Ilija Bakić: SIGNALIZAM – VRAĆANJE DOSTOJANSTVA STVARALAŠTVU (Miroljub Todorović, “Jezik i neizrecivo“, Altera, Beograd, 2011)

U svetovima srpske literature, poezije ali i ostalih žanrova, ime Miroljuba Todorovića (1940), već više od četiri decenije sinonim je avangarde, u punom značenju tog pojma. Pesnik i prozaista, osnivač, teoretičar (i praktičar) neoavangardnog pokreta Signalizam, izdavač i urednik, antologičar i polemičar, izlagač i priređivač izložbi, Todorović je izvanredna umetnička ličnost koja je u potpunosti posvećena iznalaženju novih horizonata literarnog stvaralaštva, odnosno njegove sinteze sa drugim umetničkim formama. U konstatnom naporu da iskorači u novo i nepoznato Todorović se ne zadovoljava samo stvaranjem primarne literature; naprotiv, on intenzivno radi na teorijskom osmišljavanju Signalizma, njegovoj analizi, definisanju ciljeva i sredstava kojima se do njih doseže. Naravno, kao i svaki respektabilan pokret i Signalizam je oglasio svoj ’umetnički plan’ u formi Manifesta odnosno programskih tekstova generalnih ambicija. Ipak, uprkos značaju koju manifesti/programski tekstovi imaju, oni se ne mogu u potpunosti smatrati teorijskom/sekundarnom literaturom jer, osim što su ih ispisivali članovi pokreta, u njima sve vrvi od deklarativnih izjava koje, najčešće, nisu potkrepljene nikakvim argumentima što je, svakako, i nebitno prevratnicima u trenu njihovog izlaska na literarnu scenu. Signalizam je, pak, u Todoroviću imao i tvorca, autora manifesta/programa ali i vrlo trezvenog i sistematičnog posmatrača i tumača. Nekolike Todorovićeve knjige polemika i eseja stoje ’rame uz rame’ sa doktorskim tezama o Signalizmu (Kornzauzer) odnosno sa vrlo ambicioznim delima teoretičara i istoričara literature (Ž. Živković, M. Pavlović, I. Negrišorac) posvećenim tom pokretu.
Ovakvo pozicioniranje Todorovićevog stvaralaštva ima za cilj da ukaže na njegove granice – na poetske i prozne knjige, s jedne, i problematsko/teorijske knjige s druge strane. A u otvorenom, brisanom prostoru između pomenutih krajnosti postoje dela koja su sa obe granice preuzele poneku karakteristiku i spojila ih u sasvim osobenu formu. Reč je o knjigama koje je Todorović istrajno stvarao i objavljivao (takve su „Oslobođeni jezik“, 1992, „Haos i Kosmos“, 1994, „Ka izvoru stvari“, 1995, „Žeđ gramatologije“, 1996) a sada probrao i sabrao u jedan tom provokativno naslovljen kao „Jezik i neizrecivo“. Specifikum svih ’međugraničnih’ knjiga ponajpre je njihova forma te domašaj – one su sazdane od kratkih autorovih iskaza (pretežno od jedne, ređe dve rečenice) odnosno od citata iz dela brojnih pisaca, teoretičara i naučnika. Teme i interesovanja ovih pesnički konciznih ’sententia’ kreću se (barem na prvi pogled) u granicama literarnih interesovanja (prevashodno iz vizure Signalizma), dilema i nedoumica ali premašuju i tako labave granice te se prostiru svekolikim prostorima duhovnosti jer, njihova temeljna namera jeste da, u skladu sa naučnim metodima, definiše polje istraživanja, njegove osnovne karakteristike, pravilnosti i kvalitete u granicama postojećih vrednosnih sistema, te da pomenutu delatnost pozicioniraju spam prošlosti, u tekućim dešavanjima odnosno u perspektivama vremena koja dolaze. Ovaj nesporno ambiciozan naum utoliko je teži kada se ima na umu da je bavljenje Signalizmom/Literaturom/Umetnošću neraskidivo vezano sa sveukupnim znanjima i iskustvima civilizacije. Jer, Literatura – i Signalizam u njoj – žižna je tačka kroz koju se reflektuju sva dosadašnja vremena i odakle se u budućnost šire signali koji su poruke potomcima odnosno svedočanstvo o precima. Stoga je reč ne samo o tekstovima i stihovima već o potpunom i totalnom Svetonazoru kojim se umetnik rukovodi u sagledavanje svega u sebi i oko sebe, onoga što je bilo pre, odnosno kojim se rukovodi kada odašilje svoje glasove kroz prostor i nadolazeća vremena. Pomenutu (sve)obuhvatnost potvrđuju naslovi nekih od celina iz knjige oko kojih su sententie okupljene: „Žudnja za nemogućim“, „Jezik, reč i pesma“, „Svet u jeziku“, „Poetika sažetosti“, „Mera jezika – mera sveta“, „Neprozirnost govora“… Doda li se ovome da citati obuhvataju misli naučnika svih epoha, u rasponu od filozofa, etičara i teoretičara kulture do teorijskih fizičara, zainteresovanom čitaocu otvaraju se višedimenzionalne dveri znanja, promišljanja i spekulisanja o nekim od krucijalnih pitanja somoodređenja jedinke/umetnika u prostoru i vremenu. Jer, polazeći od (pre)često potpuno bagatelisanih ili vulgarizovanih činjenica koje se tiču jezika ili pokreta, kao opšteusvojenih i kanonizovanih sistema svakodnevne komunikacije, Todorović, koristeći se, kao polazištem, stavovima naučnika i umetnika, razvija ideje o velikoj moći ali još većoj nemoći komunikacija, o okoštalosti jezika koja guši mogućnosti koje on u sebi nosi; u daljem širenju i izdizanju na viši nivo sintetičnosti i apstrakcije mišljenja, autor otkriva koliko nesavršenost jezika (pokreta/gesta/slike) siromaši mentalne procese čoveka, izobličujući njegov doživljaj sveta. Pesnici kojima je jezik osnovno sredstvo izražavanja moraju, po Todoroviću, da tragaju za njegovim skrivenim snagama, moraju ga oslobađati nametnutih šablona (kao i onih koji su posledica lenjosti i neinventivnosti) kako bi mogli otkriti nove horizonte značenja, emotivnosti i duhovnosti. Skidanje okova sa jezika, ulazak u Neizrecivo (ono što se do sada nije moglo/umelo imenovati ali i ono što će se tek otkriti a što se danas tek naslućuje ili je, čak, potpuno izvan moći poimanja), zalog su razvoja Poezije i Umetnosti ali i stvaralaca odnosno konzumenata Literature. Signalizam, kao pokret koji teži poetskom poniranju u savremenost (uz puno poštovanje tradicije ali ne i njeno proglašavanje za jedini relevantni reper stvaranja), teži usvajanju svih noviteta tehnološke civilizacije, sa pripadajućim promena u društvenom životu koje ’moderna vremena’ nose, i njihovom ’korišćenju’ u stvaranju nove poetike i drugačije osećajnosti koji će biti temelj Poezije/Umetnosti Novog (novih) milenijuma. Kretanje prema tim i takvim ciljevima, odnosno posezanje za njima, nameće potrebu/obavezu visoko definisane samosvesti kao i bogate erudicije i kritičkog stava prema njoj. Knjiga „Jezik i neizrecivo“ priručnik je i test za ostvarenje tog zadatka. Na punih 340 strana autor je nanizao približno 10-tak iskaza po strani što sveukupno donosi impozantan broj ideja/misli/dilema koje traže spoznaju, razumevanje, promišljanje i odgonetanje. Mnoge od sententia zadivljuju dubinom poniranja u posmatranu pojavu ali i svojom poetskom elegancijom; u njima se intelektualno, poetsko i estetsko spajaju u celinu koja prevazilazi snagu i vrednost svojih činilaca, postajući možda i primer ideala kome će nauka i umetnost težiti u Novom Milenijumu.
Ovo svakako nije knjiga koja se čita jednokratno, brzo i bez intelektualnog angažovanja, baš kao što ni Todorović ne daje samo definicije i iskaze jer ni on sam nema odgovore na sve dilema pa zato čitaocu nudi pitanja ili iznosi problem na koji tek treba definisati odgovor. „Jezik i neizrecivo“ je suma Todorovićevih dosadašnjih traganja, učenja, promišljanja i kolebanja. Ali, kao što (još uvek) ne postoji tzv. Jedinstvena teorija koja bi sabrala sva znanja fundamentalnih nauka i tako odredila mesto Čoveka u Univerzumu, ne postoji ni konačno znanje o Umetnosti jer je i ona proces koji ne miruje, već se neprestano menja i razvija. Otuda je iluzorno (besmisleno i konformistički konzervativno) postavljati večne estetske kanone po kojima se mora stvarati i stvoreno tumačiti; na žalost, takvo, tradicionalističko postupanje jedna je od konstanti Umetnosti protiv koje se Avangarda neprestano bori. Umesto da nudi intelektualnu radost, emotivnost i lepotu, Umetnost se nasilno zatvara u okvire koji je guše, sputavaju i obesmišljavaju. Uloga je Avangarde da Umetnosti vrati atribute koje joj tradicionalizam oduzima; Signalizam i Miroljub Todorović ustrajno se bore za vraćanje dostojanstva Poeziji i svekolikoj Umetnosti a knjiga „Jezik i neizrecivo“ važan je segment tog plemenitog napora.