(Stoleće signalizma / The Century of Signalism, Everest Media, Međunarodna kulturna mreža „Projekat Rastko“, Beograd, 2014)
Zbornik o kojem pišemo, objavljen povodom pedeset pet godina od nastanka ideje signalizma / scijentizma i četrdeset pet godina od osnivanja signalizma kao organizovanog neoavangardnog stvaralačkog pokreta, jedan je u nizu od više od desetak zbornika koji su do sada pratili i tumačili ono što je ovaj najuticajniji, i najznačajniji (sada se to neopozivo napisati može) srpski avangardni pokret ponudio i dao našoj i svetskoj književnosti. Po tome se signalizam – nikakve sumnje nema – razlikuje od gotovo svih svetskih (od srpskih i više nego nesumnjivo) pokreta: neprekidno je u žiži interesovanja, feniksovski se obnavlja (ovo deluje metaforički jer nikada nije ni zamro), otvoren je novim izazovima, uznemirava stvaralački i provocira, priziva neprekidno nove tumače, sagledava se iz svih uglova, postao je, ostao i ostaće planetarna umetnost, ona koja je novinom i vrednošću ostvarenog pokorila svet. Nimalo slučajno, raniji zbornik naslovljen Izazov signalizma prati ovaj čiji je naslov Stoleće signalizma. Ono što je nekada (ali i sada) izazivalo, ne samo da traje, već „preti“ da će trajati i ubuduće. Pola veka umetničkog trajanja, iz perspektive signalizma koji ga je obeležio, premetnulo se u čitav vek. Ono što je meteorski u umetnost uletelo, poput đuleta o kojem Votren govori u Balzakovoj Ljudskoj komediji, udvostručilo se, zahvatajući unapred ono što tek treba da prispe, pokazujući da je signalizam novi i, dugotrajniji, futurizam.
Mislilo se kako je Andre Breton, uporno ostajući nadrealista i neprekidno okupljajući oko sebe stalno nove i, barem u trenutku pristupanja nadrealizmu, sveže i poletne pisce, onaj ko vodi najdugotrajniji avangardni pokret ikada (iako je svakoj avangardi po neslužbenoj definiiciji pripisano da vatrometno usplamti i veoma brzo sagori), ali se ispostavlja da je osnivač i vođa signalizma Miroljub Todorović onaj ko to čini jednako dugo (i duže, zapravo), i jednako uspešno. Kao što su nadrealizam napuštali mnogi i prilazili mu takođe brojni, i brojniji, drugi, mlađi i jednako nadareni, tako se i sa signalizmom zbiva. Odlazi se, ali se i prilazi, odstupa, ali i pristupa. Signalizam, tako, poput žive, neprekidno, i nezaustavivo, migolji našom literarnom scenom ostavljajući mnoge i dragocene tragove.
Jedna od osobenosti zbornika o signalizmu njihova je dvostranost. Pored priloga samih signalista koji predstavljaju njihovu ličnu kartu i pokazuju kako trenutno izgleda njihova signalistačka aktivnost, donose se i tekstovi o signalizmu uopšte i knjigama pripadnika ovoga pokreta pred kojima je naša „zvanična“ književna kritika, i inače sasvim inertna i više nego zaćutala, gotovo sasvim nema.
Zbornik o kojem pišemo sadrži mini antologiju vizuelnih pesama. Najviše ih je, naravno, Miroljuba Todorovića (jedna je na naslovnoj strani, a nekolicina su ilustracija pribeleženog u tekstovima pojedinih tumača njegovog literarnog opusa). Vizuelnu pesmu Jelene Marićević koja se nalazi na zadnjoj strani korica zbornika prati još jedna u njemu. Tu je i pet, uslovno govoreći, vizuelnih pesama Ivana Šterlemana. Ostali autori zastupljeni su sa po jednim prilogom. Od naših: Ilija Bakić, Adrijan Sarajlija, Marija Šavija, Dejan Bogojević, Slobodan Pavićević i Dobrica Kamperelić. Tu je i jedan crtež Ivane Maksić. Od stranih: Mikele Perfeti, Keiči Nakamura, Lik Ferens, Džim Leftvič, Endru Topel, Dmitrij Bulatov i Džon M. Benet.
Zbornik otvara Draško Ređep tekstom „Signalizam traje dugo“ u kojem piše kako mu se, poznih osamdesetih godina, „desio signalizam“. Da se to dešavanje zbude pripomogao je svojom javnom pohvalom ovom književnom pokretu nadrealistički mag Dušan Matić, kao i neprekidno ukazivanje na domete i vrednosti signalizma Slobodana Pavićevića i Milivoja Pavlovića. Ređep izdvaja i proglašava antologijskom, odredivši je kao „jedan od bezdanih kalauza za ulazak u svet signalizma“, erotsku pesmu „Pred reprodukcijom jedne fotografije Silvije Majer“ solo nadrealiste Ljubiše Jocića, „signaliste i pre signalizma“, koji se među prvima pridružio novom pokretu. Miroljub Todorović, „nepotrošni mag“, pokreće i vodi signalizam, taj „magični cunami“, kao „svestranost nemogućeg“.
Najprisutnija u zborniku je, najmlađa među autorima, Jelena Marićević. Osim vizuelnim pesmama, ona se predstavlja i kao signalistički pisac ciklusom „Tefter–poezija, Tefter–proezija (ili Poezija tef–tera) (manifest?)“ koji zbira tri pesme i tri kratke proze. Pesma „Čovek iz saksije“ ironično je signalističko „proigravanje“ čuvene Ujevićeve „Svakidašnje jadikovke“. Nama su zanimljiviji prozni prilozi u kojima otkrivamo nekolike neologizme: bogoboj, bojlažljiv i bogobojac, kao i uzvihorene igre reči: „Oh i Moron“, „Pa, u san i ja“, “Ovaj Moron koji mori me umori“ i „Snajperista je oprao snajku“. Njihovo humorno zračenje je i više nego očigledno.
Rad „Neoavangarda; signalizam: književna teorija i praksa“, sa podnaslovom „Sve je samo signal što ti vidi oko“, Jelene Maričević dragoceno je istraživanje recepcije književnog pokreta kojem je posvećen zbornik o kojem pišemo. Dugotrajnost je signalizam učinila u isti mah i sastavnicom neoavangarde, ali i postmoderne, čak i našeg (neo)simbolizma 50-tih godina prošlog veka i baroknih strujanja koja su zahvatila, najviše zaslugom Milorada Pavića i njegovih neposrednih sledbenika, našu književnost 80-tih godina takođe dvadesetog veka. Osobena je sasvim signalistička „estetika recepcije“. Da ne bi ostalo fragmentarno i „zatvoreno“, signalističkom delu je neophodno potreban „superčitalac“ koji će ga svojim čitanjem okončati a paradoksalno je to što signalističko delo, koje svojim postojanjem i delanjem šokira čitaoca, naleće na recepijenta koji je pred njim nemoćan. Ivan Negrišorac neoavangardu vidi kao „dovršavanje istorijskog projekta avangarde“, te nužno i kao kritiku građanskog društva. Posmatrajući nastanak Todorovićevih dela tokom poslednjih pedesetak godina, možemo otkriti sve izazove sa kojima se svet u kojem živimo sučeljavao i borio. Pišući o vezi koja postoji između signalizma i tzv. „kultur džeminga“, Jelena Marićević se posebno zadržava na ogledu Đorđa di Đenove „O komercijalizaciji i fekalizaciji umetnosti“, u kojem se izjednačavaju govna i novac, i utvrđuje filijacije koje postoje između njega i Todorovićevog pesničkog ciklusa / knjige Pucanj u govno. Jednako su zanimljive veze između Pazolinijeve vizije kanibalizma i koprofagije i već spomenute Todorovićeve zbirke, pesama iz zbirke Čorba od mozga i jedne vizuelne Todorovićeve pesme koja prikazuje raspolućenu glavu na postolju. Istorijska avangarda uvodi u „kanibalističku“ igru i Urmuzov tekst “Algazy and Grummer“ i dva Pikabijina: „Dadaistički ljudožderski manifest“ i „Ljudožderski manifest“, a mogao bi im se pridodati i naš film „Splav meduze“ Karpa Godine. Sledeći motiv kome je u tekstu Jelene Marićević posvećena pažnja motiv je ljudske obezglavljenosti, predstavljene između ostalog i tako što je ljudska glava zamenjena nekim predmetom ili pojavom. Ovaj motiv je bio prisutan u novelama „Trup“ Ive Andrića, „Nemogući ratar“ Rastka Petrovičća i „Domobran Jambrek“ Miroslava Krleže, a Miroljub Todorović ga je usložio. Zamena lobanja mogla bi biti „signalizacija da se ljudi animalizuju, svode na osnovne nagone, obezljuđuju, opredmećuju, mehanizuju“, ali „Možda iz ovih određenja možemo zaključiti i kako se signalizuje na to da se duša novom lobanjom izmenila ili nestala, ima sve manje razlike između polova, a treba razmisliti i o obeskorenjenosti, ili o tome da je manje sluha za tradiciju, istoriju, prošlost, vreme.“ Negrišorac je ustvrdio kako u našoj književnosti neoavangarda i postmoderna naporedo traju, a Jelena Marićević, istražujući erotsko i smehovno, nalazi dodirne tačke koje postoje između pesama Miroljuba Todorovića i ludističke proze Save Damjanova. Posmatramo li signalizam i film, otkrivamo veze između ciklusa „A B C o Miroljubu Todoroviću“ tvorca signalizma i filma „Biti Džon Malkovič, ali i crnog talasa u našoj kinematografiji. Za vezu signalizma i simbolizma dovoljno je upoređivanje telegrafskog soneta „Verlen“ Stanislava Vinavera sa fonetom „Žmara“ Miroljuba Todorivića. Barokno se nahodi u signalističkoj vizuelnoj poeziji, šatro prozi i šatro poeziji. Autorka skromno zaključuje: „Ovim radom želeli smo da ponudimo nove, sinhronijske i dijahronijske uvide u neoavangardnu, signalističku umetnost i otvorimo nova polja za istraživanja signalizma.“ Ako se neko na tim novim istraživačkim poljima nađe, biće to upravo Jelena Marićević.
Jelena Marićević u tekstu „Dnevnici neoavangarde“ vrši komparativnu analizu Dnevnika signalizma Miroljuba Todorovića i Radnog dnevnika Judite Šalgo. Oba se „sastoje od fragmenata, od kojih su neki tek evidencije i komentari dešavanja u životima umetnika, a neki funkcionišu kao ideje, mikropriče, oblici ready made–a“. Autorka podseća kako su, po Milivaju Solaru, fragmenti, ne retko, eseji. Zapaža, takođe, mnoštvo citata, ali i da se, kada je o piscima koji su citirani, izuzmemo li samo Danila Kiša, Fridriha Ničea i, sporadično, Jovana Hristića, njihova lista kod Todorovića i Judite Šalgo ne poklapa. Za Juditu Šalgo bolest je ključna reč njenog dnevnika, a kod Miroljuba Todorovića ona je jedna od ključnih reči. Pritom je Danilo Kiš, kao osobena „metafora bolesti“, bio onaj pisac koji im je istu „pozajmio“. Radni dnevnik Judite Šalgo, zaključuje Jelena Maričević, u odnosu na dnevnike Miroljuba Todorovića „funkcioniše kao Znak u odnosu na Signal“.
Zajedno sa Snežanom Savkić, Jelena Marićević potpisuje izuzetno zanimljiv, signalistički igriv, esej „Libertanski dijalog: Eros i Po(r)nos signalizma“ – „otvoren“ „vizuelnom predigrom“, a „zatvoren“ „vizuelnim orgazmom“ – u kojem se komparativno sagledavaju književni opusi Miroljuba Todorovića, ključnog predstavnika naše neoavangarde, i Save Damjanova, jednako ključnog predstavnika našeg postmodernizma. Neoavangarda i postmodernizam traju kod nas naporedo, pribeležio je – već smo to citirali, u Legitimaciji za beskućnike (Srpska neoavangardna poezija: poetički identitet i razlike) – Ivan Negrišorac, uz napomenu: „“Postmodernizam se utemeljuje u avangardnoj tradiciji, ali tu tradiciju preoblikuje u skladu sa vlastitim smislotvornim ludizmom.“ Pomeranjem granica „erotskog diskursa na nadjezički i nadstvarnosni nivo“, koji je sa zanosom hvalio još Stanislav Vinaver pišući „Rableu žetvu“, Sava Damjanov je, izjednačivši pomeranje jezika sa pomeranjem granica svetova, približio svoju poetiku poetici Miroljuba Todorovića. Zajednički im je i „vizuelni diskurs“, kao i ono što se njime „pokriva“. „Zadojena samosvojnim umetničkim manifestacijama libertenstva, dela Miroljuba Todorovića i Save Damjanova postavila su ideologiju u ulogu sluškinje umetnosti, gde joj je i mesto!“
Miroljub Todorović je, osim vizuelnim pesmama, u zborniku zastupljen odlomcima iz Pandorine kutije, započete davne 1969, eksperimentisanjem sa matematičkim tabelama dobijenim na kompjuterima i dovedenim do konačne forme tek 2013. i 2014. godine i šatro pričama. Poslednjih je pet: „Ko mače u paradajzu“, „Cvonjak“, „Nisam izdržao njen šmek“, „Saobraćajka“ i „Piškur“ i one još jednom dokazuju kako je Todorović velemajstor kratke proze i jedan od najhumornijih pisaca koje smo ikada imali.
Snežana Savkić ima četiri kratke priče: „Ciklična Alegorija Saputnika“, „Nesmiraji“, „Klinički zastoj Broadmoor. Posebna ambulanta `Voda za slonove`“ i „Imela“. Prozom su zastupljeni i Slobodan Škerović (odlomkom iz neobjavljene priče „Nebeski dijamant“), Adrijan Sarajlija („Šta je Bob hteo da kaže“), Dušan Stojković (deset pesama u prozi iz Snovnog slovara), Miloš Jocić („Krakatoa Sunsets“), Milivoj Anđelković („Spinozino oko“) i Ivan Šterleman (poetskim otpadom iz romana Prodavac knjiga). Ako bi trebalo da biram, za najzanimljiviji i najprovokativniji proglasio bih poslednji prilog.
Još prisutnije je signalističko pesničko jato. Pored Miroljuba Todorovića i Jelene Marićević, pesme objavljuju i: Franko Bušić (4), Slobodan Škerović (2), Oliver Milijić (2), Viktor Radonjić (1), Đorđe D. Sibinović (4), Dejan Bogojević (1), Dobrica Kamperelić (2), Ivana Maksić (1). Ilija Bakić štampa ciklus „Ko je (Malarme)“ i pesmu „Džim Leftvič“, Dušan Vidaković šest haiku pesama „Pre poznavanja“, uz pododrednicu „iz haiku putopisa kroz Algol i Textum“, a Džon M. Benet jednu pesmu na engleskom jeziku.
Slobodan Škerović, zahuktali signalista, veoma je prisutan i u ovom zborniku. Osim pesama i odlomka iz priče, pred nama je veoma zanimljiv, iz nekoliko mini eseja sklopljen, esej „Tamna zvezda umetnosti“ iz kojeg izdvajamo nekoliko stavova: „ … nema više umetnosti, ona je postala `naš sopstveni lik`, selfi – više nema potrebe za specijalizovanim subjektom koji proizvodi umetničku robu“; „Umetnost se pomera ka svojoj sledećoj reinkarnaciji, ili još dalje – u Nirvanu“; avangarda je „bila poslednji napor umetnosti da obezbedi svoj položaj u velikoj porodici društvenih / bioloških životnih pojava“; „Umetnici kao i monasi, imaju kredita i dozvolu da budu čudaci, ali ne mogu nikada da ostvare previše uticaja“. Njemu su pridodata dva izdvojena mini eseja: „Biti kaleidoskopski“ i „Govori asemički o asemičkom“.
Signalisti pišu o signalistima i njihovim književnim projektima. Kada je zvanična naša književna kritika, ako takve uopšte ima, pred njima nema ili nemoćna da se sa njima uhvati u koštac, oni su skoro pa prinuđeni da to učine. No, prinuda ne ostaje samo prinuda. Signalisti se međusobno razumeju dobro i znaju promišljeno da prozbore koju o onome što pišu oni koji literarnim svemirom plove pored njih. Andrija Crnković, u tekstu „Nema stripera do voodoo leptira“, piše o stihozbirci Sekret protukonklava Franka Bušića tvrdeći, između ostalog, kako splitski pesnik, pravi „perunist“, „piše poeziju vrhom prenadražena glavića“ izrugujući se svetu „naše jezive (ne)suvremenosti“, uspešno spajajući „ivšićevski minimalizam i severovski osjećaj za tvarnost riječi“. Kratkim tekstom „Antikatastar pjesničkih duša“ isti autor se osvrće i na roman Zemljofobija Slobodana Škerovića. Ilija Bakić analizira roman Tamna strana sile Slobodana Škerovića za koji tvrdi kako „stavlja pod znak pitanja sve žanrovske standarde“ naučnofantastičnog romana. U ovom „vanredno valjanom – a apartnom – delu“ „spojeni (su) elementi naučnofantastičnog žanra, njihovo parodiranje, filozofski dijalozi (kao „izgovor“ za mnoge esejističke izlete), jezičke bravure te humorno intoniran otvoreni pogled na `lik stvari koje dolaze`.“ Adrijan Sarajlija se, tekstom „Pravac: Mars!“, bavi trećim romanom, ovaj put poetskim, objavljenim iste 2013. godine (ovaj roman je jedini napisan ranije), Slobodana Škerovića – Nevidljivi Mars. U njemu otkriva „jezičku fantastiku“, smatra ga radikalnijim od ostvarenja Gibsona i Zelaznija i stavlja uz bok „recentnim ekstravagancama Ilije Bakića“.
Izuzetno je zanimljiv esej „Uhvaćene reči, silikonsko meso“, sa podnaslovom „Nekoliko misli o ljudskom rasizmu prema mašinskoj umetnosti“, Zorana Stefanovića koji uzima za predložak ispitivanja ključne reči sa bloga Slobodana Škerovića. Zaključuje se: “signalistički metod (je) nezavisan od čisto ljudskog uma“. Pisac zamišlja kao moguće „spoj računara i biljke ili delfina; računarsku muzika izvedenu bez pomoći čoveka iz matematičko-estetskih principa umetničke statue ili hromozoma; mirisne komplekse nastale prema stripu; izmišljene višedimenzionalne ljudske jezike konstruisane prema složenom matematičkom modelu naše ćudljive klime; događaje od vazduha; dvojnu dramaturgiju blago psihodeličnog kulinarstva ukrštenog sa svetlošću, strujom ili toplotnom promenom… I tako u beskraj.“
Dobrica Kamperelić je zastupljen tekstom „Potencijali neoavangarde i signalizma“ u kojem podnosi izveštaj o tome šta se sa neoavangardom i eksperimentalnom poezijom uopšte zbiva na međunarodnom planu. Izdvaja i vanredne eseje naših autora: Jelene Marićević, Miloša Jocića i Ivana Šterlemana.
Ivan Šterleman, pored kratkog – „Crni kvadrat“, štampa i esej „Objekt poezija Miroljuba Todorovića“.
Miloš Jocić u „Alien PTT“ piše o hibridnoj poemi „Kiborg“ i interstelarnom mejl–artu Linde Sagan Miroljuba Todorovića, a u „Technošprahe“ o signalizmu i postkiberpankizmu duoromana Led / Na satelitu Ilije Bakića.
Moj tekst „Zahuktali voz signalizma“ skreće pažnju na zbornik Izazov signalizma / The Challenge of Signalism, štampan u četvrtom broju za 2013. godinu beogradskog časopisa Književnost.
Zbornik o kojem pišemo okončava se nastavkom Bibliografije signalizma i donosi spisak dosada objavljenih knjiga (trideset šest ih je na broju; sam zbornik je upravo poslednja među njima) biblioteke „Signal“. Pripomenimo kako je, pored Stoleća signalizma i knjige polemika Nemo propheta in patria Miroljuba Todorovića, Slobodan Škerović 2014. godine, kao i 2013. uostalom, objavio pet knjiga: zbirke pesama Jeta * Budi se, Budni * Jerihonska manufaktura i Knjiga o Moritomu, naučnofantastičnu haiku poemu Bizarni kosmoplov, roman-poemu Projekat Brandom i blog roman Kofer.
Ako je neko i pomislio kako je signalizam zadremao, grdno se prevario! Nikada nije bio b(l)udniji.