Zlatko Pangarić: ŽELJKO I PERA

Sretnem juče Željka.
„Zdravo Željo!“
„Ej zdravo“, kaže on razdragano kao da je dobio premiju na Lotu.
„Pa kako si – pita – kako supruga?“
„Dobro…Aa, eno je kući štedi pored štednjaka…“, odgovorim ja.
Gleda me Željko u neverici…Njegova Mira je doktorica! Sada ga je zaposlila u „Domu penzionera“ (vozio je inače i kamion, gasio kreč, držao piliće…) kao majstora za sve…znate ono…kako se kaže? Hauzmajstor? Kaže da mu je super…Moja Mira ovo, moja Mira ono…Vidim ja da bi se Željko u stvari nekom pohvalio!…Nije se za sve ove godine ni malo promenio…

Svi ga se sećamo sa „onog“ časa fizike iz osnovne škole. Jednostavno kada ga vidim na mojem unutrašnjem ekranu krene taj film. Nastavnik Vlada, živa legenda, uhvatio je muvu na tabli, i sa samo njemu svojstvenim pakosnim izrazom lica budućeg nosioca diplome „Najdraži učitelj“, prišao Željku i Zoranu koji su sedeli u prvoj klupi. Mamine maze. Kada se našao pred dvojicom uplašenih đaka, naglo baci muvu prema Željku sa rečima: „Iscrpi znanje iz nje!“ Da, tako je nekada bilo u školi…
Željko je, dakle, bio živa dosada , čovek koji udavi sagovornika – a ne vidi koliko je glup…Ipak nije on ništa prema Peri, bivšem ostarelom dizaču tegova. Idem ja tako prošle godine po gradu i nabasam na njega. Razgovaramo sve uopšteno, ali mi neki vrag ne da mira pa upitam: „Pero, kakva ti je to knjiga u džepu?“ To je bila kobna greška. Pera me zagrli kao otac sina i reče: „Zar ne znaš?“
„Šta?“, pitam ja prestravljeno.
„To je Biblija!“
Eh ljudi, šta sam sve tada čuo. Uglavnom Pera se gadno razboleo (nisam shvatio od čega ili kako) pa su mu predložili da ode u neku crkvu, ubite me ako znam koju. Svi su se pomolili za njegovo ozdravljenje – i on je ozdravio!
„Sve je to lepo Pero“, kažem ja, ali se Pera ne predaje. Sledila je zatim bujica citata. Znate ono: Isus je rekao ovo, Isus je rekao ono…Shvatim ja na kraju šta Peru ždere. Ždere ga što mi ostali nismo preobraćeni! Krivo mu je što mi ostali ne verujemo…Shvatio je da ima zadatak! Zamislite! Tako je to bilo sa Perom…Sad ovaj Željko…Neće da ode, hoće da nastavi razgovor.
Ja da puknem od smeha. Zapravo nije mi do ove teme, ali ne znam kako da umaknem.
Kažem sebi: E, da sam jutros umro ne bi znao da ima ovako naivnih i glupih ljudi. Zašto mi to samo priča?
Ne zna Željko da ja poznajem Miru mnogo bolje nego što bi mogao i da sanja… Ali to nije za priču… Znam šta ste pomislili! Nisam ja, mame mi! Ona je mene muvala!
Eto, ljudi žive godinama pod istim krovom, imaju čak i decu, a ne znaju ništa o onom drugom, žive u nekim svojim svetovima… Zapravo to nije istina. Istina je da postoje naivčine i „mi“ ostali… Međutim, osim što se naivčine neprestano regrutuju rođenjem – zapravo ih je mnogo više prešlo iz ove „naše“grupe…Kad sam konačno otkačio Željka, idem ulicom i pričam sam sebi: „Samo se ti kurči…samo se ti…Uskoro ćeš se i ti naći u situaciji kojoj nisi dorasao…“