ROKENROL U KANDŽAMA INTERNETA

BRANIMIR LOKNER/PREDRAG JOVANOVIĆ

RAČUNAJTE NA RAČUNARE
BEOGRAD
2016.
Autor prikaza: Živko Ivković

Bez ustezanja ću već u uvodu napisati kako je naslov ‘Rokenrol u kandžama interneta’ prvo ozbiljno štivo koje se bavi ovom problematikom u nas uz pružene odgovore na dvanaest ključnih, zadatih pitanja. Da li su odgovori ovde razjasnili ulogu interneta, kao i toj prihvaćenosti njegovoj vezanoj za kreiranje muzike ili pak samo sežu u domen isključivanja tog vezano za kvalitet zvuka do znatno olakšanog rada, putem pomenutog biću decidan i reći kako odgovore jedino u ovom naslovu i možete potražiti.

Internet je, po mnogima kumovao toj skrajnutosti rokenrola,  najpopularnijeg svetskog muzičkog pravca na neki slepi i u korov zarasli saund kolosek. E sad,imamo ovde jednog od autora Branimira Loknera kog karakteriše njegova fokusiranost na rokenrol, odmerenost ali i nezalaženje na nepoznat i neistražen teren jer njegovo ime nikada nije bilo povezano sa onim prevladjujućim gradskoseljačkim ‘ja pa ja’ stilom pisanja i insisti ranjem na tome (mada se Beograd može pohvaliti većim brojem ‘afirmisanih’ takvih)!

Usredsređenost i primarna koncipiranost isključivo na rokenrol je ono što se od njega i očekuje, tako da njegovi stavovi ovde ili uloga generalno samo potvrdjuju kompetentnost jednaku realnosti obzirom na višedecenijsku mu zastupljenost kao kritičara i promotera u popularnoj muzici.Ima ovde i razmišljanja da se pojavom kompjutera i interneta rokenrol drugačije čita i sluša u smislu onom, za kratko vreme a uz minimum energije i izostavljanja inspirativnoemotvnog naboja stigne na cilj, a finalni proizvod je takav kakav je!! Naslov kažem pruža odgovore na dvanaest tih ključnih pitanja, pa i na ono je li i u kojoj meri internet obezvredio rokenrol!? Uzevši da je plakatiranje (kao informacija) vezano za nastupe roienrol grupa tako reći i zaboravljeno te uz pomanjkanje rock magazina, mladima jedino i preostaje taj, uz retke, zbilja retke ili sporadične tekstove u nazovi dnevnoj štampi i televiziji (radio stanice se još uvek drže), kažem nazovi jer se informacije u tim (i takvim) svode uglavnom na one (nama starijima barem neshvatljive) tračerskopljuvačke ali to je sasvim valjan razlog (na žalost) za privlačenje pozornosti pripadnika svih generacija, pogotovo mladih zbog kojih se i fabrikuju gomile gluposti a što se može podvesti pod ono, za mlade najbitnije – nemam pojma, ali, svidja mi se sve to, uživam, tako je in, te se ono,  predati se u naručje krojačima koletivnih životnih puteva, nekako i nameće! Rokenrol u kadžama interneta ne vidim kao Kritičko pakovanje 3, jer je Lokner u fokus stavio storije o grupama i istaknutim pojedincima tih a manje na izdanja, što je dobro, jer koliko ih je čulo za Hurleur iz Negotina i Vrane kamene! Složiti se ili ne sa ovde iznesenim stanovištima je svakako lična, nikako navijačka stvar, a po toj sam iz generacije koja vuče korene iz mono tehnike i analognog zapisa, e sad, što će reći starmator, ne uvidja prednosti digitalnog zapisa me i ne pogadja. Ostaje činjenica da era bezidejno orijentisanih još uvek traje. Zašto je tako ostaje kao tema za polemisanje u nekoj drugoj prilici. Situacija ova je istovetna sa pojavom tv prijemnika. Najedanputa ste imali sliku, niste morali sklapati je kao uz radio prijenik do pojave tog. Što bi rekli, sve se svodi na stara dobra vremena rokenrola iz kojih se crpe ideje, eksploatišu numere brojnih sastava prilagodjene vremenu i tu glavnu ulogu ima čovek za kompjuterom. Iz tog razloga mladi i naginju elektronskoj muzici jer za njih je neshvatljivo

Zatvarati se i raditi na novom albumu godinu ili više.To i ne začudjuje da sam bliži Čuturinim razmišljanjima (iz ovog naslova) a to da je R.M. Točak vrsni poznavalac rada, korišćenja i stvaranja muzike na kompu sasvim je poznato, pa, neka ostane zapisano da mladih (po znanju na ovom čudu) ima i medju sedokosima! Dobro je da su svoja stanovišta na postavljena im ovde izneli i članovi brojnih grupa, tako da u ovom Lokner/Jovanovićevom naslovu U kandžama interneta imamo zaokružene odgovore na svih (više puta isticanih) dvanaest pitanja vezanih za ono- da li je int/komp doprineo i koliko u kreiranju bolje muzike ili je minorizovao taj proces. Tako Gale iz grupe Kerber ovde ističe da samo odabrani uživaju u muzici! Oni drugi se u životu samo zabavljaju! E sad, da li se vreme provedeno za kompom a vezano za ‘stvaranje’ muzike podvodi pod zabavu, uživanje ili protraćeno je zbilja nezahvalno ocenjivati, donostii svoj neki sud, kako god, tek ovde imamo zaokružene odgovore na postavljena, odgovore onih najkompetentnijih, isključivo u zadate i to u rasponu od najstarijih (Čuture, R.M. Točka, Z. Manojlovića, Galeta iz grupe Kerber, Cveleta iz Instruktora) pa sve do onih na kojima svet i popularna muzika ostaju (Jelena Zdravković, Mića Luković, Sandra Grubić Boris Vlastelica). Miroslav Cvetković Cvele bas gitarist (Tilt, Bajaga i instruktori)čovek sa zavidnom reputacijom je ovde svakako priča za sebe imajući u vidu iskustvo i karijeru u trajanju od jednog radnog veka bilo kao instrumentalist ili u poslovima snimanja i produciranja muzike, te sa razlogom prenosim njegova razmišljanja i tumačenja uloge kompjutera u tom stvaranju-kreiranju muzike. Izdvojio sam Cveletove odgovore na postavljena Jovnovićeva od kojih prvo glasi:

1) Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabedjenih muzičara doneo  šund na isto tržište?

1)  Šund prave ljudi čiji su kriterijumi sumnjivi, a kompjuteri su takvima  samo omogućili bavljenje muzikom!

Ili   2)  Da li su you tube konzumenti isto što i hiljade ljudi na koncertu. Nose li istu težinu?

• Youtube-publika se svakako ne može poistovetiti sa publikom koja dolazi na koncerte. Bitna je razlika jer ne postoji nikakva odgovornost i nikakav odnos. Neko ko čuje stvar na You tubu može da prosudjuje u potpuno različitim ambijentima i raspoloženjima, dok onaj ko je kupio kartu za koncert dolazi sa željom da čuje baš tu muziku uz okruženje sa kojim manje-više deli interesovanja i ukus. To je ipak poseban doživljaj koji se ne može zameniti pasivnim slušanjem muzike.

Izneo sam fragmente iz Cveletovih odgovora samo zato jer je, van svake sumnje on najpozvaniji kada je povlačenje moguće ili ne paralele izmedju digitalnog i analognog, oceni ustavnosti prvog u odnosu na drugi, obezvredjivanju ili ne muzike putem internet kormila te da li se elektronska muzika može podvesti pod ozbiljan muzički pravac. I obojica autora Rokenrola u kandžama interneta (Lokner i Jovanović) svakako da nisu na tragu prebacivanja interneta na mein željeznički kolodvor i zapostavljanju analognog u odnosu na digitalni, ali su uspeli u ukupnom sagledavanju ovog, ne problema, nego rasvetljavanja začaranog i omniparentnog internet kruga vezanog za dobro i loše na tom. Na koncu, zavidan rokenrol staž Loknerov je samo garancija da (uz Jovanovića naravno) ovde izneseno bezuslovno prihvatimo ili uvažimo jer, nepotrebno je naglašavati kako je Lokner jedan viskokopozicioniranih (uz Žikića i Simića) i rokenrolu životno opredeljen! Lokner svoju egzistenciju shvata ili prepoznaje , kako god, jedino na način delovanja u rokenrolu, pa, ako nećemo takvima verovati onda stvarno ne znam kome bi mogli pokloniti poverenje uz gore pomenute već! U zaključku ću istaći samo da biste imali apsolutan uvid u stavove onih koji se bave ovim poslom morate bezuslovno pokušati doći do svog primerka ove knjige, a to da li ćete i uspeti je trinaesto pitanje na koje nemam odgovor.

U Šapcu, 27.02.2017. godine