Nagrade

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ”

Жири за доделу Награде „Биљана Јовановић”, који је ове године радио у саставу Милица Ћуковић, Катарина Пантовић, Весна Тријић, Ана Стишовић Миловановић и Снежана Божић (председница), на електронској седници одржаној 10. априла 2021. године, донео је одлуку да Награда припадне Соњи Веселиновић за песничку збирку Проклизавање (Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, 2020).

Одлука је донета већином гласова, а у  најужем избору нашла су се и дела Катарине Митровић Немају све куће двориште (Београд: PPM Enklava) и Енеса Халиловића Људи без гробова (Београд: Laguna).

Збирку песама Проклизавање Соње Веселиновић одликују рафинираност и интелектуализам који, изненађујуће, не суспрежу и рационализују доживљајно, већ постају инструменти његовог продубљивања и обогаћивања. Спуштено у себе, унутар ствари (у сну), биће постоји наспрам надирућег спољашњег света, док је поетички образац проклизавања заправо образац осцилирања између измишљеног и реалног, сна и јаве, споља и унутра. Лирско ја посвећено је преиспитивању комплексног (урбаног, женског) егзистенцијалног искуства, освешћујући, у тим самопонирањима, потребу за искакањем из наметнутог и, у исто време, стрепњу/узнемиреност од таквих проклизавања. Свет и лирски јунак ове збирке су нестабилни, они који клизе, измичући и самоизмичући, отворени и незаокружени, али свесни да су као такви могући захваљујући игри и писму. Разуђена и функционална интертекстуалност, низ успелих, иновативних поређења, наративни замах, брижљиво изграђена лајтмотивска структура збирке, преламање друштвено-историјских метанаратива кроз призму личне/породичне судбине и индивидуалних сећања савременог (женског) субјекта, неки су од елемената којима се аргументује закључак о зрелости, заокружености и укупној уметничкој вредности збирке песама Проклизавање Соње Веселиновић; истовремено, међу њима није тешко пронаћи и тачке додира са сензибилитетом и стваралаштвом Биљане Јовановић.

 Београд – Ниш, 11. 4. 2021.                                                 

Чланице Жирија

DVE NAGRADE ZA KRATKI IGRANI FILM „KADA SAM KOD KUĆE” IVANE TODOROVIĆ NA FESTIVALU U NJUJORKU

Kratki igrani film „Kada sam kod kuće“, autorke Ivane Todorović, na nedavno okončanom Festivalu Društveno relevantnog filma (SR Socially Relevant Film Festival) u Njujorku osvojio je dva priznanja – nagradu Ženskog kritičarskog kruga i nagradu za najbolju glumicu, za kreaciju Milice Stefanović. 

Film „Kada sam kod kuće” govori o Mariji koja se, nakon nekoliko godina života u inostranstvu, vraća u porodični dom da bi se suočila sa traumom iz detinjstva. Film postavlja pitanja: Kako izgleda Marijin povratak? Kako se porodica nosi sa prećutanom tajnom? Moze li žrtva da oprosti u trenutku kada postaje jaca i moćnija od svog zlostavljača iz detinjstva?

Ivana Todorović, rediteljka filma, o ovom ostvarenju je rekla: „Želela sam da film, kao i sama trauma, bude više telesan, bez puno reči  a da svima bude jasno što se događa. Suočavanje s traumom i nasilje u porodici  me već dugo intrigiraju jer ta trauma koja se dogodi detetu u detinjstvu, od strane njoj bliske osobe, nešto je što ta devojčica, a kasnije žena, mora čitav život nositi. Nažalost, o ovoj traumi deca retko kada govore svojim bližnjima. Kasnije ove žene, a često i muškarci koji su prošli kroz ovo iskustvo, imaju razne probleme u prihvatanju sebe, u svom ponašanju, a često to dovede i do samoubistva”.

U glavnim ulogama su Milica Stefanović, Dragana Varagić, Radoje Čupić, i Sara Dinić. Film je urađen kao master-rad na Fakultetu dramskih umetnosti a scenario je pisala Melina Pota. Direktorka fotografije je Milica Drakulić, montažerka Tamara Kostić, dizajner zvuka Milan Mihajlović, scenografkinja Emilija Orlić, a kostimografkinja Milica Radovanović. Pomoćnik reditelja je Duško Stanivuk, a producentkinja Tijana Drakulić. Film je nastao u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i kuće Blok Film, uz podršku Filmskog centra Srbije. 

Ivana Todorović  je rediteljka kratkih socijalno-angažovanih filmova koje je pravila u Beogradu i Njujorku. Igrani film „Kada sam kod Kuće“ (2019, Beograd)  je prethodno dobio priznanje Future Film Award na prvom izdanju IFFBHLA (International Film Festival Bosnia Herzegovina Looks Around) u Parizu, održanom krajem prošle godine. Osvojio je i Best Woman Film Award na Independent Shorts Awards festivalu  u Los Anđelesu, Best Student Film Award na Short to the Point festivalu u Bukureštu, i Honorary Mention na South Eastern European Film Festival u Los Anđelesu. Film je prikazan na Brooklyn Film Festivalu  i na  izložbi „The Principle of Migration“ u galeriji The New York Foundation for the Arts u Njujorku. Dokumentarni filmovi Ivane Todorović „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“,  „A Harlem Mother“, „Rapresent“ i  „Svakodnevica romske dece u Bloku 71″ su prikazani na više od 150 internacionalnih filmskih festivala i osvojili su preko 20 nagrada.

Ivana trenutno  završava dokumentarni film „Azil“ i radi na novom igranom filmu. 

Trejler filma: https://vimeo.com/416468788

Dobitnik nagrade „Dusan Vasiljev“ za 2020. godinu

Na konferenciji za medije održanoj u petak, 26. 3. 2021. godine, u prostorijama G Kikinda, žiri za dodelu književne nagrade Dušan Vasiljev objavio je da će priznanje za 2020. godinu, plaketa kao i novčani iznos, pripasti Dragani Mladenović za knjigu poezije Femicid i druge pesme („Kulturni centar Novog Sada“). Žiri je odluku doneo jednoglasno. U konkurenciji su se našla 142 naslova, a u najužem izboru, pored nagrađene knjige, našli su se i romani Enesa Halilovića Ljudi bez grobova („Laguna“), Hostel Kalifornija Zvonke Gazivode(„Geopoetika“), kao i  Purpurna dekada Vladimira Kopicla, te knjige poezije Moja mama zna šta se dešava u gradovima Radmile Petrović („Enklava“), i Kćeri, zar ne vidiš da gorim Ivane Maksić („Treći trg“).

U obrazloženju žirija u sastavu Dunja Ilić, Ivan Radosavljević i Srđan Srdić, naglašava se da knjiga u apsolutnom smislu odgovara angažovanim stremljenjima kakav je Dušan Vasiljev iskazivao tokom čitavog svog kratkog životnog veka, koji god žanrovski obrazac da je eksploatisao. Reč je o izrazito oštroj, na trenutke i neprijatnoj poeziji, izrazito promišljenoj i strukturiranoj, koja tematizuje ulogu i položaj žena u društvu ženama tradicionalno nenaklonjenom. Polazeći od leksičkih odrednica i srpske narodne književnosti, Dragana Mladenović u svojoj knjizi stiže do najaktuelnije moguće savremenosti koja njenoj temi žalosno hrli u susret, prepoznajući iste obrasce nasilništva, šovinizma i rodno zasnovanog terora kom su žene u ovako zasnovanoj zajednici izložene. U svakom pogledu, ovo je knjiga čiji je značaj ogroman, u njoj se na izvanredan način susreću hrabrost pri odabiru teme, kao i poetička, jezička hrabrost da se o istoj progovori najupečatljivijim mogućim jezikom. Žiri iskazuje nadu da je Femicid Dragane Mladenović tek jedna u nizu velikih pesničkih knjiga u kojima angažman nije ukinuo poeziju, a koje su i našem društvu i našoj poeziji više nego potrebne.

Književnu nagradu Dušan Vasiljev na godišnjem nivou dodeljuje G Kikinda u znak promocije savremene srpske književnosti, kao i simbol sećanja na velikog kikindskog i srpskog ekspresionističkog pesnika.

Film „Oaza“ u režiji Ivana Ikića nagrađen u Sofiji

Film „Oaza“, u režiji srpskog reditelja Ivana Ikića koji je podržan od strane Filmskog centra Srbije, nagrađen je „Specijalnim priznanjem žirija“ u sekciji „Balkan Competition“ 25. Međunarodnog filmskog festivala u Sofiji. 

Žiri je istakao u svom obrazloženju: „Ne dešava se često da naiđemo na film koji je ujedno umetničko ostvarenje i važan dokument. Ovaj film mlade sa posebnim potrebama stavlja u prvi plan društva i ima potencijal da promeni način na koji posmatramo ljude sa posebnim potrebama i otvorimo svoja srca za njihove probleme“.

„Oaza“ je premijerno prikazana i nagrađena u septembru 2020. godine na Venecijanskom filmskom festivalu. „Oazi“ je tada, kao najboljem evropskom filmu u selekciji „Dani autora“, pripala Nagrada „Europa Cinemas Venice Label“.

„Oaza“ je koprodukcija Srbije, Holandije, Slovenije, BiH i Francuske. Producenti filma su Sense Production iz Beograda (Marija Stojanović i Milan Stojanović), a koproducenti Kepler Film iz Amsterdama, Tramal Films iz Ljubljane, SCCA Pro.ba iz Sarajeva i Les Flms D’Antoine iz Pariza. Projekat su podržali Filmski centar Srbije, Holandski filmski fond, Slovenački filmski centar i Evropska komisija kroz program Kreativna Evropa (potprogram MEDIA) i panevropski koprodukcioni fond Eurimages.

Portal Voxfeminae.net i Fierce Women odabrale strašne žene godine u Hrvatskoj

Portal Voxfeminae.net i društveno poduzeće Fierce Women sinoć su održale drugu po redu dodjelu nagrada za strašne žene godine. Događaj je uživo emitiran iz zagrebačkog bara Botaničar, gdje je predstavljeno pet ovogodišnjih dobitnica koje su dale značajan doprinos rodnoj ravnopravnosti i društvenoj pravednosti u Hrvatskoj u prošloj godini.

Dobitnice nagrade su pravnica Antonija Petričušić, novinarka Maja Sever, spisateljica Monika Herceg, odvjetnica Zrinka Bojanić i tim Zagrebačkog psihološkog društva.

U periodu od dva mjeseca krajem 2020. godine čitateljice i čitatelji portala Voxfeminae.net, te prošlogodišnje dobitnice nagrade i nominirane strašne žene, nominirale su preko 60 pojedinki i kolektiva. Na osnovi nominacija, 12 članova i stručnih suradnica udruge K-zona, koja je izdavač VoxFeminae.net portala i pokretač društvenog poduzeća Fierce Women, odlučilo je o ovogodišnjih pet dobitnica. U obrazloženju odluke žirija o dobitnicama između ostalog se navodi:

Antonija Petričušić je u godini pandemije, koja je svima značajno promijenila svakodnevicu, upozoravala na opterećenje školaraca nastavom na daljinu i kršenje prava djece na ravnopravno sudjelovanje u nastavi, organizirala je i motivirala roditelje koji su se uz rad od kuće pokušavali snaći u promijenjenom obliku obrazovanja i izazovima koji su uslijedili povratkom u školu. Sredinom 2020. godine sudjelovala je u pokretanju inicijative za pravo djece na besplatan školski obrok, a pronašla je vremena i za uvođenje izbornog kolegija o ženskim pravima na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Ujedno, jedna je od suosnivačica LGBTIQA+ udruge ‘Za Pravo’ koja okuplja studente/ice i radnike/ice Pravnog fakulteta s ciljem stvaranjem sigurnog, podržavajućeg i otvorenog okruženja za LGBTIQ osobe.

Maja Sever, novinarka HRT-a i predsjednica Sindikata novinara Hrvatske, poznata je po svom društvenom angažmanu, humanitarnom djelovanju te ustajanju protiv govora mržnje, seksizma i nepravde. Kao predsjednica SNH-a, Sever je istupala za zaštitu radničkih prava novinara, čiji su se uvjeti rada srozali od početka pandemije, pozivala je novinarke da prijave seksualno uznemiravanje i zlostavljanje, te kao sindikalna povjerenica zastupala interese svojih kolega/ica. Sever je i jedna od osnivačica humanitarne inicijative ‘Ljudi za ljude’, koju je pokrenula s prošlogodišnjom dobitnicom nagrade Brankom Bakšić Mitić i Matejom Medlobi, nakon što je u HTV emisiji ‘Nedjeljom u 2’ emitiran njen prilog o teškom položaju stanovnika područja oko Gline.

Monika Herceg kao spisateljica aktivno promiče ideje jednakosti, pravde i feminizma. Samo u 2020. godini Herceg je dobila nagradu HNK-a za najbolji novi dramski tekst ‘Gdje se kupuju nježnosti’ koji tematizira nasilje nad ženama te transgeneracijski prijenos traume i odnose žena u patrijarhalnoj sredini. Za kratku dramu ‘Mrtve ne treba micati’ osvojila je regionalnu nagradu ‘Priče s balkona, priče s Balkana’. S Barbarom Matejčić i Dadom Ćosićem vodi akcije vezane uz suzbijanje nasilja nad migrantima. Sudjelovala je uz poeziju na komemoraciji za Aleksandru Zec. Prošle godine objavila je treću zbirku pjesama, ‘Vrijeme prije jezika’, za koju je dobila nagradu ‘Zvonko Milković’. Pokrenula je i ciklus tribina ‘Pjesnikinja petkom’ gdje u fokus stavlja stvaralaštvo pjesnikinja.

Zrinka Bojanić posljednjih je godina angažirana na području pružanja pravne zaštite ženama i LGBTIQ osobama. Krajem 2020., uz udrugu ‘Dugine obitelji’, ostvarila je jednu od najvećih pobjeda za lokalnu LGBTIQ zajednicu i obitelji – uz njenu pravnu pomoć Ustavni je sud diskriminaciju istospolnih parova prilikom udomiteljstva proglasio neustavnom te tako još malo ali značajno otvorio put prema ravnopravnom LGBTIQ roditeljstvu. Pored toga zastupala je i druge udruge i pojedince/ke čija su prava i dostojanstvo bila omalovažavana kroz sve intenzivnije jačanje desničarskih i populističkih inicijativa koje ciljaju na smanjene ljudskih prava manjina i reproduktivnih prava žena.

Tim Zagrebačkog psihološkog društva nagrađen je za sustavno i trezveno reagiranje na društvena događanja, posebno u kontekstu posljedica potresa i pandemije, kroz produkciju svima dostupnog relevantnog sadržaja u kojima su pružali stručne savjete te promicanje znanosti i ljudskih prava. Tijekom godine neumorno su producirale sadržaj koji je bio relevantan s obzirom na nastalu situaciju, i nesebično ga dijelile na svojim stranicama i društvenim mrežama. Pomogle su tako da građanke/i lakše podnesu pandemiju virusa COVID-19, potrese, neizvjesnost, bespomoćnost, ali i loše upravljanje kriznim situacijama i senzacionalističko medijsko izvještavanje.

Pet dobitnica nagrade za Strašne žene godine uručeno je pet portreta koje su za njih izradile ilustratorice društvene igre ‘Fierce Women’: Tea Jurišić, Helena Nemec, Ana Salopek, Sindy Čolić, Ana Kovačić.

Ceremoniju dodjele nagrade, koja je ove godine održana u epidemiološkim uvjetima, vodile su članice uredništva portala Voxfeminae.net Tihana Bertek i Marino Čajdo; a gledateljima/cama se u pozdravnom govoru obratila i Gabrijela Ivanov – jedna od osnivačica društvenog poduzeća ‘Fierce Women’ te idejna začetnica društvene igre i nagrade.

„Nagrade nisu ono što je najbitnije u cijeloj ovoj priči, ono što je najbitnije je da na ovaj ili onaj način svaka od nas zasebno ili u skupinama činimo promjene u svojim okruženjima. Što se više povezujemo, to bolje. A očuvanje i širenje prostora solidarnosti i pravednosti svima bi nam trebala biti zajednička misija i ne postoji nikakvo pravilo niti kriteriji ili nagrade koji mogu reći čiji rad i doprinos su bolji ili vredniji. Protekla godina nam je upravo to pokazala kad smo uvelike svi ovisili o potplaćenim radnicama u trgovini i zdravstvu, i kada nam se i posao i škola instalirala u dnevni boravak te poremetila granice javnog, poslovnog, privatnog“ – istaknula je.

Kao što se na portalu VoxFeminae.net gotovo svakodnevno otkrivaju žene koje je povijest ili izbrisala ili sadašnjost dovoljno ne poznaje, tako postoje mnoge žene koje nažalost nisu bile prisutne u ovogodišnjim nominacijama. Pozvala je i podsjetila stoga sve čitatelje/ice da krajem 2021. daju svoj doprinos nagradi putem nominacija.

Dodjela ovih nagrada nije samo nacionalna priča, već i međunarodna. Prošle godine nagrade su dodijeljene u Srbiji, Sloveniji, Makedoniji, Irskoj i Hrvatskoj; a ove će se godine dodijeliti u Sloveniji (Mesto žensk) te Srbiji (BeFem i Femix).

U narednim danima na portalu VoxFeminae.net bit će objavljeni intervjui sa svih pet dobitnica ovogodišnje Fierce Women WoW nagrade. Video snimka prijenosa dodjele dostupna je na Facebook stranici VoxFeminae.


Dodjela nagrada za Strašne žene godine – Fierce Women WoW Awards, dio je aktivnosti projekta ‘Women on Women’ kojeg zajednički provode Mesto žensk u Sloveniji, Prostor rodne i medijske kulture K-zona u Hrvatskoj, Tiiit Inc. u Makedoniji te Outlandish Theatre Platform u Irskoj. Aktivnosti sufinanciraju Kreativna Europa i Zaklada Kultura nova.

Merlinka festival dobitnik nagrade Međunarodne lezbejske i gej kulturne mreže WINGS 2020

Međunarodni festival Queer filma Merlinka dobitnik je nagrade Međunarodne lezbejske i gej kulturne mreže WINGS 2020. Nagrada je dodeljena za izvanrednu LGBT filmsku produkciju, distribuciju i festival.

Međunarodni festival Queer filma Merlinka održava se svake godine u Beogradu i drugim gradovima Srbije, a direktor festivala Predrag Azdejković je ovim povodom izjavio „Ovo je treća nagrada koju je dobio Merlinka festival. Prvu je dobio 2010. godine, Kristalnu nagradu, drugu 2013, Priznanje za najinovativniji pristup promociji prava diskriminisanih grupa. Ova nagrada dolazi u godini kada je kulturna scena devastirana pandemijom korona virusa, godini kada su mnogi svetski i domaći filmski festivali otkazani, tako da nam izuzetno znači, jer smo uspeli da organizujemo Merlinka festival uprkos svim problemima i restrikcijama, a to je prepoznato od strane kolega iz Međunarodne lezbejske i gej kulturne mreže. Nadamo se da će 2021. godina biti bolja za kulturnu scenu Srbije i očekujemo veću podršku posetilaca našeg festivala i same države.”

U obrazloženju priznanja WINGS 2020 stoji „Nagrada se dodeljuje Merlinka festivalu i njenom direktoru kao potvrda da su filmovi jedno od najmoćnijih sredstava za borbu protiv netolerancije, homofobije, ćutanja i nevidljivosti, pogotovo jer se ovakve manifestacije organizuju u homofobnim društvima i time pokazuju izuzetno veliki stepen hrabrosti i entuzijazma. Boje duge, kada se protežu preko geografskih i psiholoških granica, ne postaju slabije, već sjajnije za svakog ko želi da gleda u nebo”.

Međunarodna lezbejska i gej kulturna mreža ILGCN nastala je 1992. godine i do sada su nagrade dodeljivane autorima iz oblasti LGBT filma, distributerima i festivalima na području Evrope i sveta.

Nagrada je dobila ime po švedskom nemom filmu „Vingarna“ (Wings) iz 1916. godine, koji se smatra prvim filmom s homoseksualnom tematikom.

Dr Ivana Kronja među dobitnicama Nagrade „Anđelka Milić“ za 2021. godinu

Nagradu „Anđelka Milić“ za 2021. godinu za podršku razvoju stvaranja znanja iz oblasti rodnih studija u Srbiji (teorija i istraživanja) dobila je dr Ivana Kronja za studiju „Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: Telo, rod i identitet. Evropa-SAD-Srbija“ (Filmski centar Srbije, Beograd, 2020).

Knjiga „Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: Telo, rod i identitet (Evropa – SAD – Srbija)“ je rezultat multidisciplinarnog teorijskog istraživanja u oblasti istorije i estetike filmske avangarde, teorije predstavljanja, te kulturološke i filmološke analize istorije srpskog eksperimentalnog filma. Studija na gotovo 600 stranica donosi detaljan akademski pregled nedovoljno poznate istorije avangardnog i eksperimentalnog filma u svetu i kod nas, kao i kulturološko i rodno čitanje filmske umetnosti primenjeno na filmski eksperiment.Višeslojno istraživanje nudi podsticaj vizuelnim umetnicima u domenu kratkog filma i videa, kao i razvoju domaće filmologije. Knjiga se dotiče i veoma aktuelnih tema prikazivanja tela u savremenoj umetnosti, estetike kvir filma i kritike okultizma na filmu.

Žiri za dodelu Nagrade „Anđelka Milić“ za 2021. godinu je odlučivao u sastavu: prof. dr Nevena Petrušić, dr Žarka Svirčev i dr Lilijana Čičkarić.

Kustoskinja Biljana Ćirić dobitnica prestižne nagrade Art Award of China

Kustoskinja Biljana Ćirić dobitnica je nagrade za publikacije na 14. dodeli nagrada AAC (Award of art China), za knjigu „From a History of Exhibitions towards a Future of Exhibition-Making – Exhibition-Making Practices in China and Southeast Asia”. Knjiga je objavljena u saradnji sa međunarodno poznatim izdavačem Sternberg Pres.

Award of Art China je najznačajnija kineska nagrada na polju savremenih umetnosti, koju je 2006. godine ustanovio Artron Art Group. Kroz godišnje istraživanje i ispitivanje kineskih savremenih umetnika i njihovog rada, ova nagrada teži predstavljanju najboljih dostignuća savremene umetnosti u kineskom kulturnom kontekstu, kao i promociji jedinstvenog žanra globalnoj publici.

Zbog specifičnih okolnosti usled pandemije virusa COVID-19, ovogodišnjе nagrade su dodeljenje onlajn. Međunarodni kustos i umetnički kritičar Hou Hanru bio je predsedavajući žirija, dok su ostali članovi komisije za dodelu nagrada bili Barbara Pollack, Dong Bingfeng, Liu Xiaodong, Philipple Pirotte, Zoe Butt i Zheng Shengtian.

Nagrađena knjiga rezultat je tekućeg rada na različitim povezanim platformama pod istim imenom, koje je inicirala i organizovala Biljana Ćirić, u sklopu institucija u Kini, Novom Zelandu i Jugoistocnoj Aziji (St Paul St Gallery AUT (2013), Rockbund Art Museum (2018) i Guangdong Times Museum (2019)). U predstavljenim tekstovima, pisci, kustosi i praktičari umetnosti u regionu prisećaju se značaja izložbi kao forme i medijuma predstavljenih na skupštinama.

Biljana Ćirić je osnivačica i organizatorka institucije What Could Should Curating Do u čijem sklopu je i aktuelni Međunarodni program „Šta kustosiranje može/treba da bude“ (WCSCD) pokrenutog 2018. godine u Beogradu kao edukativna platforma koja se bavi pojmom kustosiranja. Od 2020. godine, WCSCD je počeo da inicira sopstvena kustoska istraživanja i projekte koji bi rešili tu vrstu složenosti, zadržavajući obrazovnu komponentu kao srž programa. Celokupan program i serije javnih predavanja inicirala je i organizovala kustoskinja Biljana Ćirić. Serija onlajn predavanja u okviru programa „Šta kustosiranje može treba da bude“ 2020/2021 realizuje se u saradnji sa Divisions of Arts and Humanities, Duke Kunshan University i SeeCult platforme.

Nagrada Nišville jazz festival za životno delo

Priznanje Jovi Radovanoviću i “Sedmorici mladih”

Nagrada za životno delo koju Nišville jazz festival tradicionalno dodeljuje zaslužnim srpskim muzičarima, ove godine biće uručena Jovi Radovanoviću i grupi “Sedmorica mladih” sastavu koji je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao ansambl koji je 33 godine svirao neprekidno zajedno. Iako će kod najšire publike ostati upamćeni kao sigurno prvi SFRJ “show band”, odnosno ansambl koji podjednako uspešno izvodi veoma različite muzičke stilove, a čiji članovi pri tom poseduju i evidentan komičarski talenat, “Sedmorica mladih” su od početaka pa do prestanka rada, a na ovim prostorima  bili jedni od najuticajnijih promotera džeza i njemu srodnih stilova. 

Ansambl “Sedmorica mladih” osnovan je 29. septembra 1959. godine u Beogradu. Prvu postavu su činili Zoran Zarije Raković (truba), Ljubiša Milić (trombon), Vladislav Vasilić (klarinet), Nebojša Dančević (klavir), Milutin Vasović (gitara), Ljubiša Stošić (bas) i Branislav Todorović (bubnjevi). Vladislav Vasilić je 1963. godine otišao u vojsku, a1966. poginuo u saobraćajnoj nesreći, i na njegovo mesto u grupi dolazi klarinetista, saksofonista i flautist Jova Radovanović koji ubrzo postaje zaštitni znak grupe.  Druga personalna promena desila se 1978. kada je na mesto bubnajra, umesto Branislava Todorovića (koji je preminuo) došao Nebojša Kunić. Poslednji koncert kao ansambl imali su u maju 1991. godine u Sarajevu, a grupa je zvanično prestala sa radom 1999. godine, odnosno, nakon smrti gitariste Milutina Vasovića (1998).

Grupa je prvobitno nazvana “Beogradski diksilend ansambl” što je i bio stil u kojem su u početku isključivo delovali, a o čemu svedoči i postava karakteristična za diksilend sastave. Prvu svirku su imali u

u Domu omladine “Jurica Ribar”. i kao što je već rečeno njihova muzika se zasnivala prvenstveno na džezu i diksilendu. Osim što je većina članova osim svojih “primarnih” svirala i još po neki instrument, svi su bili i dobri vokalisti, pa su na repertoaru imali  i dosta  afroameričkih sprituala, koje su izvodili u najboljem maniru čuvenog vokalnog “Golden Gate Quarteta”.  Vremenom, uporedo sa ovim stilovima, ansambl je u repertoar ubacio i druge muzičke žanrove, što je odlično prolazilo kod publike.  Iako muzika bazirana na afroameričkoj trediciji od šezdesetih do osamdesetih nije bila naročito popularna kod šire publike,  “Sedmorica mladi” su do prestanka rada ostali verni i džezu. “Stilsko svaštarenje” što u njihovm slučaju nema nužno negativnu konotaciju – iznuđeno je tokom prvog ozbiljnog angažmana u inostranstvu – 1962. godine u Siriji, u hotelu Grand u okolini Damaska. U hotelu se u tom trenutku nalazio veliki broj svetskih političara i diplomata, pa su Sedmorca mladih svoj repertoar morali da priklade ukusu publike. Nakon četiri meseca u Siriji, grupa je stigla u Beograd i u saradnji sa Ustanovom kulture „Vuk Stefanović Karadžić“ pokrenula “dancing večeri”, po uzoru na ono što su naučili u Damasku.

Nastupali su širom zapadne Evrope, u Nemačkoj, imali koncerte širom ŠvajcarskeAustrijeHolandije. Bili su prva estradna jugoslovenska grupa koje je imala turneju po Sovjetskom Savezu, nakon izbacivanja Jugoslavije iz Komunističkog informacionog biroa 1948. godine, kao i nakon smrti Staljina. Samo u  Sovjetskom Savezu su odsvirali oko 1.000 koncerata, a ostaće zebeleženo da su tokom tri dana odsvirali čak 17 koncerata u Noriljsku. Nastupe su imali i u Sjedinjenim Državama u Linkoln centru, gde su predstavljali RTV Beograd na danima jugoslovenske televizije, kao i nastup u Austriji, u berlinskoj “Dojče hali”, koju su punili sedam puta zaredom. Na inostranim turnejama su proveli punih 15 godina!
             Godine 1975. proglašeni su za jugoslovenske ambasadore kulture i oslobođeni su vojske. Često su svirali političarima i diplomatama, kao i Josipu Brozu Titu i bili česti gosti u Karađorđevu.

              Krajem sedamdesetih godina prestali su da nastupaju u inostranstvu i nastupali isključivo u SFRJ. Zagrebačku salu “Vatroslav Lisinski” punili su 14 puta za redom, kao i mnoge druge prestižne sale širom bivše Jugoslavije.

            Tokom svoje dugogodišnje karijere, ansambl je snimio 30 singl ploča i više od 10 LP ploča, jednu od njih za nemačku etiketu “Saba” i dve u Sovjetskom Savezu. Pored muzičkih sposobnosti, izvođenja više muzičkih žanrova istovremeno, Sedmorica mladih su se istakli i kao vrhunski zabavljači.

           Bili su zaštitni znak Radio Televizije Beograd. Pojavljivali su se u porodičnim i zabavnim emisijama i serijama i prva su muzička grupa koja je imala svoje TV šou programe od kojih je “Sedam plus sedam” – jedan od najgledanijih TV serijala svih vremena na prostorima bivše Jugoslavije .  Osamdesetih godina imali su svoju emisiju zvanu “Cirkus sedam mladih”, a ukupno su tokom svoje karijere snimili više od 50 sati programskog sadržaja.

           Poslednji koncert kao ansambl imali su u Sarajevu, u maju 1991. godine. Simbolično – kraj SFRJ bio je i faktički i kraj “Sedmorice mladih”, mada su zvanično prestali sa radom 1999. godine. Od devetorice, koji su bili članovi grupe, osim Jove Radovanovića – živi su još bubnjar Nebojša Kunić i trombonista (i gitarista) Ljubiša MIlić. Godine 2007. Retrospektivno je objavljen album Sedmorice mladih “Kad sveci marširaju” na kojem se našao izbor jazz, dixieland i gospel kompozicija po kojima će ih muzički sladokusci najduže pamtiti.

Nagrade i priznanja za filmove srpskih autora i producenata Filmskog festivala u Trstu

Završen je 32. po redu Filmski festival u Trstu, kako ističu organizatori, vodeći italijanski festival kada su u fokusu kinematografije Centralne i Istočne Evope, a među nagrađenima su brojni filmski autori i projekti iz naše zemlje. Festival je ove iz dobro poznatih i razumljivih razloga održan u onlajn formatu.

Film Otac u režiji Srdana Golubovića tako je u Trstu poneo dve nagrade – Nagradu publke za najbolji igrani film i Nagradu CEI (Nagradu Centralnoevropske inicijative), koja se dodeljuje filmu koji na najbolji način predstavlja stvarnost i dijalog među različitim kulturama.

U glavnom takmičarskom programu specijalno priznanje stručnog žirija poneo je i srpski celovečernji igrani film Moj jutarnji smeh scenariste i reditelja Marka Đorđevića, a specijalno priznanje u odeljku koji je pokrivala nagrada SkyArte osvojio je film Povratak kući – Marina Abramović i njena deca autora Borisa Miljkovića.

Osim toga, kao što smo vas već izvestili, na  industrijskom delu pomenutog festivala, na tamošnjem koprodukcionom marketu WEMW (When East Meets West – Kad istok sretne zapad) nagrađena su i dva projekta dokumentarnih filmova ranije podržanih na konkursima Filmskog centra Srbije. U pitanju su projekti dokumentarnih ostvarenja Srđana Keče i Marije Zidar, nagrađeni u segmentu Poslednja stanica: Trst (Last Stop Trieste). Projekat novog filma Srđana Keče, Muzej revolucije, nastaje kao većinska srpska, a projekat filma Pomirenje Marije Zidar kao manjinska srpska koprodukcija. 

A u odeljku This is IT istog koprodukcionog marketa, odeljku predviđenom za radove u toku, nagrađen je i projekat novog dugometražnog igranog filma scenariste i reditelja Dušana Milića. Projekat Milićevog filma Mrak u Trstu je dobio Specijalno priznanje tamošnjeg žirija. I pomenuti film nastaje uz podršku Filmskog centra Srbije (FCS).

Osim toga, proslavljeni srpski glumac Predrag Miki Manojlović je dobitnik prestižne nagrade „Istočna zvezda 2021” („Eastern Star“) u Trstu, i u čast bio je  prikazan i film „Podzemlje” („Underground ”, 1995), klasik Emira Kusturice.

Srđan Vučinić dobitnik Nagrade „Neboјša Popović“ za 2020. godinu

Dobitnik nagrade „Neboјša Popović“ za  2020. godinu јe filmski kritičar Srđan Vučinić, za dugogodišnje posvećeno promovisanje naјviših vrednosti u filmskoј umetnosti kroz svoјe filmske kritike, autorske tekstove, selekciјe filmova i јavne nastupe.

Žiri u sastavu Miroljub Stoјanović, filmski kritičar (predsednik), Srdan Golubović, reditelj i Ivan Velisavljević, filmolog (članovi), svoјu јednoglasnu odluku јe obrazložio na sledeće način: „Sјaјan kritičar, nadahnuti prozni pisac, izvanredni kreator broјnih programa Festivala autorskog filma i organizator јedinstvenih tribina, Srđan Vučinić јe konzistentnošću kritičke misli i estetičkog stava, koјi u potpunosti afirmiše film kao autorstvo i umetnički čin, istraјavao na svom kreativnom credu. U eri svekolike komerciјalizaciјe, Vučinić јe svoјim preferenciјama udahnuo novi pristup razumevanju relevantne filmske estetike, a kao kritičar nametnuo se analitičnošću opservaciјa, studioznošću i modernim senzibilitetom“.

Srđan Vučinić (1970) јe filmski kritičar, autor više knjiga o filmu, velikog broјa tekstova o filmu i književnosti u broјnim dnevnim i nedeljnim listovima i mesečnicima, iniciјator i voditelj izuzetno posećenih filmskih tribina, umetnički direktor Festivala autorskog filma i veliki poznavalac filmske umetnosti, koјi svoјim raznovrsnim i posvećenim delovanjem značaјno doprinosi njenoј popularizaciјi zasnovanoј na naјvišim vrednostima.

Filmski centar Srbiјe, Radio-televiziјa Srbiјe, Kulturni centar Beograd, Јugoslovenska kinoteka, Otvoreni univerzitet Subotica/ Festival evropskog filma Palić, Udruženje građana „Pogled u svet“/ Festival autorskog filma, Fond B92/ Festival „Slobodna zona“, Međunarodni festival dokumentarnog filma „Beldoks“ i članovi porodice Neboјše Popovića, u želji da sačuvaјu uspomenu na izuzetnog profesionalca i čoveka, kao i nasleđe koјe јe ostavio, osnovali su godišnju nagradu „Nebojša Popović“.

Nagradu čine novčani iznos i umetnički predmet/plaketa prema autorskom konceptu Aјle Selenić, koјe obezbeđuјe Filmski centar Srbiјe, kao i pravo i privilegiјa dobitnika Nagrade na selekciјu filmskog programa prilikom dodele Nagrade u narednoј godini.

Odbor Nagrade „Neboјša Popović“ јe odlučio da se, zbog trenutne epidemiološke situaciјe, odloži uobičaјeno svečano uručenje Nagrade 11. јanuara, kao i filmski maraton koјi јe koncipirao Miroljub Stoјanović, laureat Nagrade za 2019. godinu. Јavnost će biti blagovremeno obaveštena o novom  terminu svečanog uručenja Nagrade i filmskog maratona u Dvorani Kulturnog centra Beograda.

Tri nagrade za film „Quo Vadis, Aida?” Jasmile Žbanić na festivalu London Film Week

 Film „Quo Vadis, Aida?”, bosanskohercegovačke rediteljke i scenaristkinje Jasmile Žbanić, koji je do kraja decembra dostupan za gledaoce u Srbiji na onlajn platformi Kinomeeting point (Ondemand.kinomeetingpoint.ba), osvojio je tri nagrade na festivalu London Film Week u prestonici Engleske. „Quo vadis, Aida?“ je nagrađen za najbolji film, najbolju rediteljku (Jasmila Žbanić) i najbolju glumicu (Jasna Đuričić).

Ova ratna drama prati sudbinu Aide, nekadašnje profesorke, koja radi kao prevoditeljka za mirovne snage UN u Srebrenici. Kada srpska vojska preuzme vlast u gradu, njena porodica i hiljade stanovnika traže zaštitu unutar UN kampa. Kao insajder u pregovorima, Aida ima pristup svim informacijama i pokušava da spasi svoju porodicu od sigurne smrti. Glavne uloge tumače Jasna Đuričić, Izudin Bajrović, Raymond Thiry, Johan Heldenbergh,  Boris Isaković, Emir Hadžihafizbegović,  Boris Ler , Dino Bajrović i drugi.

Film „Quo Vadis, Aida?” imao je svetsku premijeru na Venecijanskom filmskom festivalu početkom septembra ove godine, odmah iza toga i američku na Toronto Film Festivalu, da bi tokom narednih meseci bio prikazan i na mnogim drugim internacionalnim filmskim festivalima. Nakon premijernog prikazivanja u Veneciji film je dobio i tri nezavisne nagrade: organizacije UNIMED (Mediterranean university Union), nagradu Brian organizacije UAAR (Union of Agnostics and Rationalist), kao i nagradu SIGNIS asocijacije SIGNIS International (World Catholic Association for Communication). Na Antalija Film Festivalu, „Quo Vadis, Aida?” je oktobra ove godine dobio nagradu za najbolji internacionalni igrani film. Na El Gouna Filmskom festivalu u Egiptu dobio je Zlatnu zvezdu za najbolji film, dok je Jasna Đuričić dobila nagradu za najbolju žensku ulogu.  Pre festivala London Film Week, prethodnu nagradu film „Quo Vadis, Aida?” je  osvojio na 21. Arras film festivalu u Francuskoj – Gran Pri  “Zlatni atlas” za najbolji film.

Film je u bioskopskoj distribuciji u  Bosni i Hercegovini od oktobra, a i pored toga što još nije počelo prikazivanje na teritoriji Republike Srpske, pogledalo ga je 10.000 ljudi. Takođe, „Quo Vadis, Aida?”  je odabran i kao bosanskohercegovački kandidat za nagradu Oskar.

Producenti filma su Damir Ibrahimović i Jasmila Žbanić (Deblokada, BiH), a film je realizovan u koprodukciji sa Coop99 (Austrija), Digital Cube (Rumunija), N279 Productions (Holandija), Razor Film (Nemačka), Extreme Emotions (Poljska), Indie Prod (Francuska) i Torden Film (Norveška), u partnerstvu sa Radio-televizijom Bosne i Hercegovine, turskom TRT, nemačko-francuskom TV ARTE/ ZDF i austrijskom ORF. Partner filma je Radio Televizije Bosne i Hercegovine, u realizaciju filma su uključeni i Turska TRT, njemačko-francuska TV ARTE/ ZDF i austrijski ORF.

Aleksandra Milovanović dobitnica regionalne nagrade DIALOGOS

Dobitnica nagrade DIALOGOS za najbolju knjigu u regionu u oblasti istraživanja kulture i teorije medija u 2019. godini je prof. dr Aleksandra Milovanović za knjigu „Кa novim medijima: Transmedijalni narativi između filma i televizije“. Ovu odluku su nakon nezavisnog bodovanja doneli članovi međunarodnog naučnog žirija u sastavu prof. dr Marko M. Đorđević (Srbija), prof. dr Vedada Baraković (BiH) i prof. dr Tijana Vukić (Hrvatska). Izdavači knjige su Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i Filmski centar Srbije, a nagrađeni naslov izdat je u ediciji Studije filma i medija, čija je urednica prof. dr Nevena Daković.

U obrazloženju nagrade je, između ostalog, istaknuto i da „Brižljivo strukturirana, teorijski i na primerima čvrsto utemeljena studija Ka novim medijima, transmedijalni narativi između filma i televizije Aleksandre Milovanović ukazuje na duboko i detaljno razumevanje i kritičko i analitičko razmatranje oblasti teorije i istorije filma, televizije i medija. Zahvaljujući permanentnom istraživanju, teorijskom i praktičnom radu u polju narativnih formi filma i televizije, kao i posebnoj pažnji posvećenoj televizijskim serijama, autorka sveobuhvatno analizira ovaj popularan i za teorijsko bavljenje zahtevan format… Ukazujući na umetničke i kulturne kapacitete novomedijskog okruženja i povezujući ga sa istorijom i tradicijom teorije i prakse filma i televizije, Aleksandra Milovanović je ovom knjigom dala značajan doprinos nauci i struci proučavanja i stvaralaštva u oblasti (dramskih) umetnosti i medija. Nedvosmisleno je da će knjiga dr Milovanović biti od neprocenjive važnosti kako za studente i istraživače (novih) medija i kulture, tako i za širu publiku koja želi da proširi sopstveno razumevanje ne samo medijskih sadržaja već i različitih vremensko-prostornih medijskih tretmana narativa koji nas okružuju i oblikuju.“

U mnoštvu filmova i serija, šta nam je merilo odabira: žanr, franšiza, najtraženiji ili najnoviji?  Van njihovih granica: tragamo li za nastavcima? Da li je presudan ekran: mini, mega ili pokretni uz imperativ internet konekcije? Naši odgovori isprepletani su sa strategijama serijalnosti, transmedijalnosti i migracije postmedijske generacije – od tradicionalnih medija ka digitalnim platformama.  Novomedijska kultura i industrija odavno ne stvaraju pojedinačne sadržaje, već serijalnim nizanjem harmonizuju brojne tekstove i medije. Ova studija postavljena je u preseku  narativne ekspanzije u jednom mediju  (serija, serijal, spin-of, rimejk) i umnožavanja nastavaka kroz više njih (transmedijalna serija, franšiza, mega saga). U njoj se analizira put ka novim medijima, na kom su filmovi i serije fragment sistema – transmedijalne celine.

Dr Aleksandra Milovanović je vanredna profesorka na Katedri za teoriju i istoriju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njena uža naučna oblast je istorije i teorije dramskih umetnosti, medija i kulture. Objavila je monografije Кa novim medijima: Transmedijalni narativi između filma i televizije (2019) i Imaginarno polje filmske slike, čitanje i interpretacija (2011). Autorka je značajnog broja naučnih radova u relevantnim domaćim i međunarodnim časopisima i učesnica brojnih međunarodnih naučnih konferencija. Članica je Evropske mreže za studije filma i medija (NECS) i jedan od osnivača i članova Udruženja dokumentarista Srbije – DokSrbija. Njena montažerska karijera obuhvata niz prestižnih i nagrađenih dokumentarnih filmova i serija. Za MoMa – Muzej moderne umetnosti u Njujorku montirala je tri umetničke video-instalacije za postavku izložbe „Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948–1980”.

VLADIMIRU GVOJIĆU URUČENA NAGRADA

“CAR KONSTANTIN” NA

FILMSKIM SUSRETIMA U NIŠU

 Vladimir Gvojić i Pavle Vuisić jedini glumci koji su

dobili ovo priznanje, a da nisu završili glumačku akademiju

 Beograd, 16. oktobar – Sinoć su svečano zatvoreni Niški filmski susreti dodelom nagrada najboljim glumcima, a drugi put u istoriji festivala nagradu “Car Konstantin” dobio je glumac koji nije završio glumačku akademiju, Vladimir Gvojić (prvi je bio Pavle Vuisić). Gvojić je ovo glumačko priznanje dobio za ulogu Saleta u filmu Jedan sasvim normalan dečko A.S. (25).

 Obrazloženje žirija je glasilo: Igrati mlade mangupe je već mnogo puta odigrano, ali on donosi beogradski asfalt u najlepšem duhu: beskompromisno, šarmantno i sa stilom, igrajući se igre života i smrti, tražeći sopstveni identitet, ali i identitet okruženja, zatočen u brutalnu arhitekturu života, koji nije birao. Suptilnim tumačenjem lika uspeva da svu tragičnost uvede laganim, nenametljivim sredstvima.”

Gvojiću je ovo prva glavna uloga u dugometražnom filmu, a ovim povodom je izjavio: “Teško je jednom mladom glumcu i pre svega filmofilu koji dobije nagradu koju su imali jedan Pavle Vuisić, Gaga Nikolić, Bata Živojinović, da kaže nešto pametno u takvom trenutku. Tako da bih se samo zahvalio svima iz festivala, ekipi filma „Jedan sasvim normalan dečko A.S. 25“ i rediteljki koja je imala poverenja da mi dodeli ovu ulogu.”

 Rediteljka Milena Grujić je svoj diplomski film snimila po sopstvenom scenariju, inspirisana istinitom pričom koja se odigrala u jednom beogradskom naselju. Glavne uloge su poverene Vladimiru Gvojiću i NIkoli Šurbanoviću. Film prati Saleta i Andreja, koji nakon pljačke menjačnice, beže u zgradu i ostaju opkoljeni u stanu strane studentkinje. U ostalim ulogama pojavljuju se: Dominika Walo, Nenad Pećinar, Sara Pejčić, Rambo Amadeus, Miki Krstović, Saša Torlaković, Anastasija Mandić, Marko Gvero, Milan Pelivanović, Ivan Radović, Oleg Mićić, Nataša Balog, Katarina Stojanović, Dejan Nikolić, Miljana Kralj.

Film je urađen u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti, a rediteljka je diplomirala u klasi Srdana Golubovića.

 Trejler možete pogledati putem linka: https://www.youtube.com/watch?v=Ji9_vg7BgsU

Ivan Ikić nagrađen na festivalu u Kini

Na 4. Međunarodnom filmskom festivalu „Pritajeni tigar, skriveni zmaj“ u kineskom gradu Pinjau, srpski reditelj  Ivan Ikić osvojio je, kao najbolji reditelj po oceni žirija, nagradu „Roberto Roselini“. Nagrada mu je pripala za režiju filma „Oaza“ koji je premijarno prikazan i nagrađen na Venecijanskom filmskom festivalu. Istu nagradu u Kini je pre dve godine na ovom festivalu dobio Ognjen Glavonić za film „Teret“.

Film „Oaza“, po scenariju i u režiji Ivana Ikića, svetsku premijeru imao je na „Danima reditelja“ u Veneciji, a u Pinjau je prikazan u okviru takmičarske selekcije „Pritajeni tigar“ (prvi ili drugi film snimljen izvan Azije). Nastanak ovog filma podržao je Filmski centar Srbije.

Povodom nagrade, Ivan Ikić je izjavio sa sajt Filmskog centra Srbije: „Posebna mi je čast što nagrada nosi ime Roberta Roselinija i što je ove godine na festivalu prikazana retrospektiva jugoslovenskih filmova iz šezdesetih godina koji su izuzetno uticali na mene i moj rad. Marko Miler, umetnički direktor festivala, bio je naš prvi gledalac, tada još uvek, nezavršenog filma i njegova podrška i poziv na festival su bili veliko ohrabrenje da smo na pravom putu“.

Film „Oaza“ je upravo u Pinjau imao festivalsku premijeru u Aziji, a osvojena nagrada podrazumeva i novčani iznos od 10.000 dolara koje će Ikić moći da iskoristi za razvoj svog sledećeg filma. Pored projekcije „Oaze“, na festivalu u Kini je priređena i retrospektiva klasičnih srpskih filmova pod nazivom „Novi jugoslovenski film – Srpski novi film“ („Yugoslav New Cinema – The Serbian New Wave“).

Nagrada za projekat filma „Mrak“ Dušana Milića na trećem izdanju programa EWIP na 30. Filmskom festivalu u Kelnu

 Projekat filma „Mrak“ Dušana Milića koji je trenutno u fazi postprodukcije, a nastaje uz podršku i Filmskog centra Srbije, osvojio je nagradu APRI Media 2020 na trećem izdanju  programa EWIP (European Work in Progress – Evropski radovi u toku) u okviru 30. Filmskog festivala u Kelnu. Tamo je predstavljeno 28 projekata iz 34 države, a ova nagrada se sastoji od 5000 evra u uslugama na polju kolor-grejdinga.

U pitanju je filmska koprodukcija Srbije, Danske, Bugarske, Grčke i Italije, sa pričom nadahnutom istinitom porodičnom dramom srpske porodice na Kosovu i Metohiji. Radnja psiho-horora „Mrak” se dešava u vreme martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji nakon Uskrsa 2004. godine. Film obrađuje temu života u stalnom strahu srpske devojčice Milice koja, nakon što su joj otac i ujak nestali, ostaje sama sa majkom i dedom u sablasnoj kući. Porodicu čuvaju prijateljski nastrojeni pripadnici italijanskog KFOR-a čija prekomanda, ipak, menja sve.

Direktor fotografije je Kiril Prodanov, scenograf Mile Jerermić, dizajner zvuka Kristijan Eidnes Andersen (čest saradnik Larsa fon Trira i Nikolasa Vindinga Refna), muziku će komponovati Stefano Belon, dok će film montirati Janis Halkiadakis.

U filmu se, osim Slavka Štimca (deda Milutin), Danice Ćurčić (ćerka Vukica) i malene debitantkinje Mione Ilov (devojčice Milice), pojavljuju i Nikola Rakočević (sveštenik Dositej), makedonski glumac Kole Angelovski (monah Živan), Slaviša Čurović (Blagoje) i bosanska glumica Slađana Bukejlović (učiteljica Dobrinka). Tu je i Flavio Parenti, italijanski glumac zapažene umetničke biografije koji u srpskom „Mraku” tumači italijanskog vojnika KFOR-a Mauricija.

 

Srpski producenti „Mraka” su kuće Film Deluxe Int i This and That Productions, producentkinja Snežana van Houwelingen, inače producentkinja filmova Ustanička ulica, Odumiranje, Spomenik Majklu Džeksonu, Dobra žena, Travelator, Okupirani bioskop, Asimetrija, serije Jutro će promeniti sve…, danski  koproducent je Space Rocket Nation (kuća Lene Borglum i Nicolasa Vindinga Refna), bugarski RFF Stefana Kitanova, italijanski A Lab Debore Desio, a grčki Graal Konstantina Staurianoua.

Nastanak ovog filma podržali su Filmski centar Srbije, Danski filmski institut, Filmski centar Bugarske, Italijanski  regionalni fond „Fondo Audiovisio FVG”, Filmski centar Grčke, EURIMAGES, fond Saveta Evrope, MEDIA Kreativna Evropa i Nacionalna danska televizija DRTV.

Dušan Milić je i autor filmova „Jagoda u supermarket”, „Guča” i „Travelator”, kao i televizijskih serija „Folk” i „Sumnjivo lice”.

 

Додела награде часописа Прича – Слободан Стојадиновић

Петак, 9. октобар у 20 часова

Српско књижевно друштво, Француска 7

Нарцис Агатић Презир

Драган Станишић Пароброд у житу

Учесници

Васа Павковић

Славољуб Марковић

Добитници

Нарцис Агатић

Драган Станишић

Пријатељи часописа Прича

Мијо Елезовић

Ненад Николић

  1. LIFFE: Glavna nagrada „Živojin Žika Pavlović“ za najbolju režiju Srdanu Goluboviću za film „Otac“

Glavna nagrada za najbolju režiju 13. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije LIFFE, Gran pri „Živojin Žika Pavlović“ pripala je reditelju Srdanu Goluboviću za film „Otac“. Prema rečima žirija u sastavu Ana Franić, Maja Miloš i Teona Mitevska Strugar radi se o jednoglasnim odlukama za sve nagrađene.

„Kroz putovanje junaka u borbi za svoju porodicu reditelj precizno oslikava surovost našeg sveta. Intiman i društveno osvešćen, bolno realističan a poetičan, ovaj film problematizuje pitanje snage pojedinca u današnjem trenutku”, stoji u obrazloženju žirija o Glavnoj nagradi za najbolju režiju.

Dobitnik druge nagrade „Živojin Žika Pavlović” je Mladen Đorđević za režiju filma „Sumrak u bečkom haustoru”. „Kroz portrete tri glavna junaka, autor nas vodi na putovanje, ne samo kroz nostalgiju već i kroz Evropu današnjice u kojoj imigracija, želje i slomljeni snovi čine realnost. S preciznošću, kroz strpljenje i poniznost saznajemo istinu kako bi rekao Godar: istina je smisao, osnova svake umetnosti“, stoji u obrazloženju žirija.

Treća nagrada „Živojin Žika Pavlović” pripala je Marku Đorđeviću za film „Moj jutarnji smeh”. „Izrazit u postupku, reditelj nam stvara jedan duhovit i tragičan svet, jedan veoma poseban film“, ističe žiri.

Nagrada „LIFFE“ za najbolju mušku ulogu pripala je Filipu Đuriću za ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh” reditelja Marka Đorđevića. „Za slojevitu, a svedenim sredstvima otelotvorenu sudbinu i u okolnostima specifičnog rediteljskog pristupa, Filipovo glumačko postignuće izuzetno je i kao individualni umetnički čin i kao temelj celine“, ističe žiri.

Dobitnica nagrade „LIFFE“ za najbolju žensku ulogu je Ivana Vuković za ulogu u filmu „Moj jutarnji smeh” reditelja Marka Đorđevića „za originalno zamišljenu a istovremeno precizno, autentično i duboko proživljenu ulogu Kaće. Hrabro se potčinjavajući zadatku, minimalističkim sredstvima, Ivana postiže gotovo dokumentarističku istinitost čime doprinosi ideji filma u celini.“

Najbolji film iz selekcije Nezavisni film po oceni žirija u sastavu Mina Đukić, Dragan von Petrović, i Kosta Peševski je film „Oroslan“ slovenačkog reditelja Matijaša Ivanišina. „Briljantnog koncepta, maštovite forme i duhovite realizacije, „Oroslan“ se originalnošću ne izdvaja samo u regionalnoj kinematografiji, već svojim kvalitetom zaslužuje značajnije mesto i na mapi evropskog filma. Vizuelni izgled i snimanje filmskom trakom doprinose vanvremenskom utisku filma, koji svojom autorskom slobodom možda više i pripada zlatnom periodu filmske umetnosti 60-ih i 70-ih godina, nego današnjem vremenu”, glasi obrazloženje žirija.

Posebno priznanje žirija u kategoriji Nezavisnog filma za građenje priče atmosferom i stilom filma pripalo je Stefanu Maleševiću za film „Mamonga“.

Žiri u sastavu Boban Skerlić, Miloš Vlalukin i Dragan Jović jednoglasnom odlukom proglasio je pobednike u selekciji studentskih filmova. Gran pri „Radomir Bajo Šaranović“, nagrada za najboljeg mladog reditelja pripala je Lovri Mrđanu iz Hrvatske za režiju filma „Pečat“. Druga nagrada „Radomir Bajo Šaranović“ za najboljeg mladog reditelja ide Alenu Šimiću iz BiH za režiju filma „B4“, dok je dobitnica treće nagrade „Radomir Bajo Šaranović“ za najboljeg mladog reditelja pripala Nini Ognjanović iz Srbije za režiju filma  „Plaču“.

Nagrada „Gorki list“ za novi film Darka Bajića  

„IME NARODA“ NAJBOLJI PREMA MIŠLJENJU PUBLIKE FESTIVALA EVROPSKOG FILMA PALIĆ

„Ime naroda“, film reditelja Darka Bajića, prikazan u okviru Glavnog takmičarskog programa, dobitnik je Gorki list nagrade publike ovogodišnjeg 27. Festivala evropskog filma Palić.

Reč je o istorijskoj sagi o Svetozaru Miletiću, uglednom advokatu, najmlađem gradonačelniku u istoriji Novog Sada i jednom od najznačajnijih i najuticajnijih srpskih političara u Austrougarskoj u drugoj polovini 19. veka. Rađen po scenariju Milovana Vitezovića, film je ispričan kroz vizuru Svetozareve ćerke Milice Miletić Tomić, istinske heroine u istoriji srpskog naroda i jedne od prvih boraca u svetu za ravnopravnost žena, a premijerno je prikazanoj upravo na Paliću.

Glasanjem za najbolji film i dodelom Gorki list nagrade ostvarenju „Ime naroda“ posetioci su ove godine po peti put preuzeli važnu i aktivnu ulogu u sagledavanju predstavljene filmske umetnosti. Na taj način uvaženo je, pored mišljenja stručnog, i mišljenje najbrojnijeg „žirija“ tj. onih zahvaljujući čijoj lojalnosti i posvećenosti filmu Festival traje svih ovih godina.

Ova nagrada uspostavljena je kao rezultata partnerstva i 22 godine duge saradnje Gorkog lista i Festivala, ali i činjenice da se izbor najboljeg filma po mišljenju publike često zasniva na drugačijim kriterijumima od kriterijuma stručnog žirija. Među laueratima ove nagrade nalaze se filmovi “Ubica čistog srca“ reditelja  Atile Tila, „Na duši i telu“ rediteljke Ildike Enedi, “Devojke“, kao i francusko ostvarenje „Jadnici” reditelja Lađ Lija.

Додела награде Биљана Јовановић и разговор с преводиоцем

Среда, 23. септембар у 19 часова

Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Додела награде Биљана Јовановић за 2019. годину

добитнику Ненаду Милошевићу

за збирку поезије Песме из Лимба

(Културни центар Новог Сада, 2019)

Учествују: Весна Тријић, председница жирија

Ненад Милошевић

Разговор с Џоном Коксом

преводиоцем Биљане Јовановић на енглески језик

Разговор воде: Тијана Матијевић и Надежда Пурић Јовановић

САОПШТЕЊЕ ЖИРИЈА ЗА ДОДЕЛУ НАГРАДЕ „БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ“

Жири за доделу Награде „Биљана Јовановић“ донео је одлуку да признање припадне Ненаду Милошевићу, за књигу Песме из лимба (Културни центар Новог Сада, 2019).

Одлука је донета већином гласова; у најужој конкуренцији био је и роман Болдвин Милице Вучковић (Београд: ЛОМ, 2019).

Кроз Песме из лимба Ненада Милошевића промиче пола века наше историје: преломни политички догађаји постају датуми у приватном животу песничког субјекта, мешајући се чак и у смрт његовог кућног љубимца. Искуство постојања је стога раслојено: живимо ли заиста на таласу пролазности, окружени онима које волимо и поштујемо, или у свету без памћења и без будућности, у лимбу, где су непомирљиве идеолошке парадигме у ствари напоредне. Субверзивност ове поезије произлази из њене спремности да се суочи са стварношћу без илузија али и без нетрпељивости; њена лепота је у превазилажењу свега што нас као људе раздваја.

Београд – Ниш – Нови Сад,                                                             22. априла 2020.

Чланови Жирија – Снежана Божић

Катарина Пантовић

Александар Костадиновић

Ђорђе Писарев

Весна Тријић (председница)

Досадашњи добитници награде су: Срђан Ваљаревић за књигу „Дневник друге зиме“ (за 2005. годину), Даница Вукићевић за књигу поезије Лук и стрела и Ибрахим Хаџић за песничку књигу Непрочитане и нове песме (за 2006. годину), Немања Митровић за књигу Бајке са Венере и Угљеша Шајтинац за књигу Вок он! (за 2007. годину), Јелена Ленголд за књигу прича Вашарски мађионичар (за 2008. годину), Милена Марковић за књигу песама Птичије око на тараби и Слободан Тишма за роман Quatro stagioni (за 2009. годину), Владислава Војновић за књигу поезије PeeMeSme (за 2010. годину), Срђан Срдић за збирку прича Espirando (за 2011. годину), Иванчица Ђерић за роман Несрећа и стварне потребе (за 2012. годину), Звонко Карановић за књигу Кавези (за 2013. годину), Ото Хорват за роман Сабо је стао (за 2014. годину), Светислав Басара за роман Анђео атентата (за 2015. годину), Жарко Радаковић за роман Кафана (за 2016. годину), Мирјана Митровић за роман Хелена или о немиру (за 2017. годину), Зоран Пешић Сигма за књигу поезије Биће све у реду (за 2018. годину).

Биографија Биљане Јовановић – Биљана Јовановић рођена је 28. јануара 1953. године у Београду. Умрла је 11. марта 1996. године у Љубљани. Завршила је филозофију на Филозофском факултету у Београду.

Објавила је збирку песама Чувар (1977), романе: Пада Авала (Просвета, 1978. и Независно издање Слободан Машић, 1981), Пси и остали (Просвета, 1980) и Душа јединица моја (БИГЗ, 1984), драме: Ulricke Meinhhof (основа за представу Stammheim, СКЦ, Београд, 1982, редитељи Љубиша Ристић и Нада Кокотовић), Лети у гору као птица (Атеље 212, Београд, 1983, редитељ Зоран Ратковић), Централни затвор (Народен театер Битола, 1922, редитељ Владимир Милчин) и Соба на Босфору (објављена у ПроФемини бр. 1, Београд, 1996).

Објавила и заједничку антиратну преписку Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер, са Марушом Кресе, Радом Ивековић и Радмилом Лазић (немачко издање за „Suhrkamp“ 1993. и 1994. у едицији Апатриди, Радија Б92 у Београду).

Преводи на енглески језик: Пси и остали (Dogs and Others), Пада Авала (Avala Is Falling) у преводу Џона Кокса.

Превод на француски: Maison centrale: jeu dramatique en deux acts; Une chambre sur le Bosphore: jeu dramatique en neuf scènes, avec neuf fenêtres. Paris 2010, у преводу Mireille Robin.

Била је чланица првог Одбора за заштиту уметничких слобода основаног 1982. у одбрану песника Гојка Ђога у седишту Удружења књижевника Србије у Француској 7.

Биљана Јовановић била је председница прве невладине организације – Одбора за заштиту човека и околине, основаног 1984. године такође у Француској 7.

Током 90-их година била је међу оснивачима УЈДИ-ја, Хелсиншког парламента, Београдског круга, Цивилног покрета отпора. Била је иницијатор и учесник свих мировних и антиратних акција у Београду. Основала је ЛУР (Летећа учионица, радионица) за културно и интелектуално повезивање некадашњег југословенског простора.

Била је против гетоизирања држава, народа и људи, не признајући поделе по нацији и вери.

Појава Биљане Јовановић на књижевној сцени касних 70-их година 20. века била је освежење у амбијенту доминантне стварносне прозе.

Биографија Ненада Милошевића – Рођен је 5. јула 1962. године у Земуну.

Објавио је осам књига песама: Поспаност (Матица српска, Нови Сад 1992), Умањења (Просвета, Београд, 1996), Јурећи у рај (Народна књига, Београд, 2000), Места (избор из поезије, Народна библиотека “Стефан Првовенчани”, Краљево, 2004), Песме са Саве и Дунава (Рад, Београд, 2005), Тиме цоде (изабране песме, Аора наклада, Загреб, 2009), Воде и ветрови (Уметничко друштво ВРТ, Нови Сад‒Београд, 2012), Песме из лимба (Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2019).

Објавио је књигу микроесеја Лутајућа планета (Службени гласник, Београд, 2014).

Приредио је и Антологију новијег српског песништва Из музеја шумова (ВБЗ, Загреб, 2010).

Његове песме и есеји превођени су на руски, грчки, пољски, француски, енглески, шпански, немачки, словеначки и македонски језик. Заступљен је у неколико антологија српске поезије на страним језицима као и у неколико домаћих антологија.

Пише књижевну критику, есеје о књижевности, култури и политичкој теорији. Био је уредник за поезију у часопису Књижевне новине (1998-2001), деведесетих година члан уредништва часописа за женску књижевност ПроФемина, гост уредник (уредио пет бројева) часописа Тиса из Бечеја.

Добитник је награда Биљана Јовановић (2019) и Бранко Миљковић (2019) за Песме из лимба.

Завршио је Факултет политичких наука у Београду.

Радио је као уредник у Редакцији за културу, Редакцији за науку и образовање а сада ради као уредник у Редакцији документарног програма РТС-а. Уредио је и режирао преко сто ТВ емисија разних жанрова.

Ожењен је, има ћерку Марту.

Биографија Џона Кокса – Џон Кокс (John K. Cox) је професор источноевропске историје на Државном универзитету Северне Дакоте у Фаргу. Докторирао је тезом о Едварду Кардељу, а редовно објављује чланке и књиге о српској, словеначкој и југословенској историји. Тренутно се бави интелектуалном историјом из перспективе књижевности, политичких и друштвених токова национализма, фашизма и, посебно, комунизма. Бави се и књижевним превођењем. До сада је превео дела Данила Киша, Биљане Јовановић, Мухарема Баздуља, Ивана Цанкара, Вјенцеслава Новака, Миклоша Раднотија, Ајле Терзић, као и приче и краће списе Ива Андрића, Јасне Димитријевић, Штефана Хајма, Радомира Константиновића, Борке Павићевић, Јозефа Рота, Меше Селимовића и Тее Тулић. Тренутно ради на преводима трећег романа Биљане Јовановић Душа, јединица моја и Дер Kirschbaum Јурија Коха, као и на преводима романа Горана Петровића и Драгане Кршенковић Брковић.

Dodelom nagrada najboljim filmovima završen 13. Beldocs festival

Dodelom nagrada najboljim filmovima u 4 kategorije, večeras (četvrtak, 10. septembar) u 20 sati u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, svečano je zatvoren trinaesti Beldocs festival, koji se ove godine održavao online i na osam lokacija u Beogradu od 3. do 10. septembra.

Sumirajući utiske sa ovogodišnjeg festivalskog izdanja, direktorka Mara Prohaska Marković izjavila je: „Zadovoljni smo da smo u ovim vanrednim okolnostima uspeli da prikažemo 136 filmova i VR sadržaja, ugostimo goste iz inostranstva, upriličimo premijere domaćim autorima, nagradimo najbolje filmove i projekte. Stigle su sjajne reakcije od evropskih filmskih profesionalaca i eksperata kada su u pitanju industry aktivnosti, i tim Beldocsa ima mnogo novih ideja za dalji razvoj festivala. Publika je počela da oseća dokumentarni film kao žanr budućnosti, i to nas posebno raduje. Verujem da smo ponudili puno tema za razmišljanje. Vidimo se na Beldocsu 2021“.

Za nagrade za najbolji film, snimatelja i montažu u okviru selekcije Srpski takmičarski program takmičilo se osam domaćih dokumentaraca. O nagradama je odlučivao žiri u sastavu: Anthoine Tirion (kritičar, pisac i selektor), Heleen Gerritsen (producentkinja) i Dejan Petrović (scenarista i reditelj).

Nagradu za najbolji film Srpske takmičarske selekcije dobio je film „Govori da bih te video“ autorke Marije Stojnić. Povodom nagrade, rediteljka Marija Stojnić se zahvalila festivalu, žiriju i publici, i svima koji su u ovaj film verovali i podržali ga. „Ovo je veliko priznanje ne samo za ceo naš autorski tim koji je ovaj film stvarao, već i za stvaralaštvo Radio Beograda i svih autora čija su se dela našla u filmu.“, zaključila je autorka filma.

Nagrada za najbolju kameru Srpskog takmičarskog programa dodeljena je Staši Bukumirović za film „Pripadnost“ rediteljke Tee Lukač, a tim povodom ona je izjavila: „Jako mi je drago što je film dobio priliku da bude prikazan na Beldocsu, i veoma sam uzbuđena zbog nagrade, pogotovo jer su ovo bili moji prvi koraci u dokumentarnom filmu. Veliko hvala Beldocsu, žiriju, ekipi filma i publici koja je divno reagovala.“

Za najbolju montažu domaćeg programa nagrađena je Mina Petrović za film „Blizanci satkani od sna“ reditelja Seada Šabotića i Lee Vahrušev. O ovom priznanju ona je rekla: „Montaža filma je bio relativno dug proces iz kojeg sam mnogo naučila, ne samo o montaži dokumentarnog filma, već i o međuljudskim odnosima, zahvaljujući glavnim protagonistima“. Mina Petrović je dodala: „Ko-reditelj Sead Šabotić i ja smo klesali materijal dok nismo došli do ove finalne dobitne kombinacije. Hvala Lei Vahrušev na razumevanju i velikoj podršci u tom procesu.“

Posebno priznanje žirija u Srpskom takmičarskom programu dodeljeno je filmu „Drenjine“ u režiji Nikole Stojanovića. Autor ovog ostvarenja je povodom nagrade rekao: „Velika mi je čast što sam dobio posebno priznanje žirija, jer su „Drenjine” moj prvi pravi dokumentarni film i ovo je apsolutno najbolja potvrda koju sam mogao da dobijem. Ova nagrada potvrđuje da u dokumentarnom filmu ipak radim nešto kako treba. “Drenjine” je jako mali i ličan film i presrećan sam što je uspeo da komunicira sa gledaocima. Nastao je kao posveta mom psu i sa ovim priznanjem i premijerom na Beldocsu ta posveta je upotpunjena.“

Za nagradu najbolji film Međunarodne takmičarske selekcije nadmetalo se 12 internacionalnih dokumentarnih ostvarenja. Žiri u sastavu Maria Vera (festivalska distributerka i agentkinja prodaje), Kazuo Hara (reditelj) i Ivan Marković (reditelj i direktor fotografije) odlučio je da nagrada za najbolji film pripadne autoru Hassenu Ferhaniju, za ostvarenje „Ulica Sahara 143“. Hassen Ferhani je povodom nagrade izjavio: „Ne dobijam tako često nagrade i veoma sam srećan. Činjenica da je moj film dopreo do publike u Srbiji ili do članova žirija na različitim krajevima sveta, pokazuje da je filmski jezik koji sam koristio univerzalan. Veoma sam dirnut, i to je zaista izuzetna čast za mene.“

Specijalnu nagradu žirija osvojio je film „Viktorija“ koji su režirale Sofie Benoot, Liesbeth De Ceulaer i Isabelle Tollenaere Waren.  U ime sve tri rediteljke, Liesbeth de Culaer se zahvalila na nagradi i istakla kako je sjajno što je festival održan uživo, pred publikom. Ona je još i rekla: „Sinoć sam razgovarala sa Lašejem, glavnim likom u filmu, i ispričala mu za našu nagradu. On je rekao to najbolja vest koju je čuo u poslednjih mesec dana i da je donela puno radosti njegovoj duši. Mislim da to važi i za sve nas. Hvala vam!”

Nagrada za najbolji kratki film Beldocsa pripala je Josipu Lukiću za film „Bjeli Božić“. Hrvatski reditelj je izrazio radost što je žiri prepoznao „iskrenu emociju“ i sam pristup filmu. „Oduvijek sam htio napraviti nekakav “antifilm“ bez zadanih narativnih formi, samo na na nekakav unutarnji osjećaj, film u kojem će se pričati o dnevno-političkim banalnostima, ali i nekim mojim društvenim fiksacijama tako da me ovo ugodno iznenadilo.  Jako mi je drago za ovu nagradu na Beldocsu  jer je veliki podstrek za daljnje eksperimentiranje u filmskom stvaralaštvu.   Nadam se da ćemo se sljedeće godine vidjeti i uživo“, rekao je Lukić.

U okviru Beldocs Teen programa za najbolji film proglašen je dokumentarac „Let iznad blokova“ autorki Ellen Fiske i Ellinor Hallin. Specijalna nagrada žirija u ovoj konkurenciji pripala je filmu „Kako učiti da voziš skejtbord u ratnoj zoni (ako si devojčica) rediteljke Carol Dysinger.

U okviru Beldocs Industry programa, dodeljene su vredne nagrade:

Serbian Docs in Progress nagrada od 1.000 evra za projekat „I, gde je taj princ na belom konju?“ rediteljke Sonje Rakić, uz posebno priznanje projektu filma „I’m people, I am nobody” Svetislava Dragomirovića.

Glavna nagrada Beldocs in Progress, pod pokroviteljstvom festivala Beldocs, pripala je projektu „Sunny“ gruzijske rediteljke Keti Machavariani, dok je posebno priznanje žirija dobio projekat „Funk Yu“ hrvatskog reditelja Franka Dujmića. Nagrade Cinesquare i East Silver Caravan otišle su projektu „The Elf’s Tower“ ukrajinske rediteljke Poline Kelm.

 Beldocs Academy nagradu, čiji je pokrovitelj Filmski centar Crne Gore, dobio je VR projekat „Up in the air“ Oksane Syhareve Natalije Pogudine iz Ukrajine.

Nakon dodele nagrada, premijerno je prikazan film „iČovek“ norveške rediteljke Tonje Hessen Schei, koji je zatvorio ovogodišnje festivalsko izdanje.

Festival su pored fonda Kreativna Evropa Evropske unije podržali i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Filmski centar Srbije, Ambasada Holandije, fondacija Heinrich Böll Stiftung, Norveška ambasada, Italijanski kulturni centar, Austrijski kulturni forum, Gete Institut, Ambasada Švajcarske, Francuski institut, AC/E (Accion Cultural Espanola), Ambasada Izraela, Ambasada Slovenije, Norveški filmski institut, Slovenački filmski centar, Filmski centar Crne Gore, Bioskop Balkan i Fondacija „Saša Marčeta“.