BIOGRAFIJA
Ime i prezime autora: Ana Berbakov
Pseudonim: Anee
E-mail: anaberbakov@yahoo.com
Website: http://anaberbakov.wix.com/anee
Blog: http://anaberbakov.wordpress.com
Rođena sam 18. jula 1985. godine u Kruševcu. Završila sam fakultet za poslovanje u menadžmentu i sada se bavim pisanjem. Kao srednjoškolac, a i kasnije, radila sam mnoge poslove iz oblasti menadžmenta, fotografije, štampe, administracije, trgovine (mislim na običnog prodavca sladoleda), turizma i hotelijerstva, preko zadruge i zavoda, i pravo da vam kažem vrlo sam ponosna na svo iskustvo koje sam stekla sopstvenim radom.
Životni stil mi je, definitivno, optimizam. Sasvim nepretenciozno i ponosno tvrdim o sebi da sam dosledna svojim ciljevima i da ih ostvarujem na najplemenitiji mogući način – isključivo svojim trudom i radom, poštenjem i iskrenošću, usavršavanjem, originalnošću i dobročinstvom. Volim muziku, more, Mini, cappuccino, prijatelje, narandžasto i svog psa Cezara. Hobi su mi astrologija, crtanje i fotografija, a pasija old tajmeri i kuvanje. Ako me budete pitali za političko opredeljenje reći ću vam kratko – ja sam silvanac.
… i kao što svaka krimi priča sa sobom nosi poruku da na kraju uvek dobro pobedi zlo, tako i ja nepresušno verujem u to dobro.
U svojoj kratkoj bibliografiji nisam puno toga objavljivalja, što ne znači da neću. Kada sam bila mala u školskim novinama povremeno su izlazile moje dečije poete, a sada, iako ne mogu da kažem da sam porasla, pišem poeziju, priče za decu i krimi priče. Povremeno pišem putopise za nedeljnik „Grad“, a nekoliko mojih radova objavljeno je u dnevnim novinama “Pravda”, beogradskom magazine za kulturu življenja “Avant Art Magazin”, prokupačkom listu za kulturu “TOK” i pesničkom zborniku “Cvet”, na sajtu “PoezijaSRB”, regionalnom časopisu “Putevi kulture” u izdanju Kulturnog centra Kruševac… Jedna od mojih nedetektivskih priča SLANI KIKIRIKI osvojila je treće mesto na ovogodišnjem konkursu na temu LJUBAV I SMISAO, koji su raspisali Književni klub „Bogoljub“ i republičko Društvo srpsko-ruskog prijateljstva „Pravoslavlje“, Kruševac, kao i priča „Poljubac“ koja je osvojila prvo mesto od strane publike na konkursu BRAZIL U 365 reči, koje je raspisalo Društvo iseljenika iz Latinske Amerike i Društvo srpsko-brazilskog prijateljstva. Takođe sam bila pobednik na više pesničkih konkursa i takmičenja. Član sam organizacije DARUJMO REČ, član književnog društva ĆIRILO I METODIJE iz Kruševca i član Društva srpsko-grčkog prijateljstva iz Beograda. Moj prvi roman „Operacija Eros“ objavljen je u oktobru 2013. godine u izdanju Admiral Books-a.
Ostale moje radove možete pogledati na blogu i sajtu.
Karmin
Otvorio je vrata od kupea. Otvorio ih je nonšalantno, poput turiste koji upravo ulazi u hotelsku sobu. Ali kada je ugledao prizor pred sobom razdraganost s lica je nestala i pretvorila se u oštru liniju koja mu se raširila po ivicama usana. Razrogačio je oči od uzbuđenja.
Koraknuo je s nesigurnošću, a potom se dodirnuo za podbradak – hteo je da se uveri da li je ovo san ili je ona stvarno pred njim. Posmatrao je bez reči ne znajući šta da kaže. U stvari, razmišljao je da li da se napravi lud i da je upita da li je to ona ili da odmah pređe na stvar. Osećao je kako mu damari kucaju u slepoočnicama tako snažno kao da tamo udaraju čekići. Pogled mu je i dalje bio prikovan za nju. U trenutku se setio svega, pa čak i onog momenta kada ju je ostavio zbog druge. Ali, ipak, ovde je falilo nešto na njenom licu – samo jedan detalj.
„Ti…“, zakrkljao je.
„Mo…molim“, rekla je zbunjeno.
„Jesi li ti…“, upitao je ponovo.
„Molim“, reče ona još zbunjenije.
„Mislim… Vi… mislim… izvinite“, slegao je ramenima.
„Poznajemo se?“, pitala je ona.
„Mislio sam… ali… pomešao sam Vas sa nekim“.
„Baš ličimo?“
„Vrlo. Samo je ona nosila crveni karmin, a Vi ste bez njega…“
„Je l’ mislite ovako“, rekla je opako i iz tašne izvadila ogledalce i karmin u crveno-purpurnoj boji. U ogledalcu su se videle samo njene usne – pažljivo ih je namazala, zatvorila karmin i vratila ga u tašnu. Promuljala je usnu o usnu i boju na njima dovela do savršenstva.
„Je l’ tako?“, uskliknula je otkrivajući lice iza ogledala.
„Ta…tako“, progutao je knedlu, a onda se usredsredio na svoje misli. „Nisam je video 20 godina“, rekao je jetko.
„Ostavila Vas je“, dodala je bez pardona.
On se trže. „Ne…“, zatim promuljao je kroz usta kao da ga je bilo sramota zbog ovoga. „Ja sam nju… na žalost“.
Trenutak ćutnje ispunio je kupe nekom potmulom tišinom nabijenom česticama negativne energije.
„Znate šta…“, reče ona i ustade odlučno. „I ako ste!“
„Molim?“, pitao je to kao da nije dobro čuo. „Zašto?“
„Zašto? Još pitate“, sačekala je nekoliko časaka, a zatim nastavila u istom tonu. „Ostavili ste je u trenutku kada je ono slomljeno moglo da se popravi“.
„Š… šta“, pokušavao je rasazna suštinu njenih reči, ali ga je njen protest opet naterao da ćuti.
„Pa čim tako lepo izgleda… hm, ko zna kako bi izgledala da je ostala s Vama“, zaključila je ponosno. „Doviđenja“, osmehnula se i izašla iz kupea.
A on ju je posmatrao… gledao je i nije mogao da veruje svojim ušima. Čudio se samom sebi kako je mogao da napravi katastrofalnu grešku i da mladu ženu pomeša sa ljubavnicom od pre 20 godina.
A ona čim je nestala iz njegovog vidokruga podigla je ogledalce i pogledala se u njemu. Ponosni osmeh koji je nosila do malo pre i sav sjaj na njenom licu izbledeli su u trenu i umesto njega se pojavi izvesna gorčina i očaj –
očaj
izneverene
žene.