Izdavač: DERETA, BG 2015.
Prikaz: Živko Ivković
Uvodni taktovi AC/DC buka preferiraju autora kao čoveka kog je rokenrol vazidgao iz mrtvih. I to je suština/bit/srž Ove! Plutajući po okeanu tuge nakon razvoda sa suprugom a sa predubeđenošću o polaganoj smrti, autor nalazi spas u LP albumu Powerage grupe AC/DC koji ga vodi u mirnije vode i luku spasa (kako i sam tvrdi) a stvar sa tog albuma Gimme A Bullet ga je podigla, ohrabrila i naterala da prestane sa samosažaljevanjem. I to je snaga rokenrola! Tako je našavši se (smišljenom prilikom) u njujorškom MUZEJU SAVREMENE UMETNOSTI, očekivao da će mu se fragmenti sa slike Vrisak (prodane za 120 miliona dolara) urezati u kosti, oboriti ga sa nogu ali nije osetio ništa, apsolutno ništa!Kaže da je potom izašao na ulicu, stavio slušalicu u uho i pustio Back In Black! Samo jedan odsviran rif je učinio ono što jedna od najskupljjih i najpoznatijih slika u istoriji sveta nije. Pa, tako i ja nakon uvodne Gimme A Bullet, ne znam šta bih već napisanom dodao!
Možda ono, rokenrol je šifra za prolazak kroz vrata percepcije i stizanje na konačan cilj a taj je prosvetljenost. Fink je to ovim naslovom samo i potvrdio. Ali, ne da mi se stati jer autor ovde otkriva i šezdesete u saundu grupe AC/DC, napisavši potom kako su pobožnost, elitizam i nesnosni snobizam u umetnosti i medju gradskoseljačkom većinom u Toj, ono protiv čega su se Jangovi (Alex, George, Malcolm i Angus) žestoko borili. Podsećanja radi, najstariji od braće , Alex, se nije preselio sa ostatkom porodice na Kangaroo kontinent nego je ostao u GB i postao bas gitarist grupe Grejpfrut, ekskluzivaca diskografske kuće Aplle u vlasništvu Bitlsa. George je postao bas gitarist meni dobro znane grupe Izibits u kojoj je zaduženje vokalnog soliste imao Dave Evans, kasnije nezaobilazna ličnost kada je grupa AC/DC u pitanju. Ima tako ovde i reči o grupama koje su (bez ustezanja) krali ne samo pojedine deonice i njihovog stvaralačkog opusa nego i kompletne stvari. Navode se primeri, radi se o grupama Guns ‘n’ Roses, Mottley Crue, The Ansver (ako se dobro sećam, potonji su nastupili kao predgrupa na beogradskom koncertu The Rolllng Stones!?), Cult te David Lee Roth! Tu je i podatak da je Bon Scott bio član sastava The Spectors iz 1965. godine. Imamo ovde i popis svih knjiga koje se bave grupom AC/DC, a po mojim saznanjima izuzev Let There Be Rock (Susan Masino) i ovog naslova Izd. kuće Dereta, ostali nisu prevedeni niti objavljeni.
Naglasiti potom razmišljanje Džordža koji je poučen lošim iskustvom vezanim za grupu Izibits (iz šezdesetih) čiji je bio član, se nekako nameće, kaže kako su svi članovi tog sastava jednostavno okrenuli raznoraznim stilovima pisanja muzike iskočivši tako iz koloseka prepoznatljivosti, gubeći na identitetu a što je samo pospešilo raspad i to je ono što u slučaju AC/DC grupe nikako nije hteo ponoviti, nego je insistirao na istrajavanju hard&hevi zvuka.
Autor podvlači kako je izuzetno teško upustiti se u pisanje biografskog štiva vezanog za ovu grupu uzevši u obzir introvertnost braće Jang, te se tako oslonio na saznanja onih koji su saradjivali sa njima i u tome je, koliko-toliko ali uspeo, mada je (po sopstvenom priznanju) ostao bez važnih detalja a kroz pisanje ove su se (moguće je) provukle i manje greške. Do svih detalja nije mogao doći, moguće greške tako ostaju (ne postoji istina niti zaokružena priča o ovoj grupi nego samo raznorazne verzije te). Tako ostaje sporno da li su albumi ove grupe više traženi nego li albumi grupe The Beatles!! Po Entoniju Grejdiju (rok novinaru i prijatelju Bona Skota), ovaj sastav je stvoren samo za gramofonsko slušanje.
Autor se ovde uporno drži tvrdnje kako su Janogovi u stvari klan a ne rock grupa jer žive po pravilima siromašnih glazgovskih ulica te rivalstvu katolika i protestanata.
Usput, bilo gde da se okrenete, svi oni čije se vaspitanje temelji na bilo kojoj od tih nosi sa sobom trajne posledice vezane za poverenje u drugoga.Otuda (po meni) i ta shvatljiva zatvorenost članova sastava. AC/DC ostaju nepokolebljivi na svom putu odlučnosti i istrajavanju na prepoznatljivom zvuku te tu leži njihova snaga a pristalice širom sveta im zasigurno ne bi oprostile niti pokušaj u promeni stila sviranja. Prepoznatljiva je i averzija prema javnom eksponiranju i razmetljivosti kod braće Jang, a što je svakako debeo razlog za negativno pisanje o ovoj grupi, pogotovo kod novinara koji im nisu naklonjeni.Stoji da i pored brojnih AC/DC tribjut sastava ni jedan nije uspeo u celosti reprodukovati nihov originalni zvuk, razlozi su originalonost, vizija, nesporno jedinstven i nadasve poseban zvuk uz prevladjujući grupni mentalitet vezan za svetonazore uopšte! Istaći kako droge, novac i seks uopšte nisu uticali na nj. kreativni opus nije za odbacivanje, pogotovo u nj. slučaju jer su Jangovi i ostali iz grupe težili uvek vraćanju izvornom rokenrolu i to je valjda instinktivno, zato i nisu podlegli uticaju mejnstrima te raznih trendova. Fink i potvrdjuje da su sve negativnosti ovde iznešene a vezane su za Jangove ipak periferne te da sve to treba prepustiti biografima grupe jer, ova knjiga se time neće baviti! Ima reči i o grupama Clingers, The Osmonds, The Runnaways i Ronnie Dio & Prophets! Prvopomenutu autor povezuje sa stvari Good Times iz 1968. koju navedeni sastav realizuje naredne ’69. a nadjena je na jednom albumu grupe Easybeats.Pomenuta uz Friday On My Mind postiže neverovatan komercijalni uspeh!I naravno, u toj se kao član javlja Džordž Jang. Po svemu ovde iznesenom dolazim do zaključka da su Izibits nezaobilazna epizoda u svemu što je predhodilo sklapanju AC/DC mozaika, jer kreativnostvaralački opus potonjeg se i temelji na iskustvima koja je Džordž stekao. Imamo ovde i neslaganje autorovo sa izvesnim američkim rock novinarima, prepucavanja vezana za stvar Friday On My Mind, o tome da li je pomenuta najinovativnija i najznačajnija iz Izibits opusa!? Ono, trebalo bi dodati još tri stvari (Sorry iz 1966, Good Times iz 1968. i St Louis iz 1969.) koje bi ravnopravno mogle konkurisati za najinovativniju iz tog nj. opusa i to bi bilo sasvim u redu. Te su nedvosmisleno ukazivale na muzičko usmerenje i Izibits savremeniju varijantu ili u prevodu AC/DC. Pisanje u negativnom kontekstu o Alenu Klajnu (računovodji Bitlsa), Morisu Liviju (Roulette Records) i Donu Ardenu (menadžeru grupe Smol Fejsiz) koji su se izvukli, prošli nekažnjeno za neverovatne sume novca koje nisu uplatili na račune članova grupe za koje su radili je sasvim u redu. Tako da je i priča o predjenom putu članova sastava do velikog uspeha koji su postigli u grupi AC/DC na izvestan način i zaokružena, mada je zasnovana na tom nepoverenju i podozrivosti koju je Džordž Jang imao prema ljudima koji su radili za njih. Dolazimo i do lp ploče High Voltage iz 1975. koja je ostala bez te udarne, naslovne, kako god! Ovde imamo malu zavrzlamu nalik na onu Rubber Soul grupe Bitls. Pomenuti lp su čak hteli i povući sa tržišta te nakon dodavanja Visokog napona isti vratiti u prodaju što se naravno ipak nije dogodilo.U poglavlju It’s A Long Way To The Top (1975.) stoji kako je Derek Shulman rekao da je AC/DC najvažniija rock/punk grupa 20/21 veka, što ne stoji barem u onom pank jer ovaj sastav nikada nije svrstavan pod gumenu majicu Vivijen Vestvud, ali je, svejedno dokaz da odredejni novinari previše toga daju sebi za pravo te se i ne treba osvrtati na mišljenja tih nazovi muzičkih kritičara jer to u stvari i nisu! Ovde se radi o izrazitom, tipičnom hardrock predstavniku i to je ono što im niko ne može oduzeti, možda samo dodati ono sa posebnim osvrtom na ritam gitaru, izražene rifove te sposobnošću da podignu i p(r)obude energiu koja je u svakome.
AC/DC su australijski energetski patent i to je barem nesporno. Složeno jednostavni! Jednostavno složeni! Po malo ili više pada u oči autorovo uporno insistiranje
na AC/DC najbolja rock grupa na svetu! Iz njegovog ugla to svakako da stoji, primetna je pristrasnost ili ta navijačka obojenost ovde. i to je ono što će svakog čitaoca (pogotovo mladjeg) odvesti u tvajlajt zonu. Kome verovati , neverovati ili samo površno prihvatiti . Nesporno je da se svaki sastav (manje-više) može pohvaliti svojim zlatnim periodom, stagniranjem i ponovnim uzletom koji mnoge grupe ne dočekaju. AC/DC je sastav iz vrha svetskih i to je nesporno, Ali da su i najbolji, ne stoji (po meni)! Po osnovu brojnih do sada pročitanih biografija (od ovlašćenih tih) stičem utisak o neprikosnovenosti pomenutih ovlašćenih jer su, eto oni imali tu privilegiju pisanja te da se to mora primiti zdravo za gotovo, suprotno ne postoji!Tako za članove ove australijske grupe stoji, izmedju ostalog i to da slove za sirovije, za one koji ne glume na stejdžu, te da se zapravo ne pretvaraju da su ono što nisu.
Doduše svoju tvrdnju da su AC/DC najbolji na svetu , autor ublažava u drugom delu knjige i piše kako grupa samo ima hipoteku na australijski beskompromisni zvuk!! Fink je, po meni ipak samo još jedan u nizu onih koji pišu biografije o voljenom i na izvestan način favorizovanom sastavu uz primetnu ali i nespornu naklonost a izražena uloga u razotkrivanju značajnih ili manje detalja iz karijere sastava je po meni prenaglašena i pored pokušaja vraćanja štiva u navodno realne okvire. Allan Fryer (australijski singer) o grupi kaže:’’ Ritam gitara, ritam sekcija i potpuna iskrenost. Nema foliranja i ukrašavanja. To vam je to’’! Mnogo, možda i previše stranica u knjizi je otišlo na medjuljudske odnose na realciji članovi grupe versis razni menadžeri, zastupnici i direktori.Od onih koji su bezrezervno podržavali kreativne impulse grupe do onih koji su uvek sa rezervom primali te.Tako je i guitarist grupe Dip Parpl, Riči Blekmor polovinom sedamdesetih izjavio da su AC/DC najniži nivo rokenrola!! Dolazimo tako i do zanimljivog podatka vezanog za tvorca logoa ove grupe (Žerara Huertu) i utemeljivača MTVja (Robert Pitman). Fink nas prosto bombarduje dokazima i činjenicama o neslaganju baće Jang sa gotovo kompletnim okruženjem bez obzira o kom se zapravo radilo, da li o članovima grupe, menadžerima, ovlašćenim fotografima, računopolagačima i agentima pa tako stoji kako je tvorac logoa grupe (već pominjani Žerar Huerta) ostao zakinut za honorar!! Izneseno nas vraća na početak i potpuno shvatanje onih koji su toliko pisali o sirovosti i introvertnosti Jangovih. Ovde imamo i potpuno nepodudarne priče onih, grupi najbližih, onih bez kojih priče o braći Jang ne bi imale nikakvog smisla, te tako ostaju ta neslaganja i suprotstavljene verzije ovog ili onog dogadjaja. I u ovoj, rokenrol priči , vezanoj za Jangove, kao da se može primeniti ona koja se tiče političara- ponižavaj druge da bi sebe vazdigao u očima drugih! O Bonu Skotu je napisano ko zna koliko toga, ali smo ipak ostali uskraćeni za saznanja zašto se njegov život ugasio na takav način, koje je osobe voleo u životu, da li je bio opsednut i čime ? Ni autor ne veruje da će se prava istina ikada saznati. Na koncu (ponovo provučenom korz iglene uši) naslov Suzan Masino (Let There Be Rock) u poredjenju sa ovim Finkovim ipak ima prizvuk barem onog dodvoričkog pokušaja pisca u pribižavanju braći Jang jer, kako to ovde već stoji, nemoguće je da su sve priče tačne, pa prosudite lično čitajući ovaj naslov!
U Šapcu, 25.05.2016. godine