Priča broj 10 – Britka uma i još britkijeg jezika, Zoran Škiljević u priči „Promašio“ izaziva čitatelje na dešifriranje promašenog (šta to bi?) i pogođenog /to bi šta?/, kao i slovnih grešaka o kojima priča da mu se događaju veoma često. Da li su one Frojdove omaške ili svjesno, perfidno podmetanje u ovom slučaju definicije Fejsbuka u stilu…e la carne si fece verbo… Mada nekako mu više paše …buenos dias mi gente en fece book… Zanimljiva priča koja teče, teče… i čita se u jednom dahu.
Već je bio prilično odmakao dan kada sam seo za komp. i zaguglao svoju omiljenu internet-stranicu Proza-online, po navici već da vidim ima li štogod novog; tu, na toj stranici, inače, sam Bog će ga znati zašto, katkad pripuste i neko od mojih pisanija, i hvala im na tome. Zaguglam tako i odmah se obradujem – izašao novi konkurs! Traži se priča nova, može i pesmica, ili esejčić, blog, ili štogod drugo, tema, reklo bi se, moj slučaj: Facebook u vašem, to jest našem životu.
Odlična stvar, pomislim. O tome bar imam šta da kažem – i smesta prionem na posao. Inspiracije mi nije nedostajalo te je sve bilo gotovo za manje od sata. Petnestak gusto kucanih stranica o razvalinama savremenog života koji spas i utehu nalazi samo još u zaglupljivanju u ono malo preostalog slobodnog vremena kada ne visi na društvenim mrežama, i tako to…
(Tako nam i treba – pisalo je – kad nismo umeli da sačuvamo integritet i slobodu duha, nego trč’ tamo, trč’ vamo, trči za ovim, trči za onim, pa onda bole noge, boli glava, sve boli, duša na umoru; pa onda nesanica, pilule za lilule, travke pobrljavke, i tako to… Na kraju, ako ništa ne pomogne, a, na svu sreću, još nisi fijuknuo – onda facebook, bog ga blagoslovio! Raspali po prijateljstvu iz sve snage… Tako je to, braćo čudna, daš banku da uđeš u kolo, a sad – cvrc! majčin sine, izađi ako možeš. Ako smo pali, bili smo padu skloni – pevao je onaj jedan svake hvale vredanm za čije ime i delo naraštaji odgojeni na facebooku nisu ni čuli, biće da je tako. Uostalom, niko nas nije bio po ušima da, fudbalskim žargonom rečeno, guramo glavu tamo gde niko pametan ne bi ni nogu, pa sad ropćemo pod šizofrenim teretom svakodnevice.., pa sad: nigde brata, nigde prijatelja! Nego facebook, facebook, facebook , i opet facebook!…)
Elem, petnestak gusto kucanih stranica ostalo je iza mene te rešim da odmorim mozak, zaslužio je. Prošetam malo po kraju, obavim par šaljivih telefonskih razgovora, tek da skrenem misli što dalje od problema na poslu, od dugova, od letovanja na koje ne mogu ni da pomislim, od one krntije na parkingu s kojom ne znam šta da radim, od hiljadu i jedne ljute rane i tegobe, od skora začinjenih još i nesanicom…, onda natrad za komp. da zvirnem u svoje novo remek-delo, da vidim da se nije, možebiti, potkrala neka slovna greškica, obično ih bude sijaset.
Ma kakve slovne greške, kakvi bakrači! Mog iznenađenja, Gospode Bože, kad sam u zao čas uklavirio da sam opet, po ko zna koji put već, načisto promašio temu! O fecebooku u našem, to jest u mom životu, takoreći, opepelio nisam, ama jedna čestita da mi se omakla pa još i nekako, ama jok – ništa! Navraga, sve što je pisalo odnosi se na nešto drugo – zapravo na naš (moj, tvoj, svejdno čiji) život u facebooku i drugim virtuelnim apotekama iz kojih ne izbijamo dok se siti ne zadovoljimo svog dnevnog sledovanje samozaborava: Avaj!