EXPERIMENT (U KOME JE SVE MOGUĆE) – MILJAN RISTIĆ

SAMIZDAT                                                                                                        PRIKAZ

NEGOTIN                                                                                                           ŽIVKO  IVKOVIĆ

  2021.

Ako i ima onih, koji do sada nisu spoznali svu književnointelektualnu veličinu Ristićevu, Experiment (U kome je sve moguće) će ih jednom za svagda razuveriti, time uputiti na pravi trag čitanjem ovog naslova, te ih, tako izvesti na stazu spoznaje i bezuslovno kapiranje Nitogen slagalice. Njegovi stavovi i razmišljanja ovde, se, naravno, podvode pod individualne one, ali, toliko su prožeti ili objektivnim obojeni, te vas tako napisano navede na zaključak onaj, pazi, majku mu i stvarno je tako, pa tako ono što Ristića vazdiže ili stavlja na pijedestal vrsnih je zbilja ta otvorenost po pitanju značajnih, onih koje nas tište tema, nedorečenih ili neizrečenih do sada, ili nikada u dovoljnoj meri pojašnjenih, bez hrabrih koji će se upustiti u pružanje konkretnih odgovora, pa, iako postoje takvi, onda su iz grupacije šturih onih, površnih tek. I nisam imao priliku baviti se, ili uveriti u autorova razmišljanja na sveobuhvatne one, kulturološke teme, one u koje se ne zadire tek tako, pa evo, na svoj način mu odajem zasluženo priznanje za sve ovde napisano, mada se radi samo o probranim tekstovima. U uvodnom delu Ristić se osvrće na kult slušanja muzike, eutanaziju, pseudofeminizam itd, te da li je Nikola Tesla bio gej, da bi potom, u poglavlju dva, prešao na, neizbežno ono, muziku koju voli, koja ga usmerava, vodi kroz život … U onom, vezanom za muziku i omiljene mu grupe, one koje stavlja u kontekst dražih mu od ostalih, da se tako izrazim, imamo priču o Rollins Bandu i albumu naslovljenom sa ’Weight’ u kojoj on, pogadja u srž, dešifruje saund pomenute, pa tako tekstovi na pomenutom govore o surovoj kapitalističkoj današnjici (o toj surovosti modernog načina življenja, medjusobnom nepoverenju i licemerju, tako prisutnom, ali i predrasudama, lažima, tragičnim ljudskim sudbinama koje smo sebi skrojili) a koje su, evo, svakodnevica i tu upijamo bez ustezanja, gotovo ne tražeći izlaz iz te. Henri Rolins tako na ovom albumu kaže ‘’kako je najbolja osveta opstati’’! Piše Ristić i o svojoj opčinjenosti (da se tako izrazim) Bouvijem, njegovoj svestranosti jer, plenio je podjednako kao tekstopisac, kompozitor, producent, scenarist itd, te da se nije držao samo one, usvojene mu muzičke forme. Dotiče se Ristić i termina ‘Himera’ te tvrdnje da je upravo ‘Bouvi čovek – himera’ i to potkrepljuje očima njegovim jer se razlikuju po boji (jedno je plavo a drugo braon), te storijom koja ide uz, preferirajući album Crna zvezda i večnom sjaju te (Bouvi je civilizaciji pokazao da je iznad svih, upravo ovim), a što u potpunosti shvatam jer, autor se, prirodno je, hvata za novija izdanja, što i ne čudi obzirom na godine, i to je sasvim u redu. Imamo potom i slovo o Black Dog Lp albumu grupe Led Zeppelin. Usput, nije nepoznanica da je opus grupe Led Zeppelin zasnovan na okultnom, mističnom ili  magijskom onom, Alister Krouli, zamak Boleskin itd, a kada se radi o ovom, četvrtom Lp albumu pomenute grupe, pisao sam već, da kada bočnu stranu omota prislonite na ogledalo, umesto, do tada, lupam, nekakve crne stene, na prvi pogled, dobijate podudarnu a što spojeno donosi crnog psa. Pokušajte i uverite se.  Pa tako, autor je znatno mladji od nas koji smo prošli i upili ono, hipi vreme, no, dizajniranje omota je potpadalo pod umetnost, osmisliti omot za izdanje bilo koje grupe bilo je uzuzetno zahtevno, jer, gro takvih je nosio odredjenu priču, slao poruku, ili, kako to reče jedan moj drugar, značenje koje ste morali ukapirati nakon danonoćnog buljenja u taj uz preslušavanje ploče do u nedogled. Poodavno govorim da je rokenrol šifra za prolazak kroz vrata percepecije i stizanje na konačan cilj, a taj je prosvetljenost. Pa, da li smo, nakon nekoliko decenija prošli kroz ta, ili smo još uvek pred vratima te, u redu nekom, a možda  smo samo zakucali na ta, znamo najbolje mi iz sveta tog, povlašćeni na izvestan način jer, odlučili smo gaziti tom stazom, i, kako bi to rekao moj prijatelj Vanja Stanojević, mi smo sa one strane duge, to je privilegija uživanja u jednom sasvim drugom svetu…… svi oni drugi….. ne znaju šta su propustili. Autorova analiza ili ocena , svejedno, brojeva sa preslušanih albuma ovde je, u svakom slučaju toliko posebna, jedinstvena i neuporediva sa vidjenjima onih, uglavnom beogradskih (čast kao i uvek Lokneru i Žikiću) a sve iz razloga onog, da sa mnogo manje napisanog, kaže mnogo, mnogo više, sažeto u sažetom, što bi rekli, te vas prosto nagoni da se i sami upustite u epizodu preslušavanja njemu najdražih, ne biste li tako doneli svoj neki sud. Iako je znatno mladji od prestonih rock novinara, isti bi mogli mnogo toga naučiti od Ristića, vezano za iskrenost, posvećenost i objektivnost, ali bez podobnosti jer, autor ovde nije pisao naručene tekstove. Beogradski novinari su previse opterećeni onim, kinta po svaku cenu, te otuda i ne mogu realno sagledati zbivanja u popularnoj muzici. Pa ipak, Ristić je (uz Ilića, Radočaja, Kostićevu itd) neprikosnoven vezano za objektivnu reč uopšte, a prestonim ni pejotl ne može proširiti vidike. Ristićeva analiza odredjenih songova, albuma, filmova i knjiga iziskuje apsolutnu, rekao bih, duboku onu, najdublju posvećenost, a što je karakteristika samo vrhunskih onih, uz, naravno, neizbežnu dozu subjektivizma kada se radi o omiljenim mu ali ne i favorizovanim.  Autor potom, iznosi svoj stav vezan za film Totally Spies, te negativnu reakciju na decu koje donosi gledanje tog, jer, poruka je, od malih nogu usaditi deci ono, novac je najvažniji, pa tako ni načini sticanja, dolaženja do tog su, nebitni na koncu. I to je tako kako je. Film nikako nije jednak knjizi ukoliko se radi o naslovu inspirisanom i režiranom po odredjenoj, u osnovi onoj, koju znamo, tako odgledani upijete, knjigu pak doživljavate na sasvim drugačiji, stvarate sopstvenu sliku naslova. Miljan odlučno, hrabro iznosi svoj stav u povodu tih, reakcija čitalačkog auditorijuma ga  ne dotiče, te se možemo složiti sa njime ili ne moramo, kako god. Nad istinom se normalni uvek zamisle, ali, recimo ne i Ameri, njih ta uopšte ne dodiruje, operisani su od te, guraju oni dalje, zavlače ruku u svačiji džep i …. profitiraju. Imamo i njegov stav vezan za pojedine crtane filmove, kao i to, šta takvi donose deci, te preporuku  (da tako kažem) koje i kakve filmove najmladji smeju pogledati a sve iz razloga štetne emisije gasova koji takvi emituju , atak na dečji mozak….Iz svega, roditelji bi uvek, pre negoli dozvole deci da pogledaju filmove sumnjivog sadržaja, morali se  uveriti šta takvi donose. Naravno, vremena je sve manje pa tako i nije moguće izdvojiti sat-dva za kontrolu takvih, a sve iz razloga borbe za egzistenicju. Experiment Ristićev tako, možemo posmatrati i kao obavezno štivo (barem u delu vezamom za crtane filmove) za roditelje iz gore navedenih razloga. Imamo ovde, u odeljku vezanom za filmove, njegova stanovišta za probrane mu, a po iznesenom, ispustiti bilo koji od navedenih je velika šteta. I tu imamo onog, kompetentnog Ristića, vrsnog poznavaoca ne samo muzičkih pravaca i ostvarenja, nego i filmova rekoh, pogotovo onih vezanih za kontrolu uma i ispiranje mozga. Otkrićemo u Experimentu i Ristića za kog nismo znali, prevashodno mislim na redove vezane za filmove inspirisane i bazirane po romanima a sve u nameri iznošenja objektivnog jednog stava. Ristić se ne usteže, na svoj samo način piše i iznosi zapažanja, servira sliku odgledanih, preslušanih i pročitanih izdanja, te i ne začudjuje konstatacija da upravo njega navode kao primer zbilja kvalitetnog impresioniste. Dolazimo tako i do dela vezanog za Radeta Šerbedžiju u kom nas autor upoznaje sa njegovim filmskim opusom, preciznije sa petnaest najznačajnijih uloga u tim, pri tom ne krijući opčinjenost ličnošću njegovom (Rade Šerbedžijia, veliki glumac, svetski priznat).  Experiment  (U kome je sve moguće) nam sve vreme drži pozornost, ne može, tu, odvući nikakav izgovor, jer, autor se na zbilja kvalifikovan način odnosi, piše o temam u tom. Tako i u redovima posvećenim Salmanu Ruždiju i Oldousu Haksliju odnosno njihovim romanima Satanski stihovi te o tome šta donosi Vrli novi svet, piše o zabludama i predrasudama obe verske strane, njihovim intelektualnim veličinama pa, ako hoćete i na onaj, proročki stil pisanja. I lično se osećam kao izgnanik iz današnjice, sveta kom ne pripadam, te u potpunosti stavljam znak jednakosti izmedju njegovog, ovde napisanog i generacije kojoj pripadam, to iz razloga jer ne možemo uticati na promene, te nam preostaje gadjenje samo, više negoli čudjenje ovakvim načinom podizanja mladih, a još više ta pomirenost sa sudbinom kreiranom od strane svetskih moćnika. Zvezde nose mudrost, ali, Ristić ne čeka sumrak i njihovo izranjanje iz tame, na jezgrovit i zbilja smislen način iznosi svoj zapažanja, stavove o odredjenim i tu se krije njegov briljantni um. Ratnik reči, zauvek na barikadi objektivnog onog, te sam stoga stvarno ponosan na prijateljstvo sa njim, i to posmatram kao privilegiju. Čovek koji iz puške ne ispaljuje metke nego reči koje nećemo naći u naslovima mnogo poznatijih, izlobiranih onih, jer, samo to i jesu, izlobirani, no nikada neće dostići Ristićevu književnu veličinu. I ako postoje knjige koje se čitaju više puta, filmovi koji se gledaju isto toliko, muzičke numere koje nakon pola veka rado preslušavamo, takav je slučaj  sa Ristićevim Experimentom u kome je sve moguće, jer, čita se, gleda se, sluša se …. Možda sam upravo napisano trebao ostaviti kao zaključak, ali, ode misao, tako, neznano kuda, a nova, ona, je samo takva, ni blizu one koju sam prethodno hteo zapisati ili uhvatiti, onako nenadano ta odleprša, put vetra, koji nudi one samo, neuhvatljive, time je pravo na prigovor isključeno, bez popravnog. Da je Experiment štivo koje ne zavredjuje pažnju, sasvim sigurno bih odustao od čitanja u startu, ali nije, toliko je dobro, odlično čak, te mi je uvek pri ruci iz razloga beskonačnog vraćanja na bezmalo zaokružen sadržaj tog, pa  tako naslov ovaj, bez ustezanja podvodim pod najznačajnija književna ostvarenja na našim prostorima, uz obavezno ono, samo privilegovani su Experiment i pročitali. Kako to reče ruski književnik Josif Brodski: ‘’Veće zlo od spaljivanja knjiga je samo ne čitati ih’’! U Ristićevom slučaju  to vidim kao ono, nepopravljiva šteta je ne pokušati barem doći do ovog. Sadržaj Experimenta će vas povremeno navesti na pauzu, u smislu preispitivanja svog stava, dotadašnjeg uz  sveprisutno ono, kuda ide ovaj svet!? Konačno, Ristićevi stavovi i gledišta ovde, nisu filovani besmisla šlagom, naprotiv, nadev taj je u sasvim i više negoli prihvatljivosti meri, zaslužan za sve što će pobuditi u čitaocu i isecanju kriške iz te (torte) koju ćete overiti samo čitanjem Experimenta u kome je sve moguće.

16.11.2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.