KRITIČKI PRIKAZ KNjIŽEVNIKA IVANA DESPOTOVIĆA
O ZBIRCI POEZIJE „HODAČ I ZVEZDA“ MILOŠA NASTIĆA
Način pevanja ovog pesnika je diskurzivan, to jest tematika pesama je u najopštijim kategorijama , čak i onda kada pesme opisuju trenutna lična stanja i doživljaje. Po tome je ova poezija sasvim u duhu (post) modernog senzibiliteta i promišljanja sveta,sveta u odsustvu Boga, sveta pukih fizičkih granica i međa našeg bivanja,naše zatečenosti u svetu,otuđenja ali istovremeno i nekakve naše nedužnosti u svemu tome. Jednostavno mi nismo zaslužili to što smo zaslužili i u čemu smo se obreli.
Čitajući pojedine pesme Miloša Nastića, dolazile su mi na pamet asocijacije sa Kafkinim junacima ili pomisli na onog nesrećnog Beketovog Likija ( u „Čekajući Godoa“ ) opterećenog teškim koferima punim peska .Kod ovog pesnika „malopre rođena naivna uplovi u pusto ostrvo još jednog kliničkog dana“ , a stihovi će se katkad eksperimentalno vizuelno polarizovati oko ose simetrije na štampanoj stranici . Njegovi ljudi nikada ne zalutaju , jer su već donekle upoznali ništavilo.
U poeziji poput ove ima tragova pobune čoveka izvan standarda , ali i tragova romantizma i neke šantićevske , dučićevske tradicije. Dramski elementi koje čine i pričinjavaju otrovni i istovremeno lekoviti stihovi pesnika, drama su čoveka zarobljenog i neuspravljenog, po ko zna koji put u našoj istoriji.
Miloševe pesme ne pate od suvišne elokvencije načitanog autora. Zadržavaju dozu elegancije u prosuđivanju sveta i našem udesu u njemu. Kao da ovaj pesnik želi reći : ako ovaj svet nije baš naš, neka takve (naše) budu pesme i tragovi koje ostavljamo-ili, neka ni one ne budu baš sto posto naše, ko zna…
Svakako jedna od najboljih pesama u knjizi jeste pesma „Drveni konji“. Zanimljiva mi je pesma „Iluzionist u nasmejanoj stranici“. Gdegde se gomilaju genitivske metafore,poput predemeta u skladištima na slikama Leonida Šejke, kao u pesmi „Poslednja luka“ . Pesnik će prizvati i „beskrajnu apokalipsu/šugavu predstavu bojažljivih karikatura“. Pojedine pesme neguju ritam distiha, poput „Noćne maske“, neke su personifikovane , dakle oživljene kao bića kojima se pesnik obraća kao „Nepročitana pesma“ , a ima i konkretnih omaža tradiciji, poput soneta „Slutnje“. Pesme Miloša Nastića imaju tendenciju da zadrže izvesnu komiku lirske situacije ( npr. pesma „Njegoš ti se smeje“).
Jedan odeljak knjige predstavlja ciklus pesama „Ljubavi“. Miloš je pokazao da ima smelosti da se uhvati u koštac sa klasičnim-klasičnim i klasičnim-modernim temama našeg pesništva na jedan svež način. Ne pokazuje ustuk od ljubavnih tema i dijaloga, balansira između hermetičnog i eksplicitnog. U tom smislu,ostaje otvoreno pred kakvim će se novim izazovima pesnik naći, a zajedno sa njim i njegovi čitaoci.