Pod lupom: Fejsbuk u vašem životu, priča broj 6.
Oko njih dvoje u intimnom smislu nije bilo ništa više osim izbledjelih životnih boja. No, učinkom Fejsbuka čije korištenje je započeto sticajem prilika ili neprilika, otvorio se put nekadašnjem ljubavnom paru prema točki koja bi mogla biti početak nekih novih sretnih dana. To je otprilike sadržaj ove lijepe optimistične priče Ivane Zajić.
Filip je primetio, čim je stigao na posao, kako se kroz zamagljeno staklo kioska nazire ženska figura, čije mu se konture u prvi mah učiniše poznatim. Zapazio je, odmah zatim, i drugu žensku priliku, koja joj je i po godinama i po izgledu mogla biti ćerka. Pratio ih je pogledom sve dok nisu ušle u zgradu broj jedanaest u Nemanjinoj ulici.
Svakodnevno je, od početka radnog vremena sve do popodnevne smene posmatrao prolaznike na ulici, uglavnom stanare okolnih zgrada, i već mu je razgledanje poznatog krajolika, u kojem su poput mrava u koloni, u jutarnjem špicu promicali još poznatiji ljudi, prerastalo u monotoniju. Zato se i začudio što žena sa detetom, koja je ušla u zgradu, već čitav sat ne izlazi na ulicu. Poželeo je da je još jednom izbliza osmotri.
Jadranka je, međutim, za to vreme zajedno sa ćerkom ranih tinejdžerskih godina brižljivo raspoređivala stvari po novom stanu, u koji se upravo doselila a koji je kupila na kredit. Nije razmišljala o novom okruženju u kojem će živeti, niti kako će otplatiti kredit. Jedino što je u tom trenutku želela bilo je da raskine sa prošlošću.
Brižljivo je vadila stvari iz kofera i stavljala ih uredno u orman spavaće sobe sa širokim bračnim krevetom, koju je već namenila za sebe. Nije je bolelo to što neće ni sa kim da podeli postelju niti da popije kafu u prvim jutarnjim časovima. Pomisao da ima dete o kojem će se starati i za koje će živeti davala joj je snage da nastavi da se bori.
Završivši raspakivanje, izađe na uzanu terasu, sa koje se protezao široki vidik na okolinu, sastavljenu od jednoličnih zgrada. Pomisli na tren koliko li će joj vremena biti potrebno da se uklopi u novo okruženje. Znala je da će i njenoj ćerki biti teško da se uklopi u novu sredinu.
Slađani je pripala manja soba u koju je taman stao omanji krevet, radni sto i niži orman, gde je ona, kao i majka, smestila odevne stvari, one za svakodnevnu upotrebu na dno, a svečana odela, mada malobrojna, pri vrhu. Odmah se pobrinula da i laptopu nameni odgovarajuće mesto u stanu. Smestila ga je u veliku dnevnu sobu na sto pored prozora, gde je još stajao i krevet na rasklapanje i komoda sa televizorom. Nije htela da joj odvlači pažnju tokom učenja, zato ga i nije držala na svom radnom stolu, a nije ni želela da se poduže tokom dana izdvaja iz okruženja.
Jadranka je imala nekoliko prijateljica sa kojima je stalno bila u kontaktu. Neretko su joj dolazile u posetu, dovodeći sa sobom decu Slađaninog uzrasta, kojima je surfovanje bila glavna zanimacija tokom popodnevnih časova, pogotovo tokom vikenda. Deca su uživala da traže više ili manje poznata lica na društvenoj mreži Fejsbuk.
Uveče, kad bi se i starije i mlađe društvo razišlo, Jadranka i Slađana bi sedele u dnevnoj sobi i svaka sa omiljenog mesta, neretko uz komad peciva ili sezonsko voće, zajedno gledale ustaljeni televizijski program.
Nedeljno jutro počinjalo bi u ustaljenom ritmu. Jadranka je spremala doručak dok je Slađana koristila svaku priliku da preko društvene mreže upozna nova lica.
– Idi kupi hleb – prekinuo ju je majčin glas. – Požuri, danas rade jednokratno. Kupi i neke novine usput. Evo ti pare.
Izvadila je novac iz novčanika i pružila ih ćerki, koja je još bila udubljena u računarski ekran.
– I ostavi već jednom taj Fejsbuk. Igubićeš vid.
– Ne preteruj – odbrusi joj Slađana. – Što se i ti ne prijaviš. Možda pronađeš nekog od školskih drugova.
– Ma, daj. Nije to za mene.
– Pa Srđanova mama se prijavila.
– Hajde, idi – potapšala ju je po ramenu.
Slađana je izašla iz stana, ostavivši majku zamišljenu ispred ekrana, na kojem je bila otvorena početna stranica Fejsbuka. Nemo je posmatrala slova na internet stranici, pokušavajući da pronikne u način funkcionisanja nečega za nju potpuno nepoznatog. Još uvek ništa nije pokušala da preduzme, samo je posle duže pauze nemo uzdahnula, zagledavši se kroz prozor u zgradu Beograđanke. Nije joj ništa konkretno okupiralo misli, ali se prilično uzbudila začuvši zvuk telefona.
Čavrljala je narednih nekoliko minuta sa prijateljicom o svakodnevnim problemima i obavezama.
– Danima ne mogu da se opustim – poveravala se Jadranka.
– Što ne pogledaš uveče neki film? Ili se prijavi na Fejsbuk. Mene je Jana zarazila pre neki dan.
– Nije valjda da si se i ti navukla?! – začudila se.
– Aha – potvdila je. – Našla sam neko društvo. Zarazno je, videćeš.
Prekinula je vezu i još jedanput duboko uzdahnula. Ponovo se zagledala kroz prozor i opazila ljude kako se po trotoaru, naporedo sa automobilima na kolovozu, gmižu po zabelelom tlu.
Ponovo se trgnula kad je začula otvaranje ulaznih vrata.
– Evo – rekla je Slađana, pružajući majci veknu hleba. – Kupila sam Politiku dole na kiosku. Fini neki prodavac. Dao mi je i žvaku.
Jadranka je samo podsmešljivo pogleda. Posle nekog vremena, nagovorila je ćerku da se malo izvuče iz stana. Nagovorila ju je da poseti drugaricu koja živi na spratu iznad njihovog, na šta je Slađana pristala, s obzirom na to da je bila nedelja i da nije imala velikih obaveza. Jadranka je iskoristila samoću da se okupa i uredi kosu. Potom sede za računar i poče da prelistava dnevnu i nedeljnu štampu. Iz radoznalosti je htela da vidi kako izgleda stranica Fejsbuka. Neko vreme je posmatrala početnu stranicu, čitajući u sebi upite za prazna polja koje je trebalo popuniti prilikom registracije.
Očito da je dosta vremena proteklo dok se udaljila od računara, jer se i Slađana već beše vratila kući. Ustala je sa stolice, krenuvši u kuhinju da skuva ručak, ali je zvuk telefona trgnu i ona krenu da podigne slušalicu.
– Nisam te valjda probudila?! – trgnu je iz sanjarenja glas prijateljice.
– Taman posla – reče, nameštajući kosu, što joj je pala preko očiju – baš krenuh da spremim ručak.
– Pa mogle bismo popodne malo da prošetamo, nije sad mnogo hladno. Zanimljiviji je razgovor uživo.
– Izvini, na šta to aludiraš?
– E, videla sam da si se prijavila na Fejsbuk. Je l’ možda tražiš novog frajera?
– Ne budi blesava. Dosta mi ih je za ceo život.
– Šta znaš, život je nepredvidiv.
– Hajde, moram da žurim.
– Važi, videćemo se.
Spustivši slušalicu, ponovo je krenula ka kuhinji, ali ju je ovog puta zaustavio ćerkin glas:
– Mama – viknula je glasno.
– Šta je? Šta se dogodilo? – zastade uplašena.
– Ipak si se prijavila – reče Slađana sva usplahirena.
Jadranka pođe nekoliko koraka prema ćerki.
– Pa, eto, da se i ja malo zabavim – reče, gladeći je po kosi.
Celog popodneva Jadranka je sumanuto tumarala po stanu, nestrpljivo iščekujući prijateljicu da se pojavi na vratima.
Kada su konačno dve žene izašle iz stana, Slađana je nastavila radoznalo da razgleda profil svoje majke na Fejsbuku. Iznenadivši se kad je ugledala zahteve za prijateljstvo, radoznalo nastavi da ih razgleda, mada je sumnjala da će zateći neko poznato lice. Ipak, lik jednog muškarca učinio joj se poznatim. Provela je čitav sat, pokušavajući da se priseti odakle ga poznaje. Zatvori oči i poče da se priseća muškaraca koje je u životu sretala. Iz sanjarenja je trgnu lupanje ulaznih vrata.
– Vratila sam se – javila joj se majka.
– Dobro. E imam dobre vesti za tebe – reče da bi je obradovala. – Dobila si nove zahteve za prijateljstvo na Fejsbuku.
– Je l’? Zar već? – upita iznenađeno.
Primakla se računaru da bi pogledala novosti. Bilo je zanimljivo videti lica starih drugova posle mnogo godina.
– Ovaj mi je čovek odnekud poznat – reče joj Slađana, još uvek nadvijena nad računarom.
Jadranka zastade u čudu, spazivši lik muškarca koji joj je u srednjoškolskim danima bio neraskidiva ljubav. Duboko uzdahnu, gledajući dobro poznato lice. Ništa nije odgovorila na ćerkinu primedbu, samo joj je tiho stavila do znanja da je već vreme za spavanje. Uputivši se svaka u svoju sobu, nijednu nije brzo savladao san. Očigledno su obe bile opsednute istom stvari, ili, bolje rečeno, licem.
Ujutru ih je probudila zvonjava budilnika i obe su primetile da se kroz prozor pomaljalo sunce, koje je očito bilo veoma zubato. Sedele su za stolom i u tišini jele kajganu sa slaninom, koju je Jadrankana brzinu spremila.
– Znaš, mama – prekide tišinu Slađanin piskutavi glas – mislim da sam onog tvog prijatelja videla dole – ona pokaza prstom kroz prozor prema trafici, gde je radio prodavac koji joj je poklonio žvaku.
Jadranka zamišljeno pogleda kroz prozor. Ko zna koliko bi ostala zaronjena u sećanja, da je Slađana, polazeći u školu, nije ponovo prekinula.
– Idem – reče, stavljajući ranac na leđa.
– Važi, ćao.
Ispratila je ćerku do lifta, a zatim se vratila u stan kako bi se uverila da je sve na svom mestu. Još nekoliko trenutaka joj je proteklo u posmatranju sopstvenog lika u ogledalu. Izvežbala je tehniku vezivanja kose, ali nikako nije znala na koji način da umiri živce. Ipak se i pored uzburkanih osećanja uputila na ulicu.
Nebo se beše razvedrilo, ali se i pored toga u vazduhu osećala hladnoća, koja joj je štipala obraze, a sneg na trotoaru činio da joj koraci budu sitni i nestabilni. Prišla je obližnjem kiosku, tobože da bi kupila novine, ali je u sebi znala da iščekuje nešto drugo. Nije trebalo ništa da izgovori, dobro poznati lik, doduše nešto stariji nego što ga je pamtila, oglasio se specifičnim glasom.
Stari poznanici započeli su prisan i dug razgovor, koji se veoma brzo pretvorio u nešto više od prijateljstva. Znala je da nikome ne mora da se pravda za svoje postupke. Uostalom, zaslužila je da, posle toliko godina samoće, napokon bude srećna.