Priča broj 7:
O Fejsbuku se može mnogo toga reći. U početku to bi riječ, slika, čudo, zanimljivost, rasprava… i naravno prijatelji. Pa, prijatelji i prijatelja prijatelji, onda malo manje riječi, slika, pripovijedanja… etc. da bi se nakon toliko vremena postojanja ova društvena mreža pretvorila u gotovo realan svijet, ulicu ili kafić u kojima je komunikacija svedena na interes, izbjegavanje, špijuniranje, bacanje mamaca … razrađivanje strategije, taktike i operatike kako nekome pokazati da sam tu ali ustvari nisam i obratno ili ga navesti da se sam javi… Sve to je jako lijepo, jednostavno, poput priručnika za vanredne situacije, napisao Vladimir Zlatić u priči broj 7.
Četvrtak 24.4.2014.
Rekla je kako sam stalno na „fejsu“. Pitala je nešto kao: „Kako možeš tako intenzivno da komuniciraš?“
Mogu, pod uslovom da ne komuniciram. Nije teško razumeti, ali ipak…
Tačno je da mi je fejs uključen stalno. Ili ovako: ako me ne vidite ulogovanog na fejs, znači da nisam online ni za bilo šta drugo. Poslednje „svetlo koje gasim“ izlazeći iz web browsera je „fejs“ Ali to ne znači da uvek komuniciram. Jedan od tabova zaista jeste zauzet fejsom. Ako me neko traži, dovoljno je da skoči na „fejs“ i tu sam. Ako ne odgovorim a piše da sam online, ili sam zauzet drugim poslom, ili uopšte ne sedim pored kompjutera. I kad vidim odgovoriću.
Hvala mojoj blog-prijateljici koju sam večeras inače upoznao i „face-to-face“ u mom rodnom gradu (došla sa weba, bloga i fejsa u isto vreme). Postavila mi je pitanje s početka teksta i time bila uvod u nešto o čemu sam i ranije hteo da pišem.
Pre izvesnog broja godina („fejs“ je tek počeo da biva zarazom), jedna sada već verovatno bivša blogerka izbacila me iz prijatelja na fejsu. Nisam tražio objašnjenje jer sam znao: „Ako neko nema potrebu da me kontaktira jednom u dve nedelje, šta će mi kao fejs prijatelj?“ pročitao sam na njenom blogu mnogo pre nego što sam izleteo sa njene liste. I nisam imao prava da se ljutim. I nisam se ljutio, samo me malo udarilo u glavu to što sam dogurao do uslova za izbacivanje. Ona je samo „sprovela proceduru“ što bi nekad govorila moja razredna.
Pitam se šta bi danas Ta Blogerka rekla da je na mom mestu. Kako bi postupila? Da je ona ja, da li bi poizbacivala prijatelje sa kojima možda i mesecima nije progovorila nijednu reč? Da li bi, opet da je ona ja, imala nešto protiv da ona bude izbačena kao fejs prijateljica, jer nije sa svojim prijateljima možda nikad progovorila reč?
„Don’t disturb!” – I won’t
Današnja komunikacija, pa i povezanost na fejsu, srećom nije pod imperativom komuniciranja. Makar to ja tako shvatam. Time se, na neki način, „fejs-komunikacija“ približila realnom životu. Zbilja, zar morate da komunicirate baš sa svim prijateljima koje u realnom životu, „na raznim stranama sveta“ imate? Priznaću, ima prijatelja na fejsu sa kojima jedva da sam prozborio par reči. Pratim ih na drugi način.
Kad smo već kod komunikacije, ima nešto što primećujem kad je reč o komuniciranju na „fejsu“, a što mi je jako interesantno: iako su pokazali da su online, javili se sa druge strane fejsa, ima ljudi koji već posle druge rečenice spremaju odstupnicu, pripremaju teren da mogu u svakom trenutku da prekinu razgovor. Ne mogu da se otmem utisku lebdeće neprijatnosti sa druge strane što tako mora da rade. Ponekad mi se čini i da daju kontakt na fejsu samo da ne bi bili kontaktirani („Evo ti profil, ali nemoj da me cimaš!“). Evo ti kontakt, ali da ne kontaktiramo. Paradoks, ali kao takav živi.
I šta raditi kad vam se učini ovo što se meni par puta učinilo?
„Pomoć prijatelj(im)a“
Da bih čoveka svesno, s namerom, doveo u neprijatnu situaciju trebalo bi stvarno da me teško povredio. To se, srećom, ne dešava često. Fejs-prijatelji su mi, na neki način ipak prijatelji. Zato i prema njima, kao i prema real-world friends imam obzira. Da ih ne bih dovodio u priliku da se osećaju neprijatno, „preuzimam bele figure“:
S vremena na vreme pogledam ko je od prijaetlja online. Verovatno bi me vozači razumeli; oni imaju tako neke refleksne poglede – gledao sam ih dok voze. To gledanje na online fejs-prijatelje mi je asocijacija da se zapitam: „Gde su i šta rade?“ Da bih pitao, moram da stupim u konverzaciju, a možda neko nije raspoložen, možda će mu biti neprijatno da to kaže, pa će, recimo, da krene „taktiku povlačenja“; dobro bi me razumeli oni koji se profesionalno bave bezbednošću (recimo baza podataka): oni polaze uvek od najgore mogućnosti. I eto, ako bih pošao od najgore mogućnosti, mogao bih da pretpostavim da se nekome sa one strane ne ulazi u razgovor, iako „kaže“ da je na vezi. Tada primenjujem jedan, da tako kažem – trik: Otvorim neki editor teksta (Googlov dokument, Word dokument,…) napišem kao mail i sačekam da onaj kome je upućeno bude offline. On će shvatiti kao baš kao mail, a odgovoriće kad bude mogao.
Nahranio sam vukove i sačuvao ovce.