(Izdavač: STUDIO MODERNA & NAKLADA ĐURETIĆ – ZAGREB – 2013)
AUTOR PRIKAZA: Živko Ivković
Radočaj nas svojim najnovijim ostvarenjem ne vodi u sunovrat društvenoegzistencijalnu zbilju, zamenio je tu ili trenutno pak uplivao u vode barem, kratke, jako sažete i direktne više naslućujuće iz fokusa neposredne fokus svakodnevice. Kada bi mogli prespavati loše i probuditi se u boljem bilo bi idealno, ali ne možemo i tu se javlja Radočaj. Bilo kako bilo, obradovao sam se njegovom novom naslovu proisteklom i napisanom ne iz razloga književnog kontinuiteta koliko iz Radočaj razloga ili u prevodu na sh/hs to je on i ni(t)ko drugi se ovako ubojitorealnim stilom pisanja ne da oglasiti jer za to su potrebna oba ona (u kesicama)! Radočaj piše ortodoksnim pank-andergraund jezikom, a što se upija na prvo čitanje (i u ovom Ponekad bih odlazio k njoj biciklom) slučaju i to je ono što ovog bez dlake na jeziku (i na dlanu) stvaraoca svrstava, ako ne na vrh, ono u sam vrh „redak zver“’ autora na ovim njihovim (političara i klirika), a nekada našim prostorima.
Radočaj je naprosto apsolutista istančanog, pank proživljenog i formiranog ukusa te kao takav istrajava na zacrtanom mu i sa tog stanovišta je potpuno ubedjen u ispravnost napisanog, a što je na koncu i rezultiralo izbijanjem na vrunce književne. Srž Radočajevog pisanja je pogodak u centar, ali ne u ponovljenom nego u prvom pokušaju i nije li tako! Kratke, efektne prozne crtice krase ostvarenje jahača bicikla, tek pisanje je njegov izduvni ventil jer tada ne očajava, ne razmišlja o ubacivanju u rikverc, a virtuelni dodir ne podrazumeva „delete“ tipku.Tako je istina o životu , ljudima i egzistenciji oko delom barem ilustrovana u Kuba kratkoj! Iskobeljati se iz konvencionalnog okruženja neko će reći mogu samo predodredjeni , ja bih dodao odlučni i energični lajk ej Dr. Pank (Radočaj ) jer ukapirati trulež, talog društveni i nije problem, otrgnuti se, e to je već izazov. Poistovetiti se, stopiti sa masom ili biti poseban, biti slobodan i samo svoj – pitanje je večno! Iz svega proizilazi da se Radočaj nije poveo za korenima svoga prezimena (radočajati – odmarati ) te da će „forever“ ostati „in“, nadam se, ne samo na ovim prostorima.
Radočaj je sve suprotno onom: Povodljiv za masom, bez vlastitog mišljenja i identiteta , neupućen u o no što čini i predodredjen lošoj i serviranoj glazbi. Koliko takav može zavredeti poštovanje vlasti i nije neko pitanje. To da svakodnevica ubija je nesporno, problem se ogleda u zakasnelom ili naknadnom pametovanju – shvatanju , a to da ni književnicima ne treba verovati , stoji , ali sreća je na našoj (strani čitalaca) jer, Radočaj je poodavno stekao ugled i poverenje i takvima se duboko veruje .Uticaj Radočajev na ine slovne besednike u ovoj kratkoj proza formi je isključen jer , neponovljiv je i (t)ko bi se usudio s( j)esti mu na slovni žulj.Vezano za preporuku neodlučnim čitaocima stoji da sam od onih koji ne tako često ali pogledujem na broj dostignute stranice , tek ovde to nije bio slučaj! Na toj „last page“ Radočaj ostaje bez bicikla (verovatno da je crkla srednja glava) kojim je krenuo u posjet (u) dragoj a na povratak ćemo pričekati. Vratiće se već sa novim rukopisom!