojašnjenju da stvar sadrži uvodne akorde, pa onda središnji deo i na koncu onaj, operski deo. Stoji tako da se tu radi o odličnom uvodnom ritmu, potom sa prelaskom u rokenrol uz nagli prekid pa onda konačan prelazak na operu ali i vraćanje na prethodnu temu. Danima su potom nasnimavali blizu dve stotine vokala, ne bi li upotpunili onaj horski deo. Rodžer je pevao visoke tonove, Brajan Mej niže a Fredi i niže i srednje. Tako je konačno napisana Rapsodija, stvar predodredjena za mega hit.Po okončanju snimanja kompletnog   Lp albuma’ Noć u operi ‘pozvani su vidjeniji iz sveta rocka na javno preslušavanje ovog  Queen ostvarenja, a što se stvarno i dogodilo, a ne kao danas kada svi pričaju tokom emitovanja, poluzainteresovani i tu se ogleda  ta suštinska razlika u pristupu rokenrolu, nekad i sad, što bi rekli. Doduše, danas se rep i hip hop ne mogu podvesti pod ne znam kakve urbane muzičke pravce jer, ukoliko kukumavčite tridesetak minuta uz jedan te isti ritam, to sasvim govori o pomanjkanju ideja i kreativnog duha. a političari su toga sasvim svesni  te svojim (prećutnim) podržavanjem pomenutih  (uz ekstazi lanč pakete) ističu svoj neskriveni prezir prema rokenrolu, jer, taj je opasan, navodi mlade na razmišljanje i bunt, za razliku od kontrolisane gomile. Imamo i razmišljanje po kom  Rapsodija’ pruža sasvim uvid u okolnosti vezane za sedamdesete u GB, tačnije gej populaciju i naginjanje toj, prihvaćenost u realne okvire jer, tako je kako je i od toga se ne može pobeći ili zažmuriti. Zadržao sam se duže na Boemskoj rapsodiji iz razloga vremena u kom je napisana te Londonu kao jednom od svetskih centara moći i prihvaćenosti gej populacije,  pogledu na dostignute seksualne slobode ili samo eksperimentisanje, kako bi to ini možda predstavili. Magazin Rolingstoun je Rapsodiju stavio na 166. mesto  (medju pet stotina na listi najcenjenijih) što je naravno, u domenu subjektivnog onog, jer se novinari tu nikada nisu saglasili, slagali niti se nalazili na istoj talasnoj dužini. Ovde se praktično smenjuju delovi vezani za hiv i grupu Queen, pa tako poglavlje osamnaest donosi sumornu priču o širenju tog na Stari kontinent sa naglaskom na Norvešku kao (nultu zemlju) i mesto Bore, u kom je (1976.) preminula osmogodišnja devojčica, a potom  njeni roditelji, da bi tek  deset godina kasnije izvesni doktor  ustanovio kako je (nakon brojnih analiza)  cela porodica bila hiv pozitivna. i taj se, (ako je verovati izvorima) podvodi pod prvi dokumentovani slučaj zaraženosti pomenutim virusom u  Evropi. Dokumentovane su i  potvrdjene teorije po kojima i jeste sve krenulo  iz Norveške (1976) vezano za Evropu a Haiti kada se radi o prekobarskom delu planete i to polovinom šezdesetih, te tako ovaj naslov nudi redove koje zbilja nećemo pročitati u inim naslovima,  time interesovanje za ovaj naslov dodatno intrigira. Što šta iz ovog naslova ostaje u domenu nepoznanica onih za mnoge pa tako i redovi o posredičnoj vezi hiva i rokenrola. No to je tema koja bi  nas sasvim odvukla na drugu stranu te je zaobilaženje te sasvim u redu uz naravno, ono, neizostavno, Fredijevo kretanje u gej krugovima. Ono, Fredi nikada nije javno izašao sa potvrdom svog seksualnog opredeljenja, pogotovo ne o hiv zaraženosti, a što je, žutu štampu samo dodatno intrigiralo. Zabeležen je i njegov nastup u Hajd parku londonskom pred dve stotine hiljada prisutnih tačno na šestogodišnjicu smrti najveće svetske gitarske legende Džimija Hendriksa (18.09.1976.).  Stoji ovde kako se GB tih godina suočavala sa ozbiljnim finansijskim problemima, te da se deo tin generacija sve više priklanjao svetu panka. Imamo i mišljenje kako je stvar We Are The Champions, najzaraznija ikada napisana (po istraživanjima sa Goldsmith University London) a što je, naravno, u domenu subjektivnog onog, sasvim. Rollingstone je pisao tada da sve više podsećaju na Led Zeppelin, a zanimljiv je i detalj vezan za nastanak stvari ‘Crazy Little Thing Called Love’, po kom je Fredi izgovorivši akorde u kadi, tražio od Pitera Hinsa da mu donese gitaru, zatim je nekoliko minuta prevlačio po žicama da bi ga potom urgentno prevezli u studio gde je istu ponovno odsvirao i snimio je. Jednu stvar sa Lp albuma Hot Space iz 1981. je posvetio Džonu Lenonu, oduživši se na svoj način tako čoveku kog je mnogo poštovao.  Dalja poglavlja ovog naslova se ponovo bave aidsom, tom opakom bolešću od koje oboljevaju uglavnom homoseksualci, uz napomenu da je Ista u GB stigla 1981. godine. O nekom lečenju tada, nije ni moglo biti govora, obzirom da lekari nisu kapirali način prenošenja virusa, tada nedefinisanog a o nekoj dijagnozi tek? I naravno,  naredne (1982.) je ovo goruće pitanje alarmiralo resorne krugove i tada se krenulo u neophodna istaživanja, jer, vlasti su (kao i uvek) sa zakašnjenjem shvatile razmeru širenja tog. Dotadašnji termin Grid menjaju u Aids (dakle iste 1982.) a proširena su saznanja o prenošenju istog i  intravenskim putem. Imamo i stav autora ovde da je Queen nastup na Live Aidu 1985.  najbolji rock nastup svih vremena, što naravno ne stoji, u domenu je subjektivnog onog. Barem mi stariji znamo za brojne rokenrol festivale iz šezdesetih i sedamdesetih koji će ostati upamćeni kao neponovljivi. Ali autori imaju to pravo pisati i iznositi sopstvena vidjenja, biti subjektivni te su, kao takvi i prepoznati. Ričards i Longtorn se na nekoliko stranica bave i glumcem  Rokom Hadsonom koji je umro od komplikacija izazvanih hiv virusom 1985.  Imamo potom i Fredijevu saradnju sa operskom pevačicom Monserat Kabalje i njegovu sve izraženiju introvertnost kao rezultat spoznaje da je zaražen ovim virusom te činjenicom po kojoj mu je preostalo najviše tri godine života. Sa Monserat je na Ibici premijerno izveo stvar ‘Barselona’ a pozdravilo ih je blizu šest hiljada prisutnih (prostor San Antonio Ku). Song je potom iskorišćen za himnu OI 1982. Zaključne stranice ovog naslova su uglavnom okrenute Fredijevoj borbi protiv ove neizlečive bolesti, mada je, i pored spoznaje da boluje od te, marljivo radio na solo projektima ali i na Queen albumu, naslovljenom sa The Miracle. Nije ni pomišljao na predaju, a svoj maksimum je potom pružio  na poslednjem Queen albumu Innuendo iz 1991. godine. Borio se sa opakom bolešću, svestan da nema izlečenja od te, ali je istrajavao istim onim žarom sa starta karijere, nije posustajao, nije klonuo duhom, nije izneverio armiju Queen obožavalaca. Lengtorn (jedan od autora) je na koncu, dodao da je ova knjiga posvećena svim ljudima koji su živeli i još uvek žive sa aidsom ali i onima koji su umrli od pomenute..

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.